ЗАКЉУЧАК
После свега изнетог, следује овај закључак. Наиме, који су све народи, племена и етничке скупине узели учешћа y етногенези Јужних Словена [903] за протеклих петнаест столећа, и y којој форми и опсегу, како y епохи етничких скупина и племена, тако и y епохама етничких племена и народа, и на концу народа и нација, y главним потезима је сагледано y овој студији. Притом, ваља нам поменути, неки од ппоблема и пслава из проблематике континуитета и етногенезе балканских старинаца и разних завојевачких
903. Аналогно изнетом, y етногенези осталих балканских народа, где подразумевамо и Турке, исто тако узели су учешћа древни балкански народи, a потом и Јужни Словени. За илустрацију тога, наводимо следећи пример. Наиме, поред разноврсних услова о улози Јужних Словена y етногенези Турака, нарочито ce истиче установа аџемноглана, односно хришћански данак y крви, из којег су поникли јаничари, одгојени y исламском духу. (Cfr. С. Башагић: Бошњаци и Херцеговци y ислам. књижевности. Сарајево, 1913, стр. 25.) Падом јужнословенских земаља под турску власт, број јаничара y Турској Царевини је стално растао. To ce нарочито запажа од времена владавине султана Мехмеда II Освајача y другој половини XV столећа. Потурчењаци из Бугарске, Македоније, Србије, Восне, Херцеговине и делом Далмације, долазе y Турском Царству до знатног утицаја, што ce нарочито запажа за време владавине султана Сулејмана Великог половином XVI столећа. V раздобљу од 1543. до 1612. године, јужнословенске земље и народи, a на првом месту Босна, Херцеговина и Србија, дале су Турском Царству: 13 великих везира, 7 заменика великих везира, око 20 везира, велики број беглербега, капудан-паша (адмирала морнарице), великих дефтердера и слично. V XVI столећу, српским или хрватским језиком говорила је већина јаничара y Турском Царству, a употребљаван је и на самом двору турскога султана. Српски или хрватски језик био је гајен столећима и y посебној канцеларији y Турском Царству. Cfr. М. Костић: Српски језик као дипломатски језик југоисточне Европе од XV до XVIII в. Скопље, 1924, стр. 1—18; Г. Елезовић: Турски споменици, књ. I, св. 1, Београд, 1940, стр. 949 —980.
311
племена и народа и Јужних Словена y чији су етнос ови понајвише путем асимилације уткани, детаљније су сагледани од других, што је зависило с једне стране од постојећих извора и литературе, a затим и од важности самих проблема и појава y уделу y етногенези y Јужних Словена. Даља истраживања, како појединих трудбеника, тако и колективног и институтског рада, даће темељитије и свеобухватније резултате на свим пољима ове проблематике, него што смо то ми били y могућности да проучимо, испитамо и на овај начин обрадимо и прикажемо, о нашем руху и круху.
Неки поменути елементи и појаве континуитета и позајмица y економици, народном животу и културним тековинама, од старинаца y Јужне Словене, првих пет столећа словенског живота на Балканском полуострву и суседним земљама, заснивају ce како на позајмицама из старих узора, тако и на етногенези путем симбиозе, појединачним и групним скупинским размерама, путем етничких претапања балканских старинаца и других њима суседних народа и завојевача, y јужнословенске етничке скупине, племена и народе. Ta крупна етничка претакања збила су ce углавном од VII до XI столећа по новој ери. Томе треба додати и извесна угледања и културне позајмице које су ce збиле y повлашћеном сталешком средњовековном феудалном друштву, попримљеним од Византинаца и балканских Романа. To ce види y народној ношњи феудалног сталежа, архитетури, скулптури, сликарству, израђевинама уметничких заната. Земљорадничко — пастирске етничке скупине и племена, нерадо су напуштали своје патријархалне навике, да би прихватили ренесансно туђе културне тековине, y првим столећима њима недоступне и економски недостижне. За такво наслеђе, била је потребна симбиоза и асимилација старинаца, те напредак y култури и животу словенских племена и народа, достигнуће нивоа балканских старинаца и тада је настао стадиј етногенезе, претапања старинаца y словенска племена и народе.
312
У основи, првих столећа своје етничке историје на Балканском полуострву, словенска племена, етничке скупине и народи, изграђују на порушеним темељима византијске и романске културе своја станишта и архитектонске споменике. Затим, они y свему усвојају илирску, трачку, дарданску и келтску архитектуру и грађевинарство, што је y ствари дошло поступно са етногенезом балканских старинаца.
Kao што је y науци већ истакнуто, популациони лик Балканског полуострва од првих деценија VII столећа ce потпуно изменио, настао је општи етнички преокрет. [904] Постепено, али свеобухватно, старинци су заузели место y етногенези словенског становништва, претапајући ce y етничке скупине, племена и народе словенског етноса.
У дуготрајном историјском процесу кроз средњовековно доба, симбиоза између Византије и Јужних Словена дала је за јужнословенске народе значајне резултате. Јужни Словени су били ти који су примали, a Византија је давала културне тековине, како материјалне, тако и духовне културе и друштвеног уређења, како хеленске, тако и своје византијске, a јужнословенски народи су ти који су те тековине попримили и постали као њихов чувар. [905] У Македословена и Срба, a извесним делом и Бугара, из симбиозе је знатним делом произашла и етногенеза, претачући византијску популацију y поменуте јужнословенске етносе. Напоредо са тим и Римљани су били ти, који су давали своје културне тековине, a Јужни Словени су ти који су те тековине примали и уградили их y своју етничко-културну баштину на темељима итногенезе и тако постали њихови чувари.
Континуитет, аналогије, позајмице y области народног живота и економике између балканских старинаца и балканских Словена, појављују ce y битним елементима народног живота, тако да чине сржну компоненту y етногенези јужнословенских скупина, племена и народа. С једне стране староседеоци настављају свој класични живот, a Јужни Словени ce делимично прилагођавају томе животу, понајвише тамо где ce балкански старинци директно укључују y јужнословенски етнос, где ce пословењују.
Од краја средњег века (половина XV столећа), па до краја XVIII столећа, a делимично и y XIX столећу, било је извесних етничких претакања и асимилација једних племена и народа, као и етничких скупина, y други јужнословенски народ и етничку скупину. У тој епохи такве асимилације и етничка претапања, била су y ствари између јужнословенских народа; a уз то и асимилације балканског влашког становништва, Саса и Аромуна (Цинцари). To
904. Cfr. Г. Острогоски: нав. дело, стр. 9.
905. Cfr. Г. Острогорски: нав. дело, стр. 45. Cfr. М. Н. Ђурић: Хомерова Одисеја y огледалу наших народних песама. Жива антика, књ. III, 1—2, Скопје 1953, стр. 21—44; Н. М. Савић: Античке паралеле народне песме Краљевић Марко и вила. Жива антика, V, l (1955), стр. 68—72.
313
је епоха и настанка Муслимана као етноса, што стоји y зависности са доласком Турака на Балканско полуострво, односно са ширењем ислама међу балканским народима.
Многобројни антички и средњовековни народи, представљају одређени индоевропски стадијум y општем процесу развитка човечанства. To је y ствари стадијум који је имао свога претходника доиндоевропских јафетских — алародских племена и народа. Племена и народи тога древног стадијума y развитку човечанства, скоро нису доживели до нашега времена. О њима можемо говорити углавном према остацима њихове материјалне и духовне културе заједно са њиховим језиком, који су као прежици или окаменотине сачувани y култури и језицима савремених народа, y које су они учествовали y њиховој етногенези. Ове ce појаве каткад поткрепљују и разним археолошким подацима, a понајвише културном баштином утканом y менталитет и друга етнопсихолошка и антрополошка обележја и одлике.
Међутим, ниједан народ на свету не исчезава без трага са места свога живљења и пошто сиђе са историјске позорнице, он продужује углавном да живи y културном животу становништва које после њега наставља бистовање на тој територији. Тако су многе појаве из живота и друштвеног уређења, духовне и материјалне културе и језика древних балканских етничких скупина, племена и народа, уткане y савременим балканским народима, a посебно y Јужним Словенима, као компонента њихове етногенезе.
* * *
Далекој прошлости припадају бројне појаве и проблеми етногенезе древних балканских народа и других великих завојевача и дошљака, које је талас велике сеобе народа захватио y далекој историјској прошлости и довео y балканске и суседне земље где су обитовала словенска племена и етничке скупине, које смо y извесном опсегу приказали y овој студији.
Напокон, намеће ce следеће питање, које ce односи највише на менталитет древних балканских старинаца, који је уткан y менталитет Јужних Словена путем етногенезе. Наиме, разноврсни елементи и појаве менталитета древних балканских племена и народа, попримљени y Јужне Словене, сачували су ce из древне старине углавном све до почетка XX столећа, понајвише стално витанли y условима који су сасвим друкчији, од оних због којих су ce појавили. Извесни од тих проблема и појава, показали су ce виталнијим, распрострањенијим и постојанијим од других.
Kao што је К. Маркс на једном месту поменуо, форме патријархалног фолклора и егнографије, имају велики значај y менталитету народа и племена на свету, када су ови на ниском ступњу
314
културног развоја. [906] У ствари, патријрхално друштво Јужних Словена феудалне епохе, имало је специфичан менталитет, који је био паганскији, архаичнији и штурији, од менталитета балканских старинаца, попримљеног y јужнословенску баштину, као надградња иако је и тај менталитет y основи пагански. Ту је однела превагу популација старобалканаца, асимилованих y Јужне Словене, како по снази своје културе, тако и по економици која је била развијенија од оне коју су имали Јужни Словени. To је био разлог што је тај древни менталитет наставио да живи y новом етничком јужнословенском руху, као архаична балканска баштина. Ha крају, свакако томе треба додати и социјалну беду сељачких и радничких маса, како y време феудализма, тако и y доба капиталистичке епохе, њихову потпуну немоћ пред слепим силама феудалаца и капиталиста, што је све поспешивало учвршћивање корена патријархалне религије и разних верских конфесија, које су ce y надградњи накалемиле на паганство, понајвише из економске рачунице и придобијања народних скупина y своје редове и за своје идеје. [907]
Етнолошки материјал који смо изнели y овом раду, јасно говори да су јужнословенски народи, још y старој постојбини, пре досељавања, били разнородни, како по култури, менталитету, тако и протоетногенези, и на крају према језику. [908] Ta појава је још јасније издиференцирана на Балканском полуострву, где су путеви етногенезе били исто тако различити, што је довело до стварања и оформљавања посебних јужнословенских народа и њихове етничке подвојене одлике и карактеристике; дакако са сродним словенским и старобалканским етничким компонентама.
906. Cfr. К. Маркс: Введение к „Критике политической Экономии“. Собрание сочинений, XII, 1, Партиздат 1933, стр. 200.
907. Cfr. В. И. Ленин: Об отношении рабочей партии к религии. Соч. изд. 4, т. XV, стр. 374—375.
908. Cfr. П. Ивић: Значај лингвистичке географије за упоредно и историјско проучавање јужнословенских језика и њихових односа према осталим словенским језицима. — Јужнословенски филолог XXII, стр. 179—206.