I. ЈУЖНИ СЛОВЕНИ
1. Јужни Словени пред римским границама
3. Освајање Балканског полуострва
4. Друштво и култура подунавских Словена до VIII столећа (Стан — Привреда — Погребни обичаји)
Обично се под појмом „Јужни Словени" мисли на Словене настањене на Балкану после завршене сеобе на почетку VII столећа, односно, верује се да све до тог доба није било уочљивих разлика међу Словенима. Али ископавања у Румунији, Бугарској, а сада и код нас, показују да Јужне Словене можемо разликовати већ од раног VI столећа. Ово издвајање је морало започети још под Хунима, у раном V веку. То је природно, обзиром на дуготрајне утицаје и мешање са романским и другим културама. У насељавању Балканског полуострва учестовали су и остали Словени, што се такође може пратити по археолошким налазима. Они се махом сви стапају са основном масом Јужних Словена. Посебности су изгледа дуго задржали једино Срби и Хрвати, због бројности. Простор јединствене словенске културе, који се може подвести под појам „Јужни Словени", подудара се са појмом „Склавини", познатим из писаних извора. Тако историчар Гота Јордан, пише средином VI столећа да Склавини живе између Мурсијанског блата (Осијек) и Дњестра (Getica, 34—35).
1. Јужни Словени пред римским границама
Писани подаци о Словенима на Дунаву током III—V столећа су врло оскудни. Своде се на неколико уопштених података — да са леве стране Дунава живе Словени, или народи који би се могли повезати са Словенима. То је, с обзиром да су Словени касније заузели и населили све римске провинције Панонског басена и Балкана, на први поглед чудно. Али, треба имати на уму да су писци тога времена бележили само оно што је погађало антички свет, о чему су добијали вести. Када је реч о варварима, то су били напади на римске границе и ретки подаци прикупљени приликом трговања са њима. Другим речима, уколико није било ратова, није било ни вести вредне да се забележи. Тако је извесно, на основу писаних извора, да Словени нису нападали римске границе до VI столећа, бар не под неким од познатих имена — Склавини, Венеди, Анти.
За сада се може само нагађати да се под именом Лимиганта, народа који је збацио власт Сармата Аргараганта, а затим кренуо у походе на римске границе, око средине IV столећа, крију Словени (Ammianus Marcellinus, XVII 13). Времену пре доласка Хуна у Подунавље, припада вест
12
Псеудо Цезарија о дивљим Словенима у Подунављу, али је податак тешко просторно одредити (Dialogi 110). На крају, на основу вести о народу у данашњој Војводини, који користи чамце издубљене у деблу, пије медовину и храни се просом, претпоставља се да је реч о Словенима који су живели под хунском влашћу (Prisci Fragmenta 8).
Археолошки, Словени могу да се разликују од других народа тога времена по становању, сахрањивању, грнчарству и ношњи, односно накиту. Како је већ споменуто, словенска култура IV—V столећа је успешно одређена у закарпатским областима. Тамо у насељима преовлађују полуукопане куће. У почетку се у таквим стаништима налази огњиште, а временом постаје уобичајена употреба пећи, грађене од камена или укопане у зид полуземунице. Користи се грнчарија прављена без употребе витла, једноставна и груба (углавном лонци без наглашеног обода), а и она рађена у грнчарским радионицама. О ношњи и накиту се мало зна, али као и раније, употребљавају се запони (фибуле), уобичајени за читав источноевропски простор наспрам римских граница. То важи и за друге предмете свакодневне употребе, као и накит који се среће од Балтика до Црног мора. Важно је да једино Словени у то време спаљују своје покојнике и сахрањују их са или без урне.
У исто доба, Сармати, као и други номади, живе у колима или шаторима, а покојнике сахрањују скелетно. Сарматима се од археолошких предмета приписује глачана грнчарија, накит најчешће познат у римским провинцијама и неки особени предмети — огледала, звонца, перле, итд.
Германи се такође лако археолошки разликују од Словена, пре свега скелетним сахрањивањем, а колико се зна и станишта су им надземна. По занатским производима, издвајају се особеним запонима, честим у V и VI столећу, сиво-црном грнчаријом украшеном глачањем и другам предметима. Заједничке црте свим народима уз римске границе давала је античка занатска и мануфактурна производња, замењивана за варварску робу.
За Хуне су особени, поред врхова стрелица и лукова, коњске орме и сличног, нарочити, велики котлови од бронзе и накит, невешто рађен од злата са уметнутим полудрагим камењем. Али, док се за Сармате и Германе везује низ налазишта у Панонском басену (махом гробља), Хунско присуство на нашем тлу једва да потврђује пар налаза са Дунава. Хуни су 375. године продрли у Европу и створили моћан савез од потчињених племена Германа, Алана и других. Затим су прешли у Панонски басен и Подунавље, и темељно разорили многе провинције Римског царства. На Балкану су њихова разарања означила крај касноантичког доба; ретка су насеља која нису опљачкана. После смрти Атиле 453. године њихов савез се распада. Зато се археолошки налази у Панонском басену тога времена још увек тешко могу поуздано етнички определити: народи у Хунском савезу су били бројни, а боравак на једном месту кратак.
Овом тешком времену припадају и најстарији археолошки трагови Словена код нас — са обе стране Дунава. Још пре двадесетак година дубоко у римској унутрашњости, откривена је и објављена словенска грнчарија средине V столећа, из Мушаћа (кат. 78). Већ тада је она повезана са налазима IV—V века из Чехословачке и Мађарске, али је то у научној јавности примљено са подозрењем. Ово је последица одбијања могућносги тако раног словенског присуства на Балкану. Истина, тада још нису биле довољно поуздано одређене особине Словена у закарпатским областима.
13
Приближно у исто време, у панчевачки музеј су доспеле сличне посуде, нађене у близини Опова; оне су само допуниле још старије случајне налазе из околине Панчева (кат. 84). То су све целе посуде, обликом једнаке оним из Мушића, али различите израде. Све околности указују на могућност да су то урне, или прилози у спаљеним словенским гробовима, нешто уобичајено на подручју Пшеворске културе. У близини Панчева је изгледа постојало гробље прве половине V столећа, Словена настањених у југозападном Банату. Ово би археолошки потврђивало претпоставке да је народ који спомиње Приск, приликом путовања на Атилин двор 447. године, био словенски. Тај народ је, по свој прилици, живео у много ширим областима Панонског басена ван римских граница, него што је јужни Банат. Неке од тих Словена је хунска најезда покренула, те се усељавају у разорене римске области, како то показују остаци насеља у Мушићима.
Доласком Хуна, а затим ратовима са германским илеменима, Сармати су постепено сишли са историјске сцене. Готи су напустили Подунавље 488. године и углавном отишли за Италију, мада су после освајања Далмације опет завладали Сирмиумом. Византијска војска је 535. године отерала Готе, па су у нашем Подунављу, од германских народа остали Гепиди и Херули настањени око Београда. Гепидска држава са престоницом у Сирмиуму, држала је већи део Срема и неке источне делове Славоније. Тај народ је ратовао против другог германског народа — Лангобардског, настањеног од 546. године између Саве и Драве. Словени су живели у залеђу Германа, од Драве на север, у Бачкој, Банату, и даље на север и исток, до ушћа Дунава (сл. 2).
Сл. 2. — Словенске области око средине VI века.
14
У Панонском басену и целом Подунављу Слонени су опстали јер су били најбројнији народ. После слома Хуна и пресељења германских племена у римске провинције, код Словена се устаљују нови облици материјалне културе. Поред тога, они заузимају области изгубљене током сеобе народа и почињу са освајањем других територија.
На северу Бачке, код Хоргоша, ископавано је једно словенско насеље (кат. 110). Ту је откривен део малог, краткотрајног села, утврђеног дрвеним зидом. Како изгледа, насеље је живело неколихо година и уништено или напуштено у неком походу, негде на прелазу V у VI столеће. У селу је било полуукопаних и надземних станишта, и ватришта на отвореном простору. Од дрвене одбране насеља остао је само ров укопаног дела зида, и јаме што указују на постојање дрвених кула. Грнчарија, и други налази помоћу ње датовани, припадају управо мовој, раносредњовековној материјалној култури Јужних Словена, образованој пред почетах VI столећа. Сличних посуда има и у другим деловима Бачке (кат. 57, 103).
2. Словени и Византија
Цар Јустинијан (527—565) је покренуо рат са Готима тек пошто је добро утврдио северни део префектуре Илирије. У Прахову се налазио један од најјачих градова на Дунаву, Аквис, олружен мањим утврђењима у унутрашњости и тврђавама на Дунаву. Ту је Византија чак обновила власт на левој обали Дунава, где је био подигнут градић Теодоруполис (Турн Северин). Таквим тврђавама је обезбеђен и Ћердап. Дале на запад простирала се Прва Мезија, са градићима на Дунаву, обновљеним на некадашњим већим тврђавама: на Чезави, у Голупцу, Великом Градишту, Раму, Банатској Паланци. Овај низ је завршавао новоподигнути Виминакион, на ушћу Млаве. За овом је следила област још увек препуштена Херулима, са градом Сингедононом, брањеним и тврђавом подигнутом на Белој Стени, насупрот ушћу Тамиша. Сирмиум је остао у гепидскмм рукама све до 566 године. Узводно, изгледа да су биле обновљене још неке мање тврђаве. Широки простори данашње Шумадије и Мачве остали су скоро ненасељени и без утврђења; прве тврћаве су смештене на обронке планина — од Рудника, преко Цера на Мајевицу. Сасвим је неизвесно византијско присуство у Славонији, у којој је морало бити и Ромеја и ромејске производње.
Одбраном је командовао војни управник Илирије, којем су били потчињени стратези — војни начелници градова. Права војска је чинила посаду само у тврђавама и градовима, а остала утврђена места бранили су нихови становници. Тврђаве су добро познате, а и начин живота у њима биле су типски грађене, са посадом од око 150 војника. Војска је била потчињена Солуну, а пред крај VI столећа Цариграду. Снабдевање је обезбеђивано бродовима, о чему сведоче бројне амфоре, чак и оне из Сирије и Египта. Војни управник је командовао и најамничком војском шароликог састава, врбованом у провинцијама и међу варварима.
Као и други варварски народи, Словени су ступали у византијску војну службу, као пешаци или коњаници. Врбовани су у Подунављу а ратовали у Италији против Гота, и у Азији против Персијанаца. То су обично биле дружине, по 300 и више људи, али често и појединици; спомињу се Словени официри, па чак и један војни управник Тракије - Хилвуд (Прокопије, BG, III, 14.). Током друге половине VI столећа Словени су присутни у свим тврђавама на Дунаву, па и у утврћеним насељима у ширем
15
византијском Подунављу. Како је ово прожимање византијских места Словенима било постепено, а варвари су брзо прихватали тековине више културе, није их лако пратити. Ипак, у низу утврђења појављује се по неки уломак словенске грнчарије (кат. 43/15; 105/22—23). У Гамзиграду је откривена кућа Словена, зидана на ромејски начин (кат. 39/1—3). Ти Словени, византијски војници, насељени на граници са својим породицама — што се успешно открива преко женског накита — напуштају спаљивање покојника и прелазе на хришћанско, скелетно сахрањивање. Границу Византије на Дунаву бранио је народ који ће је освојити.
3. Освајање Балканског полуострва
Војни походи на Византију почели су већ у раном VI столећу. То су били чисто пљачкашки насртаји појединих племена из целог словенског Подунавља. О тим раним нападима, до Јустинијанове обнове, нема поузданих података. У првом тренутку изгледало је да утврђена граница може зауставити Словене. Али они би на погодном месту прешли Дунав, по свој прилици ноћу, освојили тврђаву, и тако направили пролаз у византијској одбрани. У поход су кретали ратници једног или више племена, предвођени кнезом. Пљачкали су све, од хране до робља. При повратку су користили византијске путеве, јер су за пребацивање плена употребљавали запреге и кола. Ову причу потврђује ископавање тврђаве на Хајдучкој Воденици (Дукепрату) у Ђердапу. Она је као и остале тврђаве подигнута 534/5 године, али је освојена касних четрдесетих година. Тврђава дуго затим није обновљена (кат. 105), што открива један од праваца продора Словена.
Преко Ћердапа, Словени су могли да провале 548. године када су жестоко опљачкали Илирију, све до „становника Драча", односно Шаре и Проклетија. Освајајући утврђења убијали су и заробљавали Ромеје, а византијска војска није смела да уђе у сукоб (Прокопије, BG III 29, ВИИНЈ I, 38). Неколико година касније, Словени са средњег и доњег Дунава опљачкали су скоро цело полуострво. При повратку у Бачку и Банат 551. године ишли су другим путем, преко Срема, да би избегли византијску војску. Ту их Гепиди превезу преко Дунава наплаћујући златник по глави (Прокопије, BG IV 25).
Словенски продори на запад, под вођством Лангобарда Илдига, били су усмерени однекуд из средњег Подунавља у област Венеције 549. године (Прокопије, BG III 35). Ширење похода у Посавину, и даље према Јадрану, ометали су својим присуством Гепиди и Лангобарди. Зато се напади панонских Словена на византијску територију углавном усмеравају преко Баната и Ђердапа. Низводно од Ђердапа продирали су доњеподунавски Словени користећи се Тимочким путем.
Велике поремећаје изазвало је досељавање Обра (Авара), азијског народа турског порекла. Они су на позив Лангобарда дошли у Панонију да би ратовали против Гепида. Заједно су победили Гепиде, а Лангобарди се, уплашени силином нових суседа, одселе у Италију. Византија је искористила овај рат и заузела Сирмион. Обри основали тзв. Први каганат, који је неприкосновено владао у Панонском басену, све до неуспеле опсаде Цариграда 626. године. Обри су жестоко притискали и Панонске Словене, па се један њихов део покренуо у сеобе да би избегао потчињавање. Они који су прешли у Византију учинили су то силом, или уз сагласност Царевине. Део Гепида је такође избегао од Обра у Прву Мезију и населио се у утврђеним местима. На сличан начин насељени Словени
16
потврђени су једино у сеоским насељима. Новопридошлим Гепидима и Словенима Византија је повећала густину становништва у полупразној Првој Мезији, и учврстила своју одбрану.
Споразумно насељавање Словена у Царевини потврдила су истраживања скоро истовремених сеоских насеља код Апатина у Бачкој (кат. 1) и на „Реци" код Винче (кат. 29). Оба налазишта садрже веома сличну словенску грнчарију рађену гнетањем, али и ону прављену на брзом витлу. Највећи део посуђа рађен на брзом витлу припада избору кухињске грнчарије произведене у ромејским градовима, која добро датује остале налазе. Код Апатина је ископан лонац византијске израде и делови другог посуђа који највише одговарају производњи Сирмиона, мада је тешко сасвим поуздано одредити грнчарску радионицу Она из „Реке" је углавном направљена у Сингедонону, али има и посуђа које можда потиче и из западнијих радионица. Ова грнчарија (кат. 1/1, 6; 29 17) оквирно припада времену Јустинијана и Јустина II. У оба станишта су нађене дубље зделе украшене глачањем (кат. 1/5; 29/6), каквих има у средишним и северозападним пределима Паноније. Ово значи да је глачано посуђе донето на „Реку" и у Апатин, односно да су га оснивачи насеља понели собом приликом досељавања. Мада и Германи користе те типове грнчарије, откривене зделе се не могу њима приписати. Од Германа у то време једино Гепиди живе у нашим пределима, али особеност њихове грнчарије је украшавање печатима (кат. 56/5).
На овај начин смо археолошком методом добили податке о пресељавању Словена из неких крајева северне Бачке у византијске области код Сингедонона. Сеоба се могла десити само око 566. године. У новом насељу су Словени живели у споразуму са Царевином, и снаодезали се робом из најближег града, Сингедонона. Током похода Обра 584—586 године, у којем је страдало византијско Подунавље, помињано станиште са „Реке" је напуштено, али је насеље касније обновљено. Када су Обри учврстили власт у Панонском басену, потчинили су и ове Словене са „Реке" и принудили их да праве скеле и бродове.
Једно словенске племе, којем се за сада не зна име, насилно се уселило на Балкан. Однекуд из источних предела Панонског басени, изгледа преко Ћердана (бреша на Хајдучкој Воденици), племе је путем поред Тимока доспело до Пирота, и спустило се у долину Струмице. Ови Словени су продрли чак на острво Тасос и вероватно опљачкали неке пределе Македоније, а изгледа да су бар привремено били насељени на средњој Струмици. Вероватно се баш они касније помињу под именом Струмичана. Ова сеоба се за сада може добро пратити једино по оставама и оптицају новца.
Мало је вероватно да су једино та два племена напустила изложене Обрима. Територије које су својевремено насељавали Лангобарди, и затим их напустили због Обра, запосели су Словени. У Славонији нису били тако изложени дивљој коњици азиских освајача.
Када су учврстили власт над Словенима и другим народима Панонског басена, Обри су кренули у ратове против Византије. Дуготрајном опсадом добили су Сирмион 582. године. У походима 584, и 585. године опљачкали су скоро сва утврђена места у Подунављу, и градови су морали да им се потчине. У више махова су угрожавали Цариград, под којим су коначно доживели слом 626. године. У тим походима помагали су им разни народи, Обрима сродни Кутригури, Гепиди, Словени и други, као савезници или покорени. После пораза под Цариградом овај завез се распао.
У војсци Обра потчињени Словени чинили су помоћне јединице задужене за грађење мостова, скела и пловила за пребацивање преко воде.
17
Познати су словенски чамци издубљени у деблу дрвета, моноксили, са којима су учествовали у опсади Цариграда. За Словене око Београда занимљив је случај из 593. године (Симоката. Hist. 3—4). Тада је хаган Обра наредио да Словени направе понтон — скелу за прелаз преко Дунава, по свој прилици између Беле Стене и ушћа Тамиша. Грађани Сингедонона ометали су тај рад па су их Словени напали. После овог сукоба хаган одлучи да на византијско тло пређе преко Саве, код Сирмиона, те принуди Словене да тамо направе скелу (сл. 3).
Освајаља Обра олакшала су и убрзала словенско освајање Балкана. Низ таквих подухвата забележен је за Словене доњег Подунавља. Позних седамдесетих година страдала је тврђава Халиканибурго на ушћу Слатинске реке (кат. 101) вероватно у походу Словена који су осамдесетих година сишли на југ Грчке. Уследило је насељавање више словенских племена, којим је нарочито захваћена данашња Македонија, а свакако и јадранско залеђе. Истовремено се одвија заузимање западних делова Балканског полуострва, по свој прилици са тла данашње Мађарске.
Византија се помирила са чињеницом да је унутрашњост Балкана привремено изгубљена, али је покушала да заустави даље продоре. Ношто је завршен рат са Персијом, почели су византијски ратови против варвара на левој страни Дунава. У походима 594. 595, и 602. године ромејска војска је поразила Словене на доњем Дунаву. Приликом похода 596. године, којим је обезбеђена граница у Првој Мезији, неке тврђаве су обновљене. То је случај са Дукепрату, Хајдучком Воденицом, чије је пристаниште тада утврђено, а бедеми удвостручени. Овако ојачана тврђава ће трајати до око 615. године. Византија ју је снабдела новом посадом доведеном из Тракије, што се добро види по грнчарији (кат. 105/1). У сдоју из 596—615. године већина кухињског посуђа је трачког порекла, мало је оног особеног за византијско Подунавље, а појава словенске и германске грнчарије је незнатна.
Са неким тврђавама је било другачије. Наиме, после обарских освајања Подунавља 584—586. године, ромејско становништво у овим областима је било десетковано. Зато је Византија изгледа препуштала одбрану неких делова границе Словенима. Пример за то је тврђава Халиканибурго коју Ромеји нису обновили после страдања, вероватно с тога што се уз њене напуштене бедеме образовало словенско насеље, на локалитету „Дунав", пре краја VI столећа (кат. 101). Ови Словени су у тврђаву могли да се населе уз сагласност стратега у Аквису, обавезујући се да бране прелазе преко реке, или добивши неки други задатак од Ромеја. Не зна се каква је била улога словенског насеља у Велесници из истог времена (кат. 26), с обзиром да оно није настало уз тврђаву већ на једном стратешки занимљивом месту.
Ромеји су у добро припремљеном походу поразили Обре 600. године. Код Виминакиона су прешли Дунав и после више борби стигли до Тисе, где су успешно окончали рат. Тада су уз Обре заробили највише Словена, несумњиво Гепиде али и неке друге (Симоката, Hist. 3).
Завршни словенски удар на Византију уследио је тек почетком владе цара Ираклија (610—641). Ромејска власт је нестала у унутрашњости, а дуж обала се свела на неколико градова. Сам тренутак престанка живота византијске границе још није задовољавајуће објашњен. Све истраживане тврђаве и утврђена места запустела су у то време (615—620). Каква је била судбина њихових становника није познато. У словенском насељу „Кула" код Михајловца има византијске грнчарије са почетка Ираклијеве владе, као и надземних станишта уобичајених за Ромеје (кат. 76/19). Ови налази
18
могу бити доказ ту настањених Византинаца, као робова или слободних људи.
Падом лимеса византијска власт није у потпуности и коначно нестала. Низ налаза, на жалост случајних, показују да је Византија остала присутна у Подунављу. Ти су подаци нарочито драгоцени због правилног тумачења историјских извора о досељавању Срба и Хрвата (Константин Порфирогенит, DAI 31, 32). Претходно победивши Обре, Хрвати се, а за њима и Срби, населе са дозволом цара Ираклија, који их и покрсти. Срби се прво настане у Сервији близу Солуна, али се незадовољни додељенои им земљом, врате на другу страну Дунава. Ту се опет предомисле, те преко стратега Београда затраже и добију веће делове провинције Далмације
Сл. 3. — Насељавање Словена на Балкан.
19
за насељавање. Поставља се питање, како је био могућ овакав додир са Византијом Ираклијевог доба у Подунављу, када Словени у то време заузимају острва и упадају у Азију? На то питање извесно светло бацају случајни налази и резултати неких заштитних ископавања. У Прахову, Костолцу, Ћуприји, нађене су различите врсте копчи за појас из VII столећа (кат. 64/1—2; 92/2; 108/1) које нису старије од доба цара Ираклија. Ове налазе допуњује бронзани новац цара Константина IV из 643/4. године, нађен негде у околини Светозарева, у Ћуприји? (кат. 108/3). Поред тога, у насељима „Дунав" и „Кула" појављује се грнчарија рађена на брзом витлу, каква није особена за Словене већ за Византију (кат. 101/7), те је набављена у некој ромејској радионици.
У низу оловних предмета VII века, махом случајних налаза, крстови привлаче посебну пажњу. У гробљу из доба Првог аварског каганата, на локалитету „Чик" код Бачког Петровог села, у женском гробу бр. 17, нађен је оловни крст привесак, налик златном крстићу из гроба бр. 27, на оближњој некрополи у Новом Бечеју (кат. 8/13). Таквих оловних крстова има међу случајним налазима из Костолца, околине Светозарева, из „Реке" код Винче (кат. 28/14; 71/2). Крстићи од олова, познијег VII столећа присутни у Подунављу, показују да се хришћанство одржало у овим крајевима, те да покрштавање целих племена у време Ираклија не треба искључивати.
Распоред ромејских налаза VII века показује да је Византија на неки начин и даље држала под контролом упоришта дуж Дунава и на путу Цариград — Софија — Ниш — Београд — Митровица. Тако нешто не би било могућно да није постојало савезништво између Византије и Словена у Подунављу. До поремећаја је дошло тек са појавом Бугара око 680. године. Низ словенских насеља, као „Кула", „Дунав", Светозарево (кат. 100), нестао је управо око 680 године, када је и Константин IV (668—685) претрпео пораз спречавајући насељавање Бугара на Балкан.
Ово би потврђивало могућност успостављања везе Византије са Хрватима и Србима пред њихово насељавање. Можда индикације у том правцу пружа откриће хумки без остатака спаљених покојника на два удаљена места, Великом Острву низводно од Кључа Дунава, и у Љутићима код Пљевља (кат. 70). Грнчарија са Великог Острва се не разликује од оне у насељима „Кула" и „Дунав", али она из Љутића има неке посебности. Тамо су у једној хумци нађени делови посуда различитог порекла, међу којима су неке особене за Подунавље, друге за Византију, а део мањег лонца је западнословенског порекла. Хумке у Љутићима се слободно могу повезати са Србима, али оне са Великог Острва нису сасвим јасне, без обзира што постоје сродности између ова два гробља.
4. Друштво и култура подунавских Словена до VIII столећа
Словенско друштво је пролазило кроз велике тешкоће током сеобе народа. Премештање насеља, тиме и немогућност оснивања градова и стабилне привреде, основни су узроци успоравања развоја. После престанка сарматске опасности и сукоба са германским племенима, уследили су још тежи сукоби са Хунима, разним хунобугарским племенима и Обрима. Словени се, као седелачко друштво, тешко прилагођавају нападима германских пешака, којима је пљачка била привреда. Још теже су их погађали напади номада на коњима. Зато Словени у Подунављу, колико је познато, нису успели да оснују градове, за разлику од оних у закарпатским
20
областима. Избор тешко проходног тла за места становања, као што су ритски и шумовити предели уз реке, није омогућавао већи развој привреде. Временом се и Словени прилагођавају пљачки као привредној грани, која је постала начин да дођу до оруђа и оружја, одеће, робова, итд. По завршетку насељавања на Балкан, почетком VII столећа, наступио је мир који је омогућио бржи друштвени и привредми развој.
На основу оскудних историјских података (Прокопије, BG III 14. Псеудо-Маврикије, р. 272—285), који се за сада не могу археолошки потврдити, може се делимично сагледати устројство друштва. Бројна племена су у ратовима склапала савезе. Све важне одлуке доношене су на скупштини, а племе је водио у рат изгледа наследни кнез. На више места је записано да се племе поделило између двојице или више наследника, од којих би један остао на очевини, а други би кренули у потрагу за новим стаништима. Тако је било и код других народа. Могло је бити и изборних кнезова, нарочито у Подунављу, односно у подручјима честих ратова. Историјски подаци о Словенима, после насељавања на Балкан, казују да се владарско звање наслеђује.
У периоду насељавања нису уочене сталешке разлике међу овим Словенима. Једва да неку разлику у сталежу показује женски накит. Међу овим предметима има оних богатијих, крупнијих, од сребра, и оних скромнијих, од бронзе или олова.
Једна од важних одлика словенског друштва био је однос према робовима, заробљеницима. Уколико би у рату заробили непријатеље, држали би их као робље само неко одређено време. Затим би робу допуштали да се откупи и врати у своју земљу, или да живи са њима, као слободан човек. Било је и таквих примера да Ромеји буду на страни Словена, против својих сународника (Псеудо-Маврикије, Strategicon, р. 273, 282).
4.1. Стан
Утврђена кнежевска или племенска средишта, настала во завршетку насељавања, нису откривена. На левој страни Дунава Словени су бранили своја насеља дрвеним утврђењима (Хоргош). На десној страни им ово није било неопходно, јер су једноставно преузимали византијске тврђаве.
Познато је десетак сеоских насеља, од којих су два истражена у већем обиму. Она су смештена уз Дунав, на тлу благо нагнутом према обали реке. Имају око пет станишта једног поколења. Како су то полуукопане куће, за насеља је биран оцедит терен. Међусобно растојање између подуземуница било је око 30 m, што би значило да је сваки дом имао окућницу површине до 10 ари. Насеља у Велесници и на „Кули" код Махајловца имала су сличан положај. Смештена су на обали, али на тесном простору, у подножју шљунковитих тераса висине око 30 m, тако да се путем поред обале ова насеља нису могла мимоићи. То изгледа указује на извесну војну улогу њихових становника. Насеље „Кула" је нестало у борби; нађене су секире, стрелица, део жвала. На насељу „Дунав", удаљеном од „Куле" свега 6 km узводно, нема трагова борбе. Као да је освајачу пружен отпор на „Кули", како би остало становништво у насељима узводно могло да се склони.
Скромне, мале насеобине, пратила су и одговарајућа станишта. То су по правилу полуукопане куће, величине од 2 х 2 m до 4.5 х 4.5 m. Дубина укопа је око 0,70 m. Под је био покривен слојем глине. Ретки
21
су примери откривених укопа за стубове, по оси куће („Река", кат. 29), што говори о слабим конструкцијама и двосливном крову. Зидови су били дрвени, од водоравно наслаганих греда. Уз полуземунице, и на „Кули" и на „Дунаву" нађене су надземне просторије, изграђене од дрвета, без стубова, вероватно дашчаре налик оним у византијским тврђавама. Намена полуукопаних станишта и надземних просторија још није јасно раздвојена. Кућа, полуукопано станиште служило је пре свега за спавање и као зимски заклон. Дан се проводио напољу, око куће. Величина станишта је била прилагођена броју чланова породице.
У углу полуземунице се, по правилу, налазила пећ правоугаоне основе, дужине око 1 m, направљена од камена. На таквој пећи се храна спрема у лонцима, који се ставе одозго, на отворе међу камењем. Поред овог, искључиво словенског облика пећи, праве се и пећи од глине, на различите начине. Оне су најчешће кружне основе, пречника око 1 m, укопане у зид станишта; има их и у углу куће, са калотом обликованом од глине, или само сводом од камена. Постоје и примери пећи са решетком и ложиштем испод, па и димњаком. Словени су очито приликом насељавања упознали ромејски начин живота и спремања хране, а нешто од тога усвојили и прилагодили својим потребама.
У насељу су прављлене и јаме — оставс. Има их малих и плитких, до дубине од око 0,5 m, колико да стане лонац. Биле су покривене дрвеним поклопцем или каменом плочом. Нађене су и велике јаме — трапови. Једна таква, дубине око 2,5 m и пречника око 1,5 m, са отвором ширине 0,70 m, откривена је на „Дунаву". Служила је као трап за чување хране, али и као пушница за димљење рибе и меса (кат. 101/4—7). У том трапу је нађена велика количина пепела, нагореле земље, делова посуђа, рибљих крљушти.
4.2. Привреда
Главно занимање Словена у Подунављу, у VI и VII столећу била је пољoпривреда, а уз то и риболов. У изворима се спомиње просо као основна словенска житарица. Ископавањима је откривено просо у станишту VI века на „Реци" код Винче (кат. 29). Житарице су млевене у кућним млиновима, састављеним од два кружна камена (кат. 29/23). Такав жрвањ је изгледа био део опреме сваког јачег домаћинства и посебно је чуван, и ношен при сеобама. За исхрану је нарочито много коришћена и риба. По налазима костију оваца, коза, свиња, коња и говеда у насељима, произлази да су се Словени у Подунављу бавили и сточарством. Лов је потврђен костима птица и дивљачи.
Једна од последица политичке нестабилности у IV—V веку, био је и успор рударства и обраде метала, чији нормалан ток подразумева сталожено друштво. Тек када су поново успостављене везе са Византијом, метални, као и други занатски производи набављају се трговином, али и пљачком којој су и Словени постали вични током периода сеобе.
Недостатак гвожђа се може добро пратити по налазима коштаног оруђа, јер се од кости лако прави сасвим употребљива алатка, кад нема метала. Тако коштаних шила има у Мушићима и насељу код Хоргоша у V веку, али их нема у кућама VI—VII столећа на „Реци", „Кули", „Дунаву". Гвоздени предмети су током VI—VII века углавном набављани у византијским радионицама, па су зато овакви налази ретки код подунавских Словена, а оруђе и оружје се не разликује од ромејског. Они на левој обали Дунава чешће су сами ковали мачеве, секире, стреле. Како Словени,
22
као и Ромеји, нису имали обичај да у гробове мушкараца ставлају оружје, оваквих налаза има сразмерно мало. Ипак се зна за мачеве, секире, копља, и за Словене нарочито особене врхове стрела типа „ластин реп".
Сл. 4. — Запон из српског Подунавља (1) и Нових Бановаца (2).
На „Реци" су, у кући раног VII века, нађена два камека калупа за ливење украсних предмета. Сличних калупа има у позним слојевима рановизантијских тврђава дуж Дунава и у словенским насељима. Предмети који су били ливени у таквим калупима нису сачувани, што можда показује да су били оловни. Калупи припадају типу једностранних калупа, који су на византијској граници присутни тек после 584—586. године, када су градови били опљачкани а привреда упропаштена. Ози калупи нису особени за Ромеје. То показују налази запона на византијској граници, који су ливени у дводелним (двостраним) калупима чак и када су од олова. Једноделни калупи можда указују на изворно словенски начин ливења предмета, тим пре што се појављују у слојевима ромејских тврђава, заједно са словенском грнчаријом.
Словенске жене су носиле украсе, али је у истраженим сеоским насељима откривено само неколико примерака накита, међу којима се издваја лунуласти привесак за огрлицу (кат. 29/10). Слично је и у ромејским утврђеним местима, где се само ретки запони могу препознати као словенскм. Највише накита је нађено у скелетним гробљима. Ту су најбројнији запони, који су уједно и најсложенији словенски украси. Жене су запоне носиле у пару, на раменима, као копче које држе горњи део ношње од тање тканине. Запони су прављени од бронзе и сребра, а особеност ових словенских је људски лик на врху, који целом предмету даје утисак фигуре човека у кошуљи. После насељавања на Балкан запони несгају из употребе, што значи да се променила и словенска женска ношња.
Запони су веома важни, јер се утврђивањем њиховог радионичког порекла може пратити кретање словенских племена. Они су прављени и на нашем тлу. На првом месту то је случај са врстом Велесница — Љуљаково украшеном на ромејски начин, при чему су најбољи комади ливени од лошег сребра (кат. 26/1). Други примерци те врсте су мањи и украшени сасвим једноставно, тако да приказани мотив подсећа на дуборез (кат. 92/1). Изузетан је запон исте врсте, из околине Беле Цркве, редак и богато украшен. Његов значај је пре свега у чињеници да су весма слични
23
комади нађени у Љешу у Албанији и у Малој Азији. Из приближно истог времена је примерак из северне Србије, сличан комадима из Мале Влашке и Неа Анхијала у Тесалији (сл. 4/1). Ови налази показују правце словенског расељавања из Баната јер су запони врсте Велесница—Љуљаково прављени негде на простору између Београда и Прахова.
У женском гробу бр. 1 на некрополи „Чик" код Бачког Петровог Села, нађен је запон делтоидног горњег дела (кат. 8/3), какви су можда такође прављени на простору Београд — Прахово, али нешто касније.
Следећи тип, несумњиво прављен у нашим областима, су запони врсте Нови Бановци—Стењевац. То су веома једноставни, ситни запони (сл. 4/2) прављени негде на простору Срем—Славонија.
У нашем Подунављу се појављују и запони врсте Марош—Гамбаш—Крује однекуд са доњег Дунава (кат. 26/4).
Поред ових, јужнословенских запона, понекад се открије и примерак источнословенске врсте. Најзанимљивији налаз тог типа је запон из Врбаса, без механизма за закопчавање (кат. 32), пореклом са Дњепра и једини такав из Панонског басена. У Панонској низији су најчешћи запони источног порекла, налик примерку из Каменова (кат. 56/1), који потичу из близине Понта.
Грнчарство је било крајње једноставно. Посуђе је рађено без употребе витла — гнетањем, у скромном избору облика. То су скоро искључиво лонци за кување хране. Ретко се користе црепуље и таве, а још ређе зделе и вршници. Колико се оскудевало у добром посуђу, види се по раширеном обичају крпљења лонаца. Када би због лоше израде, лонац при печењу попуцао, крпљен је тако што су зидови уз пукотину пробушени, па се провлачио материјал којим је пукотина стезана. Ово посуђе је ретко било украшено неком грубом, неправилно урезаном валовницом, или нешто чешће, јамицама утиснутим на ободу. Овакво грнчарство за кухињске потребе одржава се до краја VII столећа.
Са трајним насељавањем на десној обали Дунава, појављује се и занатска грнчарија израђивана на брзим, али и на спорим витлима. Словени су, изгледа видевши код Ромеја брза витла са столом и замајцем, направили једноставније коло — ручно, споро витло. На њему, већ у другој половини VI века, имитирају византијске производе (кат. 29/14). На прелазу VI у VII столеће постаје омиљено украшавање горњих делова лонаца прављених на брзим витлима. Орнамент у виду валовнице уоквирене водоравним тракама урезује се коштаним чешљем.
Када су били у прилици, Словени су користили ромејско посуђе. То је пре свега био случај у византијским тврђавама, али су Словени и тамо доносили своје лонце. Утицај је био узајаман, па је тако, прско Словена, међу Византинцима северних делова префектуре Илирије, у масовну употребу ушло коришћење вршника.
О другим занатима је нађено мало података на археолошким истраживањима. Код Љубичевца је откривен један занимљив полуукопани објекат, ка чијем су средишту окренути отвори девет глинених пећи кружног облика, изграђених укопавањем у зидове. Сличан је случај са налазом пет груписаних пећи у Велесници. Намена ових објеката није поуздано одређена, али је несумњиво да су то неке занатске радионице.
4.3. Погребни обичаји
Словени су пре примања хришћанства били многобошци, али о паганству у нашем Подунављу једва да постоје неки трагови. Празнину у подацима
24
о веровањима донекле допуњују они о сахрањивању, мада су и рани словенски гробови још увек ретки.
У V—VII столећу Словени су обично спаљивали покојнике, али код Јужних Словена није ретко ни скелетно сахрањивање. Њихова гробља спаљених спадају у тзв. равна поља са или без урни То значи да су покојници спаљени на посебном месту, а њихови остаци полагани директно у гробну јаму или урну која је стављана у јаму. Јаме су биле плитке, око 0,30 m дубине, па такви гробови лако страдају при обради земље. Најстарије сведочанство оваквог начина сахрањивања код нас, могао би бити налаз посуда из околине Опова (кат. 84). Такав гроб је случајно откривен и истражен код Челарева на Дунаву, на самом југу Бачке (кат 111/14). Две нешто млађе урне, плитко положене у земљу, нађене су и у Семберији (кат. 43). Једно од најмлађих гробаља спаљених покојника, ископавано је у Новом Сланкамену у Срему (кат. 81). На овом месту је скелетно гробље IX столећа, оштетило не много старије гробље спаљених покојника. Оно је ипак било довољно старо, или довољно страно, да се не знају положаји претходних гробова. Ту је откривен и сачуван по један гроб са и без урне.
Хумке у омањем гробљу на Великом Острву спадају у вид „сахрањивања" са спаљивањем, који није особен за Јужне Словене. Хумке се састоје од мање гомиле камена измешане са уломцима грнчарије, налик оним нађеним на наспрамним насељима „Кула" и „Дунав". Урне нису нађене, што изгледа значи да су остаци спаљених излагани изнад хумке. Такав обичај сахрањивања забележен је за нека источнословенска племена у Предању о прошлим временима (Вјатичи, Кривичи и други)
Код Јужних Словена се веома рано појављује и скелетно сахрањивање. Ови скелетни гробови издвојени су од гробова других народа, особеним предметима, пре свега накитом и деловима ношње, сачуваним у гробовима жена. Запони су знак распознавања словенских жена. У гробљу „Чик" код Бачког Петровог Села истражен је женски гроб број 1 у којем су нађени словенски и ромејски запон (кат. 8/3). Исти је случај са налазом гроба у Каменову код Петровца на Млави. Ту је откривена и једна посуда украшена утискивањем печата, какве су честе код Гепида, поред словенског и ромејског запона (кат. 561). Оба гроба припадају раном VII веку, када је већ дошло до оскудице доброг накита. У непознатим околностима нађен је пар запона у Корбову. Пар запона из околине Неготина по свој прилици потиче из скелетног гроба у Прахову (кат. 92/1).
Посебан случај је откриће гроба са згрченим скелетом жене са „Реке". Она је сахрањена са једностраним чешљем у руци, којим је уј друге околности сахрањивање датовано у последњу четвртину VI века. Ово је усамљена појава тога доба, па ју је тешко објаснити.
Налази женских скелетних гробова са словенским запонима у Панонском басену и на Балкану, показују да су Јужни Словени најкасниј у другој половини VI столећа почели и скелетно да сахрањују своје покојнике. Нема сумње да је промена начина сахрањивања уз византијска утврђена насеља била последица примања хришћанства, док је на аарварском тлу то само доказ прихватања обичаја других народа.
За Први аварски каганат особено је скелетно сахрањавање. И по мушким и по женским гробним целинама, запажа се мешано порекло становништва и различито порекло предмета. Оно што је особено за Обре су номадска обележја ношње и опрема покојника. У гробовима мушкараца, ратника, обавезно се налазе појасеви са металним оковима и њихово оружје: лук, стреле у тоболцу, копље, једносекли мач — спата, седло са узенгијама, али и коњ са ормом (кат. 8/19—44). Окови појасева бмдм су од
25
бронзаног, сребрног или златног лима пресованог на матрици са византијским украсима. Често су појасеви били и византијски, а Обри су их добављали узимањем данка или пљачком Царства. У женским гробовима се налази накит: наушнице, ређе наруквице, огрлице, опет најчешће византијског порекла, уколико су од племенитих метала или бронзе и стакла (кат. 8/7—16). У гробовима оба пола обредно се остављао комад меса и храна у посуди. Обри су правили грнчарију у кућној радиности, грубо је обликујући гнетањем (кат. 8/18), али су је и набављали из византијских радионица па се уз грубу грнчарију у гробовима налази и она израђена на брзом витлу.