Оданост Срба Нишављана вери и традицији

Борислава Лилић

 

2. МЕТОСИ НИШАВСКЕ ЕПАРХИЈЕ

 

- __1_

- __2_

 

          (I.)

 

Нишавска, односно пиротска епархија основана је 1761. године са седиштем у Пироту, до друге половине XVIII века била је засебна целина у саставу Софијске митрополије. Од 1761. године, када је одвојена, постала је архиепископска столица и имала свог архиепископа, све до 1815. године када је, због неприличног владања свога митрополита Самоила, као и ратовима опустошеном Нишком епархијом, била сједињена у једну Нишку митрополију, на челу са митрополитом Мелентијем, егзархом Доње Мезије. [1] Немири у Турској, нарочито устанак хетериста 1821. године, изазвали су турску власт да се обрачуна са побуњеницима и са Цариградском патријаршијом, када је био поубијан већи број епископа, међу њима и нишки митрополит Мелентије, због веза са Србијом, са четворицом угледних грађана, "био је посечен по наређењу нишког мухафиза Хусеин паше Гаваназоглуа. На његово место одредио је цариградски Синод ужичког епископа Данила, кога је само шест година пре тога патријарх Кирило лишио био владичанског достојанства, утврдивши притом да је "варалица који крчми бога и тргује Христом, поново одвојио Нишавску епархију од нишке и поставио јој за митрополита владику Јеронима. Пре него што је владика Мелентије био затворен, изасланик кнеза Милоша, Мијалко Јовановић је посетио владику "који му је дао неколико лепих чарапа за кнеза и рекао: "Поздрави кнеза Милоша и однеси му овај поклон. Ми смо овде обувени".

 

Велики устанак Грка 1821. године који је задао много невоља Порти и потрајао неколико година, није био, већ од самог почетка, без

 

 

1. У црквеном погледу пиротски крај није улазио у састав обновљене Пећке патријаршије из 1557. године. Он је био у саставу Софијске митрополије, све до 1761. године када је у Пироту отворена "оделита јепархија, која је одвојена од софијске и нишке". То је била тзв. Нишавска епархија, са посебним владиком - Грком, кога је именовала Цариградска патријаршија. "Та се јепархија звала Нишавска јепархија Горње Мезије, а владика пиротски звао се митрополит Нишавски." Епархија се пружала од села Комштице, до Драгомана, Магова и Трна (Зненоља) и Брезника, захватала је Лужницу до села Стрелца, и низ Нишаву до села Врелца и Сићева. (Пиротски мутесарифлук 1876-1877. године простирао се отприлике на територији Нишавске епархије)

 

Када је основана Бугарска егзархија 1870. године она је, по султановом ферману, обухватила и Нишавску епархију, и то је трајало док Пирот није био ослобођен, и српска власт - задржавниш једно време као нишавског владику Евстатија - није ову епархију превела у састав српске православне митрополије, проширивши надлежност Нишке епархије и над Пиротским округом, односно дотадашњу Нишавску епархију. - Милан Ђ. Милићевић. Краљевина Србија, Нови крајеви. Београд 1884, 226.

 

23

 

 

последица по српски народ у Турској. Народноослободилачки покрет Грка против Турака, који почиње крајем XVIII века оснивањем тајне револуционарне организације Хетерије, [2] прерастао је почетком 1821. године у револуцију која је добијала присталице и међу балканским народима покореним од Турске. Солидаришући се са борбом грчког марода, они су желели да остваре и своје ослобођење.

 

И у Пироту је тада постојала тајна револуционарна организација, вероватно и пре 1820. [3] године. У архивској збирци Хиландара сачувана су два писма из 1816. године везана за догађаје и односе у Пироту, у периоду турске власти на почетку XIX века. [4] Писана су из Пирота и Ниша: Једно је писано од пиротских чорбаџија, а друго од хиландарског духовника Игнатија. Писма откривају неке нове моменте револуционарне активности Пироћанаца и Нишлија у периоду грчког устанка 1821. године, свакако у оквиру Хиландарског метоха у Пироту и Нишу, које доводимо у везу са свим ослободилачким покретима хришћанске раје у Понишављу против османске власти.

 

Писмо чорбаџија из Пирота из 1816. године, са пет отисака печата пиротских чорбаџија, [5] упућено је Хиландару са молбом да се прихвати пиротски протосинђел Данило кога су Турци осудили на "сургун", од чега га треба по сваку цену избавити. Друго писмо, датирано са 24. мајем 1816. године, [6] заведено у хиландарској књизи инвентара под називом - "Писмо из Ниш од Игнатија духовника", - односи се на "неколико поклоници од Сербију" које Игнатије из Пирота шаље у Хиландар, после тешкоћа са давањем дозволе од турског паше у Нишу, где је 1821. године деловала Тајна нишка револуционарна организација против Турака. [7] Недавно откривени документ у Одеси даје конкретне податке који несумњиво указују на активност Нишлија у сукобима хетериста са Турцима у пролеће 1821. године у Молдавији. [8] Подаци о Србима (72) говоре да су Нишлије, а вероватно и Пироћанци, били повезани са борбама у Молдавији, што је доказ више о интервенцији виђених пиротских чорбаџија манастиру Хиландару. Према подацима из овог извора међу Србима највише је било трговаца и занатлија, што доказује да је револуционарни пункт у Пироту, свакако, био оријентисан

 

 

2. Основни задатак Хетерије био је прикупљање прилога, куповање и дељење оружја и припремање на устанак не само Грка, већ и осталих хришћана у Турској. - М. Гавриловић, Милош Обреновић, Београд, 1908, 12.

 

3. М. Гавриловић. Милош Обреновић, 14.

 

4. Борислав Андрејевић. Два извора о Пироту из Хиландари, са почетка XIX века, значајна за револуционарне и економске односе у време Турака. ПЗ 8-9, Пирот, 1979, 279.

 

5. Архивска збирка манастира Хиландара - Ф. 7 (1814-1820). Писмо бр. 46, Омот за 1816. Б. Андрејевић, нав. дело 279, у напомени.

 

6. Исти, нав. дело, 282.

 

7. Б. Андрејевић, Револуционарна делатност тајне Нишке организације против Турака 1821. године. Лесковачки зборннк XV. Лесковац. 1975, 118.

 

8. Николай Тодоров. Нови данни за доброволците од Грцкото встание. 1921-1828. БАН. Институт за балканистика. София, 1873 1973, 7-18.

 

24

 

 

на угледне пиротске чорбаџије, које је предводио Хаџи Неша Филиповић, повезаним са хиландарским мегохом, а преко њега са Тајном револуционарном организацијом у Нишу. Они су својим трговачким и занатлијским контактима били добро обавештени о збивањима у хетеријском покрету против Турака.

 

Поменута писма упућују да су Пироћанци били укључени у покрет још пре почетка грчког устанка. Међутим, тешко је прецизније одговорити када је у Пироту оформљен револуционарни пункт, али нема сумње да је револуцирнарне идеје међу Пироћанцима ширио духовник Игнатије који је морао бити у вези са нишким владиком Мелентијем, предводником грчке православне цркве, који је у Ниш дошао 1815. У Цариграду је имао могућности да се упозна са хетеријским покретом тим пре што су у цариградском кварту Фанару, већ после 1812. године делали хетеристи. [9] Обзиром да је 1815. године Нишавска епархија у Пироту била сједињена са ратом опустошеном Нишком епархијом у једну, Нишку митрополију на челу са митрополитим Мелентијем, егзархом Доње Мезије, [10] пиротски револуционарни пункт је дошао под непосреднији утицај Нишке револуционарне организације. Доласком у Ниш владика Мелентије је био одмах ангажован од тадашњег турског заповедника града Марашли Али-паше да интервенише и успостави контакте са Милошем. У писму Милошу и свим Србима од средине јула 1815. године владика Мелентије позива све Србе да престану са даљом борбом против Турака, потенцирајући да је он

 

"емац... да ке добро бити с овога честита везира и богом се вам кунем да ни е превара да немате сумнение нишћа но да догете слободно код мене и да ве отведем код честита везира да му прикажете ваше муке и неволе". [11]

 

За непуну недељу дана митрополит Мелентије пише кнезу Милошу пет писама желећи да га убеди да дође на састанак са Марашли Али-пашом, у томе и успева, мада њиховом састанку августа 1815. године на Белици не присуствује. [12] Милош Обреновић је био, очигледно, задовољан посредништвом владике Мелентија између Срба и Турака 1815. године пошто је у буџету Србије за 1816. годину изгласана ставка "за владику Нишавачког 3.000 гроша". Српски кнез је не само наградио Мелентија, већ је желео да га доведе за београдског митрополита, [13] међутим, у томе није успео због противљења новог београдског везира Марашли Али-паше, који је, као ранији турски

 

 

9. В. Андрејевић. Револуционарни делатности..., 118.

 

10. Е. Голубинский. Краткий очерк истории Православных церквей болгарской, серпской и румунской или молдавалашкой, Москва, 1871, 146, 148; К. Иречек. История на Българите, София, 1929, 351.

 

11. Писмо Мелентија Митрополита Нишког кнежевима и свим православним хришћанима у Србији писано јуна 1815. из Ниша. М. Вукићевић. Писма из Првог и Другог устанка. Споменик СКА. XXXVII, 1900, 17.

 

12. М. Милићевић. Кнез Милош прича о себи. Споменик СКА, XXI, 1893, 3-33.

 

13. М. Петровић. Финансије и установе обновљене Србије до 1842, Београд, 1898, 67.

 

25

 

 

заповедник у Нишу био упознат са борбом нишких свештеника за овај положај. [14]

 

Револуционарне идеје хетериста преносила су у Пирот духовна лица из Хиландара, што је случај и са протисинђелом Данилом, који је у Пирот дошао највероватније 1815. године када је по свој прилици и Пирот постао један од хетеријских пунктова југа Србије и у коме је 1821. године морала постојати револуционарна тајна организација. Припаднике те организације треба тражити међу потписницима наведеног писма Хиландару – Филип, Неша, Хранча, Марко, Петар и др. трговци и занатлије, који су својим ауторитетом, својим трговачким пословима и контактима били упознати са ослободилачким покретима у Грчкој, а који су желели постићи и своје ослобођење. Потврду ових тврдњи налазимо у казивањима старих Пироћанаца, која се веома подударају са наводима у писму. Записао их је Владимир Николић, а односе се на догађаје у годинама "после Карађорђа", односно у годинама после завршетка Првог српског устанка. Једно казивање се односи на "јеромонаха Доситеја" који је заноћио код Хаџи Неше и у току ноћи "пречестио Пиротске свештенике које су Турци обесили", [15] да би одмах затим побегао у Србију. Друго казивање везује се за сарадњу Хаџи Неше са хиландарским духовницима и истиче да је

 

"један калуђер из Свете Горе, који је био у Пироту у светогорском метоху и спремао људе да их води у Свету Гору, много добро живео са Хаџи Нешом. Турци су хтели да га обесе, али Хаџи Неша то дозна и брзо нађе сврлишке хаљине, да му неке пратиоце, те овај побегне у Књажевац, па одатле оде у Београд, где је касније постао владика". [16]

 

Казивања Пироћанаца записана 1912. године, скоро девет деценија од времена одигравања догађаја, могло је допринети забораву неких чињеница, али не и суштине догађаја који су скоро сасвим идентични са наводима у писму. Пиротске чорбаџије тражиле су помоћ од Хиландара за протосинђела Данила, а не од Србије, како казују стари Пироћанци, вероватно стога што се кнез Милош чврсто држао по страни од сукоба с Турцима. Чорбаџије не истичу праве разлоге пребацивања протосинђела Данила у Хиландар, већ само истичу да је отпуштен "правде ради" и да нису дозволили да га царском наредбом пошаљу у "сургун" где би био "за много" те због тога упућују "молбу долице земљи" хиландарском игуману "да му ви чините икрам благородно за нашу милост у нашу епархију нишавску". [17] Пиротске чорбаџије напомињу у писму да уколико протосинђел Данило жели да оде до манастира Ватопеда, значајног центра за време припрема грчког устанка против Турака, да му хиландарска управа то не забрањује, јер за

 

 

14. Б. Куниберт. Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића, 1804-1850, Београд, 1901, 99.

 

15. Владимир Николић. Стари Пирот, етнографске белешке из прошлости града. Пирот, 1974, 61.

 

16. Исти, нав. дело, 61.

 

17. Б. Андрејевић. Два извора о Пироту, 284.

 

26

 

 

њега и његову делатност тврде потписани пиротски ''главари". То је, свакако. податак више за припадност протосинђела Данила хетеријском покрету. Бројност овог покрета у Пироту се не може тачно установити, што је и схватљиво када се зна да је читава организација била строго конспиративна. Отуда и српски извори, који говоре о догађајима из 1821. године помињу само Ниш као место у коме је деловала Тајна организација, а узгред дају уопштене податке о броју припадника ове организације. Конкретан податак о броју припадника ове организације "око 200 Нишлија" записао је Милан Ђ. Милићевић. [18]

 

На устаничко расположење Пироћанаца против Турака, у време ослободилачког покрета у Грчкој, до 1814, до 1821. године, указују и записи у старим црквеним књигама, који се чувају у Софијској библиотеци, а односе се на догађаје у Пироту из 1821. године. Бугарски историчар Мањо Стојанов наводи два записа карактеристична за покрет у Пироту против Турака и односе са Хиландаром: "Оу Пирот Хаџи Кесарии 3 месеца лежал оу бунар сухоу", а у следећем је записано:

 

"Оу град же Пирот бше един духовник свегогорскии пострижник от манастир Хиландар именом Иосаф и того обесиша, и тамо и погребен бист". [19]

 

Када се ради о страдању свештеника у Пироту од Турака, задржало се предање о вешању седморице свештеника које се различито временски датира. Везује се за "Карађорђево време" 1804-1813, и за период "иза Карађорђа", односно грчки устанак 1821. године и за Хаџи Нешину буну 1836. године. Наведени запис из манастирског Поменика помиње само једног духовника Јосифа, представника Хиландарског метоха у Пироту, а вешање хиландарског духовника у Пироту 1821. године потврђује уверење и разлоге прогонства протосинђела Данила 1816. године. Да су представници хиландарског метоха у Пироту били у тесној вези са носиоцима револуционарног покрета против Турака, потврђује и податак из другог писма којим духовник Игнатије обавештава хиландарског архимандрита Исаиа на какве је тешкоће наишао код паше у Нишу где су чекали 15 дана док паша није дао дозволу за људе који одлазе у Хиландар. [20]

 

Устаничке акције у Молдавији започете 6. марта 1821. године са Александром Ипсилантијем, које су се месец дана касније одразиле и на територију Грчке са центром у Мореји, имале су снажан одјек у свим областима Балкана. Султан Махмуд II (1809-1839), схвативши каква опасност прети царству, наредбом од 31. марта 1821. године изричито је захтевао од Турака сурово разрачунавање са највишим представницима грчког свештенства у Цариграду и читавом Балкану, као носиоцима овог ослободилачког покрета. Нови велики везир у Цариграду, Бендерли

 

 

18. М. Ђ. Милићевић. Краљевина Србија, Београд. 1884, 66; Исти, Поменик знаменитих људи у српског народа, Београд, 1888, 443.

 

19. Маньо Стојановъ. Грцкото востание отъ 1821. н.м. българските рукописи. Сто и педесет години от грцкото востание 1821-1828. БАН, София. 1973, 91, 97.

 

20. Б. Андрејевић, Два извора о Пироту, 285.

 

27

 

 

Али-паша, наредио је 22. априла, на Ускрс, да се обесе цариградски патријарх Григорије V и шест других црквених великодостојника. [21] Током априла Турци су се крваво разрачунавали и у другим градовима Турске са још преко 70 епископа, међу којима је био убијен у Једрену и бивши цариградски патријарх Кирило и кипарски еписком у Солуну. [22] У пролеће 1821. године бројна турска војска била је послата у све делове царства. Само три дана после убиства патријарха и његових најближих сарадника, Марашли Али-паша је обавестио Милоша да из Солуна у Ниш долази Хусеин-паша Гаваназоглу са великом војском. [23] Сазнавши за присуство Хусеин-паше са 5.000 војника, Милош је био веома узнемирен, верујући да је војска усмерена и на њега и на Србију, да је Грк Аристид-паша који је носио Милошу писмо од Ипсилантија на потпис "о заједничкој акцији" Срба и Грка против Турака био ухваћен. Милошев страх био је неоснован јер је у султановој заповести од 25. маја, упућеној Србима, наглашено да је гомилање војске у Нишу због "фанариотског рада и пропаганде у Нишу". [24]

 

Хусеин-паша је обесио многе калуђере, свештенике и трговце, а међу њима је био и духовник светогорског метоха у Пироту Јосиф. [25]

 

Интервенција пиротских чорбаџија у корист протосинђела Даннла представља значајан моменат у револуционарној активности Пироћанаца по свршетку Другог српског устанка, а под утицајем ослободилачког покрета чорбаџија који су преко трговачких послова и близине Ниша били у могућности контаката и упознавања са ослободилачким идејама тога времена, са циљем да се припреми устанак против Турака у Пироту. Изузетна је вредност писама пиротских чорбаџија и као извора за економске прилике и односе у Пироту, крајем XVIII и почетком XIX века, а отисци печата на њима представљају вероватно најстарије доступне изворе ове врсте. Могуће је да су ти печати из чувене кујунџијске радионице Ћел Петра, чије је име такође на трећем отиску печата обзиром да се у породичној архиви његових потомака и данас чува 15 изузетних позлаћених печата урађених у његовој златаркој, надалеко чувеној радионици, у близини Великог моста. [26]

 

 

21. М. Гавриловић. Милош Обреновић. Београд, 1909,  42.

 

22. Mih. Laskaris, Le role des Grecs dans l’insurection Serbe sons Carageorges, Athenes, 1933, 72.

 

23. А. С. КК. ПисмоЂорђа Поповића Милошу 13. априла 1821.

 

24. А. С. КК. Писмо депутата Милошу 14. маја 1821, са прилогом султановог Хатихумајуна од 13. маја.

 

25. О турским зверствима с почетка XIX века сведоче скелети два човека којима су пребијене ноге. На грудима једног од њих откривен је пекторални крст од бакарног лима. Ово откриће може се везати за монаха манастира Хиландара, Јосифа, који је 1821. обешен у Пироту и био сахрањен у подножју пиротског града. Упореди Б. Дељанин, П. Пејић, Пиротски град, ГСАД, 3, Београд, 1986, 230-231.

 

26. Подаци из породичне архиве Ћел Петра, једног од Милошевих повереника за Пирот, поред Хаџи Неше Филиповића; делимично је сређена. Има записа о пословима, руком рађене сребрне рукотворине и доста вредних књига из XIX века.

 

28

 

 

Према очуваном предању Турци су те године 1821. због одржавања веза са Србијом кнеза Милоша, обесили у Пироту неколико свештеника. После ових догађаја за митрополита је постављен владика Јероним, [27] који је заједно са пиротским ајаном Махмуд капиџибашом глобио и прогањао грађане Пирота, а многи су због тога бежали преко границе у Србију, одакле су се уз помоћ кнеза Милоша враћали натраг и припремали народ на буне против Турака.

 

Народ пиротског краја са великим пијететом се односио према црквеним светињама, не само у Пироту, него и у непосредној близини. Када је средином јануара 1833. године изгорео добар део манастира Св. Јован Рилски, заједничка светиња Бугара и Срба, дарови за његову обнову су пристизали не само из српских и бугарских, него и из даљих православних земаља. Кнез Милош је поклонио три звона, а поједини хришћани су били ктитори манастирских стубова испред цркве. Риста, син чувеног сељака Вукадина из пиротског села Јаловик Извора, дао је прилог да се подигне један стуб на коме је натпис

 

"ктитор на тоја стели Христо Вукадинов от Јаловик Извор каза пиротска"

 

- испод тога стуба уклесан је двоглави орао и година 1835. [28]

 

Средином XIX века црквени живот становништва Пиротске митрополије знатно нам је познатији захваљујући приличном броју записа и натписа које су у својим радовима оставили угледни научници: Милан Ђ. Милићевић, [29] Коста Костић, [30] Јован Хаџи Васиљевић, [31] Тихомир Ђорђевић, [32] Мирко Живановић, [33] Владимир Николић [34] и Илија Николић. [35]

 

 

27. Стојан Новаковић. Цариградска патријаршија и православље у Европској Турској, Београд, 1895, 46.

 

28. С. Петровић. Историја града Пирота, 21.

 

29. М. Ђ. Милићевић. Краљевина Србија, 165-169.

 

30. Коста Костић. Прилози старим српским записима и натписима. Извештај Пиротске Гимназије, 1907-1908, Београд, 1908, 3-21.

 

31. Јован Хаци Васиљевић. Српски народ и турске реформе, Браство, XV, Београд, 1921, 163-170.

 

32. Тихомир Ђорђевић. Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе Кнеза Милоша, Београд, 1926, 419-426.

 

33. М. Живановић. Нишавље, Пирот, 1934, 104.

 

34. В. Николић. Народне школе у Округу Пиротском до ослобођења 1877, са старинским записима и белешкима, Сремски Карловици, 1924, 25-35.

 

35. Тефтер црквене Општине у Пироту нађен је у магацину Отпада 1955. године у акцији прикупљања материјала за фабрику хартије. Сада је својина Народне библиотеке у Пироту; Тефтер је дат у форми рукописне књиге на 164 стране, величине 35 х 21 цм са корицама у кожи на којима су утиснути прилично очувани источњачки орнаменти. Тефтерје настао 1834. године и носи наслов "Кондика црквена" а потписао га је Панча Еклисар. Писан је црквено-словенском азбуком са примесама грчког језика. Бележење догађаја у Тефтеру почиње 29. јула 1834. године а завршава се 11. фебруара 1872. године, када је, после дуге доминације Цариградске патријаршије проглашена најзад Бугарска егзархија под чију је власт потпала и Нишавска митрополија до 1878. године. Тефтер су водили обично писменији људи, а судећи по рукопису најдуже га је водио Петар Николић, један од главних епитропа и један од првих свештеника, за кога се зна пре доласка владике Јеронима, 1821. године. В. Николић. Народне школе у Пироту, 107.

 

29

 

 

За време владике Нектарија у тефтеру Пиротске митрополије помињу се следећи свештеници: Кола Манча (1837), Захарије (1838), Живко (1842), Кирил Акимов, Никола, Тенча, Стеван (1843), Јона, Коста и Нича (1844-1852). После смрти владике Нектарија, до средине 60-их година, у Пироту је био грчки митрополит Антим. За познавање прилика у Пироту тога времена значајан је допис у српским новинама у коме је владика Антим нападнуг да је чинио свакојака неморална дела и злоупотребљавао свој положај:

 

"Владика је рукополагао за свештеника оног ко му више плати. Ту скоро запопио је за 4.000 гроша сељака који незна да чита и да пише. Владика забрањује свештенству које није у његовој милости да врши чинодејства. Да би егзистирало и свештенство постаје слепо оружје фанариота. Када су зимус Пироћани зидали школу отерао им је учитеља. Владика је трговац и закупац. Од сељака узима двојно више него што му припада... Још као англофил тражио је да Инђилиз ослободи хришћане од Турака." [36]

 

Париским миром 1856. године право заштите хришћана у Османском царству преузеле су велике силе: Пруска, Енглеска, Италија, Француска, Аустрија и Русија, што је представљало једну врсту прикривања њихових освајачких тежњи и интереса. Фанариотска патријаршија у Цариграду успела је да присаједини Српску и Бугарску патријаршију, пошто их је турска власт уништила због, наводно, неисплаћених дугова држави. Цариградска патријаршија је платила те дугове и тиме посела читаву цркву у Османском царству. Тиме почиње постављање грчких владика и свештеника, отварање грчких школа, форсирање грчког језика. Ускоро ће у вези са тим доћи до српско-бугарског трвења, а томе ће допринети и бугарски национални романтизам који, ширећи доминацију своје цркве, шири и свој језик на штету осталих хришћана у Турској царевини. Бугари прогоне са своје црквене територије све Грке, епископе и свештенике, а на њихов предлог протеран је у "сургун” и владика Антим. [37] Нови владика Софроније, такође Грк, провео је у Пироту осам бурних година (1860-1868), када је борба грчких владика против Бугарске егзархије, а у смислу националних претензија, добијала и своју политичку аутономију. Владика Софроније је имао велике материјалне амбиције - прибегавао је продаји парохија "на исполицу" под кирију на годину дана, а рукополагао је за добру награду за свештенике и сасвим неписмене људе. В. Николић наводи да се "приликом рукополагања на прво достоин у смеју и шали добацивало: за свињара, на друго достоин, он би одговарао: за говедара или за овчара и сл". [38] Грци владике нису знали српски језик и сваки је имао по једног свог учитеља Грка који је знао српски језик, и за време

 

 

36. Јован Хаџи Васиљевић. Српски народ и турске реформе, 165.

 

37. С. Петровић, Историја града Пирота, 28.

 

38. В. Николић. Народне школе у округу Пиротском, 132.

 

30

 

 

службе архијерејске, "на десној страни се одговарало на грчком, а на левој страни, у цркви на Пазару, на словенском језику. Певање на грчком вршио би овај учитељ". [39] Владика Антим имао је за тумача учитеља Николу кога је он довео, а дужност "саћеларије" вршио је свештеник Коста, познат под именом "поп Коста Саћеларија", имао је парохију у Гњилану и био протеран заједно са владиком Антимом у "сургун" приликом посете Великог везира јуна 1860. године. [40] По казивању старца Мане које је записао В. Николић, почетком XIX у Пироту је било 12 свештеника који су служили са владиком. Са њима је био и један ђакон и један протосинђел, "тако да их је укупно било петнаест душа". [41] Литургија је служена сваког дана у обе цркве, на Пазару и у Тија Бари. Владике у Пироту имале су приходе од сваке куће - "владичко", као и приходе од продаје парохија и од рукоположења, и од "сваке куће по два гроша". [42] Тако је било све до доласка Софронија, коме су пиротске чорбаџије (Синод) регулисале плату од 5.000 гроша месечно, јер су материјални издаци и обавезе према нижем свештенству тешко падале народу као и церемонијал, којим је све то увеличао владика купећи димницу са наоружаном пратњом.

 

Добивши у "расцепу" православне цркве широке територије на Балкану по свршетку Кримског рата, Бугарска организација је почела своју пропаганду и деловање у Нишу, Пироту, Врању и Скопљу. [44] Крајем Михаилове владе Егзархија је добијала своје прве организационе и правне контуре, да се 1870. године успоставила као национална црква бугарског народа. Султановим бератом од 1870. године под јурисдикцију Егзархије дошле су готово све старе, средњевековне бугарске епархије, Трновске патријаршије, а 1872. године југоисточне епархије српске Пећке (обновљене) патријаршије и неке епархије аутокефалне Охридске архиепископије. У тим епархијама Егзархије, па и у пиротској, фанариотски митрополити и епископи имали су да напусте своје положаје и буду замењени Бугарима, односно владикама које би именовала новоуспостављена Егзарија. Светислав Петровић наводи податак, да је поред бугарских учитеља у Пироту 1862. године после инспекције Великог везира Кибризли Мехмед-паше било

 

"неколико драгомана у Пироту постављени као уходе, који су примали плату од Турака, које су поједини трговци примали у куће из страха". [45]

 

После стварања бугарске Егзархије. 1870. године српска штампа је пружала посебну подршку Србима у југоисточној Србији па и у Пироту против турских насиља, злоупотреба грчких владика и бугарских

 

 

39. Исти, нав. дело, 133.

 

40. Јован Хаџи Васиљевић. Српски иарод и турске реформе, 165.

 

41. В. Николић. Народне школе у округу Пиротском, 131.

 

42. Исти, нав. дело, 132.

 

43. Нав. место.

 

44. Јован Хаџи Васиљевић, Просветне и културне прилике, 310.

 

45. С. Петровић, Историја Града Пирота, 64.

 

31

 

 

егзархијских пропагандиста. Бугарски лист "Македонија", чији је уредник био песник Петко Р. Славејков а главни циљ пропаганда бугарског националног духа у Понишављу, Поморављу и Македонији, полемисао је са београдским Видовданом, поводом српске пропаганде у Нишу и Пироту, тврдећи да је тамошње становништво бугарске народности. [46] Поводом ових аспирација на неке крајеве југоисточне Србије, па и на Пирот, српски либерални лист "Србија", у чланку носвећеном српско-бугарским односима, одговарајући "Македонији", закључује одлучно да су крајеви бугарског претендовања српски, као и Пирот. У једном опширном "Писму" и "Старе Србије" исти лист је осудио политику Митхад паше, који, иако се предсгављао као прави управник, у суштини врши иста насиља као и његови претходници.

 

С друге стране познато је су и Митхад паша као и пиротски ајани, користили српски језик у саобраћању са становништвом, јер оно није разумевало бугарски језик. Ипак, приликом стварања Бугарске Егзархије 1870. године, Пироћанци су под притиском турских власти, којима је одговарао верски расцеп између хришћана у Турској, морали да се определе. Турцима је посебно одговарало стварање нетриељивости између српског и бугарског народа, па су подржавали бугарске територијалне претензије у погледу епархија, које треба да уђу под јурисдикцију бугарске Егзархије. [47] При томе нису изостајали притисци на становништво. Тако, приликом посете Пироту, Кибризли Мехмед паша је поред виђенијих Пироћанаца, протерао у сургун и митрополита Антима, а на његово место постављен је митрополит Софроније. Својим ставом према Егзархији Антим је допринео да се за девет година колико је био у Пироту, поред српских, продају и бугарске књиге. [48] Године 1869, дошао је у Пирот за патријаршијског митрополита Партеније "Дебарлија", руски, а потом бугарски васпитаник, чија је прва брига била да по своме нахођењу уреди школу у Пироту. [49] Пироћанац бугарски васпитаник С. Христов описује како су даскал Коца и митрополитов послужитељ разносили бугарске књиге по Пироту. "Дан-два по доласку у Пирот Партеније је утврдио како недостају бугарске књиге у Пироту, [50] и после свог повратка из Цариграда, свратио је у Пловдив, одакле је донео доста књига, а довео је и Ристу Г. Пасарева из Пештере у Бугарској познатог учитеља, давши му прву плату 5.000 гроша. [51] У току 1871.

 

 

46. Историја Ниша, I, Ниш, 1983, 329.

 

47. Ст. Станојевић. Народна енциклопедија, књ. I, 705.

 

48. С. Петровић. Историја Града Пирота, 86.

 

49. Митрополит Партеније (право име Павле X. Васиљевић Зографски) родио се у Галичнику, 1820, свршио грчку теологију и духовну академију у Русији а посвећен за кукушког митрополита 1859. За нишавског митрополита са седиштем у Пироту одређен 1869. године. Бавио се писањем а његове записе објављивао је Цариградски Вјесник. Познате су његове "Песме из Маћедоније".

 

50. С. Христовъ. Пиротският окръг и неговото население. Сборник за народни умотворения, наука и книжнина, књ. XI, София, 1894, 306.

 

51. Коста Манојловић. Народне мелодије из Источне Србије, Београд 1953, 121-122.

 

32

 

 

године, због повећаног броја ђака доведена је из Старе Загоре Марија Русева и Ћира Илић из села Моклишта, који је завршио Бугарску семинарију, али је наставу својим ученицима изводио у пиротским школама на српском језику. То је изазвало доста подозрења и митрополита Партенија и после неколико сукоба, Ћира је отеран из Пирота у Пандарило. [52] Изгледа да је рад Егзархије имао ограничен успех у Пиротском округу, нашто нас упућује извештај Призренског Валије од 6. 9. 1871. године, који је приликом своје посете Пироту посебно похвалио уредност српске школе, где је

 

"са напредовањем ученика врло задовољан. Особито му се допало што су ученици у српској школи и турски пред њим на његово захтеваније читали". [53]

 

Турцима је посебно одговарало стварање нетрпељивости између српског и бугарског народа па су подржавали бугарске територијалне претензије у погледу епархија које су дошле под јурисдикцију бугарске Егзархије. [54] Међутим, убрзо су пиротски грађани увидели да није толико реч о борби против Патријаршије и рђавих грчких владика и њихових насиља и злоупотреба, колико да се преко бугарске Егзархије у Пироту наметне некакво бугарско обележје. Ускоро је у Пирот био упућен протосинђел Јосиф, каснији бугарски егзарх, да испита злоупотребе митрополита Партенија. [55] Српска школа била је смештена у соби Митрополије у дворишту цркве Рождества Христовог на Пазару. [56] Учитељи њихови помоћници плаћани су од црквених прихода.

 

Српска школа у Пироту била је манастирског метода до 1868. године, а од 29. септембра 1869. ( када је иницијативом Црквене општине - Синода основана у Пироту дворазредна гимназија) обилно је помагана књигама модерне српске наставе". [57] Заведене су и неке новине у настави и школству уопште; испити, школски одбор, а установљен је и посебан фонд за издржавање ученика и школе а школски одбор је вршио надзор над њима. Чланови школског одбора били су: Тодор Кокаловић, Тана Поп-Крстић, Алексије Даскаловић и Алексије Стефановић. Народ и пиротске чорбације нису се слагали са покушајима Егзархије да преко својих учитеља заведе у Пироту бугарски језик уместо српског, и то своје незадовољство су исказали у једној шаљивој песми, намењеној Даскал Ристи, егзархијском учитељу. Ту народну песму са мелодијом записао је

 

 

52. С. Христовъ, нав. дело, 307.

 

53. В. Николић. Народне школе у Пироту и округу Пиротском до ослобођења 1877. са записима и белешкима о пиротској епархији. Сремски Карловци 1924, 23, 27; И. Николић. Основна школа на Пазару 1815-1975, Пирот, 1975, 14.

 

54. Призрен. бр.6, 6. 9. 1871. Библиотека САНУ, РЛ I. 1.

 

55. Јован Хаџи Васиљевић. Просветне и политичке прилике у јужним српским областима, 343.

 

56. С. Христов, нав. дело, 307.

 

57. Јован Хаџи Васиљевић. Просветне и политичке прилике, 396.

 

33

 

 

1949. године познати српски мелограф Коста П. Манојловић, а њен текст гласи: [58]

 

Ка'је пош'л ка'је по'шл

Даскал Риста у Стамбол

Чорбаџије, чорбаџије,

Врзоље (су врљали)

Даскал Риста да се више

у Пирот не врне.

Даскал Риста с'слзе рони и вреви:

Зашто да се, зашто да се

Ја у Пирот не врнем".

 

У току 1872. године у Пироту и околним селима појавило се велико незадовољство против владике Паргенија, који је као и његови претходници од народа узимао и велике суме новца. Најзад, после још једне посете од стране великодостојника, митрополита Глигорија, Доротеја, Мелентија, Илариона, владика Партеније је позван у Цариград, смењен с дужности по одлуци Егзархије, а на његово место за епископа у Пироту 1872. г. постављен Евстатије, родом из села Момине у Бугарској за чије време се у Пироту талас пропаганде бугарске Егзархије појачао. Евстатије је био последњи митрополит Пиротске епархије и једини није становао у згради Митрополије, као његови претходници, већ у метоху суковском (Храму Свете Богородице) "који је на домаку пиротске доцније сазидане Саборне цркве". Поменута Митрополија постојала је до 1880. године, а те године, "општина је откупила за зидање нове основне школе ради чега је она и разрушена”. [59]

 

По преузимању дужности епископ Евстатије је у Пиротској епархији затекао преко 25.000 арачких хришћанских глава, неопредељено становништво за Егзархију, али је због познатих злоупотреба претходних фанариотских владика затекао егзархијски оријентисано школство. [60] Софијски митрополит му је наредио да у Пироту заустави српско национално црквену активност и да школе прилагоди систему бугарских основних школа, као и да настави са увођењем бугарског језика у црквеној администрацији као и у оштењу са грађанством. Његов рад на том питању није дао очекиване резултате - српска школа у Пироту бројала је све више ученика, а пиротска дворазредна гимназија основана 1869. године, и поред покушаја

 

 

58. Манојловић Коста. Народне мелодије из Источне Србије. Београд 1953, 121-122, 191. Са мелодијом; И. Николић, Основна школа Вук Караџић, 1815-1975, Пирот, 1975, 14-15.

 

59. С. Петровић. Историја Града Пирота, 35.

 

60. В. Николић, Народне школе у округу пиротском, 122.

 

34

 

 

егзархиста да уведу бугарски језик, задржала је обележје српске школе. [61] У томе је много помогла и активност познате београдске Семинарије тзв. Другог одељења као и један од њених утемељивача Тоша Петровић, који је од 1869. године помагао српске школе у Пироту и који се супротставио и самом раду епископа Евстатија. [62]

 

 

Корице Тефтера Нишавске митрополије 1834-1872. године

 

 

61. Радош Требјешанин, Евстатије, последњи епископ Пиротске епархије, ПЗ 7, Пирот, 1975, 135.

 

62. Виден Тошић. Рукописне белешке, породична архива у Пироту.

 

35

 

 

 

II

 

Верски живот Пироћанаца изражавао се кроз осећања, обичаје и традицију који су били вековима неговани у српском народу, посебно под турском влашћу у време обновљене Пећке патријаршије (1557-1766). [1] У пиротском крају црква и свештеници били су поштовани као чуваоци вере и народни представници пред турским властима, али и као једини писмени људи и чувари државне идеје старе немањићке државе и царства. Материјална помоћ православним задужбинама није недостајала од стране "богобојажљивих" Пироћанаца и у "богочуваној’’ вароши и у селима, а црква је примала у свој фонд у виду улога капитал богатијих трговаца. Ти улози, означени као "темесуци" имали су своју намену и као зајам метосима у Пироту. Хиландар је био цењен и поштован у целом нашем народу, те се стога може потврдити веза између монаха хиландараца, који су живели у Пироту, и који су се заузимали као иконописци у Старој цркви Рождество Христово на Пазару. Њима је 1839. године било исплаћено 3.050 гроша. [2] Међу њима помиње се мајстор Јован Зограф Самоковлија коме је исплаћено за иконе 2.865 гроша. [3] На верски живот Пироћанаца од великог утицаја били су метоси великих српских манастира, царских лаври: Хиландара, Дечана и Студенице, који су имали делове имања у вароши и околним селима, [4] као и Суковски метох који се одржао до 20-их година нашег века, у близини Старе цркве на Пазару. Калуђери, који су били чувари ових метоха, вршили су истовремено тајно од Турака, и црквене обреде везане за прославу великих верских и националних празника, убирали приходе од метоха, купили милостињу - "писанију", организовали ходочашћа у Студеницу, Дечане, Грачаницу и Рилски манастир (који је био под Пећком патријаршијом до друге половине XVIII века), као и ходочашћа у свету лавру манастира Хиландара. Богатији Пироћанци са тих хаџилука Светом гробу Господњем доносили су скупу и ретку икону Јерусалiм и Богородицу-Тројеручицу из Хиландара. Манастир Дечани "Свети краљ", како су га звали у народу, чији се утицај протезао од Прилепа, Самокова до Софије, [5] докле је отприлике био утицај Пећке патријаршије, имао је велики углед. Честа ходочашћа су Пироћанци чинили овом манастиру, а велики број млађих људи се замонашио у Дечанима. Половином XIX века у Пирот је за чувара Дечанског метоха дошао јеромонах Сава Дечанац, потоњи ректор Призренске богословије и жички епископ, који је оставио своју задужбину на Дорћолу у

 

 

1. Р. Тричковић. Српска црква средином XVII века. Глас САНУ, СССХХХ, Одељење историјских наука, књ. 2, Београд, 1980, 100.

 

2. Илија Николић, Тефтер Нишавске Митрополије, 10.

 

3. Нав. место.

 

4. Јован Хаџи Васиљевић, Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX веку. Београд, 1928, 24.

 

5. Р. Грујић. Православна српска црква, Београд 1921, 52.

 

36

 

 

Београду. [6] Владика Сава, као дечански калуђер, живео је у Пироту од 1857. до 1860. године у метоху манастирском са задатком да сакупља милостињу и води поклонике и приложнике о великим празницима у Дечане. После смрти владике Саве, због сталног упада Арнаута у свету манастирску лавру у Великим Дечанима, што је приморало игумана да од 1850, до 1866. године плаћа Арнаутима суму од 18.798 гроша, [7] метох у Пироту је продат Ставри Антићу, пиротском трговцу, по наређењу манастирске лавре, а налазио се у близини данашње цркве Св. Богородице у Тија Бари. Савременик Саве Дечанског био је владика Нектарије, омиљен у народу, који га је звао "деда Нектарије". Из причања његових савременика, која је забележио 1910. године В. Николић, [8] владика Нектарије није научио српски језик и за све време имао је тумача - преводиоца пиротског свештеника Поп-Крсту, оца угледног пиротског чорбаџије Тане, првог хећима у Пироту. Поп Крста је знао грчки језик и вршио је службу на том језику по потреби, а по потреби био је и типикар у цркви. Поседовао је од црквених књига Триод, Пентикостар, а од књига које су биле у употреби у манастирским школама - Апостол. [9] Није случајно велики везир Кибризли-паша почео обилазак и инспекцију од Пирота 1860. године, привидно ради увођења реформи у царству у смислу одредаба Хагихумајуна (када је утврђено да је српска школа у Пироту била најуређенија и држала прво место), [10] а прави циљ те посете био је да се разбију симпатије које су Пироћанци имали за Србију, посебно у време кнеза Михаила ("ако хоћеш да будеш Србин, трнокопом ћу те бријати"). [11] Метох царске лавре студеничке налазио се на углу данашњих улица Нишавски одред и Цара Душана у Тија Бари, а о осталим, осим помена, нема писаних трагова, што би свакако било значајно за убикацију ових некадашњих монашких пребивалишта.

 

Хиландар је столећима представљао место одакле су Срби кроз духовност, дипломатију и државност, преко Саве Немањића, ушли на

 

 

6. Хаџи Васиљевић, Српски народ и турске реформе, 165-166.

 

7. С. И. Јастребов. Манастир Дечани, превео с руског М. Иванић, Браство, 12-13, Београд, 1908, 190.

 

8. В. Николић, Народне школе у Пироту, 127.

 

9. Ове књиге се данас чувају у кући породице Поп Крстић у Пироту. У породичној архиви потомака налази се и Велики крст који се на основу аналогије са сличним из Студеничке ризнице може датирати с почетка XVIII века. На основу стилских аналогија може се закључити да је Велики крст, што га традиција приписује (нажалост без основе) Св. Сави, такође настао у то време. Крст Поп-Крсте има ажурираном техником чипкасто у дрвету изрезаних 16 композиција Христових и Богородичиних празника, док му је оков од најфинијег злата, украшен крупним рубинима. На овом крсту је нарочито карактеристична стопа и дршка, које су украшене цветном орнаментиком, филигранским розетама и анђеоским главама барокног изгледа, који повезују овај крст са дечанским крстовима из прве половине XVIII века. - М. Шакота. Дечанска ризница, Београд, 1984, 182; М. Кашанин, Манастир Студеница, Београд, 1986, 238.

 

10. Јован Хаџи Васиљевић. Просветне и политичке прилике..., 54.

 

11. Нав. место.

 

37

 

 

велика врата у цивилизацију, место одакле су потекле многе напредне идеје и одакле је створена српска држава и црква. Своје духовне везе са Хиландаром Пироћанци су имали, вероватно, и пре 1561. године, од када потиче до сада најстарији запис да се у Хиландару те године налазио "пиротски старац" јеромонах Исаије, [12] а 1810. године у Студеници се налази јеромонах студенички Максим, који обнавља сребрни ковчег са светим моштима за душу Дафине и њених синова Диме и Димитрија из Пирота. [13] Светогорски метох налазио се у близини Крајцарове кафане, мало даље од Старе цркве и Митрополије. [14] Највшие учитеља истакнутих манастирских школа било је монаха дечанских и хиландарских, а познато је шта су монашки редови значили за српску народну свест и за српски језик. Утицај Хиландара простирао се на север од Ниша, Скопља и Пирота, и тај утицај држао је све до усгановљења Бугарске егзархије. [15] Хиландарски метох у Пироту, на основу сачуваних писама пиротских чорбаџија манастиру Хиландару, с почетка XIX века, доводимо у везу са свим ослободилачким покретима хришћанске раје у пиротској кази против османске власти. [16] На револуционарно расположење Пироћанаца против Турака, у време ослободилачког покрета у Грчкој од 1814, до 1821. године, указују и записи из Софијске библиотеке о страдању многих црквених великодостојника. [17]

 

Феликс Каниц у свом огшсу Пирота и околине у другој половини XIX века оставио је драгоцене податке о метоху чувене царске ларве Св. Димитрија у Солуну, манастиру Дивљана код Беле Паланке, који је по казивању београдског митрополита Михаила, основао војвода Мрњавчевић, што значи да је настао пре Косовске битке. [18] Његов архимандрит Агатангел, родом са острва Тиноса, 1862. године дошао је у Пирот, саградио је поред старог трошног конака и нов 1874. године, а започео је и изградњу цркве која је због избијања српско-турских ратова 1876-1878. године остала недовршена. Године 1877. турски пљачкаши су спалили нови конак, а тада су изгорела и два рукописна пергаменга чувана у библиотеци. У првим послератним годинама приходи манастира били су довољни за обнављање метоха, али не и за довршење цркве. На поду цркве налазио се фрагмент римског натписа, а пред порталом "лежала су три трупа стуба дуга по 2 и један стуб за чесму, донесени из Пирота, и антички капители, базе и блокови донесени из Беле Паланке

 

 

12. Љ. Стојановић. Записи I. 195 („Сију книгу приложи старац пиротски јеромонах манастиру Хиландару". лет 7060-1561”).

 

13. Исти. Записи II, 340 („Сију обнови Максим Јеромонах 1810 Студенички за душу ктитору поклони Дафнна маика, са синовима Димо и Димитрије от Пирот”).

 

14. В. Николић, Стари Пирот, 19.

 

15. Ј. Хаџи Васиљевић. Српски народ и турске реформе, 166.

 

16. Б. Андрејевић. Два извора о Пироту из Хиландара с почетка XIX века, значајна за револуционарне и економске односе у време Турака. ПЗ, 8-9, Пирот, 1979, 284.

 

17. Запис у "Зборнику црквених поука и славенске граматике" Народна библиотека, Софија, инв. бр. 1084 (Пирот Хаџи кесарин 3 месеца лежал оу бунар сухоу").

 

18. Ф. Каниц. Србија, земља и становништво, књ. 2, Београд, 1985, 225.

 

38

 

 

да би били уграђени у новоградњу." [19] Највреднији посед презадуженог манастира био је његов читлук, купљен ча 14.000 динара од кајмакама Хали-бега, и воденица са три жрвња. Његов земљишни посед обухватао је 300 хектара (47 ораница и ливада, 2 хектара воћњака и винограда, док је остало под шумом оптерећено од 1.000 динара годишњим порезом). [20]

 

Метоси су били и организатори црквених сабора који су представљали велике народне светковине које су, осим црквеног, имале и велики друштвени и национално-политички значај. Одржавани су, углавном, без присуства Турака, што је народу пружало могућности за спонтано изражавање својих жеља, радости и весеља, али и разговоре о општенародним потребама, намерама и подухватима. Поред ропства, вера и црквена организација, једина организација раје у то време, држали су чврсто народни организам и служили и као изговор за политичке састанке, али и као прилика за испољавање културних и стваралачких манифестација духа, умећа и израза народног стваралаштва. Црква је била скоро једина веза за духовно поимање јединства српског народа из разних крајева Османског царства. И сабори Пироћанаца имали су онај значај који је још Вук Караџић записао о саборима у овим крајевима Србије уочи избијања Првог српског устанка. [21] Зато Д. Трајковић с правом каже да "у оно доба сабори су били једина већа разонода, једини већи прекид у монотоном ропском животу, прекид за чијег трајања су чињена разна чашћења, у корист чула и духа". [22]

 

О црквама, манастирима, метосима и њиховим имањима водили су рачуна још и тутори и Синод, стара установа која се по причању старијих људи звала и Тајни суд, установљен у Пироту, од виђенијих чорбаџија и која се задржала све до ослобођења од турске власти. У најстарије време у Синоду су били: Пенча Копилаш, Гога Царибродски, Гога Ненин, а с њима је тајно сарађивао Ристо Павлов и Ига Каракаш. На заседању Синода било је по 25 чорбаџија, али је при суђењу морало бити најмање 12 присутних. Према В. Николићу, изгледа да су у том суду чорбаџија суделовали од свих заната устабаше или по један занатлија, јер је тада у Пироту било отприлике 25 еснафа. [23] Као велико богоугодно дело сматрало се поклањање, даривање царских лаври деловима имања које су даривали имућнији појединци или, нарочито, еснафи, што се детаљно може видети у Тефтеру црквене општине у Пироту. [24] Нажалост, у књигама пиротских цркава, које су као и цркве у Нишу, имале старе

 

 

19. Нав. место.

 

20. Исто.

 

21. Вук Караџић. Географическо-статистическо описание Србије, Даница, Забавник за 1827, Беч, 1827, 109.

 

22. Д. Трајковић. У чему је тајна постанка лесковачке индустрије, Историја једне првобитне акумулације, Ужице, 1940, 37.

 

23. В. Николић. Стари Пирот, 65.

 

24. Илија Николић. Тефтер Нишавске Митрополије, Пирот, 1963, 17.

 

39

 

 

василичке моделе с гинекејом - одељењем за жене на горњем спрату, [25] нема никаквих важнијих старијих књига; уколико их је и било, страдале су у рату 1885. године, а што је остало објавили су Љ. Стојановић и К. Костић. [26]

 

Велики углед у народу имали су градигељи цркава, људи који су долазили из Старе Србије и Македоније. Тако је средином XIX века познаг у пиротском крају мајстор Андреја из Велеса који је градио цркве у Пироту, Нишу, Врању, Скопљу, Смедереву, Мостару и Сарајеву. [27] Велико поштовање уживали су и иконописци и фрескописци који су били махом из јужних крајева. Животопис у Суковском манастнру "Св. Богородице" рад је браће Василија и Ристе Пон-Ристића из Самокова, [28] а у пиротској цркви животопис је радио Зограф Самоковлија. [29]

 

За потребе цркве и метоха поникла је и установа Синод; За Пирот најбољу дефиницију ове установе дали су Јован Хаџи Васиљевић [30] и Владимир Николић. [31] Синод је црквено-школска општина управе на челу које је стајао митрополит или иконом. Чланови Синода (у Пироту се звао Митрополијом), били су одабрани грађани међу којима се у Пироту помињу Неша Филиповић, Виден Јовановић, Димитрије Петровић, Гога Геновић, Хаџи Павел, Ћел-Петар. Чланови су бирани на збору виђенијих грађана и еснафа. Синод је био нека врста аутономне друштвене институције српског народа у Турској, уопште, па и у Пироту, са вишеструким надлежностима. Решавао је мање сељачке спорове, имао надлежности у области брачног и наследног права, затим при поравнању и пресуђивању спорова у парницама, да би се избегао турски суд (шеријат, низам). Иако се Синод сматрао првенствено црквеном установом, у оквиру привилегија, које су православна црква и митрополити имали на основу берата и фермана султанових, половином XIX века све више подлеже утицају крупнијих градских првака Живка Антића, Петра Банковића и Ставре Антића. [32] За Синод су били уско везани и еснафи и солидарност у финансирању свих потреба од ширег и општенародног значаја, на пример; опремање на пут депутација или појединаца, повереника за какве жалбе, молбе, представке Порти у Цариграду, или код српских власти у Србију. Рад пиротског Синода (Митрополије) уживао је подршку пиротског грађанства, нарочито када су биле у питању одбрана српске школе од егзархијских агитатора и

 

 

25. Р. Грујић. Православна српска црква, 60. (Из података које је оставио В. Николић, види се да су у тим просторијама кажњаване жене рђавог понашања или жене које су хтеле да се потурче.) - Д. Ћирић. Записи о Пироту, Музеј у Пироту.

 

26. Д. Ћирић. Белешке о Пироту, 296.

 

27. Д. Ђорђевић. Црква Турековачка, Прилог за историју Српске цркве, Ниш, 1940, 16.

 

28. Љ. Антић. Манастир Суково, календар за 1938, Ниш, 1938, 44.

 

29. Илија Николић. Тефтер, 11.

 

30. Ј. Хаџи Васиљевић. Просветне и политичке прилике.... 57.

 

31. В. Николић. Стари Пирот, 66.

 

32. Д. Ћирић. Белешке о Пироту, 299, Музеј у Пироту.

 

40

 

 

њихове злоупотребе у корист политичких циљева Егзархије, [33] а одиграо је велику улогу у тзв. Тајном комитету који је у Пироту формиран 1874. године и који је био у конспиративној вези са Нишким комитетом у припремању ослобођења југоисточних крајева. [34]

 

Писмо пиротских чорбаџија Хиландару - прва страна

Писмо духовника Игнатија из Ниша Хиландару

 

 

33. С. Петровић. Историја града Пирота, грађа, 89, МПП.

 

34. Фотије Станојевић. Пирот и пиротске прилике, приредила др Борислава Лилић, Пирот, 1996.

 

41

 

 

Први отисак печата на писму

Други отисак печата на писму

Трећи отисак печата на писму

Четврти отисак печата на писму

Пети отисак печата на писму

 

[Previous] [Next]

[Back to Index]