Путопис дела Праве Старе Србије. I. свеска

од М. С. Милојевића

 

 

ГЛАВА V.

Српска и турска граница, караула, и ђумрук турски, пут до Куршумлије, старине уз пут, Куршумлија и преноћиште у њој, старине цркве св. Николе, пут у Приштину, старине уз пут, нахија куршумлиска и њени становници, ханови, пепељевачки или добањски и подујевски, черкези, одело, обичаи и т.д. вођ чича Сумбер, његове приче, сретај са мутасерифом нишким и секретаром му бугарином и т.д.

 

 

Тек у Крушевцу, и из овог идући до Јанкове клисуре, видесмо нашег друга и вођу до некле кроз краљицу, царицу и праву Србију; тек овде опазисмо, да имамо посла са савршено невештим, као и сами што смо, а поштеним човеком, кои незнађаше ни пута ни језика, као и сами, па и ни обичаје и понашања, која су својствена господарећој раси и земљи у којој су. Упознавши се како ваља са своим вођом, морали смо, а по савету нашег г. ђумрукџије и надзиратеља, остати да преноћимо у Јан: Клис: док нам ненађу човека до Приштине, а тамо како Бог хоће. Дуго су се мучили: кога, од оностраних Арнаута, или боље потурица, да позову? Избори су падали на разна лица, и овима је налажено толико мана; да су одма пропадала. Избор остаде, по предлогу преболне, а ваљане г. ђумрукџинице, на неком старом чича Сумберу, из првог прекограничкног седа Ђетиње. Њега још те ноћи позову, и он пре зоре, без тескере и пасоша, дође. Погодба се сврши за 80. турских гроша до Приштине, за вођарину. Наш чича Сумбер беше прави стари, како у типу, тако и нарави и свему, Србин. Беше то старац од својих 85 год. дуге беле браде и бркова, румен као ружица, здрав као јелен, а лак као срндаћ.

 

— Као да је се самим околностима ишло на руку, да се јошт у нашој страни почнемо навикњавати - на нечистоћу и гадост у преноћиштама. На Јанковој Клисури, ништа више нема: до једно старо дрвено здање; једна стражара дрвена, и механа по плану, но тако влажна и нечиста, да би је требало од вајкада срушити. Због оскудице у кућама, четири собе њене заузимају канцеларије и стан џумругџин; но због плеснн и влаге, од које акта буђају, једва ли ће се и која душа моћи овде две до три године одржати. Сирота добра г. ђумрукџиница увијаше се и превијаше у тешким и страшним боловима долазећим од влаге и плесни. Она беше права мученица, овог несретног државног здања, које би требало још овог лета срушити, да свет непропада и да се неутамањује. Нама одредише једну собу која је сва зелена од плесни и влаге, као гуштер, и ми целу ноћ не бијасмо ни будни ни у сну. Само знамо да су нам добоши бубњали по глави. Целу ноћ изгледасмо зору, као озебао сунце. Напољу се није могло седети, што непрестано падаше киша, а овде су ноћи ужасно студене и без кише. Које са уговора о вођењу и чекању вође, а које опет са обичаја и потребе, да се рано а пре зоре не отварају вратнице, морали смо чекати; те пођосмо доцније, но што смо хтели.

 

У овом чекању и тумарању око простора одређеног овој царини, показаше нам развалине православне црквице. Причају, да се Јанкова Клисура зове због тога; што је, тобож, Сибињанин Јанко, водећи на Косово војску овуда, ову цркву сазидао, у њој пречестио војску и то све за једну ноћ; јер се више овде није бавио. Разуме се по себи: да Јанко није, као римокатолик, ову православну цркву подигао, нити ју је могао подићи за једну ноћ. Случајно име Јанка са Јанковом Клисуром, веже два разна, а можда и три, догађаја, у један односећих све Сибињанин Јанку. Да ли је, одиста овуда Сибињан Јанко провео војску или не, питање је само; но да је цар Лазар провео своју војску овуда и отишао на Косово клето, нема сумње. Црква није била одвише голема, а недалеко од ње налазе се и развалине градића; те ће по свој прилици бити домаћа црква неког српског властелина. Олтар јој је прекрасан округао, обрнут истоку, а сама је била обична грађевина од камена из доба Неманића.

 

Народ овде свети водицу, понекад и крсти по које дете и друге требе чини. Око ње се познају трагови прастарог српског гробља, које засипају потоци са горње планинице такозване ''Варош.'' Овај је са планином, прозван овако, веле, због некада на њој бивше вароши. Остаци гробља показују, да је ово из 13, 14 и 17 века, што ће рећи: да је ово месташце било у старини знатно, опустело у 15 и 16 веку, па у 17 опет се почело подизати, а од тог доба сасвим сатрвено. Дуго смо се и дуго мучили да бар штогод од натписа нађемо; али сав труд беше узалуд. Говораше нам пратиоц, из Крушевца, ког нам ваљана окружна старешина даде; да је било неколико са разним приликама; показиваше места овима, која су буицом засута и т.д. но нама не беше ни времена ни толике воље, да се то извиди. Док смо овуда шврљали позваше нас, да се кренемо, и то је била једна од најчудноватијих минута и разних освећаја у дотадашњем, нашем животу.

 

Ко није нигда путовао; ко никад није остављао не мали прагић свог дома, у ком је рођен, но праг своје земље и домовине; ко се никада није разстављао са свим везама коима се везује за све своје по ближој и даљој крви и сродству; ко се никада није опраштао са свим предметима окружавајућим га, напослетку; ко није тако рећ обамирао, па оживљавао: тај незна и не може знати осећаје овог часа и тренутка, а нарочито преставивши земљу у коју иде, па још њена најопаснија места, Куршумлију и т.д:. Шта смо тада мислили и осећали и сами незнамо, нити би могли сад казати ? Знамо само то, да скоро ништа нисмо ни мислили ни осећали; но смо се били цели удрвили тако рећи. Цели смо се састајали из самих борби, из борби видети што више, прегледати, описати и т.д. и борби које нам сваког часа излажаху пред очи у свима своим страшилама. Страха нисмо имали, но смо имали одвратности, укочености и дрвености.

 

— Поменута господа, већ су се договорила била шта ће и како ће да кажу, само да би што безбедиије стигли до Приштине. Они и сами нису одобравали овај пут, коим жива душа поштена, ван разбојничка, нити је веле ишла, нити ће икада ићи, не само из наше кнежевине, но ни из других земаља. Сву ноћ драгу стуштила је се била страшно густа и студена киша, да је у јутро све живо дрктало. По општем савету, наш зимњи капут морали смо оставити, да се не би ко на њ полакомио; те смо без њега такође и сами дрхтали. Јарко сунашце час је изкакало из огромних влажних и студених чељусти црно-тустих облака, час је опет пропадало и нестајало га. Овострана званична лица, преко свог обичаја, ваљда због влаге, нису долазила да на српским вратницама лупају.

 

Ово је поменуту нашу господу прилично изненадило, и страшило, јер су их очекивала; те да нас у земљи и под нашом влашћу, тек онако мимогредно препоруче. Ићи, ради тога тамо и сами нисмо одобравали, као и остали јер је се увидело; да би нам то, као имајуће изгледицу неке званичности више нашкодило, но користило. Дуго су се оба наша ваљана чиновника мувала, док ни муву чича Сумбер неразтера опоменувши их да иду да обиђу своје комшије, и да виде што их то, данас преко свакидашњег обичаја нема. Тако и би, и г. Ђумрукџија, г. надзиратељ., буљубаша, са још једним момком, чича Сумбер, ми и наш друг са нашим коњима, кренемо се нашој недалекој граници.

 

Прве вратнице прођосмо, друге па и треће, или последње, од којих и с једне и друго стране иде плот, који одваја један и исти народ, једну и исту децу, једне и исте свете мајке Србије. Он је пројурени нож: кроз сред жива срца нашег народа; он је узрок датом назадку, нашој слабости, крџавости и чамотињи. Он нас двои, дели, одрођава, утамањује; он је жива рана, кроз сво срце наше свете Србије, која не да, да се делови његови саједине и споје, приљубе и сроде; те да направе и створе једно природно и рођено цело срце, целу народност и земљу.

 

Боже мој, овака мала и ништава плотина, коју може ваљан момак прескочити, има такву чаробну силу у себи, да је страшило свега племенитог и доброг, и утаманиоц свега човечанског и божанственог на овој земљи! Наш је друг био сав пребледео као чивит од страха, званична лица непрестано су се договарала, како ће и шта ће говорити и т.д. а нас су биле обузеле страшне и одвратне мисли; те је тако, цео наш кариван изгледао, ваљда, жалостан и смешан. Чим се прође наш плот, одма се из прекрасног катловиног нашег кланца, наиђе тако рећи на праву Клисуру. Оба брега, и над њима брда, над речицом Блаташницом, као да тежи да се један на другога згромадишу. Блаташница, која изнад Монастиришта срп: села у турској страни протиче кроз једно језерце или блато, са чега се тако и зове, — прескакаше са стене на стену, које јој имадоше доброту окрајци Копаоника и Јастребца, на турити на врат. Па не само она, но и ми сви морали смо, угледајући се на њу тако исто чинити, и благодарећи добром удесу, ми се са г. ђумрукџиом, буљубашом и чича Сумбером, неувалисмо у вале њене; док их сви остали огледаше на своим дреама, а нарочито стари г. надзиратељ, једва их изтера из својих старинских и правих, изшараних обтокама —гајтанима — потура.

 

Нашем чича Сумберу особито мило беше, што тако сретно прођосмо; јер је он по томе рачунао и предсказивао, кавав ће бити даљи пут? Тако исто и наш коњ неували се у вирове њене, док мањи, а чвршћи и млого срчанији, такође наш, али уступљен нашем момку, овога кривицом окупа се заједно са прњама на себи. Чича Сумберу не беше ово мило, и ако несматраше, да му је брига и за овим. Њега је сматрао као неког прилепка — пришиђелдију — уз нас.

 

Док смо се овако храбрили, договарали, скакали и т.д. са једне стене, на другу, као прави паклени син једна висока људескера црна као угљен — што се одела тиче, а иначе што лица и принадлежности овога тиче, плава, — грахоташе се дивљим, подсмешљивим смехом, питајући најбрезобразније : ''како си море ђумрукџибаша, надзиратбаша?'' Само буљукбашу и његова друга мимоиђе, показујући се првоме одвећ учтиво и лукаво, а прече ћи се на његово оружје, другог презираше И неудостојаваше га ни свог, као погледа, акамо ли говора. Међутим ласно је се приметило, како су му играле усне при погдедима на оружје буљукбаше и његова момка. Наша му се господа одазваше што може боље и учтивије бити, ваљда као никада до сада, а на захтевање његово дадоше му више, но што је искао, дувана. Он нас из овог кланца, или управо праве, клисуре, доведе, званично, до карауле турске.

 

Мислимо да је караула турска сваком добро, позната, а нарочито онима, кои су долазили до граница наше кнежевине; те је с тога и нећемо како ваља описивати. То је управо двобојна кућа, као чардак; долњи јој је бој, обично, или озидан, или од дебелих балвана, па улепљен, изшаран у место украсима, шарама и прозорима, дугим а уским прорезотинама, кроз које се, у обсадном стању, пуца. Горњи јој је бој такав исти, но само ужији од дољнег, јер је свуд унаоколо отворен трем, са ког стражар прегледа околину. У овом трему, као и у главном његовом делу, такође су ове прорезотине, за пуцање. На горњи излази се из дољњег боја, и то са средине његове, преко стубља које на средину горњег боја излазе. Стражара је ова сва олепљена, а да ли је зидана или је дрвена, незнамо, али то: знамо: да је одвећ стара, чађава, црна, прилично опала и страшно нечиста.

 

Стражар нас уведе у ову, и то дољни бој њен, сав страшно нечист и са ђубретом, без претераности, до појаса човечијег, ако не и више. Ту ти ништа друго и нема, до ђубрета разноврсног, а нарочито остатака и трагова од разних дроњака, изквареног оружја, обуће, косчурњача, од све животиње, коју мухамеданци једу и т.д. Чим смо ушли у дољни бој ове стражаре, озгор је се зачуло, најпре званично од две ђумрукџије и ћатипа, па и од осталих до 14. гласова, ожђелдија — добродошлица — нашем ђумрукџији и надзиратељу. На горњем боју сви су се били скупили око ватре, као гавранови и орлушине, око лабине какве. Ту ти је се могао видети тип чисти српски у потурице Срба, а сада тако званог Арнаутина; тип, смеса српског, и османског, шкипског и османског, шкипског и српског османског и циганског и т.д. Једном речју, ту је унеколико било преставника свију народности, које као гладни вуци нагрнуше на ову праву и чисту српску земљу.

 

Гад, бео, црн и црвен, коме нема броја, нечистота, ђубре, одвратност, састав свију смрадова у један, дивљи погледи, као у згранутих и бесомучних, учинили су ужасан утисак на нас, у коима је било више, одвратности гадности, бљувотине управо, ако се смемо изразити како је било, но што је било страха, ужаса, доброга и лепога. Представите себи толику гомилу људи савршено црних и масних, која се необлачи у години дана ваљда једном, која се можда никад и не чешља и не пере, и која се начечала у малој стражарици, непочишћеној, ваљда од кад је направљена; па ћете моћи преставити гадост и одвратност, нарочито за онога, кои, први пут у свом животу, гледа такве призоре. Један болан раздевен и свучен, кашље и лежи; други дрема и куња; трећи пуши и плуцка; четврти пије каву и т.д. и то све без икаква реда и поредка.

 

Чим смо поседали, осуле су се каве, по старешинству, а од стране наших пратиоца, опет дуван и т.д. Истина да су почаствовали и нашег буљукбашу, али преко воље и тек онако показујући јавно мржњу и одвратност према наоружаном Србину, кои би требао, по мишлењу ове господе, да је само чиста раја и измећар. У дугом пуном свакојаких лажа и измишљотина говору, дошло је се било и на саму ствар, ради које је се мењао говор час српски, час турски, а час опет арнаутски. Нерадо су нас сви погледали, и то све не радије, што су се наш г. Ђумрукџија и г. Надзиратељ, тако рећи спотицали у говору, као да смо, час једноме род, другоме својта, и т.д. и као да час идемо у род у Приштину, час као у отачаство и т.д.

 

Чудна је ствар код оних потурчених Срба. Они вам говоре лале миле, ласкају вас и варају османлиски и азијатски све дотле, докле недође ствар која их се тиче. Кад ово наступи, оставе одма наличину азиатску, па ти се обрне у правог Србина: постану озбиљни, званични, надувени и т.д што као Османлије, и азиати немају; јер су ови учтивији и лажљивији, што се више њих самих ствар тиче. О нама и нашем пасошу наступи таква тешкоћа, каквој се нико није ни надао.

 

Један ђумрукџибаша,  дугачка људескара, тела босанског, а облика српско-османског, скочи и слети доле, те, са највећом ватром и суровошћу, негледајући на толика погранична пријатељства, прегледаше све на нашим коњима, у самарима и свуда, па и нашег вођу прегледаше до гола тела. Мрко га је гледао наш пандур са карауле, тек по кад кад пустивши му у говору по коју муху. Сиромах стари и добри наш г. надзиратељ више пута слеташе доле и турски га блажаше, ама све узалуд. Ствар је дошла и до нас и негледајући на све препоруке, пријатељства наших чиновника и остало у мал што и нас самог не прегледаше. Овоме је се јако одупирао г. ђумрукџија, кои беше ватрен и нагао, и г. надзиратељ, кои беше прави Османлија у понашању и нарави, а и говораше турски боље од свију ових потурица Срба, зашто му сви у опште одвећ завидеше, а нарочито ђумрукџибаша.

 

После дуге муке, једва се опростисмо беде и невоље, те нас непрегледаше, и то не, благодарећи нашој овој господи, но болном буљуукбаши турском, кои напомену, да је погинуо кнез Михајил, а то ће рећи: опасности нема од кнежевине! Пошто се и то сврши, беше дуга мука око наплаћивања ђумрука за коње, и ствари нашег друга и момка. Ђумрукџибаша турски слеташе непрестано и испитиваше нашег сапутника: одкуда, за што, куда, ради чега идемо, коме ћемо ? и т.д. У овоме му непрестано смешташе наш г. надзиратељ, који такође, и сам непрестано слеташе. Љутит што нишота није дознао, а није ни имао шта дознати; јер беасмо прост путник, мучаше се око наплаћивања ђумручине-царине.

 

— Тражаше по своим тевтерима одређену наплату, а то - ће рећи хтео је ову забашурити, па више наплатити. Наш г. мумрукџија, познаваше таксу турску прекрасно и непрестано га упућиваше на његове листине од тевтера, које јасно турски потурица читаше. У овоме виде и наш ђумрукџија, да није наплатио ђумрук на неку срму нашег момка, те ти и он ту наплати. Ово је имало и добре и зле стране. Зле што се наше кесе тиче, а добре, што се сасвим умири потурица, кад виде да и наш ђумрукџија наплати ђумрук. Дође реди и а наш пасош и ћатибеј или бег—једно српче од својих 17-18 год. из Ниша — нехтеде дуго, да нам изда пасош турски, упућујући нас: да идемо преко Ниша, куд остали свет пролази, и т.д. наводећи, да овуда нико, ван хајдука, Арнаута непролази и т.д. а нарочито: да из кнежевине, до данас, овим  путом никад а нико није прошао.

 

Овде се сад највише ствар замрси, али настојавањем поменута наша два господина, а нарочито г. ђумрукџије, кои већ сасвим у ватру дође, — пође посао. Наш Србин рече: да он све види и зна све ако није знао баш ништа ама само за љубав комшилука пропушта нас овуда и т. д. као да овај пут није за поштене путнике; но за разбојнике и хајдуке. Смешно је ствар наводити, како се под видом шале, озбиља прети. Да наш ђумрукџија не рече ћатибу турском: ''кад пређеш к нама ударићу ти 100 песница,'' неби било ништа, и ми би се морали вратити; те чак на Ниш ударати. Ову његову претњу остале потурице одобрише; те мој ћатиб написа, на црвеној хартији, свој турски пасош, за српске чиновнике, а наш врати, као непотребан зањ.

 

Нема неколико месеци, пред нашим путовањем, како је султан издао за српске поданике ове црвене пасоше. Ово је учињено из неколико узрока. Бивало је од наших трговаца тужби, како се наши пасоши, или попутнице, неуважавају; но им се натурају, за скуп новац, турске тескере. Власти турске опет жалиле су се: да неразуму српске попутне листе; да су Срби у турској равни њиховим поданицима; да са овима имају једна права и т.д. и да им се морају и тескере турске давати. На захтевања нашег Намесништва кнежевог достојинства, ови су пасоши издани; али и овде је порту руководила, политика. Она зна, да њене све власти незнају турски; па је издала ове пасоше на црвеној хартији, да би по овој знали којој народности, носиоц ове листе, припада и према томе строго и обазриво на њега пазили.

 

— Не, у нас међер не каже се, узадуд; што ти је турска посла? Тако је и овде било. При самом поласку вашем, и пошто се наша званична лица, са турским, измирише, опет, ова последња, непрестано запиткиваху: а ко сте, а куд ћете а шта ћете, а ради чега ћете ? и т. д. Сам чича Сумбер, кои такође јемчаше: да ће нас право — т.ј. мене — одвести у Приштину, при говору, у стражари, према овоме, мењаше и боју у лицу и погледе, па чак и понашање. Наш сапутник и вођ одрицаше и познанство па и икадашње виђене са нама? Једино тврђаше: да смо га нашли у путу; да је погодио с нама, да нас на свом коњу однесе до Цриштине и т.д. Он нам и име незиађаше! Нас је ово страшно и љутило и зачуђивало; ама доцније видеће се и друге још прилике, млого веће и чудноватије од ових. Једва се већ једном опростисмо ове проклете, несносне и гадне стражаре турске, која нам је најдубље у души остала од целог пуговања по краљици и царици Правој Србији. Беда је друга била, што нисмо никада јахали на самару и његовим, од конопца, стременима — узенђиама.

 

— Како се, за неколико минута, одмакне од карауле, пружа се прекрасна, високоравна и хумаста котловина, међу окрајцима Копаоника и Јастребца. Дивота и красота њена неможе се описати и преставити. Блато је било велико и ми сврнусмо у лево уз мутни и брзи ваљајући се из наше стране кишни поток, селу Ђетињу. Не дошав кући нашег чича Сумбера, у дивној долиници, чекасмо га више од 1. часа док се спреми и договори са домаћима. Он нам овако рече, а у ствари беше друго. Њему је се чудновато учинило; понашање спрам нас турских стражара и чиновника те је се нарочито задржавао, забацивши траг нашем путу, док невиди: шта ови мисле? Он је с једног брдашца гледао на стражару и Куршумлији водећи пут, неће ли кои, од стражара, овуда проћи? Ако би ма ко случајно, и ма за чим, и куда, ишао био би хрђав знак и он би нас од своје куће претурио преко плота, у нашу страну. Чекао је докле год нису отишли наши у своју страну, и пошто се иако жив, из стражаре, по речима његовим, само због хрђава времена, непојави, пођосмо даље; али опет не правим путом, но разпутицама, покрај, и недалеко од пута.

 

Једино нас је, због оваквог понашања стражара, он водио до Приштине, а иначе, у сваком другом случају, мислио нам је дати свога сина, да нас одведе. Често је наш чича Сумбер огледао се на све стране, што је месни обичај кроз сву Турску, а нарочито је мрко погледао на главни пут, чиме је показивао зебњу и стрепњу од стражара и власти турске. За европског човека, је ова ствар чудновата и невероватна; али за човека из ове стране, и путника по њој, ствар је и на свом месту и истинита. У Турској најнезнатнија Потурица, а нарочнто где власт судтанова није сасвим продрла, — а где власт она — може спасти живот највећем зликовцу, као и најневинијем човеку. Живот човечији зависи не од воље онога коме припада; но од прве сретене потурице, — и ћејфа власти, — која без икакве одговорности прождире ни крива ни дужна здрава и читава човека.

 

Примера имамо баш са нашим једним чиновником ког су ниже овог села, где се сада находимо, на месец.дана пре повратка нашег у кнежевину, уједанпут на правди бога убили; па никоме ништа ка и два на путу.

 

— Као што смо горе напоменули наш вођ чича Сумбер врдао је и са правог пута час у лево, а час у десно, слазио, замећући траг. Кад већ напоменусмо пут, онда нам ваља казати: да од наше границе до Косова иду три пута, и то два коњска, — а врло лако могли би бити и колски само мало да се поправе — и трећи колски на Куршумлију. Тако од Јанкове Клисуре, осим у лево оставшег Ђетиња од своих 30 кућа потурица, долази прво село: Чучале за 1 час од наше границе. На наша питања чича Сумбер рече, да је турско-арнаутско — а по другим путницима, српско, село од 15. к. — Друго је Сибница 1/2 часа од Чучале 20 к. а. 3. Трабуње 1/2 ч. 30. 1/2 с. а. 4. Барбатовце 1. ч. 30. п. 6. с 5. Спонце 20 а. или Потурица. Кад се изађе из Чучале одма се протеже више од 3. часа прекрасна хумиста котловина међу планинама. Ову, на неколико часова пред Куршумлиом, сужавају и своде у клапац огранци Копаоника и Јастребца, кои се зову Лепеницом планином, а она је је обрасла прекрасном младом грмовом шумом.

 

А кад се прође и ова тако звана Лепеница планина, наступа опет котловиност пред самом Куршумлиом, до које се долази непрестано слазећи и спуштајући се низ Лепеницу. Други десни пут, а по окрајцима Копаоника прелази из наше стране међу Пачерадом ар: или потуричким селом од 15. к. и. Павашницом срп: од 25. к: удаљеним за 1. час од наше границе. Од Павашнице долази се такође у српско село 2. Магово 3/4 ч, од првог, а са 30 к. Из овог се иде у Трећак 1/2 ч. срп. село од 20 к. 4. Д, Левиће 1/4 ч. 20 к. ср. 5 Г. Левиће 1/2 ч. 30 к. ср. 6. десно од Кнежевца срп. Спрам њега се прелази преко Топлица реке, па се долази 6 у Порада срп. село 1 ч. 7. у Жалице, такође срп. село, 8. у Калимонце 1/4 ч. срп. село, 9. у Луково срп. село 10. у Сеоце срп: 10. Требиње на Лабу српско 11. у Мауриће пот. село.или арн: 12. у Бачиће срп. 13. у Речицу срп: 14. у Трвовицу срп. 15. у Мургуле срп. 16. у Брест срп. 17 у Бајчину срп. и 18. у Главник ар: село крај Лаба.

 

У Главнику се састају сва три пута. Колски пут од Јанкове Клисуре, као и коњски, са ког смо сашли иде: 1. Чучале, 2. Пребреза 25. с. — а коњски од Чучале иде у Паново 1 ч. од Чучале 20 ср. кућа са знатним и прекрасним веле језерцом, кроз које пролази Блаташница — 2. Грбовац 10. с. у Пребрези састају се оба пута, па покрај речице Гргр или Гргур, — која иде чак са Јанкове Клисуре — и села Ресице, Мужаића и Гргр долазе у Блаце 1. ч. од Пребрезе. Одавде се опет раздвајају, и коњски иде право Куршумлији, а колски у лево, те код Д. Драгуше арн. села прелази преко речице Бачке и долази у Г. Драгушу такође ар: село. Одавде пскрај Белојне ар: и Бачке долази у Туларе ар: из ког прелази преко Топлице и повраћа унеколико к западу. Од Тулара иде у Точање 1/2 с. а. из овог у Грабовницу. Из ове у Лозну ар. на Крчмар такође ар. село, све уз Топлицу.

 

Одавде већ иде право југу и долази на хатар села Кастрата, Тиховца и Високе ар: код које је и кула. Из ове долази у Лумницу, Рударе, Дешишку, Орачу, Попаштицу, Калудру, Рачу, Мердар или Мрдар па Падујево (или Надујево - нејасно у књизи), све сама ар: села, изузевши 3. села черкезска с леве стране пута. У Подујеву се саставља са коњским водећим од Куршумлије.

 

А овај — коњски — од Куршумлије па до Подујева пролази ова села, и то уз Бањску која се 53. пута гази: 1. Љутена на страни а при Топлици, 2. Кастрати, 3. Мернице,  4.Тиховац, 5. Врела, б. Бањска, 7. Добиновац, 8. Пепелевац, 9. десно, у страни, Крпиме и Пакоштица, 10. Сибовац, 11. Дубница, 12. Обранча, 13. Летонце и 14. Подујево. Од Подујева оба пута иду све низ Лаб до Главника у ком се и овај десни коњски састаје.

 

Из овог сва три иду до Приштине пролазећи ова села од Подујева: 1. Веља-Свеља, — 2. Гртовце, Белопоље и Жуковић, на страни, а при речици Брвенику, која се овде улива у Лаб, 3. Лужано; 4. Лупча, а и Луга, 4. Вранидол, 5. Пргавце,.б. Бешиња, 7. Бакшија, 8. Брница све ар: изузевши последње и на страни 9. Маковце срб. па Приштина.

 

Коњски пут преко српских села најкраћи је и веле нема више од Паваштице до Приштине од 14. часова. Но причају, кад би се могло са врха нашег Копаоника ударити право па село Рампиште, могло би си преким путом за 10. часова доћи. Други коњанички пут преко Куршумлије, рачунају да је до Приштине дуг 26. часова а трећи или колски, рачунају да је 30 часова.. Како овде тако и свуда, ваља цриметити за часове по турској, да се они спрам коња и огледају; те је отуда пословица, и одговор кад се ко запита за простор какав, колико часова захвата: ''какав хат, такав и сахат''.

 

Први пут има највише природних тегоба у себи, а добрих страна у томе; што се пролази кроз сама чиста српска села, која се са средњег или куршумлиског пута, прекрасно виде, на огранцима голог Копаоника. Њих смо, са засеоцима, набројалим прибележили преко 55 од коих су осим већ поменутих: Равниште, Бозољин, Белобрдо, Судимља, Чокотар, Белопоље, Блажево, Домишевина, Градац са раз. старог града, цркве и гробља старих, Ковизне, Витоши, са раз. црк. св. Аранђ:, Кијевчићи, са раз. св. Петке, Копарића, са поновљеном црквом! Борчани, Граничари, са поновљеном црки. и школом, Јелакци са раз: црк: Стануловићи, Лазна, Родељ, Кајково, Тврђани, Лепосавићи, Сеочаница, Сељанци, Весаковци, Митровица са раз. црк. св. Ник: Требиње, Мрче, Беласица, Штава, са обнов. црв: Маринци, Белостена, Шургула, Боранци, Радоње, Иричићи, са раз: црк: св. Атан: Трешница, Бабица са обновл: црк: Сеоци Луково, Љутово, Пардуси, са раз; св: Јов. пред: Порада, Калолиманци) Жаљица, Гошића, Паваштица, Магово, Трећак, М.. и В. Левиће, Кнежево, Папрадња, Егриште. Осим ових села живе Срби и у овима између наше границе, Топлице и у њу уливајући се речица: Плане, Трнове, Дреновца, Брезнице, Сварче, Белонице, Гргрьра — Гргура — и Бачке: 1. Монастириште, 2. Чучале, 3. Папово, 4. Грбовац, 5. Пребреза, 6. Блаце, 7. Чуњгула, 8. Спонце, 9. Мирница, 10. Д. Мекуланци, 11. Г: Мекуланици, 12. Перониска, 13. Пачеради, 14. Гајиновца, 15 и 16. Д. и Г. Брезница, 17. Прекопуца, 18. Брезница 19 и 20 Г. и Д. Сварча, 21. Петровица, 22 и 23 Г. и Д. Рјезница, 24, Петровац, 25. Булатовац, 26. Анадол и 27. Буковац.

 

У сваком овом селу има у средњу руку по 20. кућа што износи 540 срп. кућа Причају да има свега око 100 села у куршумлиском кадилуку или нахији, од ових су черкеских 5. а свако село има по 100 кућа, што износи око 500 к. Српских око 40. села по 20 кућа 800 к. даље има 50 ар: по 20 кућа 1000 к. и Потурица 65 села по 20 кућа 1300 к.

 

Од арнаутских и потуричких села ова су су најзнатнија: 1. Г. Селова, 2. Загоњеви, 3. Жуча, 4. Дјелова, 5. Влахиња, 6. Дугакула, 7. Невада, 8. Перуник, 9. Дугалуга, 10. Стрпаћ, 11. Мужаћи, 12. Престрешња, 13. Међухан, 14. Слимоне, 15 и 16. Г и Д. Драгуша, 17. Кујунџић, 18. Маџари, 19. Брезнић, 20. Дренова, 21. Претежање, 22. Белонина, 28. Калудра, 24 и 25. Г. и Д. Коњуша, 26. Плочник, 27. Туларе, 28. Бачка, 29. Дарча , 80. Вршац, 81. Новосело, 82. Белопоље, 33. Лепенац, 34. Дрвин, 38. Дренова, 36. Могаћ, 37. Ситница, 38. Рашица, 89. Жубота, 40. Пљачковица, 41. Мачковићи, 42, Раставица, 43. Тиовица, 44. Попурка, 45. Баркатовка, 46. Кончели, 47. Тмава, 48. Стубља, 49. Суходол, черкезско, 50. Точани, 51. Буњачи, 52. Ложна .3. Крчмара, 54. Мирници, 55. Данковићи, 56. Бозоглова, 57. Лучићи, 58. Тмава, 59. Страпац, 60. Ревута, 61. и 62. Коњучик, 63. Стрдан, 64. и 65. Д. и Г, Рјесница, 66. Меровци , 67. Плава. 68. Кукавце, 69. Белавода, 70. Губетино, 71. Г. и Д. Топаница, 73. 74. Г. и Д. Бојастиша, 75. Пестише, 76. Старосело 77,. и 78. Г. и Д. Слатовци, 79. Цркоја, 80. Широкањива, 81. Крушевица, 82. Вича, 83. Точање, 84. Гробовница, 85. Крчмар , 86. Дединци, 87. Товрљан, 88. Арбанашка, 89. Уит (или Упт), 90. Статовце, 91. Лосна, 92. Космаша, 93. Братовица, 94. Поломи, 95. Механа, 96. Кастрата, 97. Тиховац, 98. Висока, 99. Рударе, 100. Врела, 101. Бањска, 102. Лумница, 103. Десишка, 104. Орача, 105. Попаштица, 106. Калудра, 107. Рача, 108. Пакоштица, 109. Крпиме, 110. Пепељевац, 111. Дубница, 112. Добиновац, 113. Рампишта, 114. Бубљица, 115. Брестовце, 116. и 117. Г. и Д. Коњувица, 118. Златна, 120. Мађина, 12. Житнипоток, 122. Момчило, 123. Кошница, и 124. Дух.

 

Ми се задржасмо око ових села и путова, а заборависмо навести и напоменути: да се баш скоро на врху ове Лепенице налазе развалине и урвине од цркве, коју чича Сумбер зове св. Петка наша. На питања наша истина се сбуни; али у брзо одговори: да је то џамија св. Петка. Да ли је се одиста ова црква овако звала или не, незнамо, доста је то, да чича Сумбер, код остатака живописа, немаше куд ни камо, а нарочито пошто наиђе на трагове надгробног надписа у ком су наша старосрпска писмена из 13. века. Речи се од ових нису могле сложити с тога што је камење и сувише оштећено. Шта више, пролазећи мимо кућа потурица, тако званих, куле њихове све су подигнуте од отесаног и прекрасно урађеног камена, кои је дигнут са наших светих споменика и старина. Чича Сумбору није се допадало ни најмање наше завиривање и разпитавање о свему. Он би час црвенио, а час бледио, као крпа; ми смо га ублажавали, нудећи му коња да јаше, на што је врло радо пристајао, а ми смо пешачили. Наш пратиоц, или названи вођ још од Београда, није се хтео, целог пута макнути с коња; па ни одјати да само мало иде пешке.

 

Даље идући до Куршумлпје наиђемо још на 6.-ре развалине, од старих цркви и монастира, и на једне од градића неког, са траговима од прастарих гробља; али чича Сумбер, или незнађаше, или нехтедиаше баш ни речице казати о овима. Напоследку је се до тога био наљутио, на наша шеврдања с пута, да нам је казао: да он својом главом јемчи за нашу и да, ако хоћемо да нас одведе здраве до Приштине, уза њ, идемо, иначе неузима на се одговорност. Говораше нам, да ни стопе од њега и не измичемо и неизостајемо, и он је имао право. Већ је се уватио био густи мрак, а ми још недођосмо до Куршумлије, негледајући на наша татарско јурење. Прође већ и два часа ноћи, а ми, спуштајући се, тако рећи сунавратке, низ огранке Лепенице у провалију, код њом, Самоковом, Кршумом и Добном, под коима је Куршумлија, — прегазисмо Бањску, те опет уз крш и литицу тако рећи, једва докобељасмо, јадни и уморни у далеко чувену Куршумлију.

 

Ми је зовемо варошицом, или боље Паланчицом, а овдашњи становинци Шехером, и не би је мењали за Ниш и Нишку тврђаву, тако веле. Није шала, паланчица на самом камењаку, коју обливају, Топлица а у њу од југа уливајући се Бањска, од сјеверо-запада Лепеница, од сјевера Кршумица и од сјеверо-истока Самоковица, која извире из Самокова сјеверо-источне планине од Куршумлије, па се ту улива у Топлицу. Кршумлица такође извире недалеко од Куршумлије вароши из планине сјеверно од паланке, Кршума, па се у овој варошици улива у Топлицу. Лепеница слива се са Лепенице планине, западно од Куршумлије и овде се улива у Топлицу, а Бањска долази од Бање Милоша Обилића, под јужном високом планином Добнон, и овде се улива у Топлицу. Није шала Шехер Куршумлија има, веле, своих око 2000 и неколико домова, 3—4. порушене готово џамије, од коих се у 2. клања и моли свецу Мухамеду, 6. трагове од развалина српских цркви и монастира, на Кршуму планини, која је се пређе звала другчије, трагове од развалина неког српског града и т.д.

 

Како је се у старини ова планина звала незна се; неки нагађају да је се тобож звала Топлица, други Расина, а неки чак и Бања; али је све то само жив ми Тодор, да се чини говор. Потурице би знале, но неће нипошто ни речице да кажу. Од поменутих 2000 и неколико кућа, ако их одиста оволико има, само је 150. арнаутских, 50. турских цигана, а преко 800 потурица или Срба мухамедове вере. Но као најважније ово је: што се овде налази само један једити ханџији, или крчмар, Србин из Приштине, неки Аксентије, и тај једини држи под кирију крчму, а боље урвину турску. Што неки путници наводе: да има неколико десетина српских кућа и одвећ мали број мухамеданских, слободно можемо рећи: да су их обманули и у једном и другом.

 

Тако дакле, у целој овој нахији, ако су бројеви казаних нам села и кућа у њој одиста верни, било би: 1. У 40 села српских по 20 кућа у сваком, што је одвећ мало свега 800 к. срб. 2. Потурица у 65. села по 20 кућа свега 1300. к. п. 3. Арнаута или Шкипа, — а боље и овде да се узму у потурице или Србе Мухамеданце — у 50. села по 20 к. = 1000. к. а. 4. у 5. села Черкеза по 100 кућа 500 к. ч. 5. у Куршумлији потурица око 800. к.п. 6. Шкипа око150.к. а.7. Цигана око 50 к.ц. 8. Срба 1. в. свега дакле 4.701: к, а. то ће рећи око 20.000 душа оба пола.

 

Потурице дакле, или Срби мухамедове вере, узимају мах над Арнаутима, ако се могу назвати овим именом поарнаућени Срби. Мухамеданство је овде по свему и у свему господареће и с тога становници куршумлиске нахије, веле, неби своју Куршумлију мењали ни за једну паланку, па ни за градове и паланке; јер је у свима тима смеса разних вера, па је често мухамедова у најмањем броју. Осим, веле, 100 џандара — биће претерано — и Мудира Османлија или Туркуше — џандарима се незна права народност — остало је све из ове и оближњих нахија. Сви су, почев од хоџа и дервиша, па до шегрта и најмање деце овдашњи, а не туђини и странци — јабанџије — Што пак и сада тако зване Арнауте увршћујемо у чисте Србе, кои научивши, из невоље и политичких узрока, шкипски, свој језик оставише; о томе ћемо мало ниже рећи коју.

 

Пре свега сада нам ваља одахнути душом; јер смо које на нашим ситним коњичићима васдан се трескали, а које опет ми и чича Сумбер пола се тресли, а пода пешке жичила, што није најпријатнија ствар по дубоком и густом блату, Крчма-хан или боље крчмиште и урвине од ове, леже готово усред шêра Куршумлије и чин нам се да је највеће здање, или боље, понајвећа је пустолина и развалина у овој паланци, ван ако се неизузме сарај, или царска кућа, у којој мудир, са куршумлиским меџлисом — саветом — и своим заптијама, — сејменима џандарима. — туркује. И ако су била прошла 2. часа ноћи, у Куршуалпји није, као по другим турским паланкама, да чим викне оџа на јацију — вечерњу молитву, — становници су већ сви у постељи, а нарочито вере робујуће мухамедовој.

 

Овде није тако с тога, што је цела паланка правоверних, а ови се ни од кога, кад су сами, небоје; те с тога тако рећи цео овај шер беше дигао урнебес у свима своим кавама. Уз тамбуре и шаркије мењале су се песме, час на српском, час шкипском, а по изредка, и тек само по неколико речица, и турском језику. Нема тога превоверца из целе ове, и оближњих, нахија, који неби и најмању и незнатнију прилику употребио, а да, недође у ова шер правоверних. С тога они врло редко — и ваљда од како је Куршумлије свега два три, госта, странца, — и врло јевтино воде странца, гледајући на путу још да учине то, што треба; те да нога неверника неоскврни правоверних, и ако ће мали, али свакојаки свети и прави правовернички, шер.

 

Напоменути урнебес није се односио овој огромној урвини турске крчметине, или ханетина, у којој беше закупник Срб из Приштине. Овај беше мањи од маковог зрнцета, што доликоваше самој урвини, а маснији и прљавији од свег ђубрета овог правоверничког шера, што одговараше и овоме и урвинама овим. На велику нашу лупу и дреку арнаутским језиком, ханџибаша једва се окуражи да најпре провири, одшкрине, па и отвори вам врата, презајући од дима и пламена пиштоља. Мало се орабри кад виде нашег чича Сумбера без оружја и кад овај проговори србски; ''ама човече божији, што неотвараш већ једном? Море, знаш ли погибосмо од умора и лоша пута васдан путујући ?''

 

Чича Симберу боље доликоваше српски, но арнаутски, језик, а он га боље и знађаше од арнаутског у коме се, чини нам се, врло мало разумеваше. Но то му не само неразумевање, него готово и право незнање, несметаше, да се не зове Арнаутином, али не никако ни за живу главу, Шкипом. На ово име, чини нам се, подједнако мрзиаше, као и на име Срб, Османлија, Туркуша, Ђаурин и т. д. Описивати ову урвину и пустолину било би а досадно и глупо, а управо је и немогуће; јер да се све што се зове гадом нечистоћом и ђубретом на земљи, стрпа на једно место, неби било нечистије, гадније, смрдљивије и поганије од турских ханова.

 

Наш старац Сумбер, и ако је већ прави—ак —Турчин т.ј. Мухамеданац, и ако је више од 80. год. претурио, у младим годинама арајући, грабећи, убијајући и отимајући, а сада у старим већ и без оружја иде, јер је у неку руку као светац, — опет и њему самом, као Србину по народности небеше мила и права ова гадост и нечистота, која је своина Османске расе. Он говораше, да само због ове неволе почешће обилази шерове — паланке — нерадо свраћајући у ове. На захтевање донеше нам по једну, гаднију од сваке пачваре, изцепану и трошну рогозницу — асуру.

 

— Дуго је се нешто у једном тукарићу комешало, докле непоче да одпушта позамашније шале на нашег Сумбера. То беше некаки Србин нз Црокупља, кои одавна познаваше старца, ама немаше прилике да га изпрескаче барем речима, кад неможе делом. Које због тога, а које због нечистоће јер немогасмо дахнути, одосмо на тако звани горњи бој; али тамо црње и горе. У свима су хановима у место соба димњаре—оџаклије—и то у онима, кои су грађени одскора, ја у старима нема ни од тога нигде и ништа; но се спава са коњима заједно и у ђубрету и мокраћи коњској. Ми обиђосмо све димњаре ове, и једна нам се учини понајчистиом.

 

У Турској се нескида ни један путник па и ни један сељак нигде и никада, тако рећи, ван времена преобука. Ми се такође нисмо скидали, до што смо по обичају, опрали ноге; па се одма обули. Тек кад је жижак донешен гад у свему и свачему показао је сву своју силу, снагу и мложину неизброиму и не схватиму умом човечијим. Из тавана, изрешетаног куршумима, падале су, као дажда, стенице, одоздо навалиле буве и белке — као и свуда — еде се, негледајући на страшан умор, мал неполуде целу ноћ. Чича Сумбер је се целу ноћ и драпао и спавао.

 

— Сутра дан још већег белаја. Наш чича Сумбер, које од брза хода јучерашњег, а које од потуричког шеретлука, из Куршумлије ни маћи пешке, па тешко и на коњу. Ми га нудисмо да непрестано аше час нашег, а час момковог коња, док се ми мењамо, на шта и пристаде; ама брат момак вели, неће са свог коња да се макне јер му га је још у Београду познати налазиоц и пријатељ дао за труд покрај путног трошка, кога нам је била дужност теглити, негледајући на то што би он и сам морао плаћати вођарину. Ово је још добро дошло нашој старини, да само може узети коња свог новог пријатеља старог такође седобрадог, али не беле браде као Сумбер, оџе куршумлиског. Оџа је још оно вече дошао био своме другару у свему и свачему још из малена. Још то вече нудио му је тобож бадава коња, а сутра у јутру једва га даде за 90. гроша, да га Сумбер јаше. Дуго смо се о свему и свачему са хоџом разговарали.

 

Наша је цел била дознати оџин погдед на старину и народност, а његова дознати о нашим новостима, које му не беху немиле; осим убиства нашег великог кнеза Михаила, које му се особито допадаше. Ми смо му о свему и свачему причали, а нарочито о нашем београдском хоџи, џамији, потурицама, и т.д. кои у нашој кнежевини живе, а нарочито о нашем данку, слободи, правици, равноправности, војсци, топовима и т.д. И ако беше оџа фанатик ипак признаваше и хваљаше, заједно са Сумбером и још једним старцем, све поступке наше владе, а нарочито односно београдског хоџе и џамије. Само их изселење Турака, из Београда и других места, страшно тишташе. Ми смо им и ову ствар објасњавали: да је то налог султанов, а не воља наша; но све узалуд, што је дикла навикла.

 

Што се народности тиче, ми смо им приметили: да незнају арнаутски, но да говоре нашински. Они признадоше, да се још нису могли научити арнаутски, а и да мрзе на тај језик; али га морају учити, јер другчије немогу од Османлија да живе, Причаху нами сви: да од стари људи редко по кои и по коју зна арнаутски, ван ако није досељеник Латинин из чистог арнаутског села скадарске нахије; но младеж сада све више зна арнаутски, но нашки, и боље и више воле тај језик веле, од месног, нашког — што ће рећи српског. — Осим овога причаху нам; да они и нису Арнаути, но су Турцп прави — т.ј. Срби потурчени — али не Туркуше — Османлије — и азиати; да је ова цела нахија до пре 100 год. била чиста од Арнаута; па су ове почели султани, и то латине, насељавати у време кочиног, немачког, карађорђевог и милошевог рата.

 

Нарочито је велики везир, пошто је на Косову, и код Пећи, побио у 1832. години Бошњаке под Хусеин капетаном њихним, заповедио: да цео овај кланац, од Косова, па до границе Мораве т.ј. кнежевине Србије, коју ређе зову Шумадиом и то у смислу, као јаком и снажном, али, Србиом и Србима никако ни за жива Бога — насели правим Арнаутима. Њих су испочетка на силу нагонили да узимају чак из Скадарске и Ђаковичке нахије Арнаутке и то Латинке, које нису знале други језик до арнаутски. Покрај своих жена, које су говориле српски, морали су и ове држати и тако учити шкипски. Сад опет, од Султана Меџида, морају отимати Српкиње од оближњих сељака, неразбирајући млого да л' су удате или девојке? Ко је тако чинио, а и сад чини, тај има та огромна права: да не плаћа никакав данак — а готово га нико и неплаћа од потурица у овој нахији — и да, нарочито, неиде у војску! Због ових повластица, а нарочито оне, да се неиде у војску, младићи су у време купљена војника, отимали, жене, девојке, често у нужди и оскудици и бабе, са овима се тобож венчавали; па пошто је пролазио тај сбор, терали су бабе опет од себе.

 

Осим овог потурице и Арнаути ове нахије, не само да редко иду у војску и дају данак; него имају права да носе оружје без тескере, да купују барут, служе на пограничним стражарама, да сами себи суде, да им остаје крварина, једном речју: само да чувају границу, а да недају ни богу колача ни цару арача. Особито се похваљују и награђују, кои краду наше становнике и кои још при томе и убијају; јер је мање неверника и диндушмана. — Ево узрока зашто ваља скоро све звати потурицама т.ј. Србима Мухамедове вере, а не Шкипима или како се ови овуда величају Арнаутима. Кад их човек запита: да ли је то један и исти народ, Арнаутин и Шкип? Увек одоговарају: а јесу ли свеједно Турци т.ј. потурице—и цигани? Тип, одело, обичаи у свему и свачему једни су и исти са српским; шта више налази се трагова свуда од слава, а по неким местима славе, као и Срби православни.

 

Самог Сумбера беше светац св. Никола, а хоџин св. Ђурађ, оног трећег старца св. Аранђео. Но негледајући на све то, ни један немогаше разликовати веру од народности, и ни један немогаше ни појмити, да је икако могуће да је што друго а не Турчин. За старине, урвине и т.д. причаху да су Османлије порушиле, кад су Турци — т.ј. они потурице — добили ову земљу на сабљи, ама од кога опет неће да кажу. Само Сумбер у путу идући Приштини, страшно мрзећи на Черкезе, при сретају са овима, признаде: да смо некада једно били, па ово турско, било боље и правије — т.ј. вера — те постадоше сви паметнији и свестнији Турци — т.ј. Мухамеданци — а фукара глупа — сиротиња — још и данас држи се старог греха и т.д.

 

 —Благодарећи тој околности, што узесмо коња од оџе за Сумбера и што му одма унапред и платисмо, а тако се мора и обичај је, ми се избависмо те неприлике: да идемо сами у меџлие — савет — да пасош подпишемо. Оџа сам то учини и готов пасош донесе нам се. По наруџбинама свима и свакоме о старинама и снимцима ових, добисмо и препис натписа са мача цара Лазара из Мошеје са Косова, једне сабље и т.д. што ћемо на свом месту навести, а и иза Куршумлије, са урвина надвратног камена бив: цркве св. Николе, која је била покривена куршумом — оловом —од којег је и данашња ова варош, са оном планиницом више ње и речицом, име добила од Турака, као што причају потурице староседиоци овд. Наводимо тај натпис — за који, као и два напоменута са сабаља—не јамчимо, о коме, веле да је у три врстице написан и ако је верно снимљен гласи овако:

 

 † † † Ïîìîmèþ wöà íåñüzäàíàãî ïîñèhøåí~ìü ñèíà

ðîæäüíàãî è ñüâðüøåíí~ìü äuõà èñõîäåmå ñüzäà ñûí áîæüñòâåíè õðàìü âåëèêîìîó Yþäîòâüðüöîó õðèñòîâîó

íèêî ... àzü âü õðèñòh ñïàñh áëàãîâhðíè ñûíü âðàë"

ãðàäèíå êðàëü âüñåñðüâ ... zåì ... ëhòü S Õ Ñ Õ Ì Õ. èíä.

 

 

Натписа веле, још има, али се нису могли снимити.

 

Сутра дан рано, пошто страшно препапрено платисмо крчмару за његово хришћанско гостопримље, пођосмо Приштини. До Приштине све уз речицу Бањску газећи је преко 63. пута, од Куршумлије, рачунају добрих 16. часова, и то 8. до Подујева, а 8. од овога до Приштине. Млоги рачунају само 12. часова, а као што смо мало више напоменули: скоро све часове простора, у Турској, ваља у мање и краће рачунати; но што их тамо рачунвају. Ово је нарочито због хрђавих путова и коња уморних и т.д. Па тако је и у нас у кнежевини до скора било, а и сада је. И сада се, од Шапца до Лознице, рачуна поштанских. 12. часова и за толико плаћа ко путује поштом, а кочијаши, са добрим коњима, долазе за 4 1/2 до 5. највише, часова. Ми смо тако рећи предзорицом прошли мимо села: Љутена, Мернице, Кастрат и Тиховац, иза ког смо, непрестано газећи малену Бањску — речицу — на прекрасној обали ове поодморили се.

 

Села су нам сва остајала са страна, а ми смо коритом бањским путовали. Да ли је овуда, или не, прави пут незнамо? Само то знамо, да смо једнога с товарима из Приштине срели. Пута нема скоро никаква, ван на неколико места што је само закопано, на обали ове дивне и прекрасне речице. Живе душе нигде није било видети ван неколико у малим воденичицама и ваљавицама по арнаућених и потурчених Срба. Одавде смо опет наставили наш пут гонећи у средњи кас наше коње; те дођемо спрам села Врела, у ком, на њивама, први пут видесмо живе женске душе. Одавде до спрам села Бањске, такође смо непрестано све уз Бањску речицу путовали и ову сваки час газили.

 

Нама се чини да је наш вођ Сумбер нарочито ишао спутицама: да само не побиљежимо све што је било при путу. Он нам је се изговарао, да овуда иде ради самих нас; јер путом увек има хрђавих људи, а овуда нам је и ближе и безбедније. Ми смо му веровали, а готово и волели тај пут, што нам је, и ако, преко воде, опет наговешћавао старине. Тако смо у овом путу прошли 6. раз: од цркви старих, но тако порушених да се немогаше ни једно писмо, а камо ли цели натписи пратити.

 

Од Бањске смо ишли, као што је напоменуто, опет у место путом, све уз саму речицу Бањску, скоро до самог њеног извора у планини Добино.

 

Иза села Бањског обрнули смо у лево уз речицу и на прекрасним међупланинским кланцима и њинима неиђосмо на једну њиву у којој 8. Арнаутки копаху курузе. Оне су све крупне, високог раста и праве Српкиње, ван једне омалечке, црне као Татарке и округлог сићушнаго лица. Све су мухамеданке, а непокривају се нити носе димлије и шалваре. На њима су кошуље беле, као и у Српкиња, сукње беле са леве стране од појаса па до колена — докле су и сукње дуге — разрезане и са несастављеним полама. У оне мале беше прави мушки здраво убран и бео фистан, са широким первазом при дну око целог тог фистана. Све имађаху појасеве загасито плаве, а у неких ове разрезане сукње нису везано око појаса на кошуљама; но чак ниже кукова, — те се између ових сукања и појасева виђаху кошуље доста извучене, а нарочито острагу. На стасу су им црвени јелечићи, а косе су подвијене под марамама на главама и оплетене у кике са страна, које прелазе преко ушију, па се у једних острагу везују, а у других у једном перчину — и то девојака — спуштају низ леђа, као у нашој Мачви. Оне су са највећом озбиљношћу радиле гледајући нас изпод очију. Наш Сумбер није их, као мухамеданац ни погледао.

 

Пошто измакосмо питасмо га за ношњу и он нам рече: да су оне све одавде и месне, а она мала чак из Ђаковичке, или Скадарске, нахије Латинка. Оне, вели, носе фистане, а жене овдашње не. Као и за сва, тако и за ово питање не беше му по вољи; но ипак, одговораше. Од спрам села овога за једно 3/4 часа повраћа речица Бањска у лево и ми смо непрестано њеним коритом ишли, док у једном кланцу ненаиђосмо на велике развалине. Ниже мало од ових стајаше једна дрвена зградица, а око ње неколико колебица. Из оне прве зграде иђаше потоком врела вода, и та вам је тако звана Бања Милоша Обилића, у којој је се последњи пут, пред битком косовском, окупао. По прастаром српском обичају и наш је се свети Обилић пред полазак у бој окупао, очистио и спремио душу и тело за вечно насеље. Овај је се обичај, као и праве и истините чистоте у свему и свачему, пред бојеве, сачувао и дан данашњи у нашем народу. Прича се да ће онај први погинути у боју, кои се ма у чему оскврни и погреши противу старином освећених обичаја наравствености и народне чистоте! Тако је један на Лешници у последњим нашим бојевима са Турцима, први и једини од, све војске погинуо само с тога; што је се преварио, при поласку у бој, те пољубио некакву девојку турску. Први избачени, из турске, или непријатељске, пушке, куршум њега је у сред војске српске погодио, а други нико није ни погинуо.

 

— Више ове нове бање дасчаре за 1/4 часа стоје дивне а огромне развалине, по причању, Обилића бање, коју је сам о свом трошку подигао. Сумбер причаше, како је највећи српски јунак и најсилнији у српској и турској војсци полазећи на Косово, овде се у својој бањи окупао последњи пут и омађио; те цара и 12.000. војника царских убио. Кад га питасмо: чи је био? Он одговараше: ''наш'', а чијег је цара убио? Турског Мурата''. Кад му ово причање протумачисмо, Сумбер се страшно збуни, сплете, поцрвени и наљути; њему можда никад и није падало на ум: да се његов јунак и убиство турског цара Мурата са 12.000. војника, не слаже. Ово му је једино питање више разсветлило тамне и замршене појаве о Турцима и потурицама; но сва завијена и у лаж увијена и обмотана причања хоџа и дервиша! Он је се дуго и дуго борио, мислио, љутио, размишљавао и примишљао, док, нам једва једном не рече да треба да се иде.

 

Разуме се по себи, да се нисмо хтели тако олако разстати се са овим прастарим и светим, за сваког правог Србина, местом. Говораше нам, да су овуда зли Арнаути, да убијају, плаћкају и т.д. ко се задржава при овој бањи, а очевидно се види да свет овде долази купа се и т. Он нам показа и неколико гробова, тобож убијених, а биће по свој прилици умрлих болесника. Више развалина бање, на једном хумићу виде се развалине од двораца Милоша Обилића, а са страна, троје развалине од прастарих цркава и трагова од прастарих гробља. Свуд смо около обилазили, но надписа нигде и покаквог ненађосмо. Мишљасмо да се и сами окупамо овде у овој води, што је хтео а сам Сумбер причајући нам, док још недођосмо до бање, о целителној води овој. Он говораше: да је та врела вода тако силовита и јака, да од сваке болести не само излечи човека, него, ко се више пута окупа у њој, повраћа и снагу и јачину, старце подмлађује. Он говораше, да за своје дојакашње здравље благодари само тој води; али она не мухамеданцима не само не помаже, него шта више и одмаже, а и није им слободно купити се ту. С тога нам је путом говорио, док недођосмо довде, да се, ако би нас ко питао, кажемо да смо мухамеданци, из Босне и мало онако језиком да занесемо.

 

Кад смо баш били код бање и кад је се требало окупати, због оног питања, Сумбер, нехтеде нипошто и ни за жива бога, да се окупамо. Док смо се ми овуда бавили и скоро свађали, да се купамо или не, једно 5—6 наоружаних, као обично, Арнаута дођоше нам и почеше сриски, говорити, а кад им Сумбер одговори, натуцајући, арнаутски, они и сами тако обрнуше, такође натуцајући. По Сумберу закључили су да смо потурице из Босне; јер овај, уместо уских, белих, изшараних плавом обтоком, — гајтаном,—правих српских чакшира, носаше сукнене, а у место белог, изшараног, плавом обтоком, са разрезаним рукавима, гуњића, носаше прави гуњић од сукна, које се у нас из турске доноси. У место белог и повисоког, без оне пресамићености, калпачића, он имађаше стари висок, већ масан, фес турски. Док су се они међу се замуцкујући и којекако са натезањем арнаутски разговарали, ми смо опет заврљивали око развалина и наишавши на излупани надвратни камен један прочитасмо му и снимисмо ово николико речица

 

èzâîëhí¿åìü  wöà, ïîñïhøåí¿åìü

ñ  Õíà  è  ñüâðüø Õí¿åì  ñò Õà  äuõà

 

 

па више нема. Види се да је овај камен био над неким црквеним вратима.

 

Даље, на излупаним одломцима, бивших надгробних споменика, виђаше се ово николика писмена: á, ò, å, æ, í, ã, z. а на једном лепо се читаху ова из 13. века писмена и речи: îáëàñòè ñðüïñêè~, на трећем ïðåñòàâè ñå. Ми би још више овуда обилазили, а и на развалине дворца, или боље градића, пењали би се, да нам само допустише. Чим су ова 6. примјетили, да ми нешто обилазимо, а по свој првлици по наговору нашег чича Сумбера, зваше нас арнаутски да се одатле мичемо док смо здрави и читави. Тако и после, последњег настојавања, да се окупамо у овој топлој бањи, немогасмо ништа учинити. Сумбер, као да се беше одиста, од оних уплашио, хиташе што се брже могаше, по овом врућем поточићу, кои се зове Топлица Милошева, а улива се у Бањску.

 

Пошто смо били одмакли више од пола часа хода, каза нам Сумбер да је ова речица Топлица Обилића и да није Бањска јер се ова у Бањску улива. Сумбер је нарочито хтео да се користи овим путом и да се окупа у овој бањи; али пред самом њом одступи од своје намере, једино због оног питања. Говораше доцније, а и пре, да никад није овуда прошао а да се неокупа. Што то сада није учинио изговарао се да није смео због оних Арнаута, међу коима су двоица били арамбаше и хајдуци. Пре овога мучио је се како би се ми, као хришћанини, окупали у светој води, па је већ тобож и на то прилегао, да нам учини то добро и изузетак као странцу. Одавде смо опет окренули десно и дошли на Бањску, од ове обрнули лево уз планиницу Добине, а неки зову је и Дух, због села на врх планине тако званог. Ми смо се прихватили оне планине све уз речицу њену, која се по овој зове Добиница а и Дух. Пењали смо се непрестано све на више и више и после 2 часа хода, оставили смо речицу у десно, а ми смо пошли у лево врху планини.

 

Скоро од самог дна њеног, па све до врха, направљен је за 6. хвати широк пут, и то такав да је се још сада на млогим местима провалио; те нам коњи у мал ноге неполомише. Где је била провалија каква, ту је инџинир мулазим некавав, навалио букве, грмове, а по где где и брезе, па после насуо земљом; те ова, међу растављеним овим дрвима, још сада пропада. Док грање од ових изтрули, док сама ова дрва попусте и размигоље се под теретима, онда ће ово бити права вратоломија, а не пут. Добино је врло висока планина, обрастла донекле грмовима и другом шумом топлијег земљишта, а виша буквама и изредка по где где брезама. На врху њеном нема никакве шуме; но је голет права, обрасла прекрасном зеленом  травом.

 

Лево се виде развалине од некаква бившег градића Старог, покрај ког је данас село тако звано Дух; даље имамо развалине од три цркве и неких зграда. Сумбер: причаше, да је право име овој планини, као и селу и развалинама, Дух; да је ту у старини седео некакав Бан и т.д. На разна питања љутито одговораше: ''Ама синак, знаш да је ово пре све било каурско и баш кад хоћеш српско; па су наши,-а ми? и ми смо били некад што и ви- Турци ове земље све освоили, и све што је било ту порушили; да су се ови људи овуда преверили, што су видели да је турска вера боља; да им је млого којешта обећано, а сада скоро све одузето и т.д.

 

Кад је овај град разорен, разорена је и она Бања, Топлица и остало. А Дух се зове, што је ова планина негда била млого виша, па се у човеку заптије дух идући на њу, а сад је ето видиш млого нижа'' и т.д. Даље причаше: да је све то порушено, одма после битке косовске, а што се тиче народности све признаје, само није Србин; јер под том речју разуме се вера, а не народност, не само у њега, но и у свију потурица. Он, као и свака потурица, неможе никад да одвои веру од народности. Увек ће ти признати: да је био православни; да је био Србин; да није Османлија, ни Шкип, да је било пре Косова његово, српско, царство; да је сада прави Турчин и ако није, ни Шкии, ни Черкез, ни Татарин ни Османлија; али тако исто није ни Србин! Србин значи православног. У правих Турака, или Османлија, то је име политичко, неверничко, диндушманско; с тога сваки правоверац, не само без икакве одговорности, може убити оног ко се зове Србин; него је још и добијао од државе, у старо доба, па и сада у правој Србији, по 30 дук. цес. награде, из државне благајнице. Овако, и све ово, причаше сам Сумбер.

 

Према овом говору може се лако закључити, да је ове старине још Бајазет порушио. Од свију турских султана, овај је се, својом турско-монголском нарављу, да све и сва руши и утамањује, највише одликовао, као што ћемо даље видети. Са ове прекрасне и дивне голе планине прекрасно се види дивни и чаробни Копаоник, са својим огранком Бајгором и поменутим чистим српским селима и нешто потурица.

 

Прекрасно се и најлепше види, како се наш Копаоник савија југо истоку и спојава са своим огранцима, тако званим нашим Јастребцом, Добином планином, Бутовцем, Вељетјеном и т.д. и прелази преко Лаба на леву страну Косова, остављајући на десној, Бајгору, Грдеч, Подкопаоник, Звечан, Чичавицу, Голеш на ком беше силан Влах-Алија и т.д На врху ове планине мало смо се одмарали и наше коње напасали.

 

Међу тим ми смо ишли развалинама, по коима се играху арнаутска дечица, скоро са свим нага, чувајући овце и јагањце. Ову децу, као и свуда арнаучиће, видети, значи видети праву српску децу и у типу, и у навикама, обичаима, наравима и т.д. Да би се још више ова једнакост огледала, неизостају и свиралице и двојнице наше, и једне и исте мелодије свиране кроз ове, ако се првобитни гласови и тонови наших напева, могу назвати мелодиама. Ништа више ненађосмо овде до ово испрекиданог натписа, дубоко урезаног у лепом белом и прекрасно отесаном камену:

 

ïîïðàâè ñå è wáíîâè ëhòîó s. ò. î. è.  èíäèê изб:

 

и остатци на надгробном споменнку 

 

à. ð. ê. f.  ïîãèáå âîèâîäà âëüêü ìðüêøèêü

 

 

више нема. Дакле први односи се години 6378. пре, а други 1.129. год. после Христа. Знатна старина, но штета велика, што се несачуваше ови цели надписи: Можда их има и целих, али које велики, као вуци зелени и зли, потурица или арнаути, пси, а које мржња наше старине Сумбера на записивање, примора иас; те се морасмо одма кренути и спуштати низ овај Дух или Добно планину.

 

Јужна страна његова, није тако мрачна, влажна, страшна и обрастла старом шумом, као што је сјеверна, а није тако ужасно ни стрменита; но се постепено спушта, и обрастла је скоро сва прекрасном младом грмовом шумом. Идући тако од врха ове планине, на коме има осим осталог, неколико разорених старих ханова и два још цела, проминусмо село Пепељевац, које нам остаде с десне стране. За једно 1/2 часа ниже овога, а скоро 2. од врха планине, долази се у једну прекрасну шумицу грмову, иза које стоје три хана, обично као и свуда, ограђена високим зидом, са прорезинама за одбрану од насртајућих.

 

Ми два прођосмо, а у трећем крајњем наш се Сумбер сврати, да се мало одморе коњи; јер на планини нехтеде их одмарати, што заврљивасмо око оних наших старина. У хану су три, вишији од свију наших највишијих људи у кнежевини, ђаковалије, о коима је Сумбер мислио да незнају српски. Тек што смо ушли у мрачан, гадан и сав почађавио од млогог дима, без димњака, хан, одма метнуше и скуваше грке каве, а коњима, који су упореду с нама били, даде се зоб. Од хана и његове ограде, кроз која смо ушии, као и она друга куд су коњи уведени, одма се закључаше врата. Ђаковалије су све три од пете до главе наоружане, као и све потурице овуда или арнаути.

 

Није прошло ни 3. минута, а зачу се страшна лупа на оградским на ханским вратима; лупу је спроводио арнаутски шиштајући говор, и пошто један од ханџија отвори врата, у хан уђоша 4 наоружана арнаутина. Дуго су говорили са Сумбером, у ког је се лице непрестано мењало; напоследку из једног угла извуче се један још вишији ђаковалија, само у кошуљи и гаћама. Од њега се она троица, као стресоше, а он јецајући од болова, понуди им кафу, ови узеше, и говор се као нешто веселије продужи.

 

Нама се Ђаковалије обрнуше са српским говором и питаше нас: ''куда, ако Бог да?'' Ми им одговорисмо, а они сви четворица: ''хајде идите брже а ми ћемо ове овде задржати''; Сумбер са ханџиама притеже коње, а пошто изађосмо из хана, поче говорити српски; јер га ханџије, ђаковчани, неразумеваху добро кад којешта натуца шкипски, Наш прави пратиоц и вођ неразбираше овима баш ни речице, шта зборе и говоре. Од хана појахасмо наше коње, а мало даље Сумбер нам рече, да сјашемо и да идемо напред што се може брже; ово је исто и он учинио а нас двоица низ ову планину пешачисмо, док наш прави пратиоц, несјахиваше ни уз брдо, ни низ брдо.

 

У путу Сумбер рече како, је Ђаковалиама лагао: да смо, из Босне, Турчин; како је држао, да ови незнају српски, па се ђаволи овуда већ научили и говоре српски, боље но он а он, незнађаше за то; како су нас, по говору, познали да нисмо из Босне и т.д. говорећи нам, да у будуће по мало заносимо онаво босански. Она троица беху разбојници и да се из оног тамног угла не извуче онај четврти ђаковчанин, хтедоше да затуре кавгу, држећи да смо Османлија и човек са новцима. Ђаковчани су их одвраћали од зла, Сумбер молио и т.д. али без оног болестног, кои је и сам разбојник, неби било ништа; но би се морали пушкарати. Ми смо видели и приметили, неко комешање, и с тога нам је, као и обично, рука лежала у џепу на малом нашем револверчићу.

 

Ко незва какву храброст даје човеку оружје, па ма оно и најгоре и црње било, и ко није испитао овакве прилике; томе се неможе казати и описати. Са нашим реводвером, осим остале две пушке, ми смо имади поузданих, 6. другова; а без њега нигде и ништа.

 

Тек смо били на половини ове планине, у слазењу, непрестано скоро трчајући, само да измакнемо из шуме ове; али нас срете нишки Мутасериф са 12. војника коњаника и до 80. којекаквих башибозука, на коњима, а 20 -30. пешака, као и први од главе до пете наоружаних. У среди јахаше његова преузвишеност, пуна набељеног и на румењеног лица, а косе браде и бркова намазаних, црних бојама и помадама. Висока и широка сунцобранчина, коју са страна држаху две личности, заштићаваше преузвишеног мутасерифа од сунашца божијег. Они кои пред њим иђаху на коњима и пешке, ношаху дуге пушке са обрнутим цевима, напред, а кундацима на раменима; а кои острагу обично како се носе на рамену дуге пушке; а са страна са обешеним о раменима пушкам обрнутим кундацима његовој преузвишености а грлићима у поље. Страшно изгледаше пратња његова; сви намрштени са закрвављеним очима, и зверским погледима, баш као да су сви побегли из куће бесомучника и згранутих.

 

Његова преузвишеност, са османско-европски-грчко-бугарско-ерменским полициским носом, беше намирисала у нама два мириса, а нарочито кад смо му се одазвали на речи. ''Огурала'' махнувши руком више чела, чему нас је научио Сумбер, да учинимо кад сретнемо Османлију. Од два мириса један му је мирисао као да смо Турчин, а други Србин. Његова преузвишеност хтела је ово дознати, и пошто смо по савету Сумберовом, све брже и брже измичући, и прилично измакли те се опростили и од ове беде, рече нам да је имала доброту запитати своју свиту турским језиком: ''Шта мислите, које и шта је овај? Ово је или Турчин или Србин? Бошњак није, Арнаутин није, европеац ђаурин није.''  Приближенији одговорили су му, наравно османско-турским језиком: ''Ак Турчин!'' што ће рећи прави Турчин. Али је се његова узвишеност сумњала, и да неизмакосмо подалеко, хтела је баш да дозна, Сумбер је разумео њихов говор и према томе одмеравао алчу, својега побратима хоџе, својим огромним дреноваком, а сиромах се алча већ једва мицаше, од тешка умора.

 

Наравно је да смо и ми сами потпуно сљедовали његовом примеру и по његовим саветима и налозима, потпуно и најтачније поступали, тако исто према нашем дори. По свом обичају, он је и овде благоизволео сврнути с правог пута, те шеврднути у лево на село Крпиме и удесно на Добридол на Лабу; из овога опет разпутицом и спутицама у Сибовац, а из Сибовца правим путом у Дубницу, Обранчу, и Летонце, па у Падујево или Подујево, у ком се и коњски пут састаје са нашим коњаничким из Куршумлије.

 

Како се прође Пепељавац и спусти се са планине Добно, или Духа, одма се отвара огромна, прекрасна међупланинска, хумиста котловиност, шира од 3. часа. С десне су стране села потурица, Арнаута и Срба, а с леве, све крај колског пута, огромних 5. черкеских, прекрасних села, од којих свако брои, у средњу и најмању руку, по 100 добрих кућа. Ова села и немају других имена до Черкеска села, а како их сами Черкези зову незнамо, нити могасмо дознати.

 

Наш Сумбер хитао је последњем хану подујевском, а има их свега 3. У првоме пре годину дана догодила му је се одвећ велика несрећа од Черкеза; па га нехте ни гледати, а у другом су, по речима његовии, саме ханџији разбојници, којима су све вере подједнаке, и из свију вера, своје госте, шаљу богу на истину. Он је од овог средњег хана страшно стрепио и на срећу нашу у њему небеше никога, а ханџије, најевши се у сред подне, изваљале се под оружјем и са дугим пушкама у рукама, па хрчу, тако слабо, да се чак на пут чује њихна хркљава и носева им писњава.

 

Старац Сумбер препоручиваше последњи хан и ханџију, као поштена и правог свог пријатеља, и ми смо се из свију сила упели, само да што пре дођемо до овог; те да једном данемо душом, а коњи су нам били скоро већ сасвим попадали. Издалека чула је се песма, но као запевање неко, а не песма; ханске вратнице беху затворене, а кад дођосмо спрам хана, вратнице се отворише, и кроз њих, изпред хана, осуше се три пушке право на нас. Ми смо били преко обичајно измакли напред, а куршуми подалеко прозвиждаше мимо наше уши. Сумбер кад то виде викну нам: ''лакше'' а свог коња ободе, дојури до спрам нас и пође из међу нас и хана. Непрође ни 3 минута, а још три пушке осуше се, опет право на нас, и онај што попеваше још жалосније дераше се, управо кукајући. Сумбер је зборио арнаутски мешајући и по неку турски онима у хану вичући нам непрестано:'' удри десном ногом коња да не опазе да се боимо, па што брже измичимо синак! Ово овако исто и он чињаше, и ни заједну длачицу спрам иас нити изостајаше, нити измицаше.

 

Говор је његов можда подејствовао, те се мало задржаше, ама се осуше још 3 пушке право у нас циљајући и ми срећно прођосмо овај поштени хан у ком је ханџија поштен и пријатељ Сумберов. Наш вајни први пратиоц беше се уплашио, управо смрзнуо се, дрктао као лист тополин, а пребледео као крпа и у место да нас заклони од стране хана, као што му и Сумбер говораше, он се иза нас заклањаше нама и Сумбером од хана. Страшно псоваше путом Сумбер говорећи: ''ама недржи ти веру у псећој вери." Они су нарочито на нас пуцали; али, или им је пиће — ако су били пијани — или незгодна месност, изпред хана, кроз вратнице, и ове, сметала; те од 9. метака ни један непотреви. Онај што је певао био је везан и по свој прилици Србин; јер немаше оружја, а сав бешс сиромах изцепан и избуцан. Он кукаше, а не певаше, што је се видело по крупним сузама ееговим, на које се одљуди несмиловашс. Сумбер напротив тврђаше да је, као бајаги, Арнаутин; али се и из његова шеврдања видело да је Србин. При помлсли, да је је то био Србин, ми смо се били страшно огорчили, сматрајући као за неку дужност да га као избавимо, а понижење да га оставимо у рукама варвара. Сумбер нас је уверавао противно, бојећи се повраћаја хану, а ми смо се целог пута кајали што се несвратисмо у хан, које нек се препише оној изненадности, сбуњености, а најмање страху.

 

Пошто смо већ сасвим били ван сваке опасности — и ваљда с тога — и пошто смо дошли к себи, хтедосмо да се вратимо у хан; но Сумбер увераваше нас ирво: да нису тобож, на нас пуцали, већ овако од весеља, и друго; да оно и није, Србин, већ Арнаутин неки с коим се они, тобож, шале.

 

Нас је ова ствар страшно тиштала и доцније разбирајући дозналисмо: да је онај везани био Србин из оближњег села; да је случајно туда прошао, па запао у ђавоље руке; да су га мучећи на разне начине свог исекли жива у комадиће те је сиромашак, ни крив ни дужан, најтежијим мукама уморен. И коњи и ми једва смо се мицали, ван нашег првог вође, кои непрестано јахаше, од наше границе па све докле је ишао несјахивајући ни уз брдо ни низ брдо.

 

            Тако једва  дођосмо у пољу, под леву обалу Лабову и ту се одморисмо Овде смо се станили једно због пртљага и харема мутасерифа нишког, а друго због непрестаног тумарања Черкеза на воловским колима и пешке. На њих је Сумбер, као и све потурице и Арнаути, страшно мрзео, а нарочито од догађаја у првом подујевском хану. Колико је био овај догађај, Сумбера са Черкезом, смешан, толико је исто и карактеристичан.

 

Ми смо већ једном казали: да је наш вођ Сумбер савршено српског типа човек, плавих очију. и т.д. Черкез један десивши се у хану томе упозна се, по његовом плавом српском типу и по бради, да је Москов-Рус — и наваљивао је непрестано да га, као Москова убије, вичући једну једину до сад научену турску реч: ''ћес Москов ћес'' што ће рећи: ''сећи Москова сећи.'' Черкези и дан данашњи, негледајући на толико година што су већ у турској, незнају ни речице турски и ни један други језик, осим свога, а неће туђе ни да знају. Арнаути су разумевали и по речи ћес и по свима покретима, да хоће Сумбера, ни крива ни дужна, да убије; натерали су овога пред Черкезом да клања и т.д. али је све то узалуд; наморали га да се свуче и то је било узалуд, све дотле, док им није испало за руком да га некако сакрију. Сумбер се истина спасе, ама два Арнаутина падну ту од Черкеза па никоме ништа, као и два на путу.

 

Турци, потурице, Арнаути и сви, осим косовских Срба, боје се Черкеза као живе жеравице. Черкези су још до дан: дана савршени и прави господари свега и свачијег имања, само које им се допадне. Они краду, арају, мање убијају, отимају не само ствари, иего и њиве са плодовима и ливаде; па им суда нема.

 

Косовски су их Срби заплашили страшно убивши неколико батинама, те их се прилично боје иначе сви остали пред Черкезима стрепе. Они скоро и немају шта од Срба да отимају па их, и недирају, јер: ако је плод на воћки; спахин је; ако је храна у пољу, спахина је; ако је добра и плодна земља, спахинаје.ако је лепа и добра њива, ливада, и т.д. спахина је; ако је добар во спахин је; ако је крава, спахина је; ако коза, овца и т.д. па и сам пас; спахин је и т.д. Србин нема ништа друго до душе, а и тело неприпада сво њему; но спахији клетом, па и воља и помисао и т д. Од кад је неколико Черкеза пало на Косову недирају више Србе. У паланкама и градовима краду очигрејно, отимају, узимају и т.д. па нико главе да осврне.

 

Једно дете српско случајно је ударило Черкезче, ово га убило, а Черкез још и оца оног Српчета; па нивоме ништа, што пропадоше узадуд, две српске душе. Суд и власт турска, потурицама и турцима, кад им Черкези отимају, кад их бију и убијају, вели: ''нека их, нека, они су царски људи, а ми смо царско робље. Ми их морамо трпети, па да нас све покољу. Цар има власт од нас да чини што хоће; јер смо његово робље, а њима цар даје сву власт и сва права; па нека чине што хоће. Они то не чине, но цар?''

 

Черкези су сви у опште, изузев нешто мало Татара међу њима, високи, суви, танки, прави као стрела, одвећ црномањасти и управо црни; но са правилним цртама лица и лепи људи. Високи су, танки и прави, као стрела, прсију широких, а стаса танка, да се могу рукама обухватити; носе косе подугачке; на главама високе црне полукалпаке; плаве до колена доламе са црним обтокама, жућкастим панталонама и чизмама или штифлетинама. За појасом носе пет шест неких ножића, пушчица, па чак и иза леђа до две прекрштене пушчице. Појас им је широк ремен — каиш — о бедрима носе, сабљу, о рамену дугу праву и скоро у једној врсти цев и танак кундак, пушку. На прсима, и то на долами стоје им у два, у неких у три, а и у један ред, фишеклије, у коима су им фишеци. Језик им је страшно заплетен, брз, замршен и подмукао; а они су у опште здрави и окретни људи.

 

Овдашње земљиште и поднебје негове им, с тога почињу слабити, а деца им се, као и у свију насеоничара, недрже. Говоре, да су им жене одвећ гадне и још црње од њих, све у самим дроњцима, но доста крупне и стасите. Што су Черкези овако прави, узрок је тај, што матере, у место колевки, везују малу децу на праве дугачке даске и то на један крај а за други узму, и кад, иду на рад, упрте ове даске са децом на рамена и тако их одрже и подигну. Ово чудо и сами смо видели. Даска је та дугачка скоро за 1. хват, широка за непуну стопу.

 

Као што напоменусмо, међу овим Черкезима овуда има доста Татара са типовима њиовим, кратачки, омалечки шишкави, дебелим округлим главама, узким челом, кратким на врху широким подигнутим увис, а при челу сасвим угнутим, носевима, као но у правих наших, Бугара. Подочне су им кости одвећ широке, уши срасле се скоро са главама и т.д.

 

Но осим ових на Косову, међу Черкезима, има један прави Рус, који је као војник на Кавказу заробљен и један Србин из Баната, који је такође тамо као војник заробљен. Они су се, по свој прилици, помухамеданили. Они имају жене Черкескиње, с коима су пород изродили, и причали су нашима: да им је боље међу Черкезима, него међу руским војницииа? Ово у кратко о Черкезима казано другом приликом допунићемо и коју више о овоме рећи.

 

Последњи догађај, спрам хана подујевског, страшпо је наљутио нашег чича Сумбера, а особито кад види Черкеза у њега се, као што сам каже, црева претурају од муке. Тако љутит признаваше потпуно: да жали што ма ко једном неузме ову земљу и неуреди како треба говорећи: ''Ама да хоће макар цигани да дођу, па би и ови бољи били од нашег крмка — султана — у Цариграду.'' У љутњи својој потпуно признаваше, да је у нас све боље и ваљаније, но у њих: ''једино је, рече, вера, вера вам, вала синовче, квари све. Како је то, молим те, узети једну вештицу, оковати се, па немоћи отрести је се? То је и код будала лудо, а камо ли код паметних. Ја сам мењао 3 жене, имам једну последњу, а хвала богу здрав сам и још снажан; жена ми је изанђала, па хоћу ово дана да узмем девојку од 15—16. година. Имам два сина, као два сокола, ама ћу их са дечицом опет претећи'', и још млого којешта причаше. Изгледа само то: да их вера везује за Турке, на које мрзе све једно као и на хришћане.

 

Тек смо мало почели куњати, ал' у место да прође са мутасерифовим пртљагом један у европском оделу—и фесу разуме се—а он са два пандура право к нама. Најпре нам назва бога турски, ми ћутасмо, а Сумбер му одговори. Он онда поче арнаутски, грчки, цинцарски, италиански и напослетку већ покварено српски, или бугарски. Ово беше бугарин, секретар мутасерифа нишког, а у ствари његов харембаша, т.ј. поглавица харема, за коим и иђаше и о ком вођаше бригу. Било је дивно видети га, како неуме да јаше, па га два пандура пешачећи подржавају. Иза њега јахале су тако исто и хануме неке, и он је у неку руку изгледао, као и оне покривен белим платном и онако јашећи. Њему је Сумбер казао турски и арнаутски да смо бошњаци, а по нашем одговору виде да га је преварио. На наше одговоре; да идемо у Приштину, он одговараше: ''вь славната Блгариа-та ште те да си прошетате?''

 

Он се јако тужаше на Србе и неке српске књиге, грдећи најцрње и гадније, све што је српско, ама га у свима измишљотинама, на пречац одбијасмо. Сумбер је се био уплашио од оваквог преког говора; јер није шала мутасерифов харембаша, или како се он називаше секретар. Наравно, да се Сумбер у толико више страшаше, у колико је овде и обичај да се све казано, код свију сталежа и при свакоме говору, каже са највећом притворношћу, лагањем и улагивањем. Тако и иза Подујева, —у коме беху, за битке Муратове са царем нашим св.Лазаром, последње, или боље прве страже турске пред војском српском, — неостадосмо на миру.

 

Сумбер, од ових догађаја, беше млого љубазнији и целим путом причаше нам о свакој месности и са чега је знатна и чувена додавајући: ''Сињак! ваља мрве и да слажеш, кад што с ким збориш; јер овде није Шумадија!'' Причао нам је млого о животу пограничних Турака, или Арнаута, и о животу наших пограничних Срба, с једне и друге стране; тужаше се млого на младеж турску, што задиркује наше у кнежевини, и опет на наше што ови, истина и ако никада ненападају први на потурице, увек двогубо врате увреде: те тако иде вечна распра, која неда да се боље познамо и зближимо. Причаше нам о правама њиховим и тајним налозима, па за подујевце рече: ''Ето ови пси несмеју по канонима без силаф тескере — листе за оружје — да носе оружје; ама они непрестано бегају од власти приштинске; хоће на силу бога да подпадају под куршумлиску те тако нити су наши, ни ваши, а оружје, као и ми носе, краду, харају, убијају и т.д. а и лако им је чак овде све то чинити''. Заиста од Подујева ни једна потурица неноси оружје без писменог одобрења.

 

            — у Главнику прегазисмо Лаб и одавде управо почиње да се она хумиста котловина сужава. У овом се селу сва три поменута пута састају; те одатле једним иду у Приштину. Даље смо прошли које мимо, а које кроз, ова села потуричка: Свеља, Гртовце, Белопоље, Жуковић, Лужан, Мојанци, са по 20. к. и на страни десној Бањиште у коме су скоро све сами Срби са нешто мало потурица.

 

О овом селу причаше Сумбер, а нарочито о једној главици прекрасној, да се зове ''Јунакова глава'' а село ''Јунаков гроб''. Јунак је тај, вели, био Србин, коме је још на Косову одсечена глава; он је исту узео у руке, а добар и виловит коњ понео га са Косова овамо. Бог свети зна докле би га однео, а незна се ни куд га је носио, ако неће бити двору Обилића у Дреници — западно од Косова преко Чичавице планине — а ово ће бити, да га је носио у Бањску оној Топлици, у којој је се Обилић пред битку окупао, па ваљда коњ опомињајући се последње зоби, тамо и пошао. У Дреницу и није могао од силне псеће—турске—војске. Девојка једна; месила је хљеб, па кад је видела мртва човека на коњу уплаши се и викне: ''мајко, да видиш мртваца, без главе, на коњу!'' Чим она то изговори, јунак падне, коњ цркне, а мајка јој рекне, ''проклета да си ћери!'' Девојка се одма окамени и оно место -указујући га- зове се; ''Проклета девојка'' где је коњ пао зове се: ''Коњски гроб и Коњомор'' а јунак где је то се прозове; ''Јунаково бунило'', а где је сахрањен: ''Јунаков гроб.'' Гроб овај и данас чини чуда и јунашства; он лечи сваке болести и помаже свима верама; особито снажи и јача слабу децу и људе слабуњаве; женама даје млека, које немају; које нерађају, кад буду на гробу и поклоне му се, рађају и т.д.

 

Он помаже свима верама без разлике, ако хоћеш право: то је гроб Милоша Обилића, кои је разпорио онога пса тамо -указујући на Косову, на тулбе Муратово — изсекао му 27. хоџа, хаџија, лала, везира и убио 12.000 поганих Османлија. Да бог да посветила му се десница и да је благословен и овог и оног света!'' Тако ово и још млого којешта причаше Сумбер, а ми се уверисмо: да је одиста ту гроб Милоша Обилића, а не у Бариљеву, као што нам је причано; да га народ поштује за свог првог и највећег свеца; да се тужан и чемеран на његову гробу још и дан данашњи вида и исповеда; да му одкрива болно и рањаво срце своје, своју тугу, невољу, свој јад, чемер, несрећу, муке, пакао, пропаст, ништавилост, и униженост ниже скотова и бездушних ствари. Причали су нам, да и потурице одиста иду тамо и да и њима помаже и т.д.

 

Ето, како прави и чисти наш тужни и чемерни српски народ у бив. царици и краљици, а тада и сада, Правој Србији, поштује и уважава своје, док већина нас у кнежевиии, осим свога џепа и себичности, и незнамо и нећемо да знамо ништа шта је овамо и шта се догађа! Ми живимо само за се и за своје најближе, као да смо све на свету постигли и у свему се усавршили ! Нас, врисак, плач, јаук, урнебес и најтеже муке на свету, наше рођене и најрођеније браће, као да ни најмање недирају, као да им ништа нисмо дужни, као да им нисмо обвезани учинити све оно, што и себи, самима? Ми се бавимо само нашим унутрашњим стварима таво званом некаквом тричавом унутрашњом политиком, срећом и уређењама и то у најмањем делу некадашње Србије, необзирући се, што тај није Србија, но најмањи део репа њеног. Ми у овој мислимо основати срећу, државу, утврдити народност и остати вечним, док заборављамо и пренебрегавамо ону, Србију, са којом, и у којој би, само и могли одиста бити срећни, и колико је то за поједине народе могуће, вечни. Опаметимо се једном, док није још доцкан; сближимо се и здружимо једном; оканимо се унутрашњих зађевица и којекаквих ситница и безпослица; одпочнимо својски и братски радити сви скупи да се ујединимо: те тако да постанемо људи, држава и народ, а иначе ће нас некада прождрети и прогутати туђа хала и сила.

 

— Одгоре поменутог села, наступивши већ у кланац огранака Копаоникових Пруговца и других, са огранцима Велетјена, или као што се овде зове Бутовац, кои су оба опет само огранци планина новобрдских,—иде се непрестано кланцем, и неколико пута прелази Лаб, још мимо, и кроз, ова села: Мојанча, Љупча, са караулом, и Врањидол. Од овог Врањегдола па за 1 1/2, час покрај села: Прговца, Бариљева и Босиља, а у млогих погрешно Бесиње, опет се долази у прекрасну котловиност. Ова се опет сужава огранцима Копаоника, таво званим, Пропаштица и Планиница, са Бутовцем огранком новобрдских планина, или, прелазима Копаоника на југо-исток. Одавде леви пут иде право у Косово равницу, а десни преко високоравних огранака у Приштину, кроз села Брњице, а покрај Маковца.

 

 

[Previous] [Next]

[Back to Index]