2. СЛОВЕНИ НА ДУНАВУ
1. Досељавање Бугара и расељавање Словена
2. Бугари и Словени у Панонији и средњем Подунављу
5. Друштво и култура Словена од VIII до XI столећа (Стан и привреда — Грнчарство — Накит — Хришћанство и обичаји при сахрањивању)
После досељавања Бугара, Подунавље је опустело, јер су Словени отишли ван њиховог домашаја, а насеља су била разорена. Становништво се постепено обнавља, а кнежевине се учвршћују у новим областима. Даља историја је у знаку ширења Бугара на запад и Франака на исток, те борби словенских кнежевина за што већу самосталност. Временом, у тим борбама настају у нашем Подунављу словенска Велика Морава и пословењена Бугарска. Власт обе државе у Панонском басену уништили су Мађари, доселивши се 896. године. После разарања поново је уследило смиривање и опоравак словенског становништва, омогућен балканским залеђем. Затим се постепено намећу две силе, једна стара, Византија, и једна нова, Угарска. Доба постојања мање-више самосталних словенских кнежевина, оне завршавају успостављањем својих граница на Дунаву.
1. Досељење Бугара и расељавање Словена
Бугари се покрећу из степа између Азовског мора и Кавказа, по свој прилици под притиском досељених Хазара. На том простору живе разни хунобугарски родови, још од продора Хуна у Европу. Петорица синова хана Куврата се раздвоје и тројица стигну у Подунавље; један оде у Италију, други се потчини Обрима, а хан Аспарух са својим Бугарима стигне на ушће Дунава 679/80. године (Теофан, Chronographia, 356, 18 — 359, 26). То је изазвало брзи одговор цара Константина IV (668—685), који је увидео да сав труд око постепеног укључивања Словена у Царство може пропасти. Лично је повео војску у поход, али су Ромеји претрпели тежак пораз. Бугарска победа је омогућила Аспаруху не само да учврсти власт над већ покореним Словенима на ушћу Дунава, него и да прошири ханат на цело доње Подунавље. Бугари су „седам родова" и племе Севераца присилили да се помере на југ, север и запад, до „Аварије".
Вођ оних Бугара који су се покорили Обрима, био је вероватно Кувер, који се спомиње у једној другој сеоби, око 680—685. године (Miracula s. Demetri II, 5.). Кувер је од хагана добио на управу народ настао од заробљених Ромеја. Они су били хришћани, по свој прилици настањени на простору западно од Дунава. На њихову жељу и са присталицима других племена, преселио се на југ, одбранивши се од покушаја Обра
27
да их зауставе у одласку. Када су стигли у залеђе Солуна, Ромеји пребегну Византији, а остали се сместише у планинске пределе између Охридског и Скадарског језера, где настаје тзв. Коман култура.
Последица ових догађаја, који су погодили цело Подунавље, била су разорена словенска насеља и настанак две нове државе: бугарског ханата Аспаруха у доњем Подунављу и Другог аварског каганата у Панонском басену. Све се то археолошки успешно прати. Десетак словенских насеља VII столећа је угашено, а у VIII век могу да се датују једва три-четири насеља. На налазишту „Дунав", у неколико нових станишта VIII столећа, октривена је грнчарија која није настала развојем старије (кат. 101/8—18). То значи да је дошло до промене становништва. Оно раније настањено племе, које се може изједначити са Тимочанима, отишло је у нове области, а на њихово место дошли су Словени којима тек треба одредити порекло.
Откриће словенске куће на „Кошића брегу" код Дубовца, на банатској страни, указало је на решење одласка Тимочана (кат. 45). Та целина је оквирно датована у крај VII столећа. У њој је нађено доста уломака различитих лонаца и делова од две таве. Десетак ситних уломака лонаца рађено је гнетањем, без украшавања, а исто су тако прављене и таве. Остали, крупнији делови лонаца „зидани" су на витлу и украшени чешљем на начин особен за VII столеће низводно од Ћердапа. Поређењем обе врсте лонаца из куће код Дубовца, са грнчаријом нађеном низводно од Ћердапа, долази се до значајних закључака. Становници Дубовца користили су домаће гнетано посуђе, али и оно које је производио грнчар досељен из шире области Тимока. Тако се јужни Банат показује као област коју су бар привремено насељавали Тимочани.
У селу Бољевци на Сави, у Срему наспрам Обреновца, откривено је трајније насеље, настало у исто време, или мало касније. Ту је нађена грнчарија слична оној из Баната, али грубље „зидана" на спором витлу. Код лонаца није много наглашена средина трбуха, а украс је исти. Нажалост, природа ископавања није омогућила да се целине сасвим поуздано раздвоје и у потпуности истраже (кат. 17/1—6). У насељу се наишло на неколико полуукопаних кућа, пећи, јама, које припадају целом VIII столећу. Оне допуњују представу о правцу могућег померања Тимочана.
Словенима истог времена припада помињано гробље са спаљеним покојницима у Новом Сланкамену, али је извесно да је морало бити и скелетних гробова у VIII веку. На то указују, додуше случајни, али бројни налази ливених наушница са звездоликим привеском (кат. 20/3, 28/8, 60/1, 79 1). Оне се развијају из наушница VII столећа израђиваних у техници филиграна и гранулације. Ливене варијанте VIII века налазе се на целом словенском простору северно од Дунава и Саве, до Русије, али их нема у Бачкој и Банату. Такав њихов распоред као да на неки начин окружује области у којима су боравили Обри. После франачког упада у Панонију крајем VIII столећа, производња ливених наушница са звездоликим привеском је прекинута.
О Обрима Другог каганата нема много писаних података, све до времена када су уништени. После потреса изазваних досељењем Бугара и смањењем броја становника одласком Кувера, област Обра се свела скоро само на међуречје Дунав—Тиса. Догађаји тог времена одражавају се и на престанак сахрањивања на неким аварским гробљима, као што су Арадац и Чик. Славонија, Срем, јужна и источна граница Баната насељени су ретким словенским становништвом. Пошто су обновили власт у Панонији западно од Дунава, Обри нападну словенску кнежевину Карантанију четрдесетих година VIII столећа (сл. 5).
28
Сл. 5. — Померање становништва око 680. године.
У исто време, са запада се шири Франачка држава. Потреба да се спречи угрожавање скоро освојених и припојених области, давање помоћи потчињеним народима или могућност пљачке, изазвали су Карла Великог (768—814) да предузме рат против Обра. У походу 791 године војска Карла Великог је жестоко потукла Обре, вероватно негде између Блатног језера и Дунава. Због пораза је међу Обрима дошло до међусобних сукоба, што их је још више ослабило. Убрзо су их Франци, са Словенима и кнезом Војномиром, поново напали. Тада је оплјачкана престоница Обра, „ринг" (кружни „обор"), а граница Франачке је проширена до окуке Дунава. После тога се део Обра покорио и примио хришћанство, а други је наставио да пружа отпор. Њихова независност је коначно нестала ширењем Бугара. Чим је дошао на престо, хан Крум (803—814) је заузео источне делове Панонског басена, па је и бутарска граница избила на Дунав, наспрам Франака. Наредних година се Обри спомињу као бугарски најамници, чиме коначно и нестају са историјске сцене.
Материјална култура Другог аварског каганата није много различита од оне из времена Првог. Највећа промена се огдеда у оскромашењу; метални делови појасева су, као и накит, само изузетно направљени од племенитих метала у техници отискивања матрице. Обично су ливени у калуписма из јединог или два дела. Извесних разлика има и у изгледу делова коњске орме. Оружје се ређе ставља у гроб, што значм да је постало драгоценије, јер га мање има. И дале се израћују посуде гнетањем,
29
у домаћој радиности, али се користи и гранчарија из словенских радионица.
Датовање неких налаза још увек није коначно и поуздано решено. Од Вуке и Босута до Костолца, нађени су позни окови појасева, украшени круголиким врежама (кат. 111/1—2, 64/4). Овакав њихов распоред, на простору где пре тога Обри нису боравили, него Словени, можда указује на оне Обре који се нису покорили Францима. Они су могли после 791. године да се повуку на југ, и да из Срема пруже отпор Францима, ослањајући се на Словене.
2. Бугари и Словени у Панонији и средњем Подунављу
Бугара који су дошли да се населе у доње Подунавље није било много, па су брзо почели да се утапају међу Словене. Они су доњем Подунављу донели номадску културу са глачаним посуђем (кат. 101/17, 18), своју ношњу и опрему. Њихова материјална култура је на запад допрла до области Видина, а затим се расплинула. Када су учврстили ханат, кренули су у даља освајања, у другој половини VIII столећа. На средњи Дунав избили су 804. године, а већ 811. уз помоћ Словена, жестоко поразили Византију и угрозили сам Цариград. Природно, њихово ширење је изазвало низ поремећаја и премештања становништва. Нека племена средњег Подунавља одлазе даље на запад, а друга се на њихово место насељавају са истока.
Занимљива је судбина Бодрића (Абодрита) и Тимочана који се спомињу у франачким изворима (Einhardi Annales, s. an 818, 822, 824.). За Тимочане је забележено да су 818. године одрекли савезништво Бугарима и пришли Францима, а да су и тај савез убрзо напустили, и придружили се устанку Људевита Посавског против Франачке. За Бодриће, који се спомињу 818, 822, 824. године, каже се да живе у суседству Бугара, у Дакији која належе на Дунав. Људевитов устанак је избио 819. године у области чије је средиште Сисак. Упркос помоћи, устанак је 822. године окончан неуспехом. Људевит се прво склонио преко Саве у Србију (Босну), а затим побегао у Хрватску, где је убијен.
Бугари нису равнодушно гледали на отпадништво словенских кнежевина, тим пре што је Византија изгледа помагала Људевита. Хан Омуртаг (814—831) почне преговоре са Францима, али неуспешно, па крене у рат. Користећи флоту, Бугари заузму Подравину у два похода, 827. године и 829, када се у Тиси удавио и бугарски војсковођа Онегавон. Рат је завршен склапањем мира 832. године. Бугарској су призната проширења, вероватно у области Вуке и Босута до Подравине, где за кнеза поставе Ратимира.
Из историјских извора није сасвим јасно где су живели Тимочани, Бодрићи, ни где је тачно била кнежевина Ратимира. Археолошка истраживања у Подунављу и Посавини омогућују прва ближа тумачења ових догађаја. Узимајући у обзир налазе из Бољеваца и природу тла, може се претпоставити да је област Тимочана обухватала западни Срем и Тамнаву, а можда и неке просторе источно од Београда. Уколико су на том месту, а не на Тимоку, има оправдања за савез са Бугарима, против Обра наравно; има смисла и касније отцепљење и епизода са Франачком, као и приступање Људевитом устанку на крају.
На ширем простору међуречја Дунава и Саве наслућује се издвајање још два простора са различитом грнчаријом. Код Батковића у Босни,
30
Сл. 6. — Грнчарија из Батковића.
између Бијељине и Саве, истраживано је насеље дугог трајања, са различито обликованим лонцима, украшених чешљем (сл. 6). Упадљине разлике у односу на подунавско, средње и источно балканско подручје, одређују ову гранчарију као српске налазе VII—IX веки. Ово се без тешкоћа уклана у историјске податке по којима је Србија захватала некадашњу провинцију Далмацију. Њена североисточна граница обухватала је Семберију и простирала се на исток преко Дрине, до Цера.
У међуречју Дунава и Саве, обухватајући и јужну Бачку издваја се простор са особеном грнчаријом откривеном у насељима и гробљима. На том простору, у чијем се средишту налази Фрушка гора, појављује се за Подунавље јединствена грнчарија, украшена само водоравним линијама, најчешће дубоко урезаним (кат. 111/11). Највећи број таквих лонаца, кратких обода и широке усне, дала је полуземуница истражена у Челареву.
Занимљиве податке у прилог ове тезе показале су две полуземунице из Футога, близу Челарева. Једна од њих садржи словенску грнчарију познату у бугарском Подунављу. То су лонци украшени урезивањем чешљем у виду валовница или валовница изнад водоравних линија (кат. 109/1—4).
31
Друга полуземуница такође садржи такве лонце, али и оне који су украшени само урезаним водоравним линијама. Поред тога, у њој су нађени и делови сивог, глачаног лонца доњеподунавске производње (кат. 109/9), и уломак словенског лонца на којем је са унутрашње стране урезан бугарски знак (кат. 109/11). Ово несумњиво датује насеље код Футога у прву половину IX столећа, у време када су Бугари заузели југ Бачке и тамо населили Словене. То датује и грнчарију из Челарева, вероватно од тридесетих година IX века. На доњу границу датовања грнчарије са урезаним водоравним линијама указују урне из Сланкамена, за које је мало вероватно да могу бити старије од средине VIII века (кат. 81/1, 2). Избор ове врсте грнчарије допуњују лончићи из скелетних гробова у Сремској Митровици, Војки, Сланкамену (кат. 104/3—5). Овако археолошки издвојена област, са посебном занатском грнчарском производњом, указује и на посебну кнежевину VIII—IX века, која се тешко може повезати са подацима из писаних извора.
Расположиви подаци из нашег Подунавља, за сада, не указују на положај Бодрића. Са њима се можда могу повезати спаљени гробови под великим хумкама VIII столећа из околине Клужа у Трансилванији, области која се може изједначити са Дакијом. Ово би објаснило и утапање Онегавона у Тиси у време ратовања са Франачком, односно потврдило би бугарско ратовање на северу, у горњем Потисју.
У исто време је поново започео живот у словенском насељу „Река" код Винче. Ту је у једној полуземуници нађено посуђе слично оном из Панчева (кат. 82/; 89/8). Овде ископани лонци су једноставног, кратког, мало разгрнутог обода; прављени су на спором витлу и немају наглашено раме; украси су изведени урезивањем чешља у виду валовница или наизменичних водоравних трака и валовница (кат. 29/24—33). Грнчарија IX века са „Реке" спада у исту групу са оном из Футога, из насеља „Дунав" низводно од Ђердапа и из гробаља IX столећа.
Археолошку слику збивања тога времена допуњују подаци из некропола у Војки и Новом Сланкамену. Осим спаљених гробова у Новом Сланкамену, ова су гробља у много чему веома слична. Међу нађеним предметима из гробова највише могућности за проучавање пружају метални делови мушких појасева. У саставу појаса је на једном крају била копча, а на другом велики језичак. Низ малих окова је учвршћивало рупице на појасу, а низ већих, украсне кајшиће који су висили са појаса. На појасу су висили нож у канији, кеса са кресивом и сличне ствари. Најстаријим гробовима припадају појасеви украшени оковима, произведеним још у VIII столећу, са представама грифона и борбама животиња. По правилу такви су метални делови појасева распарени, оштећени, многи делови недостају, или су повезани делови различитих појасева (кат. 81/3). Њихови власници су их оштетиди, или изгубили у борбама, а нису имали могућности да набаве нове. Та чињеница датује их у време после 791—796. године, када су Обре поразили и опљачкали Франци. Из међуречја Дунав— —Тиса, након ових догађаја, Обри се спуштају у Срем, где су убрзо (или претходно) признали власт бугарског ханата. У том смислу није без значаја да делова појасева из истог времена има у доњем Подунављу, па и у Ћуприји (кат. 108/2). Тако се ови гробови могу датовати у прву трећину IX века.
У најмлађим гробовима у Сланкамену, међу којима су на првом месту по важности гробови коњаника, нађени су цели појасеви. Њихови метални делови представљају очувану целину новог стила. То су дводелни окови и језичци, ливени од бронзе, некад са проламањем и са украсом од врежа, и мали срцолики окови са урезаним и утиснутим украсом (кат. 81/4; 52).
32
Сл. 7. — Средње Подунавље око 800. године.
Гробови са таквим налазима одговарају мирном добу, односна времену по учвршћивању бугарске власти. У тим млађим гробовима, чест прилог су и нове врсте посуђа. То су посуде лоптастог тела и суженог отвора, са прстенастом дршком и израђени на бржем витлу од чисте, светле глине (кат. 30/1). Овакве посуде се откривају од Срема до Словачке, те омеђузу простор који је на западу обухватао бугарски ханат. Све околности датују најмлађи ниво сахрањивања на гробљима у Војки и Сланкамену у време око друге четвртине IX века до примања хришћанства средином друге половине столећа, или најкасније до угарског заузимања Панонског басена почев од 896. године.
Посебно је занимљиво велико гробље у Челареву (кат. 111). Овде изгледа нема старијег нивоа сахрањивања, а налази су богатији и разноврснији. Али посебност ове некрополе се пре свега огледа у комадима опека, стављаним на површину гроба, на којима су урезивани хебрејски симболи (кат. 111/13). Нема сумње да овакво обележавање места сахрањивања даје податке о становништву мојсијевске вере. На гробљу у Челареву су можда били сахрањивани Јевреји или народ који је прихватио њихову религију. Као одраз оваквог обележавања гробова, У Сланкамену је откривен
33
сличан обичај, али су на комадима опека уместо јеврејских бугарски знаци (кат. 81/12).
Када се саберу сви подаци из писаних, историјских извора са онима насталим приликом археолошких ископавања добија се следећа слика: по доласку Бугара у Подунавље, Тимочани су напустили крајеве око Тимока, и преко јужног Баната населили се у источни Срем и Тамнаву. Западно од њих, у области у чијем је средишту Фрушка гора, живело је словенско племе непознатог имена, најкасније од касног VIII или раног IX столећа. Пошто су Франци поразили и опљачкали Обре у њиховим западним и северним средиштима, Франци су се нашли у суседству Словена у горњем току Тисе и у Трансилванији. Бугари су, у савезу са Тимочанима, настањеним до ушћа Саве, покорили преостале Обре. Тимочани касније одрекну савез Бугарима и приђу Францима, али се брзо предомисле и укључе у Људевитов устанак, у области Сиска. Бугари покрену рат против Франачке, заузму области Тимочана, па потом и западније делове Посавине, а на крају прекину утицај Франака на Потисје. У освојеним областима, од Славоније и Срема на југу, до Словачке на северу, населе се Словени и Бугари. Током IX столећа у делу Панонског басена под бугарским утицајем развила се особена култура (сл. 7).
3. Велика Морава
Док је у источном делу Панонског басена трајала бугарска држава, на западу постепено израстају јужнословенске кнежевине, подстицане државним интересима Византије још у Људевитом устанку. На простору између Дунава, Драве и Рабе издваја се Панонска кнежевина са седиштем у Блатограду (Залавар) на Блатном језеру. Њом прво управља кнез Прибина (847—860/61), а после његов син Коцељ (861—876). Северно од Панонске кнежевине развија се кнежевина Велика Морава. Под кнежевима Мојмиром I (830/35—846) и Растиславом (846—870), држава све више јача у борби за осамостаљење од Франака. Под кнезом Сватоплуком (870—894) ослобођена Велика Морава је завладала и Панонском кнежевином, проширивши се до Срема, и на исток до Потисја. У настојању да избори самосталност, Велика Морава склапа савез са Византијом, а Франачка против ње, савез са Бугарима. У недовољно познатим сукобима, изгледа да је Велика Морава присвојила и цео североисточни простор Панонског басена. Нетрпељивост према Францима изазвало је пре свега покрштавање, које је водило германизацији. Растислав, велики словенски кнез, на притисак латинске цркве и немачких свештеника, одговара словенском службом св. Ћирила и св. Методија, омогућеном из Цариграда. Панонски кнез Коцељ се и пре много залагао око словенске службе св. Методија, а и пошто је Методије постао архиепископ (надбискуп) Паноније. Али хришћанство је споро пуштало корене у средњем Подунављу, без обзира што је упоредо основана и бугарска архиепископија. Једва је прошло тридесетак година од почетка мисије на словенском језику, коју су водила солунска браћа, када Велика Морава нестаје под ударима нових номадских освајача, Мађара.
Археологија Велике Мораве у Чехословачкој веома је добро истражена и добро позната, за разлику од кнежевине Паноније у Мађарској. Откривени су велики градови, утврђена насеља, бројне цркве и гробља. Оно што одликује Велику Мораву је изузетно богат накит пронађен у некрополама. Археолошки се разликују два основна слоја, предвеликоморавски и великоморавски. Предвеликоморавски слој или Блатница-Микулчице
34
хоризонт, обухвата период од краја VIII века до средине IX столећа. Археолошки налази из овог слоја одговарају онима из Челарева, Сланкамеиа, Војке. У млађем хоризонту, оном великоморавском, од великог кнеза Растислава (од око 860—870) материјал се мења. До овог доба налази од Срема до Мораве су скоро јединствени, што се објашњава сродношћу становништва. У тој области су претежно били настањени јужни Словени, преостали Обри, а и ширење Бугарске на север је на неки начин утицало на материјалну културу Мораве. На нестанак, гашење овога слоја на северу Панонског басена морало је утицати више чинилаца. То су били, преко примања хришћанства и утицаја друге културе, промена ношње, замена појасева другим сталешким обележјима, и други разлози, као што су уништење или гашење радионичких центара, или можда забрана убијања и сахрањивања коња са покојницима.
Извесне врсте налаза, пре свега накит, повезују предвеликоморавски са моравским слојем, па је несумњиво да се они временски додирују. То су наушнице са стошцем, карике наушница четвороугаоног пресека, наушнице са привеском малих јагода; ту су и кресива, посуђе, српови, оружје. Важно је поменути да се у великоморавским гробљима, уз цркве мушкарци сахрањују са ратничком опремом као што су оружје, мамузе, дрвене посуде, али никада са коњем. То је због утицаја Франака, повезаног са њиховим феудалним друштвом, који се може пратити од друге четвртине IX столећа.
Права одлика великоморавског слоја је богатство и разноврсност накита византијског стила. Он је прављен од сребра и злата сложеним техникама отискивања матрицом, гранулацијом, филиграном, позлатом, ажуром. Наушнице су најомиљенији накит. Има их са привесцима од шупљих јагода, гранула, или облика шишарке, са коженцима на алци, са лунулама, све у разноврсним варијантама. Привесак може бити веома сложен као на наушницама из Рама (кат. 96/1), или се састоји од великог броја истих елемената, као наушнице са јагодама које уместо три или четири могу да их имају и седам и више. Лунуласте наушнице имају низ варијанти, са и без привеска, итд. Следећа омиљена врста накита у Великој Моравској била су дугмад. Она су велика, шупља, богато украшена на различите начине, са представама врежа, листића, птица. Носе се у пару под вратом, као што су некад ношене мале пафте, у Другом ааарском каганату. У гробљима нижег сталежа накит је скромнији, направљен је од бронзе, а уз ратнике је остављана њихова бојна сикира.
Када су Мађари дошли у Панонску низију 896. године, било им је потребно само десет година да потпуно униште Велику Мораву. Масе избеглица из Моравске склањају се тада код Бугара, Хрвата и других народа (Constantine Porphyrogenitus DAI 41). Константин Порфирогенит у тим догађајима не спомиње Србију која се простирала јужно од Саве, већ пише да се иза славног града Сирмиона простире некрштена Велика Морава којом је владао Сватоплук, и коју су срушили Маћари (DAI 40).
По њему, на простору Босута и Вуке, измећу Саве, Дунава и Драве налази се пагански део Велике Мораве, до доласка Мађара још некрштен. У Бродском Дрсновцу, западно од Славонског Брода, истражен је гробље које би могло одговарати овим подацима (кат. 22). То су пагансхм гробови међу којима има и коњаничких. У Бродском Дреновцу се, као и у другим позним гробљима, понавља стање са почетка столећа. Метални делови појасева су ретки, има спајања различитих целина, узенгија итд. Малобројни окови припадају појасевима којм претходе доласку Мађара. Нађени су и лончићи украшени чешљем, честм у нашем, бугарском Подунављу. Има особених наушница са „S" завршетком, које као накит
35
преовлађују касније, до средине XIII века. Све то упућује на позно датовање и јаке утицаје са простора источно од Дунава. Ово би сведочило да је Славонија касно доспела под Велику Мораву, и да је до тада била на периферији Бугарске. Посредно на то указује и чињеница да франачки извори не спомињу Србију, односно Франачка се није простирала до границе Србије у Посавини. Из Славоније су и Бугари могли лако да предузму онај неуспео упад у Хрватску у време хана Бориса. Они су вероватно после пораза у Србији, раних педесетих година IX века, покушали преко Хрватске да се домогну византијске Далмације.
Да је маса избеглица из Велике Мораве преплавила околне земље, када су Мађари упали у средње Подунавље и започели пустошења, потврђују на нашем тлу особени моравски налази, као што су секира из околине Вршца (кат. 97), наушнице са Карабурме (кат. 11/8), судић са две дршкс из околине Пожаревца (кат. 64/6). Изгледа да су Бугари тада организовали против Мађара јако упориште у Раму, са великоморавском посадом (кат. 96).
4. Слом Бугарске
Мађари нису само уништили Велику Мораву, већ су веома много допринели распаду Бугарске. Сматра се да је Бугарска била најјача у времену хана Симеона (893—927), цара од 918. године. А управо у његово време, Бугарска је изгубила огромне области северно од Дунава. То је било неумитно и само је одраз претварања ханата, односно племенског савеза са не увек јасним међуплеменским односима, у модерну државу тога времена. Отуда се Симеон лако одрекао великих степских пространстава, погодних за живот номада, и усмерио снагу на освајање Византије, потпуно словенизирајући земљу. Бугарска X столећа у доњем Подунављу је сасвим христијанизирана територија Словена земљорадника. Та промењена привреда и нова вера учиниле су државу неотпорном на нападе номада, па су упади Мађара оставили тешке последице по Бугарску (сл. 8).
Са друге стране, Византија је, да би ослабила Симеонов притисак на своје области, позвала Мађаре да Бугарску нападну са леђа. Симеон на то позове у помоћ Печењеге, старе непријатеље Мађара, да заједнички отерају Мађаре из црноморских степа. У томе су успели, те се Мађари одселе са Црног мора, и спусте у Панонски басен. Под вођством Арпада (896—907) они су прво савладали кнеза Салана, скоро самосталног бачког владара чије је седиште изгледа било у Тителу. Мађари су после тога победили Бугаре под Београдом и принудили их да откупе мир. За овим су, изгледа долином Мораве и преко Косова, продрли до мора и опљачкали Србију и Хрватску. Приликом освајања источних делова Панонског басена, одупрли су им се кнежеви Менуморт и Гелу у Трансилванији и Глад у Банату. У овим кнежевинама су поред Словена живели и Власи и Бутари за које није јасно шта су — Бугари номади, Бугари Словени са Балкана, или једноставно становници Бугарске државе.
Сведоци мађарског пустошења су насеља на којима је живот прекинут. Међу њима, на самом Дунаву су Панчево (кат. 89/8), „Синор" код Великог Села и „Река" код Винче (кат. 29) на десној обали код Београда, а даље на југ, ка унутрашњости, насеље у Ковачевцу код Младеновца (кат. 58) и насеље на улазу у Светозарево (кат. 100/3—6).
Најјачи и најдужи отпор ширењу Мађара, пружио је банатски кнез Глад. По свој прилици, како то показују догађаји, он је био заповедник
36
Сл. 8. — Карта налазишта од IX до почетха XI столећа.
одбране на Дунаву (Anonymus, сар. 11; 14). У борбама протав маћарских насртаја стекао је велику славу, а сећање на њега је остало сачувано у називима неких места у Подунављу. Има мишљења да је наше Кладово добило име по њему, исто као и Кладово у Румунији и нестали „Гладов манастир". У његово време се спомињу градови Ковин, Харам (Банатска Паланка) и Оршава, као места где су биле битке и пружен отпор Маћарима. На страни Глада (Бугарске) су учествовали и одреди Печењега.
За живота Симеона Бугарска је ипак држала догаћаје под контролом. После смрти цара Симеона све се променило. Настављају се мађарски пљачкашки напади на Бугарску, вероватно подстицани и из Византије. Мађари су искористили смену на престолу 927. године, заузели Оршаву и упали у Бугарску, проваливши до Македоније и Црног мора. Сшедоци тог похода су насеља у којима је живот прекинут, као што је случај са насељем „Дунав" (кат. 101) и изгледа насељима у Михајловцу, на Фетисламу, утврђењу изнад Поречке реке, која су кратко трајала. Вероватно је тада склоњена и чувена остава накита из Бољетина (кат. 13). Средином X века граница Мађарске је почињала од Трајановог моста — Кладова. До тог времена је Бугарска изгубила и Влашку низију, заправо целу леву обалу Дунава, коју је морала да препусти својим некадашним савезницима, Печењезима.
На западу се уз помоћ Византије, ослободила и Србија, и под кнезом Чаславом (927—950/60) брзо обновила. Он је изгдеда погинуо негде на Сави у борби са Мађарима. Шта се тачно тада дешавадо на тлу данашње Србије није још познато. Средином X века спомиње се кнежевина Морава (Constantine Porphyrogenitus, De cerimoniis I. р 691, 5—13), која се
37
несумњиво налазила на нашем тлу, у сливу Велике Мораве, Млаве и Пека. Србија се по свој прилици тада проширила до Београда, обухвативши слив Колубаре. Тако се Бугарска свела на подручје доњег Подунавља, једва контролишући словенске кнежевине на југу и југозападу некада моћног царства.
Војно опадање Бугарске искористила је Византија, која позива Русе да нападну Бугаре. Кијевски кнез Свјатослав (946—972) се одмах радо прихвати освајања Бугарске 968, коју коначно покори наредне године. Али, он је желео да новоосвојене територије припоји Русији па је Византија, тек после тешких борби успела да се ослободи Свјатослава 971. године. Цар Јован Цимискије (969—976), који је и победио Русе, припоји Бугарску Византији. Тако је граница Царства поново избила на Дунав, низводно од Ћердапа.
Можда се за походе Руса може везати напуштање насеља са гробљем код Грабовице (кат. 41) и прекидање сахрањивања на једној од некропола на Трајановом мосту у старом Кладову (кат. 63/8—16).
Византија није могла одмах да успостави чврсту власт на овако великој, нагло задобијеној територији. На западу се зато осамостаљују кнежевине, као што је Морава, која је раније признавала врховну власт Царства. Најјачи међу племенима били су тад Брсјаци под кнезом Николом. Његови синови су одбили потчињеност Византији што су подржале и остале кнежевине некадашње Бугарске. Словенима се указала могућност да после приближно 130 година признавања врховне власти Бугарске, буду опет независни. Тако је настао савез кнежевина са Брсјацима и Самуилом на челу (976—1014), проглашеним за бугарског цара.
Самуило је тежио да уједини све словенске области, од Дунава до Пелопонеза. Дуго је византијски цар Василије II (986—1025) то немоћно посматрао, или водио безуспешне борбе све до 1000. године, када је ратовање преокренуо у своју корист. Наступило је време суровог и исцрпљујућег рата у којем Словени нису успели равноправно да се одупру сконцентрисаним нападима непријатеља. После опсаде од осам месеци цар Василије II је 1002. године освојио Видин. Тако је доњеподунавска Бугарска, претходно разорена у нападима Мађара и Руса, враћена под византијску власт. После много тешких борби савез Брсјака је покорен 1018. године, а врховну власт Византије признали су и удаљени Хрвати. Кнез Сермон, владар Митровице и Срема, одбио је да се покори, али је на превару убијен, а Византија је коначно у средње Подунавље (Skylitzes-Cedrenus II, р. 475).
Околности у којима је заузет простор између Ђердапа и Београда нису сасвим јасне. На овој територији је постојала Моравска кнежевина коју су Мађари покрили 1028. године (Legenda S. Gerhardi episcopi, cap. X века. У време византијских освајања средњег Подунавља у Банату постоји независна област кнеза Ахтума са седиштем на Моришу (Ченад), коју су Мађари покрили 1028. године (Legenda S. Gerhardi episcopi, cap. 10; Anonymus, cap. 14, 24, 27). Ахтум је крштен у Видину, његов манастир у Ченаду су опслуживали грчки калуђери, па је и Банат могао признавати врховну власт Византије. Могуће је и да су обе кнежевине (Ахтумова и Морава), ступиле у неки посебан однос са Византијом у време опсаде Видина (сл. 9).
После огорчених борби почетком XI столећа, до тада највећа словенска држава на Балкану била је сломљена. Земља је била разорена а народ исцрпљен. У таквим условима, Василију II није било тешко да буде милостив. Након завршетка ратовања није било већих промена у власти,
38
Сл. 9. — Средње Подунавље око 900. године
постављени су само нови заповедници у новоорганизованим обласним јединицама — темама, чији нам распоред и обим нису довољно познати. Охридској архиепископији су потврђена стара права, што значи да су јој у Подунављу припадале епископије у Видину, Браничеву, Београду и Срему. Овакво стање је било привремено. Лагано је уведена управа са службеницима који употребљавају грчки језик. На положаје архиепископа, епископа и нижег свештенства такође су доведени људи који говоре грчки. Паралелно се увећава број намета и уводи плаћање новцем. Ове мере су довеле до устанака, који захватају словенске области од Дунава до Вардара.
До првог устанка је дошло већ 1040. године, када Петар Дељан стиже у Мораву (ушће Мораве = Margum) и Београд, које извори називају
39
„тврђаве Паноније" (Skylitzes-Cedrenus II, р. 527). Пошто је Петар проглашен за цара, устанак се брзо шири преко Ниша и Скопља и захвата све словенске области до Теселије. Али, без обзира што је имао огромне размере, отпор је сломљен одмах по ослепљењу Петра и устанак угушен већ 1041. године. Петар Дељан је заробљен а Словени без нега нису могли да се одупру Византији.
Нови устанак је уследио после тридесетак година (Skylitzes-Cedrenus II, р. 714—719). Овог пута је припремљен у Скопљу. У помоћ су позвани Срби, па је кнез Михаило (око 1052—1081, од 1078. године краљ) послао свог сина Бодина. Устаници проглашавају у Призрену Бодина за цара године 1072, и устанак се брзо шири са југа у правцу севера. Бодин је заузео Ниш а отпору се придружује и словенско становништво из подунавских градова (Nicephori Bruyennii, p. 100). Њихово прикључење устанку било је убрзано претходним мађарским походом на ове градове. Сам краљ Саломон предводио је своју војску када је опљачкала и заузела Београд и Ниш (1071). Судбина Бодиновог устанка била је слична претходној. Несуђени цар је заробљен и одведен чак у Антиохију а устаници су поражени. Бодина је касније отац избавио ропства. После непуних десетак година од устанка Константин Бодин постаје краљ Дукље, Захумља, Требиња и Рашке са Босном (1081—1101).
После гушења устанка 1072. године Византија је раселила изгледа све становнике из подунавских утврђених градова, који су у периоду од само тридесет година два пута учествовали у устанцима. На овакав потез Византија је била принуђена, јер је на дунавској граници према моћном непријатељу, држави Мађара, морала имати поуздане браниоце.
Археологија тих градова је делом позната захваљујући томе што су насеља била смештена у старе, рановизантијске градове и тврђаве. Мања или обимнија истраживања спроведена су на Великом Градцу (Бродареву), у Текији, на Трајановом мосту (старо Кладово), у Прахову, на Гамзиграду. Утврђено је при томе да су ова места опустела у исто време, 1072. године (кат. 32, 43, 63, 92). У Прахову, једином граду уз Митровицу и Београд у нашем Подунављу са налазима новца тога времена, и монете потврђују ове догађаје. Новца после 1072. године у Прахову нема, као што нема ни млађих археолошких слојева на Великом Градцу, у Текији, на Гамзиграду. Археолошка истраживања Гамзиграда су дала појединачне гробове унутар градских бедема, иако је гробље било ван утврђења. То показује да се сахрањивало у граду у време опсаде, да је гамзиградско становништво пружило отпор расељавању. Вероватно на борбе у устанку указује и мач из Текије, убачен у већ полузатрпан гроб ратника. Куда је Византија раселила ово становништво, није познато, али су то могле бити и удаљене малоазијске теме.
Живот је обновљен само у утврђењу на Трајановом мосту (Кладову), али са новим становништвом, што најбоље потврђују налази грнчарије. Из слојева после 1072. године потичу до тада страни лонци на овом подручју. Они су израђени на брзим витлима, од добро обрађене, одличне црвено-смеђе печене глине. Украс на њима је сасвим једноставан и дубоко утиснут у зидове посуде. За сада није утврђено одакле потиче ова грнчарија, сигурно је само да није поникла у доњем Подунављу. Страни лонци на Трајановом мосту су доказ да је Византија у Кладово населила нове становнике, и само ту. Лако је објаснити зашто. Тај град је имао изузетно значајан војни положај поред стубова Трајановог моста, који су у то време још увек коришћени при преласку реке.
40
У Византији је било уобичајено пресељавање становништва, нарочито на пограничне територије које би и неког разлога опустеле. По унутрашњости су насељавани и номади које је Византија у ратовањима поразила, па се и на тај начин постепено мењао етнички састав старе Царевине.
5. Друштво и култура Словена од VIII до XI столећа
И после доласка Бугара, Словени су живели у кнежевинама и најважније одлуке доносили на скупштинама. Повећавањем броја становника поједина племена заузимају шире територије, из којих настају жупаније — мање привредне заједнице са извесним облицима обласне самоуправе. Временом се, као што је то било у Рашкој, жупани уздижу и до власти у целој земљи. Развој државе у Подунављу, са становишта археологије, за сада је скоро немогуће пратити. Нема истражених престоница, седишта кнезова и жупана, зборишта, храмова, насеља и гробаља различитих слојева становништва. Може се само нагађати да су стари градови првобитно били племенска средишта и престонице кнежева. У залеђу Прахова, код села Сикола, налази се потпуно неистражено мало, утврђено место из X столећа. Ту је на врху чуке, коришћене још у праисторији, подигнут полукружни камени бедем, који је штитио прилаз са једине приступачне стране. Остатак утврђења је могао бити обезбеђен дрвеним зидом. Ово насеље, са случајним налазима грнчарије X века, могло је бити седиште жупана, јер утврђење има малу површину (испод 0.25 ha) и удаљено је од главних путева. Друго, такоће неистражено место које се може повезати са устројством словенске власти, налази се у Мравиницима испод Повлена, близу Ваљева. Ту је на омањој висоравни, на стецишту путева, некада био камени белег који је вероватно означавао збориште-сабориште на којем су одржаване скупштине.
Нешто више о организацији државе може се наслутити из података о различитим насељима и о устројству цркве. За разлику од Обра који су живели у „рингу" („обору"), односно унутар кружно ограђеног простора, најстарија бугарска насеља била су смештена у оградама четвороугаоне основе, великих димензија. Њихова прва позната престоница Плиска захватала је пространство величине око 7 х 4 km, у којем су коњи слободно пуштани на испашу. Бугари су временом напустили номадски начин живота, па је Симеонова престоница Преслав много мања. То је неправилан простор чији бедеми имају дужине око 550 х 600 m, а спољна ограда је мања од 3 х 3 km.
Ширење Бугара на запад морало је принудити Словене да се утврђују, али о томе нема ни писаних ни археолошких података.
У нашем Подунављу као град први се спомиње Београд, у којем столовао епископ 878 године. Да би епископија била баш ту смештена, Београд је пре тога морао бити значајно средиште, најкасније од раног IX столећа када се бугарски ханат проширио на средње Подунавље. Београдски град тога времена био је смештен унутар старих римско-византијских бедема (560 х 400 m), што је потврђено налазима посућа раног IX века на Великом Калемегдану (кат. 10/1). На положајима других старих градова, налаза из овог времена има у Митровици (кат. 104/1—6) што потврђује значај Сирмиона у раном IX столећу.
О градовима с краја IX и почетка X века има далеко више података. Забележено је да су Мађари у то време освојили или угрозили низ градова у нашем Подунављу. Тако се помињу Вуковар, Тител, Београд, Ковин, Харам (Банатска Паланка), Оршава и Видин. Осим ових сигурно
41
је било још градова, али се за њих не зна зато што су били поштеђени мађарских напада. Продор Мађара је проузроковао оснивање нових градова у Бугарској (Рам, Велико Градиште?, Велики Градац — Бродарево, Текија?, Трајанов мост — Кладово?, Прахово). Обновљене су и нске мање тврђаве, као што је она на брду изнад Поречке реке. На рановизантијској тврђави уз насеље „Дунав", подигнута је једна нова кула. Тврђаву су бранили становници насеља „Дунав". Поред ових и друге тврђаве показују да је у време Симеона Бугарска имала развијену војну организацију у градовима, утврђењима стражарама, са покретном и стајаћом војском, као и све друго што из тога произилази.
На Дунаву су градови подизани један наспрам другог, са обе стране реке. Тако је на једној обали Тител, на другој Сланкамен (?), а преко пута Београда је Земун; наспрам Беле Стене је Панчево; на десној обали Дунава је Морава, на левој Ковин; наспрам Рама је Харам (Банатска Паланка); Турн Северин у Румунији има свој „пар" у Трајановом мосту (Кладову); на Сави је преко пута Сремске подигнута Мачванска Митровица. Овакав распоред градова није случајан и не проистиче само из војних разлога и зато што су на овим местима већ постојала стара утврђења. Природа корита, тока реке и њене обале главни су узрочници постављања градова хиљадама година на истим местима; аде, бродови, погодна места за прелаз преко реке чамцима и скелом, места су преко којих се лакше тргује, једноставније организује царина и друго.
У почетку се и Византија задовољавала обнављањем старих римсковизантијских тврђава, као Словени у претходним столећима. Поправљана су круништа бедема и дозиђиване куле. Тако је Бродарево (Велики Градац) добило једну кулу потковичасте основе, у раном XI веку. У Београду је из овог времена сачуван део северозападног бедема, окренут ушћу Саве, са две куле. У касноантичку утврђену палату на Гамзиграду Византија је око 1002. године довела становништво које је имало задатак да контролише долину Тимока. Међу њима је било Словена али изгледа и Печењега. На добро очуваним утврдама Гамзиграда није било потребно дозиђавање ил презиђавање. Бедеми су само мало поправљени, а тло око палате је рашчишћено и заравњено.
Црква је следила организацију државе. Српскохрватске кнежевине и друге мање државе имале су, краће или дуже време, само по једног епископа за целу земљу. Моћне кнежевине и велике државе, Бугарска и Велика Морава, издејствовале су посебне архиепископије.
Непосредно након покрштавања, у саставу бугарске архиепископије била је 878. године поменута епископија у Београду. За архиепископију св. Методија са седиштем у Панонији може само да се нагађа да је била смештена у античком граду Бригециу, данас Комарно, на десној обали Дунава, на северу Мађарске. Крајем IX столећа и Рашка епископија је потпадала под Панонску архиепископију, па је на територији између Србије кнеза Мутимира и Велике Мораве постојао простор за још једну епископију под панонским архиепископом. Не зна се где је било седиште ове епископије али се може помишљати на Вуковар или Славонску Пожегу јер о Митровици тога доба нема података.
Временом се развила мрежа градова и епископија. У историјским подацима за некадашњу територију Самуилове државе, уз епископска седишта помињу се и епархијска места, и број свештеника, и број парика — зависних сељака који су опслуживали цркве. Тако су Београду била потчињена још 4 града и 40 свештеника; Браничеву 6 градова и 15 свештеника, а Митровици само 15 свештеника. Број свештеника требало би
42
да је био сразмерни броју цркава, а разлике које постоје међу набројаним епископијама још нису добро објашњене.
Градови су прво били војна и управна, а касније привредна и црквена средишта. Становништво градова се бавило пољопривредом и имало војне обавезе. Временом се у градовима окупљају занатлије и трговци. У почетку је племе имало одлучујућу улогу у обликовању своје материјалне културе, која се неговала у средишту кнежевине, да би касније занатски центри производље у градовима преузели на себе ову улогу. Зоне културних утицаја великих градских средишта могу да се прате преко две врсте археолошких налаза, производње грнчарских радионица и радионица накита. У случају грнчарије откривамо робу која је продавана на трговима, некад и ван седишта грнчара и ван места сталног боравка купца. У случају накита, откривају се путујуће занатлије које се крећу око јаког градског језгра у којем су и настањени.
5.1. Стан и привреда
Померање насеља са слободних простора у унутрашњост рановизантијских бедема, у почетку није изменило начин становања. Словени и даље живе у полуукопаним брвнарама, једино се изглед кућа усталио. Највише станишта из IX и раног X века истражено је у касељу „Дунав", по неколико кућа откривено је на „Реци" код Винче и Шљункари код Земуна, а остала станишта су нађена појединачно. Све су то брвнаре, укопане од 0,50 до 0,80 m, са кратким степенишним укопима уз један угао. Камена пећ је у углу наспрам улаза. Нешто је мањи број полуземуница са глиненим пећима, укопаним у средину једног зида, и увек истог облика. Трећу врсту полуукопаних станишта чине издужени укопи иалик кориту, различите величине, који по правилу немају пећи. Њихов двосливни кров се ослањао на дрвени стуб. За ова станишта постоји претпоставка да су коришћена за смештај војника суседне тврђаве.
У насељу „Дунав" су откривене и камене пећи ван кућа. Оне се као по правилу налазе у посебном делу насеља, плитко су укапане и имају приступну јаму. Могле су да користе и за спремање хране на отвореном простору. У тврђави се наишло само на остатке надземних дрвених просторија, изгледа прислоњених уз бедеме. Сличних вадземних кућа било је и у насељу, где такви дрвени објекти имају земљане пећи.
Полуукопане куће са каменим пећима у једном углу нађене су и у утврђеним градовима у X и почетком XI столећа, у Кладову и Западном подграђу Београда из X века, у Бродареву (на Великом Градцу) из X и XI столећа, у Гамзиграду из раног ХI века. Са потпадањем под византијску власт, у утврђеним местима све више почињу да се граде надземне куће. То су биле зграде дрвених зидова, брвнаре и дашчаре, са и без стубова. На Великом Градцу и у Гамзиграду било је и зграда од трајнијег материјала, али и оних које су искористиле тврде зидове старих римско-византијских грађевина. Такве куће су биле изузетне, могле су мматв и спрат, а користиле су их сигурно само посебне личности. У њима нису нађене пећи, па се поставља питање начина спремања хране укућанима, или посебне намене ових зграда. Како је њихов број мали може се претпоставити да су биле и јавне грађевине. Најзначајније зграде у унутрашњости градова свакако су биле цркве смештане на трговима. У Великом Градцу је то у X веку једнобродна црквица, а у XI обновљена, стара црква. Гамзиград је имао велику базилику са крстионицом (сл. 11/4).
43
Привређивање већине становника градова било је скоро исто као код сеоског становништва, а једина разлика је у присуству војних обавеза у градовима. Основно занимање је обрада земље, гајење крупне и ситне стоке, риболов на Дунаву и лов у околним шумама и ритовима. Низак ступањ занатског (технолошког) умећа условно је исцепканост привредних делатности. Изгледа да је свако место имало своје мајсторе који су знали како се добија гвожђе, топе обојени метали, стакло и слично. Радионице ове врсте су у насељу „Дунав" сконцентрисане на југоисточној периферији, а на „Реци" смештене изнад насеља. Пећи на „Дунаву" су посебно уредно саграђене и обложене глином, па имају правилне зидове и отворе. У једној од њих је нађена и изузетна коштана дршка неког оруђа (кат. 101/80). На „Реци" је то дубоко укопана пећ са великом приступном јамом. Занимљив је и усамљен налаз укопа у облику корита откривеног на „Кули" код Михајловца (кат. 76/20—22). У њему су утврђена два слоја, од којих у старијем, из IX—X столећа има ситних уломака грнчарије, а у млађем, из доба прелаза X у XI век били су крупни делови неколико готово истих лонаца. Са грнчаријом су нађени и комади гвоздене згуре па се претпоставља да је то засип напуштеног укопа, који је неко користио да добије гвожђа из леса.
Током IX и X столећа у кућној радиности се праве шила трљањем овчијих костију о комаде римске опеке (кат. 101/48, 52). Она су доказ недостатка гвожђа, јер развојем рударства и металургије, шила и сличне алатке од костију нестају из употребе. Недостатак гвожђа потврђује и дуга употреба гвозденог оруђа, што добро показује срп из насеља „Дунав", због многих оштрења смањен на четвртину првобитне дужине (кат. 101/23). Исто то показује и секира из Прахова. Интересантно је да у исто време Панонија изгледа не оскудева у гвожђу јер се гвоздени предмети, па и српови, стављају у гробове (Сланкамен).
У Гамзиграду су нађене две оставе ковача. Прва садржи девет ковачких клешта за различите фазе и врсте ковања, четири ковачка чекића и наковањ (кат. 39/4—6). Друга остава садржи различите, махом оштећене предмете, косу, плевач, два ножа, три пара жвала, пет српова, део дводелних и део једноделних маказа, крсницу сабље, итд. (кат. 39/7—17). И друга остава вероватно припада истом градском ковачу, а чине је или сировине или предмети које би требало поправити. Она открива шта су били становници Гамзиграда: земљорадници, кројачи, коњаници, итд. Коњаници су користили и мачеве и сабље, што значи да је у граду поред Словена било и номада.
5.2. Грнчарство
Привреда Обра и друтих номада није омогућавала развој занатства. Отуда се они занатским производима снабдевају од Романа и Словена, а сами праве просту, гнетану грнчарију у кућној радиности. Бугари се разликују по томе што су имали развијен грнчарски занат, па су и на Дунав довели своје грнчаре. Њихова традиоционална производња може да се прати до IX столећа. Код Словена се грнчарски занат развија од VII века. У VIII столећу се препознаје грнчарија Тимочана, а у области Фрушке горе, нешто касније и занатска грнчарија неког другог племена. Касније се уједначује словенско грнчарство у свим областима под бугарском влашћу или у савезу са Бугарском, као што постају слични занатски производи грнчара на тлу Велике Мораве и Паноније.
44
На низу налазишта почев од раног IX столећа, појављује се на дну посуда отисак осовине спорог витла у виду кружног удубљења, ређе испупчења, пречника 10 mm („Дунав", Београд, Митровица и другде), као несумњиви доказ занатске производње. Посебно је занимљива појава печата на данцима, од којих X столећу припадају ретки примерци са „Реке", из Великог Градца, са „Дунава" (кат. 29/35). То су увек појединачни налази, печат се не понавља, чак ии на Гамзиграду у XI веку. Из овога даље произлази да то посуђе није прављено у местима гле је откривнио, већ потиче из непознатих радионица великих градова. Иако су то потврде развијеног грнчарског заната, избор облика посуда је малк, и своди се на различите лонце, ретко зделе и неке друге форме.
Ову празнину у грнчарији је у средњем Подунављу попуњавала тзв. „жута аварска керамика". То је посуђе од чисте глине, лоптастих облика са широким или суженим отвором без наглашеног обода и најчешће са прстенастом дршком. Облици судова воде порекло са простора измећу Црног мора и Кавказа. Посуђе је израђивано на брзом витлу, од којег је одвајано концем, а печењем је добијало боју од жуте до светлоцрвене, на некима се откривају и трагови сликања неком тамном или белом бојом. Налажене су најчешће у гробовима у Панонском басену, од тридесетих година IX века до краја столећа. Уједначеност ових посуда, међу којима постоје разлике само у глини, указује на једну радионицу која је мењала место боравка, или неколико радионица у којима је истом маниру радило највише две генерације грнчара. У најезди Мађара центар производњу „жуте" керамике нестаје.
Словенско грнчарство се временом обогаћује новим облицима, при чему овај занат прати развој градова. У XI веку се поред лонаца праве зделе, шоље, лонци са дршком, чутуре... Сада се лако распознаје стил радионица појединих градова. У Митровици је то посебан облик лонца и украс од појединачних валовница и правих линија: у Бродареву (Великом Градцу) је шиљатом алатком дубље урезана валовница изнад водоравних трака; у Прахову се валовница урезује плиће чешљем испсд врата а наниже се, готово до дна чешаљ густо утискује у виду водоравних уреза. Гамзиград се снабдевао грнчаријом домаћих, сеоских грнчара, али и из две новонастале радионице. Једна од њих је правила савременијег, профилисаног обода, а украс су чиниле чешљем урезане наизменичне валовнице и водоравне траке. Обе нове радионице израђивале су посуђе на бржим витлима. Лонци из друге радионице су нешто издуженијег и бокастијег рамена. Украс на њима чини само низ јамица изнад водоравних линија. Производи прве радионице се добром израдом и начином обликовања обода на посудама чвршће везују за Византију, па је грнчар вероватно био пореклом из тих, југоисточних крајев. На продуктмма друге радионице огледа се утицај Печењега (кат. 39/22). Грнчарија тако одражава Гамзиград као новоосновано, државном одлуком настало насеље, почетком XI столећа.
На налазиштима доњег Подунавља трпезна грнчарија је обично украшена глачањем, али се осим изворно бугарских посуда, израђује на спорим витлима. Од облика су најчешћи крчази са две дршке, који одликују средње и источне делове балканског простора IX—XI века Панонском басену, а нарочито у његовим западним дедовима, чести су крчази без дршки (кат. 2). Они са две дршке су особени за подручја низводно од Ђердапа („Дунав"), али их по некад има и узводније (Велики Градац, „Река"). Необичан крчаг за наше тло, са почетка XI столећа потиче из тврђаве на Мокрањској стени (кат. 77/2). Бројни налази са Гамзиграда показују да је у XI веку увозна, трпезна грнчарија много разноврснија,
45
мада је Велики Градац XI столећа у том погледу доста сиромашан. Трпезно посуђе из Гамзиграда потиче из више радионица. Бројни су налази крчага смеђе-црвенкасте боје украшени глачањем и спирално утиснутом водоравном линијом. Они често на рамену или дршци имају урезан графит — знак или цртеж и воде порекло са доњег Дунава (Прахово?, Видин). Изузетан је један крчаг украшен глачањем, ребрима и утискивањем печата (кат. 39/30), који би могао потицати из радионице у Нишу. Чести су и глеђосани крчази, такође израђени на спором витлу, што указује на словенске грнчаре. Риђе глеђосана грнчарија је старија. Млађи су примерци малих крчага са једном дршком. Један од млађих крчага нема другог украса осим маслинастозелене глеђи; други је глеђосан светлозелено преко украса изведеног јамицама (кат. 39/32).
Ретки примери увозне грнчарије су амфоре. Овај облик посуђа био је намењен смештају и преношењу течности у бродовима. Оне увек имају заобљено дно и две масивне дршке. Нађене су у Београду, Костолцу, Бољетину, Трајановом мосту (Кладову), а у уломцима и на другим местима дуж Дунава. У XI столећу, амфоре су сведок увоза уља на нашу територију (кат. 10/8, 64/30).
5.3. Накит
Из Првог аварског каганата зна се за више гробова златара, сахрањених на начин Обра, са свим златарским алатом, а зна се и за такве оставе и појединачне налазе. Златари су због своје вештине морали бити посебно поштовани, иако су вероватно сви били Ромеји. По доласку бугарских племена, обновљено византијско златарство, представљено звездоликим наушницама, било је привремено прекинуто. Словени су овај недостатак надокнадили ливеним накитом. То су претежно наушнице VIII столећа које подражавају оне византијске са звездоликим привеском, али су од бронзе и сребра, ливене на словенски начин у једноделним калупима. Њих има на Балкану и у Русији, а у нашем Подунављу су нађене и на левој (Нови Бановци, Земун), и на десној страни (Даљ, Винча, Колари) Дунава (кат. 20/3, 28/8, 60/1, 79/1). Оне су познате и у целом Панонском басену, осим у областима између Дунава и слива Тисе, где су смештени Обри Другог каганата.
Обри, као и Бугари, у почетку нису имали много накита, али се временом код мушкараца усталило ношење појасева окованих металним деловима, а код жена неки облици накита, нарочито наушница. Ширењем Бугара у Панонски басен постао је пресудан византијски утицај у изради накита. Он се огледа пре свега у техникама израде и употреби стакла за женски накит, а у начину и мотивима украшавања на мушким појасевима. У женским гробовима има и копчи за хаљине израђених изгледа у једној радионици, од позлаћене или посребрене бронзе, лемљењем, лажном гранулацијом и стакленим умецима (кат. 81/9). Старије наушнице имају издужену карику четвороугаоног пресека и привесак обично од зеленог стакла, у простијим или сложенијим техникама израде. Нешто касније, користе се наушнице са карикама кружног облика и кружног пресека, са привесцима од готово црних перли од стаклене пасте, скромније или скупље израде. Најједноставније наушнице су несумњиво словенске израде, и направљене су увијањем жице у виду стошца (кат. 81/7).
На мушким појасевима се смењују различити стилови украшавања окова, али њихов однос није још успешно решен. Изгледа да су оне са графонима сменили окови украшени различитим биљним мотивима. Неки
46
најмлађи примерци су ливени са проламањем, а неки у једноделним калупима са урезаним листићима и врежама са утиснутим кружићима. И на једнима и на другима је украс исти, само је различито изведен. Уколико је то врежа, по правилу је симетричио постављена и повезана. Окови се праве од различитих метала, почев од најскромније бронзе, до калаисаних, посребрених, позлаћених примерака, или чак од сребра и злата (кат. 52, 81/4).
Са примањем хришћанства око 870. године, у Великој Морави се нагло повећао утицај византијског златарства, примамљеног моћи и богатством кнежевине. Како је изгледао великоморавски накит ооказују примери у нашем Подунављу, из Кладова (Трајановог моста), Рама, Карабурме (кат. 96/1, 11/8), а овог накита има и у Босни и у Словенији. Тај накит су вероватно донеле избеглице, али није искључено његово коришћење у последњој трећини IX столећа, и на тлу бугарског ханата. Током X века у нашем Подунављу, односно јужним деловима Панонског басена користи се накит ливен у дводелним калупима који подражавају све познате облике наушница рађених од злата и сребра у Великој Морави. По правилу су то случајни налази, а међу њима се појављује и накит X столећа од сребра, израђен у најбољим византијским традицијама, као што су налази из Ритопека, Бора и други (кат. 19; 98/1).
Традицију словенског ливења накита VIII столећа одржале су кроз IX век лунуласте наушнице. Оне подражавају византијске облике са гранулираним троуглаоним додацима, као примери из Банатске Паланке и Корбова (кат. 4/1; 61/2), њих има, мада мали број, у областима од Блатног Језера, до ушћа Дунава. У врло сличном калупу, али не више са сасвим равном полеђином, ливен је редак примерак из Неготина, негде на прелазу у наредно столеће, по узору на златне наушнице из Велике Мораве. После овог периода преовлађује ливење накита у дводелним калупима на широком простору Посавине, Подравине, Подунавља, осим између Дунава и слива Тисе, јер су ове области заузели Мађари.
По врстама наушница ливених од бронзе у дводелним калупима разликују се поједине области. У Посавини, са средиштем у Сиску, користе се ливене наушнице са проломљеном лунулом, на којој су подражаване грануле. Такве се наушнице појављују и на Дунаву око Београда (Карабурма, Винча, Ритопек) и Кладова (кат. 11/5) Могле би бити старије од X века, и после X века више их нема. На подручју од Панчева до Банатске Паланке и Костолца (Браничева), па и даље на исток до Бора густо су распоређени налази веома сличних наушница али са шишаркастим привеском (кат. 64/11; 87/4). Њихова распрострањеност можда указује на кнежевину Мораву са седиштем у Дубравици или ону кнеза Глада у Банату.
Пре средине X столећа, једноставне гроздолике наушнице са само два бочна коленца на карици свуда исте дебљине, израђене од сребра у техници гранулације, познате су сем из оставе у Великом Градшиту и низводно од Ђердапа из гробља у Грабовици, Михајловцу и Прахову (кат. 75/4). Њихове ливене имитације су, у другој половини X века, познате од Прахова до Београда (кат 10/23). За области низводно од Ђердапа и долину Тимока и Видина, особене су наушнице са посебно ливеним чланковитим привеском. Утврћено је да су прављене у Кладову (Трајанов мост) у првој половини X столећа (кат 41/3). У једином боље истраженом гробљу, у Грабовици, уз такве су наушнице први пут код нас, нађене и варијанте са две шупље јагоде на централном привеску и бочним коленицама на каричици свуда исте дебљине (кат. 41/8). Нађене су и ливене наушнице са четири јагоде, први пут у гробовима у Грабовици.
47
Сл. 10. — Југословенско Подунавље у доба цара Самуила.
Оне су копија сребрних, калајисаних и позлаћених наушница са четири јагоде каквих има у Прахову, Великом Селу и другде на Дунаву, али и у осталим средњим и западним деловима Балканског полуострва (кат. 92/3). Највећи број ливених наушница са четири јагоде у нашем Подунављу нађен је у околини Прахова те постоји претпоставка да су оне ту и прављене.
Уз производњу ливених, бронзаних наушница, потврђена је и производња путујућих златара. У ортави из Бољетина (кат. 18), изгледа склоњеној у земљу пред мађарски напад 927. године, поред ливених лунуластих наушница налазе се и полумесечасте наушнице од лима украшеног филигранском жицом. Више оштећених лимених, лунуластих наушница украшених филиграном нађено је и на насељу „Дунав" (кат. 101/75), које је страдало у исто време, када је сакривена и Бољетинска остава.
Почетком XI столећа већина ових радионица за ливење накита се угасила. Изгледа да је нешто дуже трајала једино радионица која је лила
48
наушнице са четири јагоде, али и она касније нестаје. Налази ливених наушница са четири јагоде на Гамзиграду спадају у последње примерке старе производње.
Са појавом Византије у нашем Подунављу се значајно повећава број прстења. До тада је било мало прстења округле главе украшене пентаграмом или птицама (кат. 64/10). Сада је бројно прстење ромбоидне главе од Гамзиграда до Мачванске Митровице (кат. 39/49, 54), или најједноставније тракасто прстење украшено изломљеним линијама (кат. 39/48). Скромне копије византијског прстења праве се од лима отискивањем на матрици, тако што се на карику у виду траке налеми основна плочица главе са полулоптом од бронзе.
Занимљиво је да луксузног купастог прстења, особеног за Самуилвау државу, нема на простору нашег Подунавља. Постоје само ливени примерци (кат. 10/27) од Митровице па све до Прахова који потичу из градских центара и изгледа из две радионице за ливење накита. Примерци са нижом главом су сконцентрисани на област између Митровице и Дубравице, што можда указује на неки савез, можда издвојену област Мораве са обе стране Дунава.
Иако није било систематских истраживања, налази упућују на развијену мрежу привредних делатности која је, мада технички несавршена, била добро организована. У VIII столећу занатлије су путовале од села до села. Касније имају седиште у неком граду и у току сезоне обилазе његову област. Тргови и трговци су имали веома важну улогу, а о томе су сачувани и неки подаци. Међу њима је значајан онај о двојици великих трговаца из Цариграда који су трг преместили у Солун и много увећали царине, што је цару Симеону био повод за рат. На том тргу продавана скупоцена византијска роба, као што су тканине, златни и сребри накит, зачини, стакло, метално и све трпезно посуђе, итд. Тргови су постојали и у унутрашњости, у градовима или уз њих, а нарочито су били важни они на Дунаву. Ту је роба стизала бродовима јер је Византија увек имала јаку флоту, како морску тако и речну. Тако је и Велика Морава пре свега преко Дунавске флоте била повезана са Цариградом.
Развијеност трговине и трговачких путева показују и налази новца који се у значајнијем броју појављује од времена Лава VI (886—912), односно владе цара Симеона. Има га у Прахову, Турн Северину, Београду, Митровици. Касније се оптицај новца не прекида, али налази потичу само из великих градова. У време цара Василија II (976—1025) новац се много чешће појављује на разним налазиштима што је природно, јер је он проширио царство до Митровице. О најважнијим путевима и градовима, сажето и занимљиво сведочанство оставио је цар Константин VII Порфирогенит (913—959), у коме се каже да је од Трајановог моста до Београда три дана пута, а од Београда до Сирмиона два дана; од Солуна до Београда је осам дана обичног хода (Constantine Porphyrogenitus, DAI 40; 42).
5.4. Хришћанство и обичаји при сахрањивању
Растислав, кнез Велике Мораве, схватио је да се неће лако одбранити од Немаца и понемчења, и сачувати слободу своје земље. ако не оствари покрштавање на словенском језику. Зато се преко посланика обратио за помоћ цару Михајлу III (842—867), који се радо прихватио улоге спаситеља Велике Мораве већ и због могућности да успорм ширење Франака.
49
Тако 863. године стижу св. Ћирило (Константин) и св. Методије у Велику Мораву, са најважнијим књигама за богослужење преведним на словенски језик. Започела је огорчена борба између моравске и салцбуршке цркве, у којој се немачка црква служила свим средствима да спречи покрштавање Словена на матерњем језику. Та борба се завршила после смрти св. Методија 885. године укидањем словенске службе. Свештеници који нису страдали успели су да избегну у околне словенске земље.
Ни Бугари нису више могли да избегавају покрштавање, али су тражили свештенике из Франачке, која се такође радо одазвала позиву и послала своје мисионаре. После византијског војног притиска Бугаре су, и Бориса у Михајла, крстили Грци. Борис Михајло је желео самосталну цркву, па се обратио Риму, који му пошаље латинско свештенство али не и оно што је тражио. На крају је 870. године бугарска црква ипак добила архиепископију од Цариграда. Тако је међу црквама успостављена равнотежа — Панонска архиепископија је била под римским папом а Бугарска под цариградским патријархом. Граница између источне и западне цркве на правцу југ—север ишла је од српско-бугарске границе, преко Дунава, до моравско-бугарске границе. У покрштавању Велике Мораве учествовали су Словени са југоистока Балкана, а у римској мисији у Бугарској Словени из јадранског приморја.
Покрштавање Словена у Панонском басену прекинула је најезда Мађара, тако да се хришћанска црква повукла из ових области за читаво столеће. У Подунављу је остала бугарска хришћанска држава, а Београд је био једини град који се изричито спомиње као епископско седиште у IX веку. Методијеви ученици су избегли и у Бугарску, а Борис-Михајло их шаље далеко на југозапад, у новоосвојену област Брсјака. Морало је бити и других свештеника који су стигли у Подунавље, али о томе нису познати писани извори. О њиховој делатности у Подунављу закључујемо на основу промена у начину сахрањивања и ширењу писмености, пошто храмови нису познати.
Начин сахрањивања се мењао постепено. Најкасније у IX столећу напуштено је спаљивање покојника. То закључујемо на основу истраживања у суседним областима и малобројним налазима код нас. Најмлађе гробље спаљених покојника је оно већ помињано, из Новог Сланкамена, датовано око краја VIII столећа, као и у околним областима (Пљевља, Бугарска, Сомешени, Морава). Тимочани као да су још пре краја VII столећа прешли на скелетно сахрањивање (Корбово). У таквим променама хришћанство је сигурно имало одлучујући утицај. Тако се током VIII столећа раширио, а у наредном веку преовладао обичај скелетног сахрањивања. Покојник је полаган на леђа, пружених руку, са главом на северозападу, западу или југозападу. Најчешћи прилог је храна у виду комада меса, или нечег куваног и остављеног у посуди у гробу. Храна се остављала код ногу или код главе, али има и другачијих случајева. У једном гробу на „Дунаву" комад меса је стављен на покојника.
У IX столећу постоји извесна разлика у обичајима сахрањивања, у областима северно од Дунава у односу на оне јужно. На југу, где је познато мало гробова, уз посуде је нађено мало предмета, на некрополама у Звечки, Гомолави, Винчи, можда Брестовику (кат. 28). У Панонији је под утицајем номада гробни инвентар много богатији. У женским гробовима је нађен разноврстан накит, појас о који је била окачена игленица, кесица са пршљенком, ножем, понекад и кресивом са кременом (кат. 81/5—11). Мушки гробови имају појасеве само са копчама или богате са оковима и привесцима, о које су били окачени нож, здела, кеса са кресивом, па и сабље или мачеви, и лук са стрелама у тоболцу (кат. 81/3—4). Још увек има
50
коњаничких гробова, у којима је уз покојиика сахрањен и његов коњ са потпуном ормом и седлом са узенгијама. Таквих је гробова мање него у раније време, али се срећу све до доласка Мађара.
Покрштавање је донело велике промене обичаја приликом сахрањивања. У гробовима више нема хране, нити коња и оружја На гробове покрштених Словена наишло се на Карабурми, „Дунаву", у Михајловцу, случајно у Раму и Прахову, у гробљима насталим самим крајем IX и почетком X столећа (кат. 101). Једна хришћанска некропола тога времена истражена је у Грабовици (кат. 41). На том су гробљу гробови имали белеге, по свој прилици дрвене крстове, јер нема примера преклапања гробова. Покојницима су руке прекрштене на грудима. по хришћанском обичају. У њима су једини налази накит у женским гробовима.
Понегде се може одредити однос насеља и гробља. Тако насељу IX—X столећа са „Реке" одговара, углавном уништено гробље истог времена у Винчи. Некропола је била на Белом Брегу изнад Дунава, на другој страни речице Завојнице, удаљена око 300 m узводно од насеља. Пагански гробови насеља „Дунав" (два гроба), нађени су око 250 m узводно од насеља, на обали, а хришћански на око 100 m удаљеном узвишењу у залеђу, на бившој римској кули. Насеље и гробље у Грабовици су на едичном растојању, само што некропола није на узвишењу. Код Михајловца је, опет на узвишењу и на римској кули откривено омање гробље истог времена (кат. 76). Избор узвишења за сахрањивање, па било то и рушевина старе куле која подсећа на хумку, могао би бити остатак паганског сахрањивања под великим хумкама, што није обичај Јужних Словена.
Хришћанство се у гробовима археолошки потврђује и крстовима, којих има два типа. Један су привесци огрлица који се ретко налазе. Углавном су бронзани, имају једнаке краке и ход нас нађени примерци припадају XI столећу (кат. 64 17). Други, дадеко чешћи облици су крстови реликвијари (кат. 39/44) дводелни привесци чије су половине повезане шарком. У шупљини њихове унутрашњости чуване су реликвије. На предњој страни реликвијара било је најчешће приказано респеће Христово, а на полеђини Богородица пространија од небеса. Гамзиградско гробље се налази испред капије града, и путем је раздвојено на два дела. У њему је нађен један крстић привесак. Крстови реликвијари су нађеми у гробовима уз цркву, у унутрашњости града, што показује да су те крстове користили свештеници. Тако се у Гамзиргаду свештенство сахрањивало у граду, поред цркве, а народ у гробљу ван града. Супротно овој појави, око цркве XI столећа у Мачванској Митровици сахрањивано је домаће, градско становништво, а црква није била унутар бедема (кат. 73).
Како су изгледале цркве и њихов украс, може се само наслућивати. Познато је пет-шест цркава X—XI столећа, по правилу једноставних, једнобродних грађевина са полукружном апсидом. У Мачванској Митровици је откривен источни део базилике са једном апсидом из X столећа. Изнад ње је подигнута у раном XI столећу базилика са три апсиде. У Великом Градцу је подигнута у X столећу мала једнобродна црква, а у нареднем столећу је обновљена већа, рановизантијска црква, исто једнобродна. У X столећу је могла бити коришћена црква у римско-византијском утврђењу код Бољетина, а у XI столећу црква у утврђењу на Хајдучкој Воденици. У Гамзиграду је била велика базилика са петостраном алеидом спаља и четворолисном крстионицом. Вероватно је у њој био велики бронзани крст (кат. 39/43).
Примање хришћанства није значило само примање вере. Тада е то значило примање у заједницу најразвијенјих народа Европе и Блиског
51
истока. Са хришћанством је стизало и знаље светских језика и писама (грчки, хебрејски, латински). То је даље значило могућност стицања знања из књига и школовање на дворовима, у манастирима, или чак у Цариграду. Али писменост је у Подунављу постојала и пре примања хришћанства. Први трагови писмена везани су за Бугаре и хуно-бугарско, односно турско писмо. Оно се у различитим видовима јавља на посуђу, опекама, зидовима. Најстарији знак (слово?) је нађен на унутрашњој страни уломка словенског лонца из Футога (кат. 109/11). У истој кући је нађена мала камена посуда за млевење. Њен пречник од 0,1 m, показује да се могла користити једино за млевење, туцање и мешање зачина, лекова или лековитих трава. Онда би и уломак лонца са знаком могао имати неко магијско значење, којим се деловало против болести. У тој полуукопаној кући је живео врач, исцелитељ. Бугарски знаци се јављају на опекама из гробова у Сланкамену (кат. 81/12). Појава стављања опеке са записом одозго на гроб, први пут је утврђена у Челареву. Ту се уз менору налазе и хебрејски симболи (кат. 111/13). У Сланкамену је тај обичај пренет на други етнос, који је тада користио бугарско писмо.
У IX—X столећу честа је појава обележавања посуда намењених пићу неким графитом, накнадно урезаним знаком или натписом — то су ознаке власника посуде. Такви знаци нејасног смисла откривени су на посудама у „Дунаву", Гамзиграду, Костолцу, итд. (кат. 64/31). Често су то цртежи, што би говорило да су власници посуда били неписмени, па су урезивали свој тотем или хијероглиф, у значењу имена, или нечег сличног (кат. 101/66). На посудама се појављују и читави записи, можда имена. Такав је натпис на крчагу из Гамзиграда који није растумачен, јер ни писмо није одређено (кат. 39/30). Бугарски знаци (слова) се појављују и као печати грнчарских радионица. Обележавање крчага, који су ређи налази, указује на виши слој становништва. Они обележавају посуде да би нагласили своје власништво. Од њих су неки писмени, али већина није. Као занимљивост приказујемо и раме крчага са Чечана на Косову, јер је ту запис изведен пре печења посуде. Грнчар је написао „шест" (6) и то оверио крстом. Значи да је запремина крчага била шест неких мерних јединица.
Глагољицу би требало очекивати после 862. године западно од Бугарске, а после 885. године и у њој. У Бугарској је преовладала ћирилица већ у X столећу, тако да је глагољица тамо кратко била у употреби и врло је ретка. Зато је изузетно занимљива појава опека у гробовима на Песачи, са накнадно урезаним глагољско-ћириличним ознакама уз крст. На једној је натпис прочитан као „До тебје" (Бога, Христа), а на другој „Марија". Нађене су у гробовима више главе покојника и датоване у X—XI столеће. Да појава опеке са крстом у гробу није изузетак, показује случајан налаз такве опеке из Голупца, као и опека из гроба на Рибници, са крстом и ознаком И(су)с Х(ристо)с (кат. 40/1; 44/1). Опека из Рибнице је датована у XII столеће. Може се нагађати да су тако обележавани гробови мисионара или свештеника. Заправо, ту је надгробни белег уместо на гроб стављен у раку.
На писменост и хришћанство тог доба указују и књиге. Оне нису сачуване, али су познате бронзане копче за затварање књига. Такве копче су нађене у остави са Трајановог моста, заједно са кадионицом. Књиге и кадионица су заједно били смештени у питос, који је закопан можда 1072 године. Друга слична копча је случајан налаз из Костолца (кат. 64/24).
52
6. Бијелобрдска култура
Мађари су народ угро-финског порекла који је почетком наше ере живео у Азији уз планину Урал. Времемом се померају до слива Клм где живе у суседству турских племена, са којима се мешају. У IX столећу преселили су се у међуречје доњих токова Дњестра, Прута и Сирета. Са тог простора су заједно са Хазарима плјачкали до Франачке, и ратовали против Мораве до Беча. Затим су, на позив Византије опљачкали бугарско доње Подунавље 894. године. То је изазвадо Симеона на против-напад у којем су му помагали Печењези, па су Мађарима опустошили станишта. Зато су се Мађари преселили у Панонски басен, скоро у језгро Велике Мораве, између Дунава и река Вах, Хрон и даље на исток до горњег тока Тисе. Са тог простора су затим уследили мађарски напади на разне крајеве Европе. Походи су трајали све до битке код Аугсбурга (северозападно од Минхена) 955 године, када је немачки крал. Отон I сломио мађарску моћ. До тада су Мађари већ опустошили Панонски басен, и коначно се населили у међуречје Дунав—Тиса, на Тамишу, Бегеју (Туту), Моришу и Кришу, односно на простору који је увек привлачио номаде. У време Стефана I (997—1038), који је постао апостолски краљ, Мађарска је покрштена, да би већ 1001. године добила собствену архиепископију.
Мађари су са собом опет донели номадску културу која се од осталих није разликовала суштином, него у детаљима. Тако Мађари у гробове коњаника не сахрањују коња, већ његову кожу са лобањом, доњим деловима ногу и репом. Предмети у мађарским гробовима су пореклом из степа између Црног и Каспијског мора до области Кавказа (сабље, појасеви, коњска орма са седлом и узенгијама, лук и стреле). Овакви налази су углавном познати и са Балкана. Маћаре од осталих номада разликује и облик врхова стрела; оне су по правилу делтоидне увек пљоснате. Слично је и са женским накитом који није познат на Балкану. Издвајају се мађарске наушнице и наруквице. Наушнице имају изразито дугачах привесак од окачених шупљих јагода на издуженој карици, и на гоњем предњем крају различито изведене додатке (кат. 6/20). Наруквице су од увијене жице са кружно обликованим крајевима, или отворене тракасте са апликацијама на крајевима. Сасвим нова појава у изради накита су, условно речено, двојни окови за оковратник хаљине. Раћени су од пресованог, најчешће сребрног лима, који може бити и позлаћен (кат. 33).
Описане особине мађарске материјалне културе у ношњи и опреми, одговарају X столећу или тачније, времену највеће моћи и учвршћивања у средњем Подунављу. Овакви налази су датовани различитим сребрним, западним или арапским новцем, увек пробушеним, који је ношен као апликација.
Од грнчарије су Мађари као номади мадо шта донели. Њихово посуђе је гнетано, наликује ранословенском. Од облиха се препознају на исти начин рађени котлићи (кат. 51/1, 8). Ово грнчарство још нијо поуздано раздвојено од оног које су донели Печењези.
Многе словенске избеглице прихватане су по оклоним земљама. Али известан број Словена је остао чак и у Бачкој и Банату, што потврђују ситни уломци словенске грнчарије у насељима са мађарским налазима. Тешко је рећи какав је био њихов међусобни однос. У сваком случају, мађарских налаза X столећа у нашој земљм има највише у Бачкој и западним деловима Баната. Западно од Дунава бидо је сасвим другачије. Ту су живели Словени од Славоније до Барање и даље на север до Блатног
53
језера и Дунава. Ту је, по свој прилици у Славонији, настала бијелобрдска култура.
Историја Славоније X—XI столећа је велика непознаница. Нема ни писаних извора ни довољно археолошких података, који би осветлили њену судбину. Стиче се утисак да је то била област неког словенског племена, којем је током времена заборављено име. Славонија се са запада ослањала на Хрватску (јер је њена северна граница у то време избила у долину Драве), са југа на Србију, са истока на Бугарску. У Славонији хришћанство није ухватило корена све до друге половине XI столећа. Прва фаза бијелобрдске културе датује се у другу половину X — прву половину XI столећа, односно између битке код Аугсбурга и угушења паганске побуне 1046. године. То је приближно време када је Славонија могла да одахне после мађарских претњи, а пре него што ју је хришћанска феудална Мађарска ставила под потпуну власт. Бијелобрдску културу одликује велика количина накита, претежно бронзаног и сасвим ретко сребрног. Друга и последња фаза трајала је до монголске најезде 1242. године, а одликује се само једном врстом накита, претежно сребрним „S" наушницама.
Главна налазишта у Славонији су велика гробља у Бијелом брду код Осијека и Лијева Бара код Вуковара. На њима је нађен богат бронзани накит, који се састоји од наушница, крутих огрлица (торквеси), наруквица и прстења. Најособеније наушнице су карике са „S" завршетцима на једном крају. Јављају се већ у IX столећу као вид једноставног словенског накита, а затим се шире до Балкана. Ретко се користе обичне каричице. Ретке су и наушнице ливене од бронзе или калаја у двостраним калупима, које подражавају тзв. волинске наушнице византијске израде (кат. 20/5). Као огрлице су биле омиљене оне направљене од увијеног једног или два комада жице, са петљом и куком на крајевима (кат. 16/7, 18; 36/1, 14, 18; 99/3). Користе се и огрлице са бобицама од стаклене пасте, али су оне малобројније. Наруквице се праве у три облика. Прве су једнаке огрлицама од увијене жице, са петљом и куком на крајевима. Друге се лију од бронзе, имају наспрамне главе барских птица на отвореним или затвореним крајевима. Могу имати тело од уплетене жице, а на крајевима ливене птичије главе. Последња врста су ливене наруквице округлог пресека, отворених, стањених крајева. Прстење је једноставно, тракасто, понекад са неким испупченим украсом. Овакви налази датовани су новцем првих мађарских владара до средине XI столећа.
Бијелобрдска култура је захватила Војводину, можда тек од средине XI столећа. Између Ловћенца и Фекетића, јужно од Бачке Тополе, откривено је неколико гробова. У њима су нађене каричице са „S" завршетцима, огрлице са бобицама од стаклене пасте, лончићи и новац мађарских краљева Андрије I (1047—1060) и Саломона (1063—1074). Посуде су мале, неправилне, израђене на спорим витлима, са отиском крста на дну једне од њих. Једноставно су украшене утиснутим линијама и јамицама испод врата (кат. 69/3, 7, 9). Сличних посуда има у околини Панчева. Оба гробља се на основу новца и осталих налаза датују у другу половину XI столећа. Она су речити сведоци врло дугог трајања словенских старих паганских обичаја, нарочито у срединама где је требало одржати посебност. Становници околине Сомбора припадају изгледа оним Словенима који нису избегли пред Мађарима нити се мешали са њима.
Остали бијелобрдски налази у Војводини су спорадични, често случајни, па је њихово тумачење у историјском смислу непоуздано. Бијелобрдских налаза X—XI столећа има и дубоко у унутрашњости Балкана, на Приморју и на Косову, где је по свој прилици стигао са избеглицама.
54
То показује појава појединачиих комада накита, међу којима као по правилу нема крутих огрлица и наруквица. Али свих врсти бијелобрдског накита има у гробљима око Бања Луке и Приједора, па и у Птују. Тамо се мешају са налазима из других култура. То показује непосредне везе суседних области.
За последњу фазу XII и прве половине XIII столећа, особеме су само каричице са „S" завршецима. Они су омиљен сребрни наккт на широком простору целог југа Панонског басена, од Птуја до Вршца. Познати су и златни примерци (кат. 59/1). „S" каричице нису ношене као обичне наушнице, већ окачене о неку траку. Оне показују део ношње, капу (?) са тракама на којима су окачене каричице са „S" завршецима.
Док се о гробљима бијелобрдске културе зна прилично, о насељима једва да се нешто зна. Већа количина грнчарије нађена је у једном великом укопу нејасне намене код Јанковаца близу Винковаца (кат. 94). Ту су у великом броју заступљени лонци, међу којима има и великих и сасвим малих. Ни зделе нису ретке. Све је украшено уобичајеним словенским украсом, углавном изведеним чешљем. Грнчарија је прављена у неколико радионица, од којих је једна као печат имала крст. Налаз се може датовати негде између познијег X и ранијег XI столећа.