Српска уметност у средњем веку. Књига прва, IX-XIII век

Војислав Ј. Ђурић, Гордана Бабић-Ђорђевић

 

3. РАШКО И ПРИМОРСКО ГРАДИТЕЉСТВО

 

 

Временске границе XIII столећа скоро су потпуно уоквириле једно посебно раздобље у српској срсдњовековној уметности. Оно се зачело у годинама када је Византија пала под латинску власт а у Србији дошло до сређивања прилика после сукоба Немањиних старијих синова и повратка најмлађег сина Саве с моштима оца са Свете Горе у Студеницу, око 1206. године. Окончало се пред сам крај столећа, после освајаља краља Милутина у Македонији, успостављања трајнијих мирољубивих односа с Византинцима, обележених и његовом женидбом, 1299. године, Симонидом, кћерком цара Андроника II. После тога је био омогућен сасвим другачији уметнички ток. Међувреме је било испуњено многим државним и црквеним подухватима, од којих су неки непосредно условили уметнички развитак: Савина управа Студеницом и почетак нове књижевне делатности; проглашење Србије краљевином и уздизање цркве на степен аутокефалне архиепископије; стварање култова домаћих светитеља из редова заслужних владара и архиепископа: проширивање државе према југу и североистоку, најпре у подручју Косова, Метохије и Тимока, а потом и Македоније; појава разноврсних заната и рударства, као и развој градова у Приморју и сливу Вардара и Дрима.

 

 

124

 

Погодовале су српској уметности и околности што у суседним православним земљама, а посебно у Визаитији, нису дуго постојале могућности за уметничко стваралаштво. због чега су извесне врсте уметника кретале у Србију да раде за њене богате ктиторе. Све је то допринело да српска држава постане једна од матичних земаља православне уметности у XIII веку. Промене до којих је тада дошло издвојиле су и садржински и стилски уметност овог раздобља од претходне и потоње. Иако су и даље живела уметничка

 

Жича, Свети Спас, основа и подужни пресек

 

 

125

 

схватања из доба Стефана Немање и његових савременика у Византији, Србија је у градитељству уобличила нов план цркава и остварила самосвојан простор, прилагођен измењеним литургичким наменама; њено је сликарство богатијим програмом и монументалним и пластичним својствима стила надмашило сликарство околних земаља; једино је у минијатури остала скоро сасвим одана предању. Упоредо с порастом богатства ктитора, сликарство је постајало све раскошније, а грађевине увећаване до размера које дотад нису биле достигнуте.

 

Немањино доба одредило је токове развитка појединих уметничких врста; оно је успоставило путеве којима су у Србији све чешће и у већем броју долазили уметници. Од Немање је остао обичај да цркве и манастире подижу једино чланови владарске куће; њима су се, у XIII веку, прикључили само још црквени поглавари. Уметност је и тада остала повластица највишег друштвеног слоја. Битан раскид с природом уметности XIII века одиграо се око 1300. године, када је краљ Милутин, на широј друштвсној основи и уз много присније ослањање на Византију, променио њена дотадашња својства.

 

Налазећи се на положају архимандрита у Студеници, Сава је предузео низ мера како би уредио духовни живот у земљи, па и подстакао подизање нових богомоља. С братом, великим жупаном Стефаном отуд је започео изградњу цркве Христовог вазнесења (Светог Спаса) у манастиру Жичи, која је трајала најмање двадесетак година.

(Сл. 79, 80)

Када је била готова, постала је узор и остала то кроз читав XIII век; тиме је у историји рашког градитељства, као заметак новог раздобља, заузела кључно место.

 

 

126

 

Црква је као целина настала грађењем у два наврата, у кратком временском размаку, и с две различите намере: испрва је била само манастирска црква, а потом је постала катедрала првог српског архиепископа. Најпре је била подигнута једнобродна црква с три травеја и припратом, полукружном апсидом и куполом. Новине у односу на храмове из доба Стефана Немање појавиле су се на бочним странама храма: негдашњи вестибили су затворени и тако претворени у ниски трансепт, а уз припрату су додате капеле с куполицама и малим тремовима. Западна фасада је обликована као да је у питању прочеље тробродне базилике. Такав изглед Жича је имала у другој деценији. Када се Сава 1220. године вратио из Никеје с титулом архиепископа и када је Жича одређена за његово седиште, дошло је до измена и доградњи: са западне стране дозидана је спољашња припрата са четири стуба и девет травеја, над њом катихумена, а испред ње високи звоник; тада је, изгледа, порушен зид између западног травеја цркве и старе припрате. а упоредо с тим, или непосредно после тога, уз олтар су изграђени проскомидија и ђаконикон. Још тада, у трећој деценији века, цела црква је премалтерисана и обојена црвено. Сва је прилика да су градитељи били из разних крајева; старији део, изидан опеком, вероватно су подигли мајстори образовани у византијским радионицама, млађи део су свакако изградили приморци, јер су западни делови грађевине изведени каменом, капела на кули-звонику на которски начин засвођсна ребрима правоугаоног пресека, док су прозори и портали исклесани у романичком стилу; завршне радове - некада, вероватно, раскошан под и унутрашњу пластику - обавили су мраморници из Цариграда. [1]

 

 

127

 

Новине на првосазданој жичкој цркви последица су Савине жеље да „пренесе сваки узор Свете Горе у своје отачаство“. Бочне капеле с куполицама уз припрату имале су већ прве атонске цркве: Лавра, Ватопед и Ивирон, па их је касније добила и већина других храмова. Срби су њихове посвете прилагодили својим схватањима: у Жичи су капеле посвећене св. Стефану и св. Сави Јерусалимском, светитељима који су били имењаци и заштитници ктитора. Слично Византинцима, Срби су одредили да се у њима одржавају посебне службе, међу којима су панихиде биле најважније. [2] Ниски трансепт су образовали да би се у њега сместили хорови певача, чија је улога у службама постајала све истакнутија. У Светој Гори певнице су, већ од X века, биле у виду бочних конхи; једино су у Протатону, у првој половини XI века, преградњом у тробродној базилици, изграђене правоугаоне певнице, да скупине певача не би ометале входове у храму. [3] Правоугаони облик протатонских певница подстакао је Саву да затварањем дотад уобичајених улаза кроз вестибиле створи погодне просторије за појце. Најзад, руковођен хришћанском мишљу да црква почива на крви мученика, оживотвореној на Светој Гори у црвено обојеном лицу храмова, као што су то били Лавра и Ватопед - а што је већ и Немања желео да представи црвеном куполом Студенице - Сава је, извесно, захтевао од мајстора да обоје цркву на исти начин. [4] Снажним продором атонског утицаја преко Немањиног најмлађег сина монаха, а уз одобравање његовог старијег брата владара, у српском градитељствује оваплоћен нов облик рашког храма.

 

Из византијских епископских средишта потекло је схватање, условљено посебним литургичким наменама, да су уз западни део једне катедрале неопходни

 

 

128

 

спољашња припрата и куле-звоници. Кулу испред фасаде, пре подизања Жиче, већ је имала и Света Софија у Цариграду, и она више није била у Византији изузетак; појавила се и на неким другим катедралама у православном свету. [5] У Жичи, на првом спрату, изграђена је мала капела у којој део живописа одаје њену звисност од савремених идеја првог српског архиепископа и тиме потврђује да је била његова лична богомоља. [6] Она је непосредно повезана с просторијом на спрату над припратом, у којој је, по сведочансту савременика, архиепископ Сава присуствовао богослужењу. Катихумене су у старијим византијским црквама служиле као ложе владара, еиископа или игумана, док су у млађим српским катедрала.ма биле намењене једино црквеним достојанственицима. [7]

 

Много богатији но што је раније био, литургички садржај намељен Жичи одредио јој је знатно сложенији и разуђенији план, а пред мајсторе поставио теже конструктивне задатке. Обликовање нових схватања простора захтевало је, поред познавања ранијих споменика у Светој Гори и Србији, и стваралачки приступ главних неимара. што је за последицу имало дотад непознату разиграност умножених али једноставних геометријских тела. Пажња је била усредсређена на строго и добро одмеравање композиције маса, тако да није дошло ни до каквог рашчлањавања зидова на фасадама. Жича је програмом и уметничким изразом зато постала веома погодан пример за опонашање. [8]

 

Ново устројство српске аутокефалне цркве, по Савином повратку из Никеје, подразумевало је упостављање још десет епископија, поред архиепископије у Жичи. Седишта су им, већином, била у близини државних граница, тако да су чувала Србију од

 

 

129

 

неповољних духовних утицаја суседних цркава, пре свега грчке Охридске архиепископије и католичких бискупија у Приморју ненаклоњених Савиним црквено-правним подухватима. Да би одмах могла почети да делују, била су смештена, скоро без изузетка, у старије манастирске храмове и катедрале епископа Охридске архидијецезе или приморских католичких бискупа. У том часу стање ових храмова није било задовољавајуће: једни су страдали приликом проширења српске државе, други нису, с обзиром на нови програм одговарали намени. Због тога је трећа деценија XIII века била испуњена живом градитељском делатношћу везаном за саборне цркве.

 

О променама на доброј половини новоустановљених саборних храмова није, за сада, могућио ишта рећи: једни још нису откривени испод млађих здања (Свети Ахилије у Ариљу и Свети Никола у Дабру), а на другима су градитељске дораде биле веома мале или, у програмском погледу, нејасне (Свети Петар у Расу, Свети Михаило на Превлаци, у Боки которској, Богородица Љевишка у Призрену). [9] Тек храмови који су сачували изворне облмке јасно говоре како су биле примљене замисли надахнуте Жичом, том новом „мајком свих српских цркава".

 

У архитектури Богородичине цркве у Хвосну (Студеница Хвостанска) осећају се први одјеци Жиче. Грађење је извршено на поравнатим рушевинама рановизантијског манастира, и то, као и у Жичи, у два наврата, у кратком временском размаку. Најпре је изидана црква с три травеја неједнаке дужине, с куполом, правоугаоним певницама, апсидом изнутра полукружном, споља правоугаоном, и с припратом подељеном на два травеја. Могло се то одиграти до 1220. године. Непосредно после тога, у трећој деценији.

 

 

130

 

Богородица Хвостанска, основа (главни део цркве из треће деценије XIII века)

 

 

када је храм био одређен за катедралу хвостанских епископа, градитељи су, следећи жичка решења, са западне стране додали спољашњу припрату, подељену са два ступца на шест травеја, док су уз бочне стране старе припрате подигли два масивна звоника у чијем су приземљу биле капеле; њихове апсиде су поновиле облик главне апсиде. Иако је храм остао само у темељима, постоје озбиљни разлози за претпоставку да се над спољашњом припратом налазила катихумена. Мада је повезивање бочних капела и кула-звоника у јединствено, необично по замисли здање било условљено немогућношћу да се грађевина, због конфигурације земљишта, развије по дужини, томе су допринеле и посебне намере, јер је исти спој остварен и на неким другим катедралама тога доба. Зндање тесаницима eure обавили су приморски мајстори; њихово романичко опредељење видљиво је и у примени

 

 

131

 

правоугаоних облика за апсиде, као и у распореду угаоних лезена што рашчлањавају фасаде. Ипак. да није постојао пример Жиче, они не би били кадри да изграде такав тип храма. Међутим, за појаву двају звоника заслугу, изгледа, више има западно постројење у Светом Николи Топличком. [10]

 

Уздизање Немањине задужбине Светог Николе на степен катедралног храма топличких епископа изискивало је нову доградњу па је на стару грађевину дозидана правоугаона припрата, уз чије су западне углове подигнути високи звоници с капелама у приземљу. Између звоника постављен је полуобличасти свод, тако да је образован трем. Прочеље је, тиме, постало веома слично прочељу которске катедрале Светог Трипуна. Ако је Жича преко једног звоника на прочељу озаконила у Србији нови византијски обичај обележавања саборних цркава, онда су западњачке катедрале с два звоника, какав је и Свети Трипун, одредиле њихове облике у Србији. Уколико су их у Светом Николи подигли градитељи са Запада, они су се посебно трудили, мада не с потпуним успехом, да грађењем помоћу камена и опеке приближе здање спољашњем изгледу старе цркве. [11]

 

Скоро истоветни послови обављени су у новом седишту будимљанских епископа, Ђурђевим Ступовима на Лиму. Затечена црква жупана Првослава проширена је са западне стране правоугаоном припратом с полуобличастим сводом и два звоника на прочељу, између којих је био трем с бачвастим сводом. У приземљу звоника такође су биле капеле, у које се улазило из трема као и у Светом Николи Топличком. Подударне или сличне црте које повезују овај трем с постројењима исте намене у Хвосну и Топлици јамче да је градња извршена отприлике у исто време. Касније

 

 

132

 

преправке на Ђурђевим Ступовима - подизање једног звоника између два стара, као и додавање спољашње припрате - измениле су првобитну замисао, али је о њој ипак остало довољно података. [12]

 

Да су куле-звоници постали, у начелу, неопходан белег српских саборних цркава - иако их неке нису, изгледа, никада добиле - сведочи и изградња, негде око средине XIII века, два звоника с тремом уз старију цркву Светог Петра у Бијелом Пољу. У Мирослављеву задужбину пресељено је тада из Стона седиште хумских епископа. По примењеном решељу, композиција звоника је веома слична оној на Светом Трипуну у Котору и на црквама у Хвосну, Топлици и Будимљи, с том разликом што у Бијелом Пољу није подигнута припрата, већ је западно постројење прислоњено уз првобитну цркву. Звоници су ту веома високи - имају чак шест спратова - док су у приземљу, као и у другим сродним споменицима, биле капеле. Трем је тек почетком XIV века зазидан и претворен у припрату. [13]

 

Изградња кула-звоника уз српске катедрале у време архиепископа Саве I - вероватно, и уз његово подстицање - била је, нема сумње, надахнута посебним програмом проистеклим из намене саборних храмова. На горњем, отвореном спрату висила су клепала, али и звона која су већ ушла у употребу и у православном свету. Нижи спратови могли су служити за становање или рад епископа, а у неким случајевима, њихова повезаност с катихуменом омогућавала му је прилаз у просторију у којој је присуствовао службама. Капеле у приземљу, с посебним посветама, о којима су одлучивали ктитори или епископи, укључиле су у западно постројење жичку тему бочних капела. Тако су српске саборне цркве на својеврстан начин и уз извесна сажимања већ у почетку прихватиле све програмске

 

 

133

 

замисли архитектонски разуђеније Жиче. Звоници су својом практичном улогом и симболичном вредношћу постали неопходни култу у средиштима епископија и посебно их означили како би њихове храмове истакли међу осталима у српској земљи.

 

Утицај Жиче није се исцрпао у изградњи катедралних храмова. Још за Савиног управљања српском црквом, и непосредно после њега, она је условљавала захтеве ктитора и приликом подизања или дограђивања манастирских цркава. Жеље су им, у погледу програма и облика, много одређеније биле везане за Жичу до средине XIII века него доцније. Стога манастирске цркве из друге четвртине XIII века по својим својствима представљају посебну скупину у оквиру рашког градитељства.

 

У трећој деценији XIII века у изградњи цркава почели су да учествују и двојица старијих синова краља Стефана Првовенчаног - Радослав и Владислав. Радослав је, као очев наследник, вероватно с посебним правом, спољашњом припратом проширио дедову задужбину, Богородичину цркву у Студеници, а можда и дозидао четвртасту кулу с капелом на спрату изнад главногулаза уисти манастир. Владиславје, вероватно као управник једне области на Лиму, негде око 1225. године, саздао манастир Милешеву, чија је црква, као и Жича, била посвећена Христовом вазнесењу.

 

(Сл. 81)

Милешева се планом и основном просторном замишљу ослањала на Жичу, мада су градитељи себи допустили извесна одступања. У питању је једнобродна црква с полукружном апсидом, два травеја и припратом; над источним травејем подигнута је кружна купола, док су на њега с бочних страна ослоњене две правоугаоне певнице (ниски трансепт).

 

 

134

 

Милешева, основа цркве Вазнесења и попречни пресек

 

 

135

 

Она нема олтарски травеј као Жича, а разлика је видљива и у постављању коцкастог постоља за куполу које нема ширину брода као ранији храмови у Србији, већ је знатно уже. Чини се да је кровни покривач првобитно био изведен у облику какав се употребљавао на тробродним базиликама, na је коцкасто постоље стајало над средњим делом. За такав изглед милешевског покривача говорила би и чињеница да је у исто време подигнута тробродна спољашња припрата у Студеници. Проскомидија и ђаконикон додати су накнадно, по живописању цркве, најкасније до 1228, вероватно по угледу на Жичу. На Милешеви је веома уочљиво да мањи мајстори нису били вични раду на новом типу рашког храма: план цркве је доста неправилан, с необјашњивим сужавањем према западној страни, а повезаност између апсиде и поткуполног простора сасвим је произвољна.

 

Изгледа да су градитељи већ били предвидели да на бочним странама припрате убрзо изграде капеле као у Жичи, јер су оставили по два пролаза са сваке стране. Међутим, до живописања цркве оне нису подигнуте јер су фреске прекриле и зидне испуне на првобитним отворима. До одлагања је, вероватно, дошло због одређених намера ктитора, које су се оствариле око 1236. године. Пошто је, наиме, архиепископ Сава I преминуо у Трнову, Владислав му је, већ као краљ, пренео тело у своју задужбину, припремивши за гробницу дограђену спољашњу припрату, коју је сву живописао одговарајућом темом Страшног суда. Пошто је, изгледа, изгубила горњи спрат, милешевска спољна припрата је сада ниска издужена просторија с полуобличастим сводом. Мистично осветљена, јер светлост допире само кроз западни улаз, она је, као и њена нешто млађа сродница у Бојани у Бугарској. одговорила својој надгробној намени, па се и обликом разликовала од

 

 

136

 

спољашњих припрата у катедралама. У исто време су уз њу изграђене и две бочне капеле, које је краљ посветио својим заштитницима у рату - св. Георгију и св. Димитрију. [14]

 

Није Милешева била прва манастирска црква којој је дограђена спољашња припрата с надгробном наменом. Нешто пре тога, свакако до 1234. краљ Радослав је, с озбиљнијим градитељским стремљењима, исто учинио у Студеници.

(Сл. 82)

Висока правоугаона грађевина с два травеја и с тешким крстасто-ребрастим сводовима примила је убрзо тело ранопреминулог краља. Приликом подизања, у њу је укључена и маиастирска фијала за освећену воду, која је у почетку била испред цркве. На бочним странама појавиле су се већ уобичајене капеле, али јединствене по свом полукружном плану, с полукалотама као сводовима. Једна је била посвећена св. Николи, уз св. Георгија, главном заштитнику Стефана Немање, а друга је славила успомену на Немањин светачки живот. Кровови Радослављеве припрате давали су јој тробродни изглед, а фасаде су биле рашчлањене пиласгрима међусобно повезаним луковима. Изграђена сигом, она је била усклађена са старом грађевином уздигнутим калканима на западној и источној страни, а саображена јој је и бело обојеним фасадама и црвеном бојом на увученим површинама - између пиластара - што се све везивало за бели мермер лица и црвени тамбур Немањине цркве. Которско порекло градитеља откривају њени крстасто-ребрасти сводови, истоветни с онима на Светом Трипуну и Марији Колеђати у Котору, али и у капели на спрату жичког звоника, одају их и танке лезене на фасадама капела. какве се налазе на неким старијим грађевинама у Боки. [15]

 

 

137

 

Још за живота архиепископа Саве, на жичком властелинству почсла је изградња храма Светих Апостола у Пећи, по значају и утицају другог споменика у рашком градитељству XIII века; заслугом архиепископа Арсенија, завршен је негде пред средину XIII века. Изгледа да је пробитна намера била да се - слично Светим Апостолима у Цариграду - изгради заједнички маузолеј за српске црквене поглаваре. [16] Задржавши ту улогу, он је крајем XIII века, после страдања Жиче, постао ново седиште архиепископије. Изградњом је, заправо, продужена једна добро очувана старија тробродна црква, типа тзв. трицрквене базилике, чије је време настанка неизвесно. Одстранивши јој апсиде, градитељи су, на источној страни, дозидали просторе који су били у складу с програмом рашких цркава: поткуполни простор с округлим кубетом, ниски трансепт за певнице и олтарски простор с проскомндијом и ђакониконом. Милешева јој је претходила тиме што је имала округло кубе и бочне просторе уз олтар с апсидама. Према жичком обрасцу, старији бочни бродови, сва је прилика, преузели су улогу бочних капела, док су фасаде биле обојене црвено. Дугачак средњи брод старије грађевине био је погодан и за службе предвиђене за припрату. Прилагодивши размере дограђених делова старијој тробродној грађевини, градитељи су створили ниско а широко здање. Пошто су преузели улогу надгробне цркве, пећки Апостоли нису имали потребе за спољашњим нартексом као Студеница и Милешева. Та чињеница и у исто време изграђени трочлани олтарски простор одстранили су дотадашња колебања неимара рашког плана, и са већ установљеним саставмицама црквеног простора у Жичи допринели да се утврди све оно што је у рашком градитељству постепено сазревало. [17]

 

 

138

 

Основа пeћких цркава (од пренемањићког времена до друге половине XVII века); а) подужни пресек кроз Свете Апостоле, б) попречни пресек кроз куполу Светих Апостола

 

 

139

 

Морача, црква Успење Богородице, основа и попречни пресек

 

 

140

 

(Сл. 84, 85)

Није, стога, необично што су се одјеци архитектуре пећке цркве одмах осетили у Придворици код Студенице и у Морачи. Морача је натписом тачно датована у 1251-52. годину, а ктитор јој је био кнез Стефан, Вуканов син и Немањин унук. Она је једнобродна, с три травеја и округлом куполом, трочланим олтарским простором, без бочних апсида, припратом с уздужним полуобличастим сводом и бочном капелом уз њу, посвећеном св. Стефану, ктиторовом имењаку и заштитнику. Сви битни чланови плана и просторног склопа из Жиче и Пећи складно су се стекли у морачкој цркви. Жича и Милешева утицале су на њену изузетну висину. Једино одступање у Морачи састојало се у томе што није добила две капеле уз припрату као остали храмови, већ само једну. Зидана тесаницима сиге, Морача одаје - обликом и занатском обрадом бифора

 

Придворица, црква Преображења; основа

 

 

141

 

на апсиди и прочељу, и изгледом два портала - клесарско умеће которских мајстора. [18]

 

(Сл. 86)

О Придворици нема најстаријих историјских података, али јој особине довољно ремито говоре у прилог датовања у време око средине XIII века. Она је нижа и мања од Мораче, али има све њене саставне делове. У Придворици су, међутим, бочне капеле уз западни травеј, припрата има калотасти свод, а купола је осмострана, више налик на жичку. Пећ је условила њену малу висину и општи склоп маса, а можда, с обзиром на распоред просторија, и спољашњи тробродни изглед. [19] Са Светим Апостолима у Пећи, Морачом и Придворицом престаје градња спољашњих припрата у манастирским црквама; оне су се доцније јављале само уз катедрале.

 

Рашка црква у другој половини XIII века доживела је даљи развитак у смислу уједињавања разноликих просторних чланова у споља јединствено тело грађевине, не мењајући основне особине плана, а дошло је и до увећавања њених размера. Природно, нису се све цркве повиновале новом току, али оне најистакнутије свакако јесу. Велик број изузетака казује да је, заправо, дошло до извесних недоследности у примени основних градитељских замисли храма. Споменици из тога доба представљају зато трећу, прилично одвојену скупину у рашком градитељству.

 

(Сл. 87)

На челу нове скупине стоје Сопоћани са црквом Свете Тројице, подигнутом око 1260. године. Ктитор јој је био краљ Урош I, један од најистакнутијих српских владара у XIII веку. Црква се није готово нимало удаљила од жичког плана без спољашше припрате са звоником. Одступања су, међутим, знатна у горњим деловима грађевине. Кубично постоље је уже од брода, као у Милешеви, а купола има кружни тамбур, као у Милешеви, Пећи и Морачи;

 

 

142

 

Сопоћани, црква Свете Тројице, основа и подужни пресек; а) план манастирске целине

 

 

143

 

фасаде брода и тамбура рашчлањене су лезенама, док су аркадни фризови у највишем појасу зидова. Оно што Сопоћане, на први поглед, одваја од очуваних старијих споменика, то је тробродни спољашњи изглед: сви бочни простори - они уз олтар, певнице и капеле - подведени су под јединствене, једносливне, ниже кровове. На тај начин је њихово раније разноличје одстрањено ради утиска целовитости. Вероватно су подстицајну улогу за такво решење одиграли претходни примери тробродности: на спољашњој припрати у Студеници, можда у Милешеви и Придворици, али свакако на западном делу у Светим Апостолима у Пећи. Истина, све претходне тробродности биле су делимичне и друкчије. Сопоћански захват је коренитији јер се односио на неке битне саставне делове у склопу рашког храма. Остваривши нов спољашњи изглед, Сопоћани су постали веома значајни за потоње градитељство. Извођачи су се, ипак, потрудили да раскид с традицијом ни са спољне стране не делује сасвим упадљиво. Зато су све фасаде, изидане сигом, обојили кречнобело, а куполу црвено и жуто, како би их приближили студеничкој цркви. Приморци су исклесали прозоре и портале у романичком духу, тако да својим облицима нису нарушавали добро познати изглед. [20] Првобитни сопоћански живопис, будући да је очуван, разрешава шта се у педесет претходних година догађало с посветама бочних просторија уз олтар и капела уз западни део рашких цркава. После разних колебања, најзад је проскомидија примила живопис који је славио Богородицу, а ђаконикон - св. Николу. Тако је у Србији остало задуго. Бочне капеле уз сопоћанску припрату биле су посвећене св. Стефану и Симеону Немањи. Колико год да су Жича, с капелом

 

 

144

 

Светог Стефана, и Студеница, с капелом Симеона Немање, биле претходнице, у Сопоћанима, наспрамним постављањем капела Св. Стефана и Св. Симеона Немање, питање њихове посвете изгледа да је извучено из надлежности ктитора, јер је добило виши смисао. Св. Стефан је већ постао заштитник династије; Симеон Немања се сматрао творцем државе и њеним чуваром, а не само родоначелником владарске куће. Остаје неизвесно да ли су баш у Сопоћанима њихове капеле први пут повезане у целовиту идеју, али је извесно да су тај пример следили потоњи градитељи. [21]

 

У последњој четвртини века уз сопоћанску цркву дограђена је спољашња припрата, подељена на травеје, с једном вишеспратном кулом-звоником на прочељу. Нова припрата и звоник почивали су на ступцима и стубовима; били су отворени у нижем појасу. Припрата је, тиме, претходила отворемим спољашњим нартексима на црквама раног XIV века. Без обзира на разлике, које су биле моследица формалног развитка, поновљен је, у суштини, жички пример. Сва је прилика да је до доградње дошло стога што су, у то доба, бар једно време, Сопоћани били седиште рашке епископије. [22]

 

Сопоћани су, у целини, на нов начин уобличили програмске идеје рашке цркве. Међутим, то није било одмах прихваћено. Тек крајем XIII и почетком XIV века њихов утицај се више осетио. Тако краљица Јелена, жена Уроша I, још за његовог живота, око 1270. године, није била склона да се, подижући своју задужбину Градац на Ибру, поведе за облицима мужевљеве цркве.

(Сл. 88, 89)

Гајећи успомену на великог претходника Симеона Немању, она је не само посветила цркву Богородици већ јој је и у многим појединостима узор била Студеница. Истина, план је више зависан од жичког праузора, али је троделни олтар с три апсиде

 

 

145

 

Градац, основа и подужен пресек цркве Благовештења

 

 

и зиданом иконостасном преградом готово преписан са Студенице. Ниски трансепти су остали с двосливним крововима као на црквама до средине века, док су на капелама, посвећеним истим патронима као у Сопоћанима, они једносливни, прсма правилима уобичајеним у другој половини столећа. Купола је изузетна по споју елиптичног облика у унутрашњости с осмостраним са спољашње стране. Градац је обележен посебношћу кроз готичку стилску обраду:

 

 

146

 

над припратом је ребрасти свод, већина камених оквира на прозорима и вратима је са шиљатим луковима, док зидове око олтара учвршћују контрафори. И градачка црква, изидана тесаницима eure, а рашчлањсна угаоним лезенама, била је премалтерисана и, како изгледа, бело обојена; једини живописни нагласак постојао је на кровним покривачима, изведеним црвеним и зеленим глеђосаним плочама. [23]

 

Ни у друге две, скоро у исто време подигнуте цркве нису биле уграђене сопоћанске замисли. Није то ни било могућно јер су у питању била скромна здања. Једну је подигао, 1269. године, епископ зетски Неофит у насељу Богдашићима, у Боки которској, на имању саборног храма Светог Михаила на Превлаци. На малом, једнобродном, призматичном телу цркве, изиданом каменим тесаницима, наткривеном преломљеним готичким сводом, истицале су се само полукружна апсида и правоугаоне певнице. Рашки тип

 

Давидовица, претпостављена основа

 

 

147

 

црквене грађевине био је сведен на најједноставнији облик. [24]

(Сл. 90)

Друга црква, Давидовица на Лиму, нешто већа, али ни приближно оних размера као остале немањићке задужбине, била је, ипак, изграђена с више амбиција.

 

На једнобродној цркви, с три травеја и полукружном апсидом, стајало је округло кубе, док су правоугаоне певнице претворене у бочне капеле, такође с округлим кубетима. То решење, коме се приклонило из нужде или штедње - а можда и накнадно, као што је додата и правоугаона припрата - издваја Давидовицу из низа рашких споменика. Њен ктитор жупан Дмитар, син великог кнеза Вукана, а брат кнеза Стефана, утемељитеља Мораче, под старост, кад је већ био монах именом Давид, позвао је, 1281. године, градитеља Десину де Риса из Дубровника, заједно са сином Влахом, који су храму дали романичко-готичка обележја у појединостима. Случајно сачуван уговор о раду на цркви од општијег је значаја за познавање делатности градитеља из Приморја у унутрашњости Србије. Тај једини писани извор осветљава многа обележја јадранског мајсторства и на другим рашким црквама. [25]

 

(Сл. 91)

Тек су на последњој рашкој цркви из XIII века, Светом Ахилију у Ариљу, катедрали моравичких епископа а задужбини краља Драгутина из око 1290. године, искоришћена нека сопоћанска искуства. Међутим, као касни споменик рашког типа, Ариље није имало неке битне делове ранијих цркава због постепеног искључења, из литургичких разлога, појединих просторија, а стекло је извесне особине условљене стилским развитком. Омо има опште црте рашког плана, па чак и велику, правоугаону спољашњу припрату с полуобличастим сводом, али му недостају бочне капеле, а као катедрали - и звоници. Идући за

 

 

148

 

Ариље, Свети Ахилије, основа и подужни пресек

 

 

примером Сопоћана, градитељи су певнице и бочне просторије уз олтар покрили истим кровом, тако да је остварен тробродни изглед; ти „лажни“ бочни бродови знатно су краћи од сопоћанских зато што не постоје капеле. И кубично постоље је, као у Сопоћанима, уже од брода цркве. а кубе округло. Игра светлости и сенке на фасадама знатно је истакнутија него у Сопоћанима и Градцу, јер су пиластри дебљи, гушће распоређени и повезани прислоњсним луковима, а аркадица, смештених испод њих и под стрехама, има више него на ранијим спомемицима. Цела црква, зидана тесаницима

 

 

149

 

сиге, била је такође бела, осим кубета и његовог постоља, где су били исликани тесаници и опеке. како би се опонашао византијски начин грађења. То слнкарско опонашање технике зидања учинило је живљим ариљске фасаде, [26] и ма колико оно било природно с обзиром на ранију живу обојеност кубета на рашким споменицима од Студенице до Сопоћана, присутност мотива „ћелијастог“ византијског грађења оглашавала је промене у српском неимарству на размеђи векова. Чак и кад су оне наступиле, раскид с рашким наслеђем - у плану и обради - није био потпун: неки велики споменици из XIV века њиме су се користили, а мали, у старом језгру државе, претежно су се на њега ослањали.

 

Изгледа да су све манастирске целине из XIII века биле у Србији утврђене или ограђене дебелим зидовима. Њихови бедеми, више изидани ломљеним него притесаним каменом, нису очувани у првобитном облику, а многи се тек откривају испод каснијих преградњи или наслага земље. Већином су настајали упоредо с црквама или непосредно после њихове изградње. Обухватали су манастир у виду неправилног прстена и обично су имали двоја наспрамна врата. Крајем XII века, зидна платна су ојачавана троугаоним и правоугаоним пиластрима (Ђурђеви Ступови у Расу). који су затим прерастали у моћнија упоришта с улогом кула (Студеница). Улази су обезбеђивани полукружним кулама или, пак, четвртастим пирговима-звоницима (Студеница). Касније су, погдегде, и мања утврђеља на оближњем брежуљку, повезана зидинама с бедемима манастира, играла улогу чувара (Градац, Пећ), или су то били истакнутији пиргови у њиховом саставу (Хиландар, Ариље и, на мочетку XIV века, Бањска).

 

 

150

 

Ђурђеви Ступови у Расу, план манастира

План манастира Студенице

 

 

151

 

У оквиру манастирских зидина одвијао се живот по прописима појединих типика, а да би се ускладио с њима, није било довољно постојање само главпе цркве (католикона) у средини дворишта. За обред су биле иеопходнс трпезарија, мање капеле (параклиси), гробљанска црква за монахе (усипалница). Већином правоугаоне грађевине с апсидом, трпезарије су смештене према западном излазу из главне цркве, како би приступ монаха обеду, после службе, био најпогоднији. Изидане су знатно скромније него храмови, али у тадашњем стилу (Хиландар, Студеница, Хвосно, Ђурђеви Ступови у Расу, Сопоћани, Градац, Бањска). Њихову унутрашњост испуњавали су велики столови, међу којима су били посебно издвојени, према апсиди, они за игумана и угледније старце. Изгледа да су иретежно били исклесани од племенитијег камена, с једном ужом страном полукружно завршеном и с мало уздигнутим ивицама: били су слични онима што су се сачували у Светој Гори (Студеница). Црквице с посебним посветама дизане су како у дворишту тако и по пирговима (Хиландар, Студеница - Никољача, Градац), а понсгде и у оквиру конака; биле су једноставних планова и сведених облика, зависно од времена настанка. Гробљанске цркве из XIII века још нису пронађене; по ранијим и каснијим примсрима види се да су биле изграђене изван зидина манастира и да су имале .нарочит облик, понегде с криптом за кссти и капелом изнад ње за помене.

 

У унутрашњем делу опасаном бсдсмима пружали су се конаци с ћелијама за монахе и с управном зградом (игуменаријом). Судећи по остацима и касниим примерима, конаци су и у XIII веку имали на прочељу отворене ходнике с луковима на стубовима или ступцима, клесаним, зиданим или дрвеним (Студеница,

 

 

152

 

Замишљен изглед манастира Сопоћана на основу података добијених ископавањем у оквиру зидина

 

 

Ђурђеви Ступови у Расу, Хвосно, Градац, Сопоћани); ређе су подизани без њих. Изван зидина постојале су грађевине манастирске економије и перионице. Сви манастири су имали потребу за обиљем воде: постоје остаци водовода (Студеница), цистерни (Ђурђеви Ступови) и агиазми (Студеница); водоводни уређаји су грађени према начелима XIII века, некад и с уметничким осећањем. [27]

 

 

Напоредо с развитом рашког градитељства у унутрашњости српске државе, текао је посебан живот архитектуре у Поморју. Иако се рашки изглед цркве не би могао замислити без приморских уметника, јер су јој они дали стилски печат романике и романо-готике, на

 

 

153

 

јадранској обали српске краљевине у градитељству су преовладавала начела зависна од католичког култа. Планови цркава су се, стога, разликовали од рашких а примењене конструкције улазиле у оквир западноевропског заната. Међутим, претходни пут градитељства у српским приморским градовима није напуштен у XIII веку; облици цркава су се постепено мењали, а њихов романички стил прерастао у готички. али је стари садржај простора остајао неокрњен. Иако католичко градитељство у Приморју није досегло изворност рашког неимарства, оно није бмло лишено сопствених обележја и свог, историјским приликама условљеног тока.

 

Поморје је у XIII веку, као и у претходном столећу, остало одано двама типовима цркава - једнобродном и тробродном.

 

Свети Павле у Котору, основа и подужни пресек

 

 

154

 

Фрањевачка црква у Бару, реконструисана основа и подужни пресек

 

 

Разлике у појединостима плана, у оквиру једног типа, издвајају цркве у мање скупине са заједничким особинама; међу једноброднима их има несумњиво две. Прва скупина је настала под утицајем которског градитељства касног XII и раног XIII века, чији су представиици Свети Лука и Свега Марија Колеђата. У њој су, још увек, садржани остаци византијског типа сажетог уписаног крста, који долази до изражаја у подели простора на травеје помоћу истакнутих пиластара и ојачавајућих лукова свода, и рашчлањавању помоћу прислоњених лукова. Ако се цркве ове

 

 

155

 

скупине упореде са старијим споменицима, запажају се знатне разлике: недостају им куполе, а уведени су крстасти или ребрасти сводови над травејима, док стилским обележјима нагињу готици. Изразити представници те скупине су Свети Павле у Котору и фрањевачка црква у Бару. Храм Светог Павла посветио је свом светитељу-имењаку угледни которски грађанин Павле Бари, подигавши га 1263. године, у време владавине краља Уроша I. Он следи которску црквену архитектуру која је била омиљена педесет година раније - има три травеја с крстастим сводовима и полукружну апсиду, али су му пиластри рашчлањени. [28] Рушевине фрањевачке цркве у Бару (Свети Марко) приказују завршни чин у преради старог наслеђа. Она има четири травеја, као црква С на Ратцу: други травеј, са западне стране, најдужи је и има највише прислоњене лукове. јер чува успомену на поткуполни простор, док су два западна најкраћа и једнака. У њеном олтарском делу није више полукружна већ правоугаона апсида. Уз северну страну се пружа уздужна просторија од два травеја, која је служила као сакристија за потребе фрањевачког богослужења, док је уз западни травеј правоугаона капела непознате намене. Једна стара особеност которског градитељства улила се, уз одређене прераде, у фрањевачку архитектуру заслугом краљице Јелене, жене Уроша I. Барској фрањевачкој цркви, коју је завршила 1288. године, она је, заправо. била ктитор. [29]

 

Као сведени облик ове скупине, у погледу размера и типа, делују мале градске цркве попут Свете Марије, испод утврђеног града Дања код Скадра, и Светог Саве у Будви. Судећи по стилу и најстаријим очуваним фрескама, Света Марија припада другој половини века. Складних размера, с високим готичким кровом и

 

 

156

 

полукружном апсидом, она има два травеја подељена пиластрима и ојачавајућим луком, готички иодужни свод и зидове рашчлањене прислоњеним полукружним луковима. [30] Црква Светог Саве је по духу више романичка, једноставна, није рашчлањена, али су јој спољни зидови од наизменичних редова црвенкастих и белих тесаника. [31]

 

Краљица Јелена је у последњим деценијама XIII века одиграла пресудну улогу у градитељству Поморја, потпомогнута својим синовима. Боравећи дуже време у Приморју, после напуштања престола, као православна монахиња, али пореклом католикиња, она је прегла да подигне и католичке цркве, пошто је претходно установила неке православне манастире. [32] Заправо, њени храмови стоје на челу свих типова који су се тада појавили у Поморју српске државе. Окруживши се ученим саветницима, она је, очигледно, њиховом помоћу пренела са апенинског тла већ уведене типове цркава.

 

Кључна година за појаву друге. проповедничке скупине храмова изгледа да је била 1288, када су, према старим изворима, освећена четири Јеленина фрањевачка манастира: у Бару, Котору, Улцињу и Скадру. Барски храм се ослонио на которско наслеђе, скадарски није пронађен, али су зато улцињски и которски храм, чији су само темељи очувани, довољни сведоци прихватања умбријско-тосканске једнобродне проповедничке цркве у Србији. Они су скоро једнаких размера. Дугачки правоугаони брод которског храма завршавао се правоугаоном а улцињски полукружном апсидом; кровни покривач је био дрвен. Которско светилиште је имало, сва је прилика, ребрасти свод. У њему постоје остаци танког парапетног зида, који га је делио скоро по половини, одвајајући простор за

 

 

157

 

свештенике од онога за вернике. На северној страни је откривена уздужна сакристија с апсидом изнутра полукружном, а споља тространом. [33]

 

После изградње Јелениних католичких задужбина, остале једнобродне цркве, биле оне редовничке или катедралне, разликовале су се од њених само у појединостима плана или конструкцији сводова. Свста Марија у Свачу, како изгледа, са самог краја XIII века, која има истоветан план као которски Свети Фрања.

 

Света Марија у Свачу, основа и подужни пресек

 

 

подељена је, такође, парапетним зидом, али над олтаром има уздужни преломљени свод, док су прозори високи и уски, са шиљатим луком. Једна од најлепших цркава из тог времена, Свети Стефан у Скадру, први пут поменут 1319, има исти план, али му је олтар пресвођен ребрастим сводом. Нешто је скромнија и неправилније постављена у простор Света Марија у Будви, како изгледа из друге половине века, али је зато сва наткривена уздужним преломљеним сводом.

 

 

158

 

Свети Фрања у Котору, основа

 

 

Негде је, као на бенедиктинској опатији у Шати, у Албанији, план био веома издужен, а црква уска, с фасадом проширеном снажним пиластрима, док се на прочељу налазио високи звоник. [34]

 

Свети Јован у Свачу, основа и подужни пресек

 

 

159

 

Поред цркава проповедничког типа с правоугаоном апсидом, било их је и с полукружном. Поред Јеленине цркве у Улцињу, такав је Свети Јован у Свачу, задужбина краља Милутина из 1300. године.

(Сл. 92)

Имао је и парапетну преграду готово по средини наоса, као суседна Света Марија или Свети Фрања у Котору. Нешто касније, над апсидом је подигнута кула која је обележила његов катедрални значај. Ретким споменицима овог типа, с полукружном апсидом, прикључују се и остаци бенедиктинске цркве Светог Јована у Раши, у Албанији, некада у подручју српске државе. [35]

 

Градитељски напор краљице Јелене крунисан је и поновним увођењем тробродног гипа цркава за велике манастире и катедрале.

 

Свети Никола код Скадра, основа и реконструисани подужни пресек

 

 

160

 

Свети Срђ и Вакх на Бојани, реконструисани основа и подужни пресек

 

 

О зачетку те појаве сведочи, изгледа, црква Светог Николе, код Скадра. Јелена га је подигла као православни манастир и у њему је, како се претпоставља, примила монашки завет око 1280. године. По три ступца са сваке стране делила су главни брод од бочних бродова. Једино се он завршавао полукружном апсидом. Припреме за православни култ извршене су на гај начин што је олтарски простор добио најкраће гравеје, што је једним степеником подигнут изнад пода цркве и што се у северном броду нашла полукружна ниша за потребе проскомидије. [36]

 

 

161

 

Већа од ње и много свечанија била је црква Срђа и Вакха на Бојани код Скадра, некада у саставу славног бенедиктинског манастира, у којој су почивали неки зетски владари. Два исклесана натписа, на фасадама, објашњавају њену историју с краја XIII и с почетка XIV века. Први натпис, из 1290. године, казује да су храм подигли краљица Јелена и синови Милутин и Драгутин, а други, из 1318, као ктиторе помиње краљицу Јелену и краља Милутина. Други натпис односи се, вероватно. на неку обнову. Два реда од по три ступца, повезана луковима, деле бродове; од њих полазе и лукови према наспрамним пиластрима на бочним зидовима; прислоњени лукови на зидовима бочних бродова обележавају и дужину травеја у њима. Сваки брод завршава се, на источној страни, са по једном полукружном апсидом. Спољашњи зидови су грађени наизменичним редовима тесаника и опеке; тиме је, готово изузетно, у приморским областима била примењена техника веома слична византијској. Црква је недавно потпуно уништена - однела ју је река Бојана. [37] Није боље прошла ни катедрала Светог Ђорђа у Бару, истог типа, чији су темељи једва читљиви. Крајем XIII или на самом почетку XIV века, она је била обновљена на старом месту.

 

Катедрала Свети Ђорђе у Бару, реконструисана основа

 

 

162

 

Као и старија грађевина, била је тробродна, подељена с три пара стубаца, и имала је три апсиде. Остаци крстастих сводова с танким ребрима показују да су јој бочни травеји били на готички начин засвођени. [38]

 

Делатност српских владара у подизању цркава у Приморју, у последње две деценије XIII и у првим годинама XIV века, одвијала се уз помоћ католичких епископа из Котора, Бара, Скадра, Улциња и Свача, и уз наклоност фрањевачког или бенедиктинског реда. Само у изузетним случајевима, Јелена је ту поклањала пажњу православљу. Готово све главне и највеће цркве изграђеие су захваљујући бризи чланова српске владарске куће. Њиховим су залагањем саздани први и најзначајнији представници нових типова цркава у градитељству у Приморју, који су се појавили нешто раније у Италији. Они су оживели некадашње планове, на том делу обале већ изобичајене. Предузели су, такође, све да се не запоставе градитељске традиције у којима је било визаитијских корена: кроз њихове задужбине, оне су прерађиване и с њима окончале своје трајање. Дешавало се то у деценијама када је краљ Милутин био заузет освајањима византијских подручја, а живео у пријатељству са Западом. Он није био у могућности ни да отпочне градитељске подухвате у средишњим областима земље. Зато је, с времена на време, новчано подупирао напоре своје мајке, у Приморју, као што је то изузетно чинио и његов брат Драгутин. Тек кад је завладао мир на византијској граници, матична област његове бриге о устројавању нових цркава преместила се у унутрашњост земље, у подручја у сливу Вардара, на Косово и Метохију, где је, потом, почело ново раздобље у историји српског градитељства.

 

 

163

 

Основа Тршке цркве и део западног зида с порталом

 

 

164

 

После високог уметничког домета који је у Студеници крајем XII века остварила, српска пластика на црквеним грађевинама је током читавог XIII века доживљавала кризу. Програмско-иконографски више није била кадра да саопшти сложеније идеје, уметнички није била способна да надмаши занатски просек, а пошто је по обиму и у мотивима била веома ограничена, усредсредила се на понеки капител прозора и портала, на ретку украсну траку око њих и на готово изузетну сцену или животињску фигуру на главним улазима у храм. Нису јој, очевидно, погодовале рашке цркве, углавном изидане сигом, већином с нерашчлањеним, премалтерисаним и обојеним фасадама. Требало је чекати више од сто година да се у XIV столећу поново појаве цркве с фасадама од скупоценијег камена, па да се опет расцвета и заузме достојно место у обликовању лица српских цркава. Декоративна пластика XIII века представља се као мање значајна, али ипак као посредник између ранијег и потоњег времена. Да није, макар и скучено, употребљавана, вероватно би се код ктитора и у народу изгубило осећање да је потребна; сасвим би нестало навикнутости на целисходност њеног језика, уметничко дејство и западњачки израз.

 

(Сл. 94)

Нема сумње да јој је Студеница одредила пут у XIII веку, иако су јој моћи биле спутане. У Милешеви се, на пример, очувао само један романички лав са главног портала спољашње ирипрате, из око 1235. године, као сведок да се у Србији, захваљујући управо Студеници, и даље постављао портал апулијског типа.

(Сл. 95)

На цркви у близини места Трга, у тимочкој области, остао је готово цео портал из седамдесетих година, на којем су оквирни мотиви, од испреплетених разлистаних грана, и два лежећа грифона на конзолама израђени под

 

 

165

 

снажним утицајем тема на главном и јужном порталу у Студеници. На довратницима и надвратницима рељефно се истиче увртено уже, мотив који је био омиљен у готици.

 

Чак и кад Студеница није одређивала облике - као на морачком главном порталу из 1251-52. године - у начин украшавања портала уткан је њен изглед.

(Сл. 96, 97)

Морачки главни портал, као и онај што води из припрате у наос, романичког је стила, разуђен профилисаним оквирима и стубићима, а на његовим капителима развијена је средњовековна тема греха и искупљења. На северном полукапителу је василиск с људском главом у чељусти, супротстављен лику Богородице с круном на глави и малим Христом с јабуком у рукама. На јужном је чудовишна грабљивица с људском главом у канџама насупрот распетог и крунисаног Христа. У представама звери и наказне птице, који се хране људским главама, оличен је грех, у лику Богородице с малим Христом искупљење рода људског кроз инкарнацију, а у Распећу Христова победа, помоћу крста, над ђаволом. Исклесани наивно, плитки рељефи на морачком главном порталу спадају у изузетне примере с богословском темом. Мајстори очевидно нису били дорасли задатку, али су зато обичније радове на прозорима и порталима савладали с више клесарске вештине и на начин који је одговарао которским радионицма у то време.

 

Једино су још у Градац око 1270. били позвани мајстори који су били уиућени у истанчаније клесарске послове. Они су прозорима и порталима дали готичке облике помоћу преломљених лукова, а када су обрађивали капителе с лишћем, на бифори апсиде, или оне на порталу,

(Сл. 98)

с пупољцима, више су били склони, као Которани у тим годинама, романичко-готичким стилским преплитањима.

 

 

166

 

Градац у исто време потврђује да је до њега српска пластика, у распону нешто мањем од једног века, прешла пут од стилских поставки романике до већ упадљивих готичких схватања. Њен развитак показао се неопходним ослонцем за полет пластике у XIV веку. [39]

 

 

НАПОМЕНЕ

 

1. Основна литература о рашком градитељству и архитектури у Поморју наведена је у напомени 1 у поглављу Уметнички преокрет у Немањино доба, у овој књизи. Посебно о архитектури Жиче вид. још:

·       В. Р. Петковић, Спасова црква у Жичи, Архитектура и живопис, Београд 1911, 3-18;

·       М. Васић, Жича и Лазарица. Београд 1928, 33-49;

·       М. Кашаним -Ђ. Бошковић - П. Мијовић, Жича, Београд 1969, 53-103 (са старијом литературом).

О жичком звонику: О. Марковић-Камнић, Куле-звоници уз српске цркве XII-XIV века, Зборник ЛУ 14 (1978) 32-34.

 

2. G. Babić, Les chapelles annexes des églises byzantines, Fonction liturgiques et programmes iconographiques. Paris 1969, 33-66, 145-146; B. Кораћ, Свети Сава и програм рашког храма, Сава Немањић - Свети Сава, Историја и предање, Београд 1979, 236-237 (са старијом литературом).

 

3. Уп. Р. М. Mylonas. Les étapes successives de construction du Protaton an Mont Athos, Cahiers archéologiques 28 (1979) 146-152 (ca старијом литературом).

 

4. O настанку ниског трансепта од вестибила расправља, на друкчији начин, G. Millet, L'ecole grecque dans l'architecture byzantine. Paris 1916, 167-172, као и B. Кораћ, нав. дело 234-236. Уп. и напомену 11 из претходног поглавља о уметности. На Светој Гори црвене су, и сада, фасаде Лавре, Ватопеда, Дионисијата и Кутлумуша: Р. М. Mylonas, L'architecture du Mont Athos, Le millénaire du Mont Athos, Etudes et Mélanges II, Chevelogne 1964, 237. O црвеним фасадама на Жичи: М. Кашамин - Ђ. Бошковић - П. Мијовић, нав. дело 88 (где се првобитни остаци касно датују).

 

 

167

 

5. О. Марконић-Кандић, нав. дело 3-8. Своје схватање о времену настанка и катедралној природи звоника у Србији изнео сам у монографији Сопоћани. Београд 1963, 40-43.

 

6. G. Babić, нав. дело 146-149; В. Ј. Ђурић, Свети Сава и сликарство њеног доба, Сава Немањић - Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 251-252.

 

7. М. Кашанин - Ђ. Бошковић - П. Мијовић, нав. дело 80-81, 97 и напомена 55; В. Кораћ, нав. дело 239 (са старијом литературом).

 

8. М. Васић, нав. дело, passim; М. Кашанин - Ђ. Бошковић - П. Мијовић, нав. дело 98-99; В. Кораћ, нав. дело 240-243.

 

9. Свети Михаило на Превлаци није објављен после археолошких ископавања, уп. В. Кораћ, Превлака у Црној Гори, Средњовековна црква, Старинар 9-10 (1959) 388-389. Утврђено је, на пример, да је нартекс Светог Петра у Расу дозидан на стару цркву, али се не може тачно одредити када: Ј. Нешковић, Петрова црква код Новог Пазара, Зборник Архитектонског факултета 5 (1961) 13. Могло је то бити у трећој деценији века с обзиром на то што су скоро све катедрале у Србији добиле у то време нартексе, па вероватно и катедрала рашких епископа. С. Ненадовић, Богородица Љевишка, Београд 1963, 45-52. т. IV-X, утврдио је да су пре изградње Милутинове задужбине обављене једна или две обнове тробродне базилике, од којих је, свакако, једна била у време архиепископа Саве I, будући да су остаци старијег слоја фресака из његовог доба; међутим, сасвим је нејасно које су програмске идеје тада биле примењене.

 

10. В. Кораћ, Студеница Хвостанска, Београд 1976 (са свом старијом литературом); исти, Свети Сава и програм рашког храма 240-241; О. Марковић-Кандић, нав. дело 41-43.

 

11. Б. Вуловић, Црква светог Николе код Куршумлије, Зборник Архитектонског факултета 7 (1957) 7-9, 10. 15-17; О. Марковић-Кандић, нав. дело 25-29. Сасвим је извесно да су топличким звоницима претходиле куле уз припрату у Ђурђевим Ступовима у Расу (исто 11-14), друкчијрг склопа и намене. Два звоника на моравском Градцу сигурно су била много млађа, а не из XII века (исто 15-17). Неизвесно је, такође, време подизања једног звоника у Светој Богородици у Стону, првом седишту хумских епископа (исто 23-25).

 

12. Д. Дероко, На светим водама Лима, Гласник СПД 11 (1932) 123-125; О. Марковић-Кандић, нав. дело 30-32.

 

13. Р. Љубинковић, Хумско епархијско властелинство и црква Светога Петра у Бијелом Пољу, Старинар 9-10 (1959) 110-112; Ј. Нешковић, Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви Св.

 

 

168

 

Петра у Бијелом Пољу, Старине Црне Горе 1 (1963) 97-104, 109-110; О. Марковић-Кандић, нав. дело 17-23; D. Nagorni, Die Kirche Sv. Petar in Bijeio Polје (Montenegro), München 1978, 106-117, 181-183, 284-306. Код већине постоји тежња да се црква Светог Петра датује у време пре кнеза Мирослава, а звоници припишу његовом труду, што је супротно историјским изворима.

 

14. G. Millet, Étude sur les églises de Rascie, L’art byzantin chez les Slaves I-1, Paris 1930, 168-173; A. Дероко, Ha светим водама Лима 125-131; C. Радојчић, Милешева, Београд 19712, 10-12; В. Ј. Ђурић, Три догађаја у српској држави XIV века и њихов одјек у сликарству, Зборник ЛУ 4 (1968) 82-83 (где су разматране чињенице у вези с датовањем). Да су ђаконикон и проскомидија изграђени накнадно, утврђено је археолошким сондама арх. Јована Нешковића. Међутим, они се виде на сликаном моделу цркве у рукама ктитора. Пролаз из наоса цркве био је само ка проскомидији, док је онај на ђаконикому касније пробијен и том приликом је оштећена првобитна фреска. О обнови и изменама на Милешеви у XIX веку: В. Шалипуровић, Прилози за историју грађевинарства у средњем Полимљу, Београд 1979, 125-142.

 

15. С. Ненадовић, Студенички проблеми, Саопштења 3 (1957) 7684; М. Кашанин - В. Кораћ - Д. Тасић - М. Шакота, Студеница, Београд 1968, 55-59; М. Радан - Јовин, Студеница, Саопштења 12 (1979) (цртежи 54 и 54а доносе реконструкцију могућег спољашњег изгледа Радослављеве припрате с обојеним фасадама).

 

16. О Светим Аностолима у Цариграду, као о патријаршијском, а делимичмо и царском маузолеју уп. Е. Голубинскиј, История канонизации святых в русской церкви, Москва 1903, 17; R. Janin, La géographie ecclésiastique de l'Empire byzantin III, Paris 1953, 54 (ca старијом литературом).

 

17. Ђ. Бошковић, Осигурање и рестаурација цркве манастира cв. Патријаршије y Пећу, Старинар 8-9 (1933-1934) 90-100, 105-108; M. Canak-Medić, Prilog proučavanju crkve Sv. Apostola u Peci, Зборник заштите споменика културе 15 (1964) 165-172; В. Кораћ, Свети Сава и програм рашког храма 241-242, цртеж 4, претпоставља да су постојале мале бочне капеле. М. Чанак-Медић је пронашла остатке бродова старе базилике и утврдила да је, по издвојености бродова помоћу зидова, стара пећка базилика личила на старохришћанске базилике у Босни. To је, заправо, тип тзв. трицрквене базилике какав се јављао на ширем пространству источног Средоземља и у ширим хронолошким оквирима (уп., на пример, овај тип у Грузији: R. Mepissaschwili, Die Haupteigenheilen der Entwicklung der Drei-Kirchen-Basiliken Georgiens,

 

 

169

 

IIe Symposium Internationa] sur l’Art Georgien, Tbilissi 1977. Недавно је B. Кораћ ископао цркву истог типа, y Мартинићима код Титограда, из IX или X века. Што се тиче проскомидије и ђаконикона у Пећи, они су, кад и остали дограђени делови цркве, изграђени у XIII веку, како ми је то, после нових испитивања, саопштио проф. Ђ. Бошковић.

 

18. G. Millet, L'Art serbe 61-62; исти, Étude 174-179; Л. Дероко, Морача, Старинар 7 (1932) 9-14; Н. Л. Окунев, Монастир Морача в Черногории, Byzantinoslavica 7-8 (1939-1946) 109-117; Историја Црне Горе 2/1, 155-158 (В. Кораћ).

 

19. В. Кораћ, Место Придворице у рашкој архитектури. Рашка баштина 1 (1975) 33-46.

 

20. G. Millet, L'Art serbe 62-64; A. Derocco, Les deux églises des environs de Ras, L'art byzantin chez les Slaves I/1, Paris 1930, 137-146; B. Ј. Ђурић. Сопоћани 34-39 (ca старијом литературом); O. Марковић-Кандић, Утемељење цркава y средњем веку, Зограф 9 (1978) 12-14. Последња испитивања О. Марковић-Кандић допунила су познавање споменика, па и његових обојених фасада.

 

21. В. Ј. Ђурић, Сопоћани 80-87 (са старијом литературом): G. Babić, нав. дело 134.

 

22. А. Дероко, Нов прилог за рестаурацију изгледа Сопоћана, Гласник СНД 3 (1928) 97-98; В. Ј. Ђурик, Сопоћани 40-43, 47-49 (са старијом литературом); О. Марковић, Прилог проучавању архитектуре манастира Сопоћана, Саопштења 8 (1969) 93-97; иста, Куле-звоници уз српске цркве XII-XIV века 44-48.

 

23. Ђ. Бошковић - С. Ненадовић, Градац, Београд 1951, 1-4, т. IXXV; С. Ненадовић, Проблеми рестаурације Градачке цркве, Зборник заштите споменика културе 18 (1967) 27-37 (са старијом литературом).

 

24. О натпису са цркве: Г. Томовић, Морфологија ћирилских натписа на Балкану, Београд 1974, 44. Архитектуру обрадио Ђ. Бошковић, Две бокељске цркве: 2. Црква св. Петра у Богдашићу, Гласник Народног универзитета Боке Которске 1-4 (1940) 34-37.

 

25. А. Дероко, На светим водама Лима 131; М. Ћоровић, Црква у Бродареву, Старинар 7 (1932) 77-82; Ј. Нешковић, Црква манастира Давидовице на Лиму, Саопштења 4 (1961) 88-111; М. Ћоровић-Љубинковић, Археолошка ископавања у Давидовици, Саопштења 4, 113-122; В. Ј. Ђурић, Дубровачки градитељи у Србији средњега века, Зборник ЛУ 3 (1967) 87-93, 101.

 

 

170

 

26. G. Millet, L'ancien art serbe 65-66; H. Л. Окунев. Ариље. Seminarium Kondakovianum 8 (1936) 224-227; М. Чанак-Медић, Сликани украс на цркви Св. Ахилија у Ариљу, Зофаф 9 (1978) 5-11.

 

27. Комплекси српских манастира обрађени су само делимично. У току су ископавања једног броја манастира (Свети Никола Топлички, Свети Петар у Расу, Студеница, Градац, Ђурђеви Ступови, Сопоћани, Пећ, Ариље, Бањска), тако да неки резултати још нису објављени. Важнија досадашња литература:

·       А. Дероко. Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији, Београд 19622, 251-261.

О Студеници вид.

·       С. Ненадовић, Студенички проблеми 48-75, 85-96;

·       М. Радан-Јовин, Однос утврђења и објеката у комплексу манастира Студенице, Саопштења 8 (1969) 63-74;

·       иста, Црква Св. Николе и стари конак у Студеници, Саопштења 8, 75-84;

·       иста, Студеница 7-114.

О Ђурђевим Ступовима вид.

·       Ј. Нешковић, Ћурђеви Ступови у Расу, Рашка баштина 1 (1965) 149-157.

О Богородици у Хвосну вид.

·       В. Кораћ, Студеница Хвостанска 126-135.

О Хиландару:

·       А. Дероко - С. Ненадовић,Конаци манастира Хиландара, Споменик 220 (1971) 19-40;

·       С. Ненадовић, Једна хипотеза о архитектури хиландарске трпезарије. Зборник заштите споменика културе 14 (1963) 1-12;

·       исти, Конзервација пирга краља Милутина у Хиландару, исто, 16 (1965) 175-181;

·       исти, Хиландарски скит св. Тројице на Спасовој води, Хиландарски зборник 2 (1971) 99-112;

·       исти, Одбрана манастира Хиландара, Зборник ЛУ 8 (1972) 91-115;

·       исти, Архитектура манастира Хиландара, Цркве и параклиси, Хиландарски зборник 3 (1974) 85-196;

·       исти, Чесме и цистерне манастира Хиландара. Хиландарски зборник 4 (1978) 141-150;

·       Д. Богдановић - В. Ј. Ђурић - Д. Медаковић, Хиландар, Београд 1978, passim (с литературом на стр. 208).

О Пећи:

Р. Финдрик, Истраживачки и конзерваторски радови манастирског комплекса Пећке пашријаршије 1964, 1965, и 1966. године, Старине Косова 6-7 (1972-73) 175-186 (са старијом литературом).

 

28. В. Кораћ, О монументалној архитектури средњовековног Котора, Споменик 105 (1956) 159-160; исти, Градитељска школа Поморја, Београд 1965, 57-58.

 

29. Đ. Boškovic, Start Bar, Beograd 1962, 103-116; B. Кораћ, Градитељска школа Поморја 78-82; исти, у Историја Црне Горе 2/1, 183-185.

 

30. М. Мušič, Gradivo za proučevanje srbske srednjeveške arhitekture v okolici Skadra, Zbornik zaštite spomenika kulture 2 (1952) 177-182; В. Кораћ, Градитељска школа 70-73 (ca старијом литературом); исти, у Историји Црне Горе 2/1, 178-179; В. Пузанова - Д. Дамо, Некоторые

 

 

171

 

памятники монументальной живописи 13-14 веков в Албании, Studia albanica 11-2 (1965) 153-154, сл. 1-2 (објавиле су остатке живописа из XIII века: делове Успења и св. Николу). Иначе, храм је уништен потапањем у вештачко језеро једне хидроелектране.

 

31. В. Кораћ у Историји Црне Горе 2/1, 134.

 

32. Г. Суботић, Краљица Јелена Анжујска - ктитор црквених споменика у Приморју, ИГ 1-2 (1958) 131-147 (са старијом литературом и изворима).

 

33. О которској фрањевачкој цркви вид. В. Кораћ, Градитељска школа 117; исти, у Историји Црне Горе 2/1, 181-183. О улцињској вид. исти, Градитељска школа 117; П. Мијовић, Вјечно на крајини, у зборнику Вирпазар, Вир, Улцињ (1974) 26, 48, цртеж основе бр. 6.

 

34. О овим храмовима уп. В. Кораћ, Градитељска школа 82-98; исти, у Историји Црне Горе 2/1, 185-195.

 

35. Уп. В. Кораћ, Градитељска школа 58-68; исти, у Историји Црне Горе 2/1, 174-178.

 

36. В. Кораћ, Градитељска школа 42-47 (са старијом литературом); исти, у Историји Црне Горе 2/1, 170-171.

 

37. М. Mušič, нав. дело 182-185; В. Кораћ, Св. Сергије (Срђ) и Вакх на Бојани, Старинар 12 (1961) 35-43 (са старијом литературом); исти, Градитељска школа 17-33; исти, у Историји Црне Горе 2/1, 163-167. Натписи с цркве данас се налазе у Скадарском музеју.

 

38. Đ. Boškovic, Stari Bar 9-20; В. Кораћ, Градитељска школа 33-39; исти, у Историји Црне Горе 2/1, 168-169.

 

39. Основно дело о вајарству у XIII веку: Ј. Максимовић, Српска средњовековна скулптура, Нови Сад 1971, 76-83 (са старијом литературом). Занимљиво је да ни архитектонска пластика на јадранској обали српске државе није дала, у XIII веку, значајнија дела.

 

[Previous] [Next]

[Back to Index]