1. ПРИЛОГ БИОГРАФИЈИ КИРИЛА ЖИВКОВИЋА, ПАКРАЧКОГ ВЛАДИКЕ
- Нишавска-Пиротска епархија је Српској православној цркви дала још тројицу јерарха: Др Венијамин Таушиновић-владика Браничевски, Владика Бањалучки и Жички др Василије Костић, Владика Нишки др Јован Илић
Кирил Живковић није непозната личност у историји Српске цркве, али се о његовој биографији мало зна. Каснији епископ славонске епархије Кирил Живковић родом је из источних српских крајева, из Пирота где је рођен 1730. године. У земље под влашћу Хабзбуршке династије пребегли су његови родители током аустро-турског рата 1737-1739. године, пошто су аустријске војске, у којима је било и српских добровољаца морале напустити привремено ослобођене крајеве у Понишављу. [1] Понишавље је било под хришћанском влашћу још од времена заузећа Ниша, августа 1737. године када су га Турци предали Аустријанцима. [2] После тога цео пиротски крај, све до Драгомана, био је ослобођен. Хришћанска раја, Срби ових крајева су свакако учествовали при истеривању Турака, па је зато Турска реакција била веома крвава. Турци су у Пирот ушли септембра исте године и "затим извршили покољ устаника". [3] По истраживањима историчарке Радмиле Тричковић, на основу турске архивске грађе, "истребљење побуњене пиротске раје прешло" је било чак у надлежност беглербега Мосула Арслан Мехмед паше. Колико је била жестока турска одмазда, видело се по томе штоје у Софији "тих дана" био обешен самоковски владика Симеон Поповић. [4] Међу бегунцима из пиротског краја тада су, преко Саве, прешли у Бачку и родитељи малог Ћире Живковића, и настанили се најпре у селу Футог. Даљи биографски подаци о будућем владици, били су: Кирил је основно образовање добио у Новом Саду. У жељи за образовањем, у 19-ој години отишао је у Свету Гору (атонску) и ту се замонашио у манастиру Зограф. Чин презвитера добио је убрзо, 1750. године. [5] Са монашким именом Кирил, Живковић је обишао многе Светогорске манастире, по свој прилици и Хиландар, како су то, у тадашње време чинили многи монаси, као што су, на пример, бугарски монах Пајсије (касније писац прве рукописне историје бугарског народа), Србин Јован Рајић (учени богослов писац четворотомне Историје Срба и суседних Хрвата и Бугара, архимандрит манастира Ковиљ у Бачкој), архимандрит манастира Крупе Герасим Зелић, Доситеј Обрадовић и многи други. По рукописној Историји пиротског краја многе податке о Кирилу Живковићу сакупио је, на основу старих записа и калуђерских казивања, Светислав Петровић. По њему, Кирил Живковић из Свете Горе обишао је многе крајеве у Турској, затим је посетио Русију и Италију, научио
1. Радмила Тричковић. Ниш у XVIII веку, Историја Ниша књ. I. Ниш 1983, 220.
2. Конст. Иречекк. Княжество България: Частъ II. Пловдивъ, 1899, 514.
3. Радмила Тричковић. Ниш у XVIII веку, Историја Ниша, 222.
4. Иста. нав. дело 221.
5. Светислав Петровић. Историја града Пирота, приредила Др Борислава Лилић, Пирот 1996, 16.
9
неколико језика и употпунио своје образовање. Слично Доситеју Обрадовићу, жељан знања, куповао је много књига и створио праву библиотеку, највише са делима црквенобогословског садржаја. Зна се да је 1756 године био у Далмацији, а у селу Жегар био једно време учитељ. Жељан да види свој завичај вратио се, потом,ђ у Пирот где је покушао да отвори основну школу. [6]
Почетком друге половине XVIII века Пирот је већ имао физиономнју вароши са лепо изграђеном хришћанском, српском, четврти, и са већим бројем занатлијских еснафа и чувених трговаца. Међу њима неговала се писменост, куповале књиге, јачала образованост. Пиротски трговци ишли су и на многе аустријске пијаце, и помагали многе старе српске манастире и цркве. У Пироту су постојали метоси манстира Студенице, Дечана, Хиландара и у њима се неговала успомена на стару српску државу, историју и културу. Сем тога у манастиру Св. Ђорђа у Темској код Пирота (Живописан у XVI веку) између 1760, и 1765. године учитељевао је Кирил Живковић, свакако по методици тзв. манастирских школа, истовремено у својству игумана овога манастира, где је написао књигу "Из душевнаго обједа в неделни днех слова избрана". [7] Ту се изричито каже да ју је "13 јула 1764. списал Јеромонах Кирил, игуман Темског манастира св. Георгије по молби господара Неше Чилића, његову сину Младену у Пирот". [8] Овај зборник разних знања, поука, упутстава познат је у науци. [9] Њега је користио Александар Белић у својим језичким исптивањима источних крајева Србије, и утврдио основу народног говора и одлика српске језичке редакције тимочколужничког варијетета. Живковићев Зборник састављен је по угледу на сличне књиге из руске књижевности; он је унео и много текстова карактеристичних за фолклор и народне обичаје српског становништва из Понишавља и Пирота, затим говорне особине тадашњег пиротског становништва. [10]
6. Исти, нав. дело 32.
7. Пуни наслов ове књиге-лист 1. гласи:
Из душевнаго обједа в-неделни днех слова избрана. На прости језик болгарски.
Књига има 464 стране које су у оригиналу пагиниране по листовима, тј. укупно 232 листа, а чува се у библиотеци матице Српске у Новом Саду под сигн. ПП 169.
8. Р. Грујић још 1929. године помиње књигу овим речима:
"Наиме у приватним рукама у Пироту, налази се један врло опширан извор проповеди из Полоцкове збирке Објед Душевниј под насловом - Из Душевнаго Обједа в неделних днех слова избрана, који је 13.јула 1764 списал јеромонах Кирил, игуман Темског манастира св. Георгија по молби господара Неше Чилића, његову сину Младену у Пирот."
Р. Грујић. Др. Дамаскин Грданички. Посланица митрополита Павла Ненадовића (1699-1768). ГИДНС. Нови Сад 1929, књ. II, св. 2., 284. У новије време овом рукописном књигом бавили су се: К. Л. Иванова. Археографски белешки от Книгохранилница на Југославијя - Език и литература, Софија XVII/72, 4, 55-57; Александар Младеновић. О вокалном систему пиротског говора друге половине XVIII века. Пиротски зборник 8-9, Пирот 1979, 271/287.
9. Алексадар Белић. Дијалекти источне и јужне Србије, с две карте. књ 1 Београд 1905, XL.
10. Исти нав. место.
10
Кирил Живковић није могао остати дуго у свом завичају. Године 1766. била је укинута Пећка патријаршија, и фанариотски владике нису добро гледале на словенске калуђере, свештенике и учитеље. [11] Вративши се у Бачку, где су му живели родитељи он убрзо постаје настојник манастира Гргетега, у Срему, 1778. године. Фрушкогорски манастири подсећали су га на атонску Свету Гору. Живковић ту наставља са даљим богословским образовањем, купујући све више књига за своју библиотеку. Убрзо је постао познат по својој калуђерској ревности и учености. Терезијанске и Јозефинске реформе пробудиле су у њему упорног браниоца православља. Године 1786. Кирил Живковић прелази у Пакрац где почиње да уређује своју нову епархију. Собом је понео и личну библиотеку која је већ била чувена по многим делима првенствено верско-црквеног и васпитног карактера. По извршеној сеоби 1690. године а пошто је закључен Карловачки мировни уговор 1699. године, под старањем патријарха Арсенија Чарнојевића, а на основу добијених привилегија отпочела је обнова верског и националног рада међу пресељеним Србима. [12] Борба за успостављање православне цркве у приморским крајевима потиче још из млетачких времена, када су Срби у више махова тражили да им се дозволи избор епископа. У новим приликама, када је Далмација постала аустријска провинција и када је у Книнском пољу 30. јула 1796. године за викара изабран Герасим Зелић, архимандрит манастира Крупе, карловачки митрополит Стефан Стратимировић као врховни старешина православне цркве у Хабзбуршкој монархији, позитивно је одговорио Зелићевој молби да прими "православни народ у Далмацији" под своју заштиту. [13] Из поверљивих извештаја у ратном архиву у Бечу датираних с краја XVIII века, види се расположење калуђера који обављају парохијску службу у околним сердаријатима да ”кад би они само добили царску и краљевску реч, да ће краљевини Угарској бити присаједињени, они би се са весељем, без најмањег отпора покорили и ступили под царско-краљевско окриље..." [14] На основу значајног писма датираног у манастиру Карину 14. јуна 1797. о заједничком залагању фрањеваца и православног свештенства да се Далмација сједини са Хрватском и Угарском. Грга Новак закључује "да су у Далмацији у то време католички фратри и православни калуђери заједнички радили на сједињењу Далмације с Хрватском и да су били успијели за себе придобити народне поглавице у својим парохијама и око својих самостана. Ова слога између католичког и православног свештенства у Далмацији била је без сумње плод рада загребачког бискупа Максимилијана Врховца, сењског бискупа Јежића и
11. Конст. Иречек. Княжество България, въ 2 части: Частъ II. Пътувания по България, Пловдивъ 1899, 515.
12. Светислав Петровић. Историја Града Пирота, 16-17.
13. Коста Милутиновић. Срби у Далмацији 1797-1878. Историја српског народа. књ. пета, том други, Београд 1981, 279.
14. Г. Новак, Покрет за сједињење Далмације са Хрватском. Рад ЈАЗУ 269 (1940), 13.
11
православног карловачког митрополита Стратимировића." [15] Аустријска обавештајна служба је према упутствима Бечке владе организовала систематско трагање за поверљивом преписком православног и католичког свештенства с поборницима сједињења Далмације са Хрватском и Угарском и дошла до неких писама која је Стратимировићев поузданик пакрачки епископ Кирил Живковић упутио појединим истакнутим свештеницима и калуђерима. Сва та писма достављена су канцелару Тугуту као доказ да се у Далмацији води и даље агитација за сједињење. У Бечком државном архиву чува се значајан историјски документ (претпоставља се да је настао око 1800-те године) који садржи драгоцене податке о политичким кретањима из тог раздобља. Из целог извештаја се види да део клера и племства у Далмацији није био усмерен пронемачки. "Свештенство оба обреда у Далмацији настојава да чак и приликом исповеди народу омрзи немачку управу." [16] Као главне зачетнике овог антинемачког расположења, аутор извештаја означава митрополита Стефана Стратимировића и пакрачког епископа Кирила Живковића са српске стране, а загребачког бискупа Максимилијана Врховца и сењског бискупа Ивана Јежића са хрватске. [17]
Године 1791. Пакрачка епархија имала је 95.595 Срба. [18] Патријарх Арсеније III Чарнојевић је 1705. године откупио од Јоаникија Љубибратића известан број књига из унијатске цркве и епископије у Пакрацу, када је Љубибратић журно, готово крадом отишао у Русију. Епископ Гаврило (1715-1716) био је ватрени бранилац православља, [19] трудећи се да затре сваки траг, посебно унијатских књига. Епископ Никифор Стефановић (1722-1743) затекао је епископију разрушену и пусту као да у њој никада није било епископа. [20] За 10 година свог рада успео је да среди резиденцију, снабде је потребним стварима које је заједно са књигама оставио Пакрачкој епархији и њеном епископу Софронију Јовановићу да их не би задесила судбина предходника. [21] Јовановић је своје књиге оставио пакрачкој дворској капели и својим следбеницима. Део његових књига распродат је на лицитацији за подмирење његових дугова, а део је у митрополитској библиотеци у Карловцима. [22]
15. Коста Милутиновић, нав. дело, 280.
16. Нав. место.
17. С. Антољак. Један непознати акт о националном раду бискупа Максимилијана Врховца, Croacis Sakra, 13-14: К. Милутиновић, нав. дело, 280.
18. Славко Гавриловић. Срви у Угарској и Славонији од аустро-турског рата 1737-1739 до краја XVIII. Историја српскот народа. књ. четврта. том први. Београд 1986, 215.
19. Душан Кашић. Српски манастири у Хрватској и Славонији, Београд 1971, 152.
20. Р. Грујић. Грађа за историју пакрачког владичанства 73-тестамент епископа Н. Стефановића закључен у Пакрацу 10-21. 10. 1748: Чедомир Ђ. Денић. Српске библиотеке у Хабзбуршкој монархији током XVIII века, докторска дисертација, библиотека Филозофског факултета у Београду, 62.
21. Љ. Стојановић. Стари српски записи и натписи. I-VII, Београд 1982-1988, II, 2588.
22. Чедомир Ђ. Денић. Српске библиотеке, 81.
12
Четворица епископа премештени су из Пакраца између 1759-1786. године у друге епархије: Атанасије Живковић у Бачку, Арсеније Радивојевић у Будимску, Јосиф Јовановић Шакабента у Бачку, Павле Авакумовић у Арадску парохију. Тек се Кирил Живковић (1786-1807) усталио у Пакрачкој епархији до смрти. Када је почео своју епископску дужност, Пакрачка епархија је
"наследила 48:98 богослужбених, богословних и других књига из његове личне библиотеке од 113:604 (610?) књига, по избору администратора епархије Гргетешког архимандрита Јосифа Путника. Остале су продате на лицитацији за подмирење његових дугова и обогаћење Народног неприкосновеног фонда." [23]
Број обавезних књига за српске цркве у XVIII веку разликовао се од времена и могућности њихове набавке, од места у којем се црква налазила, њеног статуса. Саборне цркве као средишње у седиштима митрополита и епископа биле су богатије књигама од других у одређеној епархији. Тако, крајем јуна 1780. године у Карловцима на лицитацији већег дела библиотеке митрополита Викентија Јовановића Видака 59 купаца су однели
"у многе крајеве Хабзбуршке монархије 78:240 књига а међу њима протосинђел гргетешки Кирил Живковић 14:29, који се највише истакао на овој лицитацији купивши највише књига." [24]
Власници приватних библиотека настојали су да утичу на њихове крајње судбине поклањајући их најчешће манастирима и црквама или поштеним људима. Од 70-их година XVIII века лицитације приватних библиотека биле су најчешће у Новом Саду, Осијеку, Карловцима и другим већим градовима или манастирима на српском етничком простору у Хабзбуршкој монархији. Главни разлози за лицитације били су сакупљање новца за покриће погребних трошкова и враћање дугова власника библиотека. Лицитације су омогућавале измену обима књига. Из библиотека умрлих епископа биране су ретке и вредне књиге верско-моралне садржине и остављане у митрополијску или епархијске библиотеке. Књиге мањег значаја са становишта верско-моралних потреба у првом реду световне изношене су на лицитацију или дељене сиромашним црквама. Највише интересовања на лицитацијама било је за библијске текстове, богослужбене и теолошке књиге. Руска библија продавана је 1762. године на тржишту у Хрватској 7 и 9 цекина (28 и 36 форинти). [25] Библија митрополита Видака 1780-те продата је администратору Карловачке митрополије темишварском епископу МојсијуПутнику за 42 форинте 20 крајцера; то је уједно била најскупље плаћена књига на тој лицитацији. [26]
Између 1690-1739. године у свештеничким библиотекама држане су молитвене и библијске књиге (Требник, Службеник, Псалтир) понека
23. Исти, нав. дело, 82.
24. Музеј српске православие цркве. Збирка архивалија Радослава Грујића, бр. 433.
25. Љ. Стојановић. Записи V, 8218, 8220.
26. Чедомир Ђ. Денић. Лицитација библиотеке Викентија Видака 1780 године. Библиотекарски годишњак Војводине 1972, Нови Сад 1973, 51, 53.
13
богословна (Алфевит духовни, Десјатословија) и световне књиге (Словенска граматика, Месецослов). Том типу библиотека припадала је и библиотека Патријарха Арсенија III Чарнојевића, пакрачког епископа Кирила Живковића и друге. Оне су састављене од књига на српскословенском и рускословенском са понеком на грчком језику. Из библиотеке Кирила Живковића даруварски парох Бабић користио је Гедеонове проповеди и задржао их до његове смрти 1807. године. [27] Истакнуто место у српским библиотекама XVIII века припадало је историји као предмету интересовања њихових власника и корисника. У средњем вску они су се занимали за историју углавном из византијских хроника Теофана, Манасија итд., а међу Србима била је особито популарна хроника монаха Георгија познатог под именом Грешни. Његова књига "Кратка хроника" преведена је на српскословенски језик 1347/48, у Светој Гори (Хиландару) по налогу цара Душана. Око 1371. године хроници је додато ново поглавље: Житије и Житељство краљева и царева српских и до XVIII века, служила је као узор делима сличног карактера. [28] Изгледа да је митрополијски протосинђел и настојник манастира Гргегега, Кирил Живковић био човек бурног темперамента, [29] јер се 1783. године напр. хвалио да је дотле прочитао око 300 разних предговора, од којих је најгори био предговор Захарије Орфелина у књизи Вечити календар издат у Бечу те године, сматрајући га клеветом српске јерархије и одустао од читања Вечитог календара да би им се касније вратио без претходно изречене строгости.
У канцеларији епархијске Конзисторије Пакрачке епархије налазио се један добро очуван Нови завет (тестамент) московске штампе, а уз епископски орнат налазио се један половни архијерејски чиновник. [30] Када је за време епископа Никифора Стефановића обновљена епископија и Дворска капела у њој је постојао устаљен број књига који се није изменио за све време епископства Кирила Живковића. Већина тих књига била је половна венецијанског, бечког и руског издања, а према процени администратора Јосифа Путника и инвентарне комисије, укупна вредност тог књижног фонда 1808. године била је 156 форинти. [31]
У Пакрачкој епископији од 30-их година XVIII века продаване су богослужбене и богословне књиге руског издања као и разне школске књиге. Епископија је 1786. године поседовала ускладиштене на тавану "Z feršloga (фасцикле). Б ь нихже бечкаіи као ихисиси били". [32]
27. Исти. Српске библиотеке.... 132.
28. Ст. Станојевић и В. Ћоровић, Одабрани извори за српску историју I. Доба од VI-X века. Београд 1921, 32, 45.
29. Исти. Прва калиграфија Захарија Орфелина. Сусрети библиотекара 85, Инђија 1986, 40-41.
30. Исти. Српске библиотеке у Хабзбуршкој монархији, 186.
31. Исти, нав. дело, 246. 32. Исти, нав. дело. 83.
14
У ширењу књига нарочито је педантан и ревностан био епископ Кирил Живковић који је 1/13/V/1803. године "у епископији имао 50:501 књигу за продају, укупне вредности 475 форинти и 8 крајцера.” У тој књижари било је и следећих књига: 8 Нових завета /4°/ и таквих књига мањег формата у /8°/, 5 Регуламената духовних (руских), 4 Алфавита духовна, 20 Увода у српску историју Павла Јулинца, 10 Историја Јована Рајића у 4 књиге, 80 Вечитих календара (Захарија Орфелина), 13 Робинзона, 58 Физика (II књига) Анастасија Стојковића, 12 Трагедија о смрти српског цара Уроша V (од Јована Рајића) итд. [33] Кирил Живковић је у својој богатој личиој библиотеци имао књига за поклон или продају и то 22 српска Буквара (Будим 1798.), Стојковићеву Физику II-III књига (104 примерка), 47 Наставленија за сијатеље дувана, 600 књига Петра Дамаскина (Будим 1803) које је сам приредио и издао. [34] Из инвентара целокупне имовине Пакрачке епархије издвојене су теолошке и друге књиге приватне библиотеке Кирила Живковића и припојене библиотеци епархије. [35] Са наслеђеним књигама епископа Кирила Живковића 1807. године мала збирка књига сабраних у епископији током XVIII века прерасла је у значајну и богату епархијску библиотеку. [36] Умро је 1807. године и сахрањен у цркви свсте Тројице у Пакрацу. [37]
33. Нав. место.
34. Исти, нав. дело, 258.
35. Р. Грујић. Пакрачка епархија, историјско-статистички преглед. Нови Сад 1951, 171: Исти. Грађа за историју Пакрачког владичанства, Сремски Карловци 1907, 44-45.
36. Р. Грујић. Пакрачка епархија. 172; Владика Кирил Живковић био је веома активан у одбрани права православних трговаца иа Пожеге па је зато молио митрополита Мојсеја Путинка да се заузме за њих, или права православних трговаца у Копривници, позивајући се на Регуламент по коме православни тамо где их има више од 30 породица могу подизати цркве. Молиоје митрополита Путника да се на Угарском сабору заузме да српске привилегије остану на снази (20. априла 1790), а сам је лично поднео 21. 8. 1790, на Сабору у Темшивару тужбу из славонске војне границе обрлајтнанта Ердељца. - Опширније код: С. Гавриловић. Прилог историји трговине и миграција Балкан-Подунавље XVIII и XIX столећа. Београд 1969, 73, 82, 86, 89, 101, 103: С. Гавриловић и Н. Петровић. Темшачарски сабор. Нови Сад-Сремски Карловци 1972, док. бр. 39, бр. 150, 154; С. Гавриловић. Срби у Хаб. монархији пред Угарски сабор 1790. ЈИЧ 1965, 17/34: Исти. Аграрни покрети у Срему и Славонији почетком XIX века. Београд 1960, 9-22; Исти, Сумарни попис православне Карловачке митрополије 1821. Зборник МСИ 7, 1973, 129-132.
37. Светислав Петровић. Историја Града Пирота. 12. Анонимни Пироћанац у заробљеншитву током II светског рага саставиоје следећи сонет:
Једном Пироћанцу, писцу из XVIII века, Кирилу Живковићу, владици пакрачко-славонском
Осмнаести век, а под турском владом
Живети је страшно, јер у царству мрака
Теже је ономе ко духовног зрака
Тражи за свој народ и храни се надом.
Да ће васкрс доћи... о, Кирило, ти си
према свима нама имао љубави.
Мислећи на српство и Пирот убави.
Ти остави спомен. Заборављен ниси.
Живот светих Српских див просветитеља
Немање и Саве и подстрека даде
Нашем духовништву. То се и сад знаде.
Баш велика дела Срба Светитеља
Јесу темељ душе целог нашег рода,
Јер су му светиње и Крст и Слобода.
В. Красић. Кирил Живковић, владика пакрачки. Глас истине. Нови Сад, 1884, 29-30. - У епархијској канцеларији у Пакрацу, поред прекрасне слике владике Кирила Живковића у природној величини, коју је израдила вешта рука чувеног српског сликара Арсенија Теодоровнћа, налази се овећи стуо на чијем је темељу кичицом исписан лепим минејским словима Животопис владике овако:
15
Поред Кирила Живковића, владике пакрачког, Нишавска-Пиротска епархија је Српској православној цркви дала још тројицу јерарха.
Др Венијамин Таушиновић-владика Браничевски. Владимир-Венијамин Таушановић роћен је у Пироту 23. јануара 1884. године. Отац му је био угледни пиротски трговац и народни посланик радикалне странке Војин Ћирковић. Ускоро по рођењу умире му мајка, сестра познатог политичара Косте Таушановића, који га је после сестрине смрти усинио, због чега је и владика Венијамин узео презиме Таушановић. Крштење је обавио у Београду Никола Пашић, велики пријатељ његовог оца и ујака.
Владимир је свршио основну школу и шест разреда гимназије у Београду, духовну семинарнју у Кишињеву (1902-1907), а православни Богословски факултет у Атини (1907-1911), где је 1912. године докторирао на тему: "Апостол Павле у Атини".
Као доктор теологије вратио се у Београд и 11 маја 1913. године пострижен је у манастиру Раковица у чин монаха, добивши име Венијамин. Замонашење је обавио архимандрнт Рувин, а привели су га епископ нишки Доситеј и јеромонах др. Николај Велимировић. Монаха Венијамина рукоположио је владика нишки Доситеј 14. маја 1913. за јерођакона у Београдској саборној цркви, а 21. маја исте године рукоположио га је митрополит Димитрије у истој цркви за јеромонаха. У Скопљу 1919. године од епископа велешко-дебарског добија чин синђела као и чин протосинђела исте године. За
16
архимандрита га је 1920. године у Београду произвео владика рашко-призренски Михаило Шиљак.
Владика Венијамин био је на разним дужностима у најбурнијем времену наше историје. У току балканских ратова радио је као добровољни болничар у болници Кола Српских Сестара у Београду и Љешу, залажући се даноноћно да нашим рањеницима олакша болове и страдања, нарочито за време борбе око Скадра. Наставничку каријеру почео је као суплент Богословије Светог Саве у Београду 15 децембра 1913. године до 15 марта 1914. године када је премештен за суплента гимназије у Ђевђелији. Ту је остао до октобра 1915. године када се у великом егзодусу српске војске повукао преко Албаније за Грчку. Од априла 1916. године епископ Варнава поставно га је за пароха нашим избеглицама у Атини. У току 1917. године предавао је као суплент у српској гимназији на Крфу, а 1918, до повратка у Отаџбину јануара 1919 био је суплент Битољске гнмназије у Волосу. Као професор провео је краће време у Велесу, Ђевђелији, Охриду, Штипу, одакле је 6 децембра 1945. године изабран за Епископа бихаћког. Хиротонију новоизабраног Епископа новообразоване Епархије бихаћке Венијамина обавио је патријарх Димитрије у београдској Саборној цркви 23 маја 1926. године .
Нова Бихаћка епархија је ускоро била укинута, па је владика Венијамин новембра 1929. године премештен на Епархију злетовско-струмичку, а потом, 1934. године на Епархију браничевску, на којој је остао све до своје смрти, пуних 18 година.
Владика Венијамин био је члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, човек велике културе, говорио је руски, грчки, немачки и француски језик. Рођен на бранику отаџбине, "Источној капији” Српске државе, Пироту, кроз цео свој живот давао је све од себе за добро свога народа и своје Отаџбине. Његову велику љубав према средини у којој је радио видимо у писму упућеном патријарху Димитрију после његовог избора за Епископа бихаћког:
"Али, уколико бих се имао радовати што ступам међу чланове Управе црквенога тела, утолико још више жалим што морам напустити овај златни народ југа, са којим сам ето већ 11 година заједно, чију душу потпуно познајем, који сам због његове топле преданости светој Цркви искрсно заволео и са њиме ето толико времена радио у слози и братској љубави.”
Пореклом из старих имућних и угледних породица Ћирковић-Таушановић, владика Венијамин био је у могућности да стекне и остави велико материјално богатство, али он то није чинио. О томе је записао: "Ни моји родитељи нису гомилали блага овоземаљска, па ни ја то нисам чинио целог мога живота, те стога никакве уштеђевине у новцу немам, јер сам све трошио и раздавао када је коме потребно било.” Због ових особина нашао је места у срцима свих људи који су га познавали, пре свих Његове Светости Патријарха Српског Викентија.
Владика Венијамин је као епископ Браничевски подигао тридесет седам нових парохијских домова, свесрдно помажући богомољачки покрет. Његовим заузимањем основан је епархијски савез хришћанских заједница и покренут лист за богомољце "Светосавски пут”.
У току Другог светског рата владика Венијамин је примио четрдесет избеглих свештеника, а у манастирима Раваници и Св. Петки отворио домове за избегличку децу. Пред почетак Другог светског рата подигнута је, заузимањем владике Венијамина, репрезентативна зграда Епископије у Пожаревцу, у којој се никада није уселио. Одмах после рата ушла је војска и остала до данас у њој. Владика Венијамин умро је 28. маја 1952. године у Београду, а сахрањен је у Пожаревачкој Саборној цркви.
Владика Бањалучки и Жички др Василије Костић. Др Василије Костић рођен је у селу Великом Јовановцу код Пирота 27. новембра 1907. године од родитеља земљорадника, од оца Лазара и мајке Данице. Световно име било мује Тихомир. Основну школу учио је у Трњани тек после свршетка Првог светског рата, а гимназију с малом матуром свршио је у Пироту 1925. године. Богословију Светога Саве с матуром свршно је 1930. године у Сремским Карловцима. Као питомац манастира Јошанице код Јагодине дипломирао је на Православном Богословском факултету Београдског универзитета 1934. године: као питомац Светог Архијерејског Синода докторирао је на Православном Богословском
17
факултету Каподискиског народног Универзитета у Атини 1937. године из Систематског богословља.
По свршетку студија постављен је за чиновника при канцеларији Светог Архијерејског Синода 1937. године где остаје до 1938. године када је премештен за наставника Богословије у Призрену. Октобра 1938. године упућен је на рад у Монашку школу у Високим Дечанима, а јуна 1939. године премештен је за наставника богословије у Битољу, где га затиче окупација 1941. године.
Замонашио се 1930. године у манастиру Јошаница примивши име Василије. По свршетку Богословског факултсга 1934. године патријарх Варнава рукоположио га је у Патријаршијској капели у Сремским Карловцима у чин јерођакона, потом у чин јеромонаха, а 1934 добија чин синђела. Владика Браничевски, Пироћанац др Венијамин произвео га је у чин протосинђела у храму Св. Саве у Жичи маја 1941. године.
За све време окупације протосинђел Василије био је у затвору са жичким владиком др Николајем и Његовом Светости Патријархом српским др Гаврилом у манастиру Војловици у Банату. По ослобођењу 1944. године неко време провео је у Патријаршији у Београду, потом се враћа у родни Пирот, односно Велики Јовановац код родитеља где остаје до 20. маја 1947. године, када је на седници Светог Архијерејског Синода изабран за Епискола Бањалучке епархије.
Ради изучавања грчког језика владика Василије боравио је неко време, као студент, на острву Халки код Цариграда у Духовној академији грчкој. Био је у пратњи владике др Николаја 1933. године у Светој Гори, када је Преосвећени Николај, као изасланик наше цркве ишао да тамо заведе општежиће по Уставу Светог Саве.
Као студент био је члам редакционог одбора и сарадник студентског часописа "Светосавље". До окупације 1941. године редовно је објављивао разне чланке и расправе верско-моралне, апологетске и полемичке садржине. На грчком језику написао је докторску дисертацију "Проблем спасења по учењу Светог Василија Великог" и са грчког превео књигу "Хилијазан” од Панајота Тренебеле.
Хиротонија владике Бањалучког Василија обављена је 8.јуна 1947 у Саборној цркви у Београду, а светој Архијерејској литургији чиноначалствовао је његова Светост Патријарх српски господин Гаврило. Примајући жезал од Његове Светости Патријарха Гаврила, владика Васнлије је поред осталог изјавио:
"... Идем на епархију свих светих, на епархију знаних и незнаних јунака. Идем на епархију поплочану лобањама и костича једне трећине православних Срба тамошњих. Идем на епархију опрану крвљу и сузама најбољих синова и кћери цркве наше на челу са мучеником владиком Платоном и другим свештеномученицима... Срушена је катедрала у Бањалуци, а срушени су и многи други храмови епархије Бањалучке, који су красили села и градове, поља и долине, у којима су верни столећима приносили молитве Свевишњем. Али није срушена Црква Христова, која ће обновити порушене и опустошене храмове своје... Ја поздрављам ту живу Цркву и молим се Богу да је утеши, охрабри, укрепи и благослови сваким добром у свако доба."
Дошавши у потпуно разрушену Бањалучку епархију у којој су свештенички редови били сасвим проређени а храмови разорени, својим неуморним радом успео је да обнови духовни живот, обнови многе храмове и попуни свештеничке редове кандидатима које је сам школовао.
По жељи Светог Архијерејског сабора прешао је 20. маја 1961. године на Жичку епархију, где је наставио свој архипастирски рад проводећи време у сталном обилажењу ове простране епархије. Обновио је у манастиру Жичи за време рата спаљени Владичански конак, а у Краљеву је подигао велелепни Епархијски центар. Због критиковања грађанских власги које су спречавале деци долазак у храмове, издржавао је једномесечни затвор у Краљеву.
Владика Василије је аутор многих радова које је објављивао у разним богословским часописима и листовима. Представљао је српску православну цркву на Свеправославним конференцијама на Родосу и у Женеви.
Умро је у Краљеву 28. априла 1978. године, а сахрањен на гробљу манастира Жиче.
18
Владика Нишки др Јован Илић. Владика нишке епархије Јован рођен је у селу Дојкинцима 27. децембра, на Светог Стефана, по старом календару 1883 године, од родитеља Маре и Апостола Илића, земљорадника. Нежног здравља, родитељи су га крстили на дан Богојављења, па је по дану крштења Господњег на Јордану добио име Јордан. По причању самог владике Јована, његов отац Апостол знао је цео "Псалтир" и "Часослов” скоро напамет.
“Знао је, записа оје владика, много више него што су знали многи свештеници тадашњег времена. Молио се богу и ујутру и увече, и при почетку и свршетку посла. Чим устане ујутру, одмах се умије а затим припали свећу пред иконом и очита своју дневну молитву. Овако је радио и кад је био на путу или код рођака у гостима. Но, мени су и сада у живој успомени његове дугачке молитве уочи недеље, славе и великих празника. Тада су, пре вечере сви укућани били на окупу, стојећи пред домаћим иконостасом. Пред почетак молитве, он, као домаћин, окади целу кућу, “ижу”, спаваћу собу и собу за оставу. Потом чита псалме са вечерње а затим и са јутрење, па кад је био одморнији и имао времена, читао је и часове... Деци је било дозвољено да за време ове молитве дугачке могу седети на поду, али нису смела лармати..."
У таквој атмосфери растао је мали Јордан и завршио у Дојкинцима основну школу. Потом уписује гимназију у Пироту где је одмах привукао пажњу својих наставника вредноћом, марљивошћу и примерним владањем. Сво време гимназијског школовања Јордан је носио народно одело Висока -белетине. По завршеној гимназији одлази у Београд и уписујје се у Богословију. Као богословац, међу својим друговима, поред марљивог учења и повучености, био је најмањег раста и слабе телесне конструкције. И поред тога био је са успехом најбољи у својој класи. Завршио је Богословију 1902 године са 19 година и одлучио да се до двадесет пете године, до рукоположењ,. бави учитељским позивом. Учитељевао је осам година по најзабаченијим селима пиротског и тимочког округа -у Завоју, Дојкинцима, Каменици и Рсовцима. Године 1911 оженио се Љубицом, ћерком Симеона Николића, једног од најпознатијих трговаца из Беле Паланке. Ускоро је дошло до промена на епископском трону у Нишу -епископ Никанор је пензионисан а Јорданових 25 година живота давали су му могућност да прими ђаконски а потом свештенички чин. Постављен је за пароха у месту учитељевања, у Рсовцима, где је већ био упознао простосрдачни, побожни и патријархални народ одан цркви, који воли школованог човека и опходи се према њему са дубоким поштовањем. У Рсовцима остаје до 1913. године, када је нишки владика Доментијан умро од тифуса, а његово место заузео Доситеј Васић. Јорданова молба да студира у Швајцарској на Старокатоличком богословском факултету била је прихваћена. Ускоро почнње Први светски рат. Јордан прекида студије и стиже у Солун 1915, када је Србија већ била окупирана. У Солуну среће свог кума Јована Цвијића, који је за време својих проучавања Старе планине, у Дојкинцима упознао младог попа Јордана. На његов наговор, Јордан се враћа у Швајцарску, где је у месту Нешатеу преузео васпитање и учење избегле деце из отаџбине. Од тада до 1919, поред бројних дужности, Јордан прикупља добровољне прилоге за српску војску, сарађује у швајцарским листовима, обавештавајући светску јавност о стању нашег народа у окупираној отаџбини, о насиљима које окупатор врши над недужним цивилима, децом и етничким приликама у окупираним крајевима Србије. У Швајцарској Јордан Илић припрема и полаже испите на Бернском универзитету. По завршетку рата враћа се са породицом у домовину у своју рсовачку парохију, где му 1920 умире супруга. Јордан остаје са малолетним сином Војиславом. Пошто је средио своје породичне обавезе, враћа се у Швајцарску где брани већ пријављени докторат на Бернском универзитету, и 1921 бива промовисан за доктора теолошко-филозофских наука тезом "Die Bogumilen in ihrer geschichten Entwicklung" ("Богумили у свом историјском развоју”). То је био први рад о Богумилима у нашој историографији који је професор Јован Радонић овако оценио:
"Вашу студију прочитао сам са великом задовољством. Градиво сте зналачки и стручно распоредили, јасно и прегледно изнели. За велику је похвалу да сте изворе и стручну литературу савесно проучили и на тај начин дали леп научни прилог за боље познавање ове верске секте у Јучних Словена... Ј. Радоњић. Београд 29 маја 1924".
Нови доктор теолошких наука враћа се у отаџбину и обраћа се молбом епископу нишком да буде премештен на крупачку парохију код Пирота. Али молба му је одбијена.
19
И молба за пароха нишке епархије била је одбијена. Тек крајем 1921 постављен је за референта Светог Архијерејског Синода СПЦ у Београду. Његов смисао за организацију црквено-верског живота одмах је запажен па је идуће године постављен за секретара Синода СПЦ. Са тог места 1 децембра 1925 изабран је за епископа захумско-херцеговачког, особитим залагањем епископа, Николаја Охридског, Јосипа Битољског и Јеврема Жичког. Епископ др Јордан Илић је први доктор теолошких наука, прва личносг у епископском чину на Нишкој епархији од појаве хришћанства до данас на овим просторима, и у томе је његов историјски значај. Јордана А. Илића замонашио је у манастиру Раковици епископ шабачко-ваљевски Симеон Станковић, нарекавши му ново монашко име Јован. Одмах потом био је хиротонисан 21 марта 1926 у Београду за епископа захумско-херцеговачког. У овој епархији провео је од 1926 до 1931 године. Светосавска захумско-херцеговачка епархија добила је у лицу владике Јована високог духовног воћу, а тај дивни и сиромашни народ, поносан и частољубив пришао му је са поштовањем и уважавањем. По пријему дужности епископ Јован је почео сређивање администрације. Саобразно Уставу и законима Српске цркве увео је нов ред управе и права епископа. Сузбио је личности које су биле навикле на народни избор епископа и свештеника, и убрзо успоставио ред и поредак. Пошао је по епархији и посетио у Херцеговини свако и најзабаченије место, заволео Херцеговину толико да, када је премештен са оне епархије, тешка срца растао се од ње. Његовим залагањем поводом десетогодишњице присаједињења Херцеговине Јутославији издата је "Споменица епархије захумско-херцеговачке", посвећена живим и упокојеним борцима за ослобођење и уједињење.
Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ 1931 године премештен је за епископа Браничевске епархије а устоличен је у Пожаревцу 23 јануара 1932 године. За две године проведене у Браничевској епархији успео је да око себе окупи и народ и интелектуалце и да спроведе у живот нови црквени устав. Изабрао је и сазвао први Епархијски савет. У смислу устава и спроведене наредбе, Епархији браничевској придодати су срезови Подунавски са Смедеревом и Великоорашки. Поред тога успео је епископ Јован да обави канонску визитацију свих цркава, парохија, црквених општина у епархији. Његовом иницијативом уместо дотадашњег Службеног вестника покренут је часопис "Браничевски весник". За његово време установљена су верско-добротворна старателства, основано је неколико црквених певачких хорова, приређено много духовних концерата и духовних академија, организовани тромесечни сабори народне хришћанске заједнице, основано Епархијско свештеничко удружење, подигнути парохијски домови у Медвеђи, Великом Лаову, Доњој Ливадици, Друговцу, као и конак у манастиру Манасији. За време његовог епископског старатељства довршени су и освећени ови храмови: у Великом Поповићу, Дворишту, Горњој Мутници и Баричу.
Епископ Јован био је члан Светог Синода и Великог управног савета у Патријаршији и потпреседник Великог црквеног суда.
Због свега што је до тада урадио изабран је јуна 1933 за епископа Нишке епархије. По устоличењу одмах је почео са радом на уређењу своје епархије на чијем је челу остао све до 1975 године. Настоји да међу свештенством завлада дисциплина, отпочиње кинонску визитацију, издаје наређење о уређењу храмова, инвентара и чувању црквених ствари и имовине. Писао је и штампао много пастирских посланица са поуком свештенству о благочином ношењу одела и примерном владању, о чувању вере и обичаја а против сујеверја и порока, помаже рад сиромашне деце женског друштва "Св. Царица Јелена" у Нишу.
Неуморан у сваком послу, савестан и у свему законит, тачан и веран канонима, одлуке и решења сам је лично писао, а своје потчињене –парохе, надзорне органе, архијерејске намеснике. административне службенике прво би постављао са одлуком "привремено", а када би се после дугог времена уверио у њихову оданост и верност, постављао би их за "сталног" службеника у том звању.
Епископ Јован је по доласку у Ниш 14 септембра 1933 почео да ради на решавању питања зграде за епископа и административне управе нишке епархије. То питање решено је 1940 када је озидана зграда, а после рата у један део зграде 1947 уселио се
20
Црквени суд и Епархијски управни одбор епархије Нишке. Његовим заузимањем и донацијом нишког трговца Полихрона Мангића дозидан је звоник велике Саборне цркве у Нишу, а 1942 завршено је њено живописање. Радове је изводио академски сликар Владимир Предојевић. Велику пажњу владика Јован обраћао је на уређење манастира, манастирских имања и монашког подмлатка. Одлуком Светог Архијерејског синода крајем маја 1943 епископу Јовану стављеноје у задатак да у Нишу припреми и отвори Привремену богословију "Св. Сава"; њен рад почео је 30 јула 1943 у школи "Коле Рашић". Рад школе је ускоро био прекинут уласком Бугара у просторије школе. Иако је пред завршетак рата има позиве да оде у иностранство, владика Јован је остао у својој епархији и по завршетку рата ради на сређивању прилика у цркви. У 92 години живота, проведених од тога више од 72 у активној служби -осам година, био је учитељ, петнаест година провео је у служби парохијског свештеника, као студент, васпитач и службеник Светог Синода у Београду, осталих 49 годпна без прекида налазио се као епархијски архијереј.
Још као парох у Рсовцима почео је да се бави књижевношћу и науком. Његова проповед о Васкрсу објављена је 1911 у "Гласнику" СПЦ у Београду. Као студент теологије у Берну паписао је две историјске расправе: "Свети Сава и седамстогодншњица независне српске цркве' и "Обновљена Пећка патријаршија под патријархом Макаријем Соколовићем, њене границе и улога". У Мостару је покренуо часопис "Благе Вести", сараћује у часопису "Братство" у Сарајеву, "Летопису епархије тимочке", "Годишњаку" -календару СПЦ. Доласком за епископа Нишке епархије 1933 наставља да помаже дотадашње затечене часописе - "Преглед епархије нишке”, "Недеља православља", Духовиа стража", а од 1940 покреће лист "Српче -дечји лист". Године 1959 објавио је књигу "Беседа на Гори -стара истина о новом времену", а 1963 издата су му два зборника његових посланица -"Рад у винограду Господњем". Његовом помоћи и сарадњом покренут је 1967 часопис "Глас православне епархије нишке". Већина његових радова је у виду проповеди и у њима је увек истицао дидактичку страну речи Божје и тема црквених. Народ га је радо слушао а садржај његове поучне речи дуго памтио. Умро је у Нишу 5 фебруара 1975 године и сахрањен у нишкој Саборној цркви.
*
Стручну подршку пружили су ми својим садржајним и зналачким упутствима проф. др Димитрије Калезић, декан Богословског факултета у Београду и Академик Владимир Стојанчевић и њима припада моја дубока захвалност. Прикупљајући грађу у Библиотеци и Архиву Српске Патријаршије посебно су ми помогли господин Градимир Станић, секретар Светог Аријерејског Синода Српске православне цркве и господин Лука Новаковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије, којима дугујем велику захвалност за драгоцене савете у налажењу грађе и посуђивању књига.
Дубоку захвалност дугујем Свтгом Архијерејском Синоду Српске православне цркве и Његовом Преосвештемству Епископу Нишком Господину Иринеју за благослов ове књиге и указану ми велику част доделом Ордена Светога Саве Другога степена, као знак признања за велики труд уложен на проучанању значајних догађаја у историји Српске православне цркве, а поводом 120. годишњице ослобођења Југоисточне Србије од Турака 1877/78 - 1997/98. године.
Велики део моје захвалности припада госпођи Верици Ђедовић Вишем саветнику Народне банке Југославије у Београду за разумевање и моралну подршку да се ова књига појави у оваквом издању.
21
КИРИЛ (Живковић)
Др ВЕНИЈАМИН (Таушановић)
Др ВАСИЛИЈЕ (Костић)
Др ЈОВАН (Илић)