3. СЛОВЕНИ ПОД ВИЗАНТИЈОМ И МАЂАРСКОМ
2. Археологија Панонског басена
3. Десна обала Дунава пред монголску најезду
Крај средњег века, протекао је у знаку борби за Београд и Браничево, између великих подунавских сила. Ту се одлучивало ко ће држати наше Подунавље. Словени су опстајали на Дунаву и даље, али традиционална култура се полако мењала и нестајала. Њено трајање се успешно прати грнчаријом све до монголске најезде 1242. године. У почетку је Мађарска била та која је нападала и ширила се на рачун Византије до ратова 1127—1129. године. Затим је све до 1182. године Византија водила главну реч. На крају, наше Подунавље је подељено између Мађарске и Бугарске, које су померале границу уз повремене ратове.
Мађарска је током XI столећа израсла у снажну државу. То је било омогућено напуштањем номадског живота, покрштавањем и завршеним мешањем са другим народима. Затим је уследило ширење, које није познато у детаљима. У Банату се одржао независан кнез Ахтум до 1028. године, вероватно уз подршку Византије, а затим је мађарска граница избила на Дунав. О озбиљним борбама за Банат говори више случајних налаза мачева, типолошки датованих у другу половину X — прву половину XI столећа. Ови мачеви су могли доспети у земљу у време борби са Мађарима (кат. 3; 33/1; 80). Убрзо после тога, Мађари су заузели византијски Срем, који се простирао од Земуна до Вуковара. Освајање није забележено у историјским изворима, али показује се у гробљу на Великој хумци код Батајнице, у близини Београда. Ту је нађено мађарско гробље датовано новцем око средине XI столећа (кат. 5). На раније датовање указују неке паганске особине сахрана. Питање је да ли су тада Мађари заузели и десну обалу Саве, или је Византија задржала Мачванску Митровицу. Следећи напад је уследио 1072. године, када су опљачкали Београд. После тога је вероватно долина Колубаре остала под мађарском влашћу. Пошто су у међувремену избили на Јадранско море и потчинили Хрватску, заузели су 1127—1129. године Београд и Браничево. Београдска тврђава је срушена, да би се њеним каменом подигао Земун.
Византијско Подунавље тог времена погађали су и напади номада, који су угрожавали и сам Цариград. Њиховим нападима је нарочито била изложена источна Србија, јер су они долином Тимока продирали до Ниша и даље у Македонију. Печењези су нападали током XI столећа, један разоран поход Уза десио се 1064. године, а напади Кумана су почели од краја XI столећа. Временом су се и Печењези и Кумани измешали са
56
становништвом на обе стране Дунава. Обе државе укључују и једне и друге у своју војску и насељавају их на свом тлу.
Пошто су Мађари разарањем Београда отворили пролаз за даља освајања на југу, Византија се одлучила да енергичније брани границу. Византијска војска је прешла Дунав и потукла Мађаре код Храма (Банатска Паланка); затим је заузела Земун и опљачкала Срем. Изграђено је из темеља ново Браничево, јер стари положај рановизантијског Виминакиона у равници није био подесан за одбрану. Због помагања Србима, цар Манојло I Комнин (1143—1180) је упао у Срем 1151. године, опљачкао га и одвео силно робље. Београд је обновљен и јако утврђен — тада је Горњи град добио свој данашњи изглед. Ратови су обновљени почетком шездесетих година. Цар Манојло је продро уз Дунав. Лепо је дочекан у Бачу, а успут, на десној обали Дунава, поздрављен је и грчким црквеним песмама. За кратко је Мађарска морала да се одрекне не само Срема, већ и Босне и Хрватске (Далмације).
Стање се из основа променило после смрти цара Манојла. Мађарска је опљачкала и срушила Београд и Браничево, као и друга византијска упоришта на Дунаву. Мада је Царевина формално још била господар, њена стварна власт у Подунављу је заувек нестала. У Бугарској је 1185. годинс избио устанак Петра и Асена, па се Византија морала помирити са губитком дошег Подунавља. Изгледа да је још неко време Видинска област са Ђердапом остала у византијској власти, али не дуго, јер је и Цариград пао у руке крсташа 1204. године. Негде у то време је престао живот у насељу „Буљино гнездо" код Поповице (кат. 91).
За византијско наслеђе у нашем Подунављу почишу да се боре Мађарска и Бутарска. Почетком XIII столећа области Браничева и Београда прелазе из руке у руку, да би коначно Београд остао под Мађарима, а Браничево под Бугарима. Тако се после бројних сукоба стање смирило, а граница усталила. Ови догађаји се успешно прате археолошким налазима. То се на мађарској страни исказује непромењеним особинама археолошког материјала, који се само проширује и на област Београда; на бугарској, као продужене особине византијског Подунавља, осиромашене за увоз, али и са новим појавама у изради накита, односно променама у ношњи.
1. Доба Комнина
Византија је у Подунавље донела највише домете европске и медитеранске културе тога времена. У освојеним областима се њена власт заснивала на богатим градовима и јакој цркви. У почетку со Византија задовољавала наслеђеним градовима, смештеним у рановизантијске тврђаве и градове. Притисак Мађара и обезљуђеност границе после угушења словенских устанака, принудио је Византинце да президају најважније градове. У Београду је градско насеље захватало цео римско-византијскм Сингедонон (550 х 400 m), са посебном тврђавом на ушћу. Током XII столећа тврђава је напуштена због учесталих ратова, али се поново користи од краја XII века (кат. 10). У Браничеву је старо градско насеље, у оквиру рановизантијског Виминакиона („Светиња", површине око 300 х 250 m) било напуштено после мађарског напада и пресељено у новоизграђени град. Пошто на положају старог римског Маргума, на којем настао град Морава са земљаним и дрвеним бедемима, није било услова за изградњу новог утврђења, Маргум је напуштен 1127. године. На Трајановом
57
мосту је до 1182. године коришћено римско-византијско утврђење (кат. 63), са подграђем без зиданих бедема.
Цар Јован II Комнин (1118—1143) је подигао ново Браничево на брежуљку са друге стране Млаве. Касније је цар Манојло обновио Браничево, а из темеља обновио и Београд враћањем камена из Земуна, који су тамо пренели Мађари. Оба града су имала сличан план. На врху узвишења се налазило снажно утврђење четвороугаоне основе — Горњи град, површине 180 х 130 m, односно 370 х 180 m у Београду. На њега се надовезују бедеми који су обухватали шири део града — подграђе, и бранили приступ води. Прилази води су били важни не само због пића, већ и због пристаништа, јер је византијска надмоћност умногоме лежала и у флоти. Тамо где је то било могуће коришћене су и даље старе основе тврђава. Ни изнова подигнути градови нису одступали од старог плана, уколико нису морали. Тврђава у Брзој Паланци (Новиград), подигнута на брегу уз Дунав, има сличну правоугаону основу (80 х 30 m). Као и у Браничеву, и у Брзој Паланци су на угловима биле куле кружне основе.
Привреда под управом Византије креће новим правцем. Нестају особености појединих области у производњи. Разликује се само простор узводно и низводно од Ђердапа. Нарочито се развила металургија гвожђа, те су гвоздени предмети постали обична појава. Занатске делатности су бројније и разноврсније, а веома напредује и трговина. Трговци доносе разноврсне нове ствари, као што су раскошно сликано и глеђосано посуђе и предмети од стакла. Пример извоза најбољег византијског стакла је део плаве боце украшене сликањем која је нађена у Ковину (кат. 59/3). Таква боца је приказана на живопису из 1164. године, у цркви св. Пантелејмона у Нерезима код Скопља. Домете трговачких путева у XII столећу показује и део катанца нађеног у Поповици, обликованог у виду козе (кат. 91/1), какви се праве у Бугарској на Волги, а продају се до Блатног језера и Коринта.
Путеви су познати из западних извора, односно описа крсташких похода 1096, 1147, 1196. године. Крсташи су се спуштали дуж десне или леве обале Дунава, прелазили у Византију у Митровици, најчешће у Београду, код Ковина, Браничева. Долазили су и бродовима до Београда и Браничева. Даље су по правилу ишли преко Ниша. За доње Подунавље се путовало преко Ковина, Браничева и Кладова. Случајно је сачуван податак о тргу у Браничеву, где су мештани наводно злостављали мађарске трговце, па је то био повод за мађарски напад.
Под византијским утицајем станишта у градовима постају надземна. То су дрвене грађевине са стубовима на угловима, што говори да су зидови били од дасака. Овакве зграде су нађене у Браничеву, на „Буљином гнезду" у Поповици и у Мачванској Митровици. Те куће у једном углу имају пећ од глине и камена, са каменим зидом у углу. У сеоским насељима још увек има полуземуница са глиненим псћима у једном зиду, као у Рибници.
После угушења словенских устанака изменило се и грнчарство. Користе се две врсте кухињског посуђа, оно израђено на брзим витлима, источнобалканско, и прављено на ручном колу, домаћих особина. Општа одлика грнчарије XII столећа је смањивање и померање украса навише, тако да се он ограничава на раме и горњи део суда. Узрок овоме је утицај Византије, чије се посуђе не украшава урезивањем. На лонцима рађеним на брзим или бржим витлима украс постоји само на рамену. То је обично низ јамица изнад водоравних појединачних, или линија у тракама. Лонци су приближно једнаке висине и ширине, наглашеног рамена и профилисаног обода. Код оних домаће израде, украс се спушта ниже, на
58
трбух посуде. То је крој развоја старог начина украшавања. Изнад појединачних линија, које концентрично обухватају посуду, налази се низ јамица или једноставна валовница. За подручја Београда и Браиичева уобичајен је украс јамица изнад густих, водоравних линија. Ови лонци су здепастијих облика и једноставнијих обода.
Разлике се запажају и на зделама. Домаћој, старој производњи припадају једноставне, коничне зделе, често украшене као лонци супротне њима су нове зделе ужег, прстенастог дна, са мало украса. Сада се на дну лонаца и здела чешће појављују печати, али међу њима нема бугарских знакова. Поново улазе у ширу употребу вршници и чиније, које се међу собом разликују по створима на вршницима за излазах паре и украсу на вршницима споља, а на зделама са унутрашње стране.
Крчази домаће производње су ретки, обично се користе увозни, јер су добре израде. Међу увозном грнчаријом најбројнија је зелено глеђосана: крчази, крчази са две дршке, бокали и сличне посуде (кат. 65/11). Украс на њима чине водоравна ребра са јамицама, пластичним трахама и ребра са јамицама која обликују сложеније мотиве. Ово посуђе се увози са истока, а на запад стиже до Београда. Са југоистока стиже лискунасти премаз и сликање црвенкастим бојама на крчазима, посудама са изливником, обичним лонцима и оним са широким отвором (кат. 65/12). Овај начин украшавања се код нас најраније појављује међу налазима са Гамзиграда да би се током XII столећа проширио на сва византијска налазишта. Увозе се и различити отворени облици као здезе, чиније, тањири са тзв. зграфито украсом или једнобојно глеђосани преко утиснутих печата (кат. 65/10).
У XII веку се појављује и грнчарија сасвим страна за византијско Подунавље, а разликује се од налазишта до налазишта. То је посуђе новонастањеног становништва. На Караташу, где се у велику римско-византијску тврђаву сместила стражара, нађено је више делова лонаца јајоликог облика, израђених на спорим витлима и украшених чешљем. Њихово порекло је за сада непознато. Са угарског подручја су удомци украшени низовима квадратића, удубљених алатком са назубљеним точхићем — „радлом", каквих има од Митровице и Београда до Браничева и Караташа.
Бронза је постала лакше доступна, али то није повећало количину накита у односу на XI столеће. Старе радионице су уташене 1072. године, а у њима направљен накит прати се још неко време. У XII веку се количина накита у гробљима значајно смањује. Ова појава се можда може објаснити већим утицајем цркве (забрана стављања накита у гроб), али и већим сиромаштвом нижег сталежа, сељака. Типичне византијске наушнице тог времена су тзв. „волинске" наушнице, настале још у XI столећу. Оне су сребрне, израђене најбољим филиграном и гранулацијом, са привеском који се наниже шири, а карика има и до три пара коленаца (кат. 6/1, 43/1). У насељу на Поповици нађена је наушница у виду карике са коленцем, изливена од бронзе у дводелном калупу, што је јединствен пример начина израде за ову врсту накита. Наушнице са једним, два, па и три коленца праве се од сребра, техником гранулације, све до најраскошнијих, тзв. „наросканих" наушница.
У XII столећу постао је омиљен накит прављен од стаклене пасте. То су на првом месту биле наруквице, перле за огрдице, уметци за прстење, а врло ретко и дугмад и привесци. Наруквице од стаклене пасте користе се на огромном простору од Балтика до Јадрана и Сирије у свим областима до којих је доспео византијскм утицај. Прављене су без сумње у свим великим градовима, а у Србији вероватно и у Нишу.
59
Сл. 11. — Основе цркава: 1. Мачванска Митровица; 2. Раковац; 3. Арача; 4. Гамзиград; 5. Бољетин; 6—7. Велики Градац; 8. Хајдучка воденица; 9. Рибница; 10. Петровчић.
Због крхкости су њихови делови уобичајен налаз у насељима XII века, али су у то доба ретке у гробовима. Најраскошнији примерци су били украшени сликањем, и вероватно су увожени из Цариграда (кат. 53/4). Оне домаће израде округлог или пљоснатог пресека некада су и увијене од више нити. Међу ретким налазима дугмади познат је само пар сликаних, из Гамзиграда. У XII столећу се јављају у већем броју и металне наруквице, које ће ући у масовну употребу заједно са осталим накитом,
60
после слома Византије у Подунављу. То су отворене наруквице тракастог и кружног пресека, и ретке тракасте са шарниром. Уз њих се и дале носе наруквице од плетене жице, са петлима на крајевима.
Византија је позната по црквама, али оне код нас нису сачуване чак ни у епископским градовима као што су Видин, Браничево, Београд, Ниш. Да су ту цркве заиста постојале и биле веома раскошне, сведоче комади камене пластике. У Београду је нађен део стуба олтарске преграде, а у Костолцу део капитела, оба од белог мермера, која се по рељефу могу датовати у XI—XII столеће (кат. 10/23, 64/33). Из Срема су познате две тробродне базилике, у Мачванској Митровици и Раковцу. У Мачванској Митровици је откривен само источни део базилике са три апсиде из раног XI столећа (сл. 11). У Раковцу је очувана цела црква, али презиђивана током наредних векова (сл. 11). Из Раковца потиче и остава бронзаних икона са грчким натписима XII столећа (кат. 95/5—9). Црквице из времена византијске власти нађене су у Ђердапу. Таква је црква у византијској тврђави на Хајдучној Воденици, која је коришћена после 1072 године. Око мале сеоске цркве на Рибници образовало се гробље у XII веку (сл. 11).
2. Археологија Панонског басена
Цео Панонски басен обухватала је мађарска држава. У њој је становништво било различито, од номадског до седелачког. Пред феудализаиијом су номади почели да се повлаче из равница на исток, јер се њихов начин живота тешко уклапао у западноевропске феудалне односе. У Славонији, Срему и Банату већином су били настањени Словени. Они су углавном прихватали византијску цркву, што је успорило мађаризацију.
За развој градова су и даље биле најпогодније обала Дунава и других већих река. Ту су били и стари градови у Вуковару, Тителу, Ковину. Током ратова са Византијом настале су нове тврђаве. У Дупљаји се налазило једно ново утврђење, у целини направљено од дрвета на земљаном насипу (кат. 48), а такав је и Жидовар, и друга бројна, на исти начин обезбедена насеља. Бач, управно и црквено средиште Бачке и Срема, вероватно је био град четвороугаоне основе, смештен на левој обали Бегеча око велике романичке цркве, и заштићен само земљаним бедемима са дрвеним зидовима. Ископавања у Ковину су показала да је град четвороугаоне основе са дрвеним зидовима на земљаним насипима, настао проширивањем некадашњег утврдења, током прве половине XII столећа. Ковин је имао и подграђе које се простирало даље низ греду, на чијим се најузвишенијем крају уздизало утврћење од земље и дрвета. Могућно је да су слично изгледади Тител и Панчево, и да се у центру вароши налазила црква. У та времена, која нису баш увек била сигурна због присуства номада, и сеоска насеља су бида обезбећена дрвеним зидовима.
Станишта у градским насељима чиниле су надземне куће праваугаоне основе. Подизане су правилно, упоредо са бедемима, така да су и све улице биле под приближно правим углом. Куће су грађене од дасака. У сеоским насељима су прављене словенске полуземунице са праугаоним укопима какав је случај у „Перлеку" код Бечеја. Номади још дуго не подижу трајна насеља. Њих археолошки откривају ровови (темељи дрвених ограда) и пећи у слободном простору или уз надземне објекте.
61
Насеља и свакодневни живот у Војводини и Славонији тек су на почетку упознавања. Мада у Војводини има више откривених објеката, најчешће су то појединачни налази истражени приликом заштитних ископавања. Међу таквим има и веома важних, као што је насеље у „Перлеку" код Бечеја у којем је археолошки материјал из најстаријих кућа датован мађарским новцем краља Стефана IV (1162—1163). Изгледа несумњиво да је као и каричице са „S" завршетком, грнчарија до Монгола кроз више столећа остала иста.
Као особеност грнчарства Панонског басена, издвајају се котлови, коришћени за кување хране на огњишту. Омиљени су од XI столећа до најезде Монгола, када су радионице у којима су прављени уништене. Иако су котлове у Панонску низију донели Мађари и Печењези, они се праве и под утицајем византијских бронзаних котлова. Словени су били углавном носиоци свег грнчарства у Мађарској, па су правили и котлове, који су постали заједничко наслеђе Паноније. Они су ретки у Митровици, Београду, Браничеву и низводно од Ђердапа. Јединствена за Панонију је и употреба крчага без дршке, са разгрнутим ободом и ребром на врату, који су панонско наслеђе (кат. 33/3). Зделе су мало познате и ретке, али их има дуж Дунава. Не разликују се од оних на десној обали.
Као и увек, најзанимљивија је производња лонаца. Уочљиве су не само разлике међу областима, већ и производи страних грнчара. У Бачкој, Срему и Славонији, издвајају се лонци рађени на спором витлу, украшени појединачним валовницама (кат. 13/2; 17/7). Међу њима има разлика, које се још не могу правилно одредити. Ово гранчарство се наслања на оно јужно од Саве. У Банату, источном Срему и Београду, највише је лонаца наглашеног рамена, заобљеног обода, уобичајеног словенског украса — низ јамица или валовница изнад густих водоравних линија. Такође су рађени на спором витлу. Захваљујући глини са лискуном, издвајају се лонци и котлови прављени у области Вршца (кат. 34/14—19). У области Београда најчешћи су лонци украшени низом јамица изнад водоравних линија (кат. 10/3—6). Са севера у Бачку стижу лонци украшени „радлом", утиснутим низовима квадратића, што није словенски начин украшавања (кат. 7/2, 3). Њих има и у Срему, а налажени су на десној обали Дунава до Караташа. У Перлеку је нађен лонац несумњиво немачког порекла, рађен на брзом витлу, са танким зидовима, окомитог обода (кат. 13/). У монголској најезди нестало је грнчарство са словенским особинама — спорим витлом и утиснутим украсом. Највећи део производње преузели су грнчари са немачког тла.
О занатима несумњиво развијеним у Војводини и Славонији, једва да се нешто може рећи. Мало светла бацају две оставе гвоздених предмета из Црвенке код Вршца. Оне су налик Гамзиградским оставама, јер су оставе ковача. Садрже ковачке чекиће, клешта, пољопривредно оруђе, узенгије, итд. Насеље у Црвенки је страдало у монголској најезди, тако да првој половини XIII столећа припадају и оставе и посуђе (кат. 34). Вршац је због географског положаја био значајно привредно средиште. Поред грнчарства, ту су од гнајса прављени млински каменови, затим продавани на простору на коме није било камена. Штавише, камен са Вршачких брда коришћен је за грађевине у Ковину, а раније за прављење камених пећи по Банату.
Црква је имала посебно значајну улогу, јер су у нашем Подунављу сукобљавају Цариградска и Римска црква. Православна (Грчка) црква била је присутна скоро без прекида северно од Саве и Дунава. Она није била у могућности да у Панонији подиже велике цркве, поготову не после
62
Сл. 12. — Карта налазишта XI — прве половине XIII столећа.
смрти Василија II и ширења Мађарске до Дунава на Јуту. Маћарска држава је подржавала Римску цркву на нашем тлу, како би спутала утицај Византије у освојеним областима. Зато су подизане монументалне цркве у градовима и новооснованим манастирима.
Од великих романичких цркава, данас је у рушевинама црква манастира Араче, црква у Бачу је президана, а президана црква манастира Раковца је у рушевинама. По клесаном каменом украсу, издвајају се два слоја. Старији камени украс, краја XI — прве половине XII столећа откривен је у Раковцу, у манастиру на Сиги (Моноштор), Бачу (кат. 95/2—4). То је богат преплет, вреже и слично на порталу, прозорима и капителима. Византијски утицај на њима је очигледан и несумњиво су украс клесали далматински клесари. Млађи је украс манастира Араче а изгледа и цркви у Баноштору, Митровици и можда још неким. Пошто је започето истраживање тек једне цркве, Градине Раковац, тешко је било шта говорити о старијим грађевинама на местима тих цркви.
3. Десна обала Дунава пред монголску најезду
Време од краха византијске управе у Подунавдљу до монголске најезде је доба наглог олакшања. Престанком византијске власти нестали су порези. То се показивало кроз богаћење становништва. Истовремемо слаби и Црква. Са становишта археологије ово се одражава у много богатијем накиту који се открива у гробовима. То је сада крупан сребри накит. Мада се примењују византијске златарске технике, нов накит може да се пореди са префињеношћу византијског рада.
63
Гробља овог времена су по правилу сеоска. Село нагло напредује, јер су нестали градови, носиоци византијске власти. Од градова се одржало Браничево, због погодног географског положаја. И у Браничеву и у Београду су тада трговали дубровачки трговци.
Грнчарство овог времена је разноврсно, али осиромашено за увоз из великих византијских градова. Користе се различити лонци, лонци са писком, више врсти здела, крчази без и са дршкама, итд. Увозе се котлови из Баната, а увозу из Мађарске припадају и крчази без дршки. Нова појава су лоптасти крчази танког, високог врата и црвенкасте боје, украшени глачањем (кат. 65/6). Општа особина грнчарије прве половине XIII столећа је да украс скоро нестаје. Таква је и грнчарија у Брзој Паланци.
Међу накитом су на првом месту наушнице са једном шупљом биконичном јагодом. Воде порекло од половецких (куманских) неукрашених узора. На Дунаву добијају украс од гранулације и филиграна. Раскошнији примерци могу имати и две мање округле бочне јагоде. Нешто су ређе наушнице византијског порекла, са шупљом лоптастом јагодом, израђене матрицом, од посребрене бронзе. Најједноставнији облик наушница су сребрне или посребрене, ретко бронзане карике. Сребрне карике често имају коленца од зрнаца или филиграна, једно, два или три.
Огрлице се праве од стаклених бобица и каури пужића. Каури пужићи, који су набављани са Црвеног мора, раније су ретко коришћени.
Међу врло бројним наруквицама, губе се оне од шарене стаклене пасте, а преостају једноставне тамнозелене и плаве, скоро црне боје (кат. 21/2). Највише има бронзаних тракастих наруквица и оних од увијене жице. Прстење постаје једноставније и прави се од бронзе и сребра. То су само развијенији и разноврсније украшени облици оних из XII столећа. Најмлађе купасто прстење се прави на нов начин, ливењем, а украшава се филиграном и гранулацијом (кат. 68, 102).
Ова гробља су датована новцима византијских царева и мађарских краљева између 1144—1203. године. Новац XII столећа је дуго био у употреби, најмање до средине XIII столећа. Недостатак савременог новца, изазван је падом Цариграда 1204. године. У хаотичним приликама насталим потом на тржишту новца, углед византијског ковања није могао бити брзо замењен. У употребу улази мађарски сребрн новац, али се бронзани или посребрен византијски новац XII столећа ставља у гробове дубоко у XIII столећу. То умањује његову вредност за тачно датовање.
Оваква гробља су честа низводно од Ђердапа, али има их и узводно, око Браничева. Најзападније истраживано гробље са таквим накитом је оно на Белом Брегу у Винчи (кат. 28). Западно од Београда такви налази су спорадични. То показује границе бугарске државе. У њој је јак кумански утицај природан, јер су они имали значајну улогу у стварању Другог бугарског царства. Мађарску државу показују бројни налази каричица са „S" завршетком, које су уобичајене између Београда и Смедерева (кат. 74/2). Ове позне врсте „S" каричица су сасвим ретке даље на исток. Тако археолошки налази показују да се промене државних граница нису сводиле само на измену власти.
*
Крај средњега века у Подунављу означила је провала Монгола 1242. године. Монголи су пре тога срушили Бугарску на Волги и Кијевску државу, опљачкали многе руске кнежевине и Пољску. Упали су у Панонију и до темеља разорили Мађарску. Мађарски краљ је успео да побегне
64
у Трогир, у стопу праћен монголским хордама. У повратку са Јадрана, опљачкали су Србију и покорили Бугарску. Ова страховита разарања, праћена покољем становништва, могу се поредити једино са најездом Хуна пре осам столећа. Сва насеља у нашем Подунављу су спаљена, срушена или напуштена. На већини гробаља обустављено је сахрањивање јер су насеља била угашена. Разарања су била тако темељна да више није било могуће обновити ни словенску грнчарску производњу ни ношњу са „S" каричицама. Етничка основа Подунавља из темеља је измењена. У наше крајеве касније стижу Руси, Немци и други. Са десне стране Дунава становништво се због безбедности повукло са обала реке. Једна епоха је нагло завршена, а њеним крајем почео је позни средњи век.