Јуна 10. 18.. год. беше јутро, -дана тога- одвећ пасмурно, натмурено, туровно, и одвећ мочарно. Још при расвитању своме показиваше, да су се обманули они, кои очекиваху, благи, топли, прозрачни и весели осмех његов, на овај божији бели свет. Сам рођај, прекрасног и јасног сунашца, показиваше: чезњу, страх зебњу, трепетање и лебдење неко, у страховитим грчевним потресима, кои се осењаваху на мочарној и влажној црној земљици, у последњим окрајцима београдске паланке — вароши —Ова његова узнемиреност, страховање и потајна дрхтавица, и није била тек онако узалуд, безпослено и неосновано замишљена; јер га са свију страна опкољаваху густи и скоро непрозрачни загасито црнкасти облаци. Тек би га једни обкољавали, пролазили грозећи му, својим силинама и снагама, својом влагом и потмулом тморном помрчином, а други би већ наступали и тако исто само са већом жестином и срдњом пролазили.
На све ове нисам се толико ни обазирао са моја 3. друга у колима и кочијашем четвртим. Али ме је највише занимао сјеверни, вечно смешећи се и обкољавајући сунце облак, кои се овоме продаваше под именом, братства, љубави, сродства и т.д., а овамо га све више и више упетљаваше у своје црне и грабљиве, срце парајуће, нокте. Он изгледаше пред тужним и плачним сунашцем, у његовој борби и муци противу таме, злобе, јада, чемера, робства, туге и сваке несреће, као најуслужнији пријатељ, најрођенији братац, највећији заштитник и покровитељ, бранич, и обдржилац; а овамо му све више и више, под најлепшим и сладкоречивијим изговорима, најсроднијим и пријатељскијим облицима, одузимаше снаге и моћи; свега више и више подкрадаше и прождираше, одузимајући му светлост и видело, а самим овим унижаваше га и опуставаше угурујући, у празнине, некада бивше напуњене моћи, видела и знања, своје густе, црне пуне влаге и ладноће вале.
Јадно и чемерно, тужно тек у свом рођају, сунашце, иза густих, туровних и тамних, пуних влаге, хладноће, зависти, прождрљивости и себичности облака, виђаше се као најдивнији и најневинији створ свемогућег. Оно час једноме, а час другоме, пружаше своје млађене и слабачке ручице, своје, детињасто анђелско светлеће се у свима дивотама и красотама, какве је само свемогући и свезнајући, свемудри могао створити — лице; час једнима, а час другима, показиваше у пуној својој невиности и доброти; час једнима, а час другима, одкриваше своје преиспуњено свима благама, поштењама и добротама срдашце, у пуној својој наготи; час једнима, а час другима, без икаква зазора и лукавства, показиваше све своје добре намере: бити окружавајућим га више, но себи од користи; ама заман све чињаше; заман све то беше; заман права, чиста и света искреност и љубав спрам свега и свачега; заман искрена и моћна жеља озарити све и сва божијим светом и виделом, најсавршенијим створом и украсом његове моћи и премудрости; заман беше јасно — бело и светлеће се надземном светлошћу и лепотом лице; заман млађане и невине, дивне и најблагородније и користније свима и свему, прекрасне божанствене ручице: црни облаци под именом: дружбе и пријатељства, сродства и љубави чисте, братства и најчистије срдачности, све га више и више ждераху па напослетку и прождраху. Непрође дуго од овог кобног, и не, најправеднијег, удеса поднебесног, надземног и наземног, а црни и прождрљиви утвори божијих створова, себични и безосетни за свако право и правицу, сродство, лубав, братство, искреност, па и питоме одношаје - облаци, обмоташе га својим тморним, тленим и загушљивим влажним валовима, — заклонише и прождрете.
Све се то сврши на ужасном преступу и неправди, са којега најсавршенији створ, највећи украс свемогућности и премудрости божије, највеће красило овога света, у место јасно светле светлости и видела, опушташе бело бледе, па бело жућкасто бледе, и, напоследњу тамникасте, сенке видела и светлости своје. За овима је се, а над главама наземних створова, вила густа и непрозрачна, тешка и влажна маглуштава једноставна облачина, кроз коју почеше падати ситне, честе и студене капљице, за живота и видела заплаканог, а при смрти и тамнини плачућег сунашца, — његово јасне и бистре сузице, које зовемо, дажда или киша. —
Крај мене сеђаше друг мој до Смедерева, ниже овога брат наш по крви и вери, криумчар из Србије под Немцо-Мађарима, —али не по занимању и одношају; јер први беше само у тој разлики спрам њега: што над њим владаху османски Турци и Шкипи мухамеданци, са оступницима Србима мухамеданцима, а над овим последњим, аустриски Немци, Маџари и своја рођона до-такође одпавша од вере и народности, браћа. Некада прве врсте и броте бивши, а сада од силног умора и млого промењених господара и претрпљених управа и господства разних над собом — и можда доста преживелих година, — два сипљива коња, нашег кочијаша, и сами туровни и зло разположени, тромо и олако извлачише своје некада челично чврсте и брзе, а сада разклимлављене троме и изнемогле ноге, из житког глиба и блата, које поста с месом црне земљице и сузица сунашчевих. Сам господар коња, као и другар из Србије под осман: Турцима, беху и сами до зла бога хрђаво разположена.
Шта више и сама кола не радоваху се нашем путу и путовању; што је се дало приметити из њихових, потмуло, труњадовито, крцкарајућих уздисаја, који су, са остарелости и уморности, при сваком наступају на најмањи камичак, све већи и већи, али нејачи и сдабији, бивали. Сам кочијаш, са својим непрестаним климатањем главе, ударањем овом час на једну час на другу страну, показиваше; да није далеко утекао ни од коња ни од својих кола, што се умора, лабавости, тромости и санљивости тиче. На лицу мога сапутника из Србије под османским Турцима, и ако је ишао своме завичају, вирила је, туга и жалост, зебња и страх, ужас и највеће црнило; док су се готово те исте мисли и по мојој глави мутљале.
Ја сам сам био препун: нестрплења, зебње, чезње, радости, туге, милине, горчине, преузнашаја, несрећа и бог те пита какве се још нису глупости и памети суљале и мотале по мојој глави. Час ми је се Права Србија, под Османлиама и потурицама, престављала, као седелица, са белим разчешљаним косама, дугим и густим, пуна сваких дражести, дивота, красота, милина, лепота и т.д.; но изнемогла, плачна, слаба и немоћна. Час је ову слику смењавала понека пуна сваковрсних дивота, красота, лепота, украса, чара, боја, блеска, са свима узвисима некадашње моћи и славе српске. Ту је на првом месту, стојала час величина и снага српска, час побожност и просвета моћна, час узор и племенитост, час величанство и милост, час украс и неописата дивота и красота; час је опет све то закриљавала и заклањала по каква: ужасно — гадна, црна и страховита ругоба и наказа, авет и страшило неба и земље, која све то ждере и прогутава својим гадним, пуним крви усмрдела огња загушљиво смрадног, и свега злог и поганог, чељустима; из којих и излази: само смрад и гад, муке и отрови, јади и чемери, болештине и све поганштине и ругобе и наказе овога јадног и чемерног света.
Тек што се стресо од тешка задаха и поганштине појавивше се утворе, кад наш брат из Србије под аустро-угарском — кичељивим и поношљим гласом причаше: како ради и живи; како ужива сва права и благодети уставне и законите земље, у којој је ред, поредак и слобода, но разуме се не колика је у држави његовог цесаро - краљевског величанства! — по његову мишлењу — и како за све то: не даје ни цару арача, ни Богу колача? Причаше млого о старини вишњичке скеле, на и пре ослобођења дан: кнежевине, кад се ова наша вајна, па опет и бајна земљица зваше ништа мање ни више, до ''Пашалик белградли''. Истина да је ово вајна утеха, за млоге наше научене главе, у којих је Србија само овај пашалик и ништа више. ?!?
Слушајући тако мог кичељивог и хваљећег се сапутника, а желећи се одиста уверити, о таквој старини вишњичке скеле, претурајући по хартијама пок. Петра Лазаревића, одиста наиђем, на ово у колико ново у толико жалосније ''Објавленије'', које стављам само ради подсећаја на наше јаде и несреће, глупости и чемере. Из њега се види, да је вајна старина вишњичке скеле у нашим рукама истина од пре 1828 год.; али се види још и то: да је можда све дотле била, по нашој несрећи и глупости, у рукама других, који нас мучише и злостављаше. И ако је оно овако тужно и чемерно, овако горко и паклено, спрам некадашње наше среће и славе, наше моћи и знања, наше силе и уважења од осталих; ипак нам је нужно — драго, као залога данашње наше, ако ће и младе и мале, али свакојаке слободице драге. Кад није среће, и кад није г. Бог дао другчије, те да наше писмене доказе, о старини нашој и слободи непрекидној, увршћујему у неколико, ако не десетина тисућа, а оно бар тисућу, година; онда, држимо и овај писмени прилог, неће бити сувишан, тим пре, што су скеле по хатишерифима уступљене у наше руке, тек скоро на непуну десетину година, после овог ''Објавленија''.
''№ 900.
Објавленије.
Писмом оним предајем скелу вишњичку надзиратељству кнеза Петра Лазаревића. И препоручујем му, да он у будушче с том скелом руководи; уречене приходе, по тарифи , находећој се при Луки Савићу, узимље и од свега точан и совјестан рачун држи.
Дано у Пожаревцу 29, Маја 1828 год.
Милош Обреновић.
књаз србски''.
Крај имена кнежевог, стои осредњи, у црвеном воску, печат са надписом с једне стране: ''књазъ, сербски'' а друга је са средином уравњала се и слизала. —
Како, одтуда је, по чему и на каком основу још и до данашњег дана остало у нас то: да странац живећи у нашој земљи, под заштитом и окриљем наших уставних установа; наших напреднијих закона, власти, понајправије, од свију европских држава, правде и правице,—користе се свим оним благама и богатствима, која се у земљи нашој налазе, нашом љубављу, дружбом, братством, слободом, једнакошћу и т.д. а овамо недају ни богу колача ни цару арача? Од кад је, и кад је почело то насилничко право или управо неправо, и абсолутно, господство странаца према нама овде, кад ево имамо под руком такође у подлинику или ориђиналу наставу још од 1828 год. како ће се поступати са странцима, ако се покоравају, а како, ако не, законима и властима нашим ?
У делу нашег вредног, Милићевића. ''Путничка писма с разних страна Србије о Србији, Београд 1868 год'' наилазимо на једну наредбу пок. кнеза Милоша још од 1827 год. 5. Фебр. о овој истој ствари; по којој би наше писмено било од мање важности, као доцније о једном и истом. Ово се овако чини, али доле идуће истине увериће нас о противном. Ево самог тог писмена, ког смо такође у хартиама пок., поменутог, Петра Лазаревића у ориђиналу, нашли.
№1124.
Објавленије.
Сматрајући на злоупотребленија и непоредак, који је до сада међу житељима вароши и предградија Београдски, по свима частима чињен, и рад свему томе учинити конац; постављам кнеза Петра Лазаревића, кнезом варошким у вароши Београдској и к овој принадлежећим придградиама Сава Махали и Пали лули. Њему је препоручено да у свему нужни полицајски поредак заведе и настојателно чува, сврх чега и пространа Наставленија Моја има. Познавајући способности његове, надам се, да ће он достатично дужностима званија његовог саотвјествовати: а кнезовима и кметовима, трговцима и еснафима и свима житељима Београдским и к Београду принадлежећих предградија: острејше налажем, да предименоватог кнеза Петра, за кнеза и старјешину свога признају, да се заповестима и наредбама његовим повинују и да му у име Моје пристојну почест одају. Из числа њихног неизузимају се ни страни, у Београду находећи се, подајници, кои су такође дужни, као што је и у свим прочим државама, обично живећи овде, владати се по законоустановлениама и обичним уредбама ово — земаљским: а ком би се између њих ова уредба несносна учинила, премда к взајмном поредку, безбједију, следователно и обшчем добру служи, и ниучему није противна њихним подајническим дужностима, — ономе на вољи стоји не сједити у Београду.
Дано у Пожаревцу Милош Обреновић
29. Јула 1828. љета књаз српски''.
Код имена, као и у прве објаве, стои печат кнежев у дрвеном воску, али излизан скоро сав ван једног дела грба и ово писмена: ''язъ сербскійъ.'' И једна и друга објава написана је прекрасно на глатко-жутој великој хартији. Из поменутог писмена у књизи, г. Милићевића шта се види, које ову читао зна; а из овог види се: да се и странци подвргавају под општи српски закон и називају још и подајници.
Питање је сада: да ли су дакле ови одиста потпадали под српску јурисдикцију, и да ли су се сматрали као српски поданици, теглећи са осталима све државне терете и уживајући сва законска благодеања, као и сви остали? На ово питање, гледајући још и на дан данашње стање ствари, чини се као да је одговор јасан и чист и то такав каквог га и данас видимо, т.ј.: да страни поданици ни онда, као и данас, нису подпадали под српску јурисдикцију и уравњавали се са Србима из кнежевине. У ствари овако није било. Од 1818. па све до 1835. год. страни поданици свију држава, по причању старих и паметних људи из дан. Београда, потпуно су се изједначавали са српским суграђанима, изузевши оне, који се нису хтели подврћи српској власти; те су с тога, а нарочито од доба основаног аустриског конзулата у 1830. год., морали свако вече прелазити у Земун и тамо ноћивати, а дању се враћати у Београд и са својих послова предањивати у овоме.
Сами Енглези, са својим радницима на поташама, и остали, признавали су у свему власт српску. Ово је све дотле трајало, докле нису установљени конзулати, а нарочито до заговора великаша српских противу блаженопочившег кнеза Милоша. Находећи се у вечним смутњама, подстакнутим и разпаљиваним, преко конзулата, и страних агентстава, страних интриганата, пок. кнез Милош, већ је се више морао старати о свом одржању; но о страним поданицима. Кад су унутрашње сплетке дошле биле до свог врхунца, аустриски конзул дошао је био дотле, да је не само аустриске поданике подпуно од сваких обвеза, спрам земље у којој су, разрешавао; него је шта више, хтео и једног српског чиновника, али рођеног у аустриској Србији, несматрајући што је већ био прирођен грађанин кнежевине; што је као такав био већ и чиновнпк српски у високом звању, и што му је као владин изасланик послан; — да окује и окована у Аустрију да пошље. Овога је — а он је још у животу и у звању великом — спасло једино знање латинског језика и куче конзулско, које је на њ наскочило; те се његова конзулско-агентска милост, мало одобрила. Да није било латииских изрека: (domine exelentissimae, clarissimae и т.д. оде српски чиновник у оковима у Аустрију.!?
Овог покора није пре ни било, нити је смело бити; док нису српске издаице и изроди, тегдећи за своим себичним користима, у сваког туђина, душманина и врага наше земљице, помоћи тражили. Благодарећи дакле српским, глупацима, по некима тако званим Вашингтонима и другима, ми смо се лишили до данашњег дана свог рођеног права. А да су страни поданици све до поменуте 1835. год. потпуно били под нашим законима и властима, јасно сведоче млоги догађаји, а нарочито онај о подизању звона на звонару бивше тада дрвене, а саборне, и пре неколико година оборене цркве, у дворишту богословском. И ако је се пашалук београдски, а садања кнежевина, ослободила испод власти османске; опет стањујући грађана осмамске царевине, и војска у граду београдском, чинила је сувише сметње при подизању звона.
Пошто је кнез Милош видео да ће при овом послу бити окршаја, и кад му је сам паша одговорио: да се звона не смеду подићи: он је отишао у тадању своју престолницу Пожаревац. Из овога је помепутом кнезу Петру Лазаревићу поручио: ''да звона дигнеш, или главу изгуби''. Овај је сабрао био скоро сву београдску нахију и упарадио је с београђанима, у данашњој чаршији, или Калмегдану, а Турци су изтурили били своју војску такође на Калимегдан, наперили топове, одвели чељад сву у град и све учинили што је требало за прави рат. Пред свом српском војском стајали су сви београђани, који су само могли носити оружје, а међу овима и подајници свију тадањих европских држава, колико их је само било тада у Београду. Срби нису хтели први да пуцају, но су очекивали док Турци започну. Звоно једно по једно почели су подизати, а у граду Турци, са уређеним на Калимегдану, страшно су се били узкомешали. Причају очевидци: да су покушавали и да пуцају, кад је прво звоно, у једном ваљда двадесетом делићу српске земље, а до скоро бившем ''пашалику белградском'', ударило и зазвонило; да су фанатици турски подпаљивали топове и пушке, ама несмедоше се упустити у борбу са Србима.
Наши једни веле зато: ''што су се наших бојали'', а други опет: ''што нису смели, насрнувши на Србе у исто време, насртати и на туђе подајнике, тада живећи у Београд''. Ово последње, неће бити; јер су бар тада турске паше, мрзећи на шешире, изтресале своје луле на шешир Енглеског конзула и то на самој глави овога. И ако се слажу у томе, да је мудар расположај кнеза Петра, са странцима учинио бар то: што је паша због ових, одвратио Турке од пуцања; опет ће најглавнији узрок непуцања бити; што су се Турци бојали Срба и њихове силе. Светина српска, кад је прво звоно зазвонило, падала је ницом на земљу узаврелу у крви својих највећијих мученика и светитеља, својих невино изгинувших на кољу и на ченгелима мукама уморених отаца и ђедова. И ако су звона подигнута била, опет је пола године, и дању и ноћу чувала стража, београдску тада саборну, цркву са звонаром њеном; јер се Турци за сво то време нису били умирили и од намере своје: да полупају звона и оборе цркву, одустали.
У свакој овој стражи било је страних подајника, коим се и сведочи: да су они подпуно подпадали под власт српских закона, и да су у свему и свачему били изравњани са своим српским саграђанима. И ако се дакле незна управо баш време, од ког наши европски изображени суграђани, туђи поданици, живе у нашој сопственој и нашом крвљу ослобођеној земљи, недавајући ни цару арача, ни богу колача; опет се барем зна извесно: да су у прве године нашег ослобођења били с нама савршено равни. Унутрашњи дакле наши немири и незгоде биле су узрок, што и дан данашњи гледамо у нашој рођеној, благоустројеној, уставној, законој, ~ ако не више, а оно као већина европских држава, — држави странце; где живе као међу дивљацима нове Полинезије и њених острва. Они извлаче све користи, које им само може дати наша земља, наши добри закони и праведни судови, а овамо, за таква бдагодејања нестиде се недавати нам у замену баш ништа, па не само ни пребијене паре, него ни лепе братске речице.
Нама управо и није стало толико до почетка овог доба, у ком странци одпочеше овако међу нама живити, колико нас тишти ово неслободно и управо надгосподарско право њихово над нама. Дошао уљез и незван гост у туђи дом па и без сабље и десне руке, без топа и пушке, без знања и узајамне користи, и без лепе речи и договора шири се и господари у сопственом нашем добру; неограничено у њему живи, и чини све шта хоће; па кад ти се награби свега и свачега, само колико може, он се враћа одкуда је и дошао нерекавши никоме бар од све муке ни с богом. Нас не тиште користи, које од нас без ичега извлаче, ко ти није дошао, ко ли ти неће доћи ? но; нас тишти само тај јадан поглед њихов на нас, који се чини само према дивљацима који људе једу, и у којих нема скоро савршено никаквих човечанских појама ни о чему на свету. Да ми ово ниуколико незаслужујемо, кад имамо ред и поредка, право и правцу, власт и уљудност, законе и устав) слободу и остало, са коима, и ако непретежемо, а оно се бар опет можемо мерити, са другим европским слободнијим и изображенијим земљама. —
У овим и оваким мислима наш бели Београд, и ако по догађаима, по мукама, јадима, чемерима и несрећама, које претрпише Срби у њему, заслужује да се назове не Београд, но црни и паклени град за Србе и српство до скора; опет је зато и по свом положају, и по свему што је у њему и око њега, издаље гледајући га, прави Београд или Белиград. Нарочито је овакав, за онога, који га оставља са сумњом, а видети га, а неневидети још који пут у свом животу? Кад га човек по издаље гледа чудне се мисли врзу у глави његовој. Сравњујући његову прошлост, од тако рећи постанка, па до данашњега данка, скоро сваког минута, у том грдном простору времена, наилази се на саме противности, на неке загонетке и замрмшљотине које ће тек време и знања, разрешити и разсветлити. Гледајући га и мислећи о њему, у час ти дође пред очи град освојен још Александром великим од Србаља и њиног владаоца Срма, који из своје престолнице, у овим нашим земљама, бегајући изпред силе Македонско — Шкиптске, побеже на Пећске острве при у токо дан. Дунаву у Црно море.*)
*) Дионисије Перигит, казива један острв на утоку Дунава у Море ''Pence'', но ово није био један, већ млоги острви. Quiposcens ortus — Дунас — Euksini pervenit undos Jrriguam Pencem amplexus gurgite quino. Да су Грци од искони само Србе звали Сривалима или Тривалима т.ј. Србима нема никакве сумње и да је Александар на њих војевао, те се ови, са краљем Срмом - Вуппив, Е^р/<о»— уклонише у дан. Бесарабију, или као што вели Вељтман и други, ''Беласрбија''; о томе се сви славенски и страни историци подпуно слажу. Кад нам оци и неби то признавали, ми имамо и наших доказа, а имено у опису Румјанцова Музеа у Москви, у ком се млоги наши краљеви зову: ''Крали Сремские или Србские'' значило је од искони у свију садањих славен. племена једно и исто, као: Стефан Драгутин и други. Осим овога, народи живећи у овим, и свим околниа землама, од искони су се звали само Србима, а не другим коим народом; па су их овако звали и странци од тог доба, па и после тога чак и до почетка XI века и. Хр. што сведочи превод ''Zonarae Annales'' налазећи се у Волаколанском монастиру у Русији, у ком се каже за Даке ово: ''Траиянь . . . воинствоваже на Даки сирhчъ на Срьбле, начелникъ же Срьбскiи Диковалъ'' и т. д. — види Чтенија 31. А за Мај 1847 год. стр. 58.
Да ли је Александар велики разорио овај, и на овом месту бивши српски град, или не то се незна ? Александар велики само је тако рећи, са мачем и огњем, прошао кроз ове земље; али их никада није покорио, ни под своју власт подвргао, зато; што су српска племена по речима свију грчких историја и историка: ''Бивала побеђавана; али никад покоравана.'' Од Александра дакле, па до Трајана или до 103 године, по Христу, Београд је био у српским рукама, а од овога па до Хуна у тако званим римским. Атила са своим Хунима и овај је наш Београд разорио, као и стару престолницу српских владалаца у овим земљама пре Христа, Сирмијум — Sirmium — Срм од ког се и данас виде развалине код Митровице. Од Хуна, кои разорише и близу Сирмијума његово цредграђе дан Митровицу, у којој сеђаху илирски или српски екзарси све до Хуна или до 4 века по Христу, — па све до Јустинијана; наш садањи Београд лежаше у развалинама. И тек Јустинијан с концем 5 века подиже га из развалина, као предстражу варварима, кои се суљаху преко Дунава у ове земље.
Почев дакле од нашег овог Београда, а код Римљана још одма по Христу Singidunum — а грч: Ξινγινδενον, Σιγγηδον —па све десном обалом Дунава до утока овог у Црно море, Јустиннјан је, веле, подигао, а боље и правилније, обновио, из развалина подигао и поправио 50. градова. Ови су градови, као и наш Сингидунум још пре Христа постојали и овако се, као и у време Јустиниана, звали, и то знатнији: 1. Singidunum — наш Београд — 2. Aureus mons — Златогор, дан. Смедерево—3. Margum —раз: близу Пожаревца на утоку Мораве у Дунав—4. Vinimacium—гр. Ouiminakion или Bimiacion дан. Костолац, у ком је, у време императора Хардиана била насеобина римска — 5. Taliatis или Talia — на водопаду по Страбану реке Jster-a. — Дунава, — близу данашње Градишке паше.— б. Egeta—дан. Фетислам а стари српски Вишеслав близу остатака Трајанова моста — 7. Rataria — близу утока реке Срба или Цибра у Дунав у старом Браничеву, а садањој Бугарској тако званој, но боље и истинитије старој Србији — 8. Oescus — у Бугарској и данас се виде развалине код места Ичигепа — 9. Nicopolis ad Jstrum — за разлику од других основао га је Трајан — 9. Dorosterum — у Птоломеа, а у Прокопија Durostolus дан. Силистрија у Бугарској — 11. Axiopolis — дан. Росафат у Бугарској — 12. Carsum. — дан. Чиршова у Бугарској — 13. Aegissus — дан Исакџи у Бугарској, код ког је Дарије направио мост на Дунаву, кои су Римљани звали Pons Darii — 14. Jstropolis или Jstrus — дан. Ћустенџе —; и по бреговима Мора црног: 15. Tomi, — TomiV, doV — дан. Томис баба — 16. Calatis — дан. Мангалија — 17. Odessus — O'dussoV дан. Варна — 18. Cruni — Krounai a после Dionysopolis недалеко од дан. Варне — и т.д.
Од Јустиниана па до Авара, Београд. је био у рукама источних Римљана, а од лажних Авара, и то од њиховог Хакана Бахана, па све докле ове своје земље не ослободише Срби од Авара, — налазимо развалине нашег Београда или Сингидунума, у аварским рукама. Авари су и Београд, као и остале све градове српске срушили и утаманили. Пошто су развалине београдске Срби заузели од Авара, да ли су га,или не, подизали незна се управо? Оне су у њиховим рукама од 7 века па до 11. или до смрти светог Владимира 22. Маја 1015 год. биле; и од то доба, пошто Грци завладаше земљом српском, биле су у рукама ових непрестано до ослобођења српског под Воиславом. Ово је трајало око 30 и неколико година. Од то доба, а под Неманићима, Београд је непрестано био у српским рукама -т.ј. околно земљиште кнежевине - али под каквим именом незна се. Погрешка је што многи држе да је он некада био у Бугарским рукама. Он у бугарским рукама никада није био, У ову је погрешку пао и наш г. Милићевић као и већина страних писаца и скоро сви наши. Тако је исто грдна погрешка непрестано бркање старог Сингидунума или дан. нашег Београда са Taurunum-om, или дан. Земуном.
У свима најстаријим и најдоцнијим римским споменицима и писаоцима строго се разликује мали градић Singidunum, прилично насељена паланка — варош — Мезије, на граннци Паноније, која ја станонање IV римског легиона, од Таurunum-а — дан. Земуна — на дну дољње Паноније, огромне и одвећ богате паланке — вароши — која је се одликовала своим богатствима, и била далеко и даље млого чувенија, од незнатног Сингидунума.
Још је већа и знатнија погрешка, или неистина, оних, кои мешају стари Сирмиум са дан: нашим Београдом т.ј. Сингидунумом. Sirmium — је садања развалина код наше Митровице на Сави. Био је најзнатнији и после Рима и Цариграда највећа и најбогатија паланка. Он је, по римским земљописцима, пре и после Христа, лежао на реци Bacuntia. У њему су не само становали; но и помрли, па погребени, млоги императори римски као: умрьо је Марко Аврелије 180 год. по Хр. после деветнајестогодишњег царовања; Клавдија II умрьо је 270 год. по Хр. од заразе; Проб је се у њему родио, и 232 год. удављен је такође у њему, од своих војника*) због млогог гоњења на рад око изсушивања ритова околних.**) Максимиан Херкулес око 250 год. родио је се у његовом предграђу, а Констан II у самом њему 317 год. и Грациан 359 год:. Недалеко је од Срма — Sirmiuma — Budalia или Bubalia, место рођења импер. Деција гониоца хришћана, и Cibalis или Cibalae на брду код блата Јулке — неки држе дан. Свилујева у кнежевинн — место рођења импер: Валенциана I Валента и Грациана. На овом је месту пропао Ликиније, побеђен Константином Великим.
*) Etrop. lib. IX сар. 18. Vopiscus in Probo imper. cap. 21.
**) Недалеко од Митровице налази се и данас доста блатуштина од коих су понајзнатнија ''ђyлкa''.
Још је и то као знатно: по брдашцима тако зване сада Фрушке-Горе и око Mons-aureum — златогоре — или Смедерева, подизане су прве лозе винове, пренешене из Азије и са приморских брегова: док се ове непомињу око Сингидунума, као незнатног месташца. Ми би имали још прилично навода да наведемо у име старине нашег дан. Београда, а све до краља Драгутина, Сингидунума, а нарочито до времена Душанова. Ово остављамо све наводећи само то: да је се дан. Београд од скоро 400 год. пре Христа па све непрестано до Стефана Драгутина, а нарочито Душана, дакле до 1340 год. од прилике, свега дакле око 1740 год. непрестано, и то једино звао Singidunum, а никад и никако другчије. Што се пак спомиње у других неких некакав други Београд, а наши га пренеше на овај, напомињемо само ово: да се то односи на столни Београд ког су Римљани још пре Христа звали Аlbа == бели, Београд; можда и на Белградчик код данашњег Видина и на Акерман, ког су још Римљани тако звали и сви остали народи — т.ј. Београд — па и Татарско-Турска племена само га преведоше под тим истим значајем на свој језик и прозваше Акерман. Сви ови Београди на свима страним језицима вавек су се тако звали и сви народи преводили су их на своје језике под истим значајима, док, овај наш нису никако другчије звали, осим Сингидунума. Праштајући се са његовим — Београда — називом римско-грчким, неможе нам се па ино, а да не наведемо овде и старине његове махом из тих времена, а и из доцнијих нешто, кад беше само црна гробница и пакао Срба и да не наведемо и доба кад га ми прозвасмо Београдом.
Што се тиче наших споменика и од када га ми зовемо Београдом, више је казато, да је то главно од Душанова а нарочито Лазарева и Грбљановића, времена, а изредка и одвећ тамно, и од Драгутинова; но да ли је то овај или неки други Београд, питање је тек ? Наш славни и неумрли Ђура Даничић у речнику за српске старине, местимице одређује ово место дан: Београду, као и оном, о ком чак бугарски краљ Асан, око 1190 год, говори. Он тврди, да је ту епискупија београдска основана св. Савом била и т.д.*)
*) Види реч. из срп. стр. Даничића стр 98 и 99.
Разуме се по себи, да се према горњим наводима ово неможе никако допустити тим пре, што је етнаграфија наших земаља, а нарочито историја места и догађаја, савршено као и у Турака занемарена и недирнута; па и оно што је дирнуто, додирнуто је савршено са страве наопачке. Нама је тешко да се неслажемо са назорима тако научног и заслужног мужа; ама нам се, код доказа и правог стања ствари, па ино неможе. Колика је и каква то сбрка у нас лако може човек поњати одтуда: што је дан: Софија, по историји г. Крстића Велбдужд стари, по другима, овај је Ћустендил, по трећима друго нешто и т.д. што се одређује београдска епискупска столица св. Саве овде, а Београд је данашњи све до Драгутина био у рукама мађарским и т.д. Да се не би далеко упуштали пошто о Београду нашем нежелимо дуго и млого говорити, — а и за овај оволики одступ од главне ствари молба је да нам се опрости— навешћемо из пок. Шафарика књиге повељу цара Асана бугарског, коју је г. Миклошић у свом делу Монументе српске хрђаво, прештампао. Тамо се каже ево ово:
‚‚äàâà öåñàðúñòâw ìè и т. д¦ äwêw¿à ëèáw zåìëh èëè õîðè äwèäj, èëè äw Áúäûíh èëè ÁðàíèYåâà è Áhëãðàäà äwèäjòú, èëè äw Òðúíwâà è ïî âñåìq zàãwðíq èäj, èëè äw Ïðàñëàâà èëè êàðâqíúñêûh õwðè ïðèíäjòú, èëè êðúèñòhí õwðh, èëè Áîðîóèñòhí èëè Áîëåðí — у Миклошића - Дрину?! — è âäèìwòj’’ и. т.д:
Шта дакле из овога излази? Излази ништа друго до то: да дубровачки гости ступајући на границу бугарске царевине прво и прво ударају: на Бдин, или по свима, садања Видин; па иза овога идући даље к истоку дођу у тако звано Браничево и Београд у њему; из овога долазе у Трнов и по свом Загорју, ако хоће до Преславе -на дан: Дунаву, или до Карвунске хори; које значн влашке или у влаш. — Од грчке речи. wriou Blacikon. — Из ове ако хоће међу хора крнсти — део молдавске, — или борунсти — део дњепровски области — или на Болери — део прибрежија црног Мора — и у Дамотику — на дан. Еркену реци ниже Једрене. — Ова није била у рукама цара бугарског; но је он њу као и Скопље, Прилеп, Солун и земљу арбанашку, означио само као главно место у туђој земљи, по ком се пут из његове земље зове, као кад би ко од наших великаша казао: ако хоћеш у Крагујевац, Ниш, Цариград и т.д. да идеш пут ти је наш н. пр Нишки, Цариградски и т.д, безбедан, разуме се докле се по њему простире наша власт. С тога се из Београда зове пут цариградски; а ми невладамо ни Нишом; пут софиски, босански и т.д.
Осим овога неваља заборавити још и то: да су у стара времена нарочито уговарали трговачке путове, да су н. пр. за поданике једне земље и њихове пријатеље слободни путови у туђој земљи, а за непријатеље неслободна и д. д. А што се тиче ових земаља односећих се дан: Влашкој Молдавији и делу Бесарабије, — ми имамо и историских дата: да су се оне, од 1160 па све до скоро 1294 год. у грчких и римских писаоца, спомиљале као Бугарске, а народ не влашки или Румунски, но Бугарски. Нарочито од доба тако званог Кало-Јована, брата поменутог Асана — владао је од 1199 до 1202 Год. —кои је се тако и титулирао као ''самодрьжць Бльгарь и Влаховь''. У његовој титули тек, налазимо име Влах, а пре њега за тај народ, као и после њега до конца 14. века, нико и незна ништа, као влашком.
Из наведеног дакле дознајемо ово: да је Београд даље истоку од дан. Видина у Браничеву и ближе Трнову граду под Балканом, а то и сведочи: да тај Београд и није Сингидунум стари, а дан: Београд наш; него је то дан. Белградчик у ст. Србији, коју млоге пропагандисте и незналице зову Бугарска, да је у правинцији Браничеву, коју је краљ Милутин дао са својом ћерком Недом као мираз, бугарском владаоцу. Браничево је цео простор, од Вида па овамо све до у пожаревачку нахију. Да је ово одиста овако јемчи нам у свима старим споменицима то: што је св. Сава основао 11. епископију Бдинску, коју су доцнији преписаоци незнајући је преписивали Београдском и са овом помешали, а ми оваквих преписаоца старијих и немамо од пре 80 год. па може ли се овима веровати, нека каже наука и знање? Осим овог налази се подједнако и бдинских и београдских, на једним и истим спомоницима, епископија. Ми ћемо на свом месту навести и сам препис овога.
Сад наводимо још и то: што се око дан: Белградчика налазе развалине за које причају: да су биле потрикана; што народ то сав зна и прича; што слави славе; што се неодликује у језику од осталих Срба у ст. Србији, као ни у типу и обичаима, и што је белградска епискупија пренета у турски Шаркеј, или садањи Пирот, међутим видинска остала је опет у Видину, ако је он одиста стари Бдин, а не оне развалине на утоку Вида реке у Дунав, што је највероватније; јер градови, осим места и од река своја имена носе као: Прилеп од речице Десник и Десница од речице; Морава од Мораве, ит. д. Даље, што се и данас код развалина тако зване патрикане, налазе урвине св. Богородице, а при утоку Вида у Дунав код развалина старог Видина или Вдина — св. Николе са патриканом и т.д.
Свако зна, а навешћемо ниже и доказ из летописа: да је Стефан Високи, пренесавши своју столицу у данашњи Београд, у овоме први пут сместио и столицу епискупску, а дотле јој нема ни гласа ни трага нигде и ни у коим споменицима ни једнога народа европског. Кад је и ова столица, пресељеница из Крушевца, а у Крушевац из Призрена, пала, Бранковићи је преместе у Смедерево. Кад ово освоје Турци владике се повуку, од силе њихне, у Гроцку, која се у бератими даваним патриарсима цариградским и на нашу, тако звану пећску, патриаршију, зове Хисарџик. Тако је се и столица из Бдина на реци Виду преместила у Белградчик доцније, а из овог у Пирот. Кад су Грци тек с концем 18. века— 1775. год.— овладали нашом патриаршиом; онда су владике њихне, као бератлије и турске удворице, седиле уз колена паша, које су седиле по главнијим варошима. Тада су замењене наше владике Грцима, а ови су остављали Хисарџике и белградчике и т.д. па долазиле где је највиша сила турска.
Једном речју: наше су владике бегале од Турака и оснивале епискупије по заклонитим местима, — а прве су биле у монастирима, као и патријаршија — а Грци ишли онде где су Турци, и у велике и главне вароши. Тако је постала, ваљевска, шабачка, ужичка, пиротска и т д. епископија у Србији, у место главних митрополија основаних још св. Савом. Држимо да је за сада довољно казано о нашем Београду, колико нам време и простор допушта и да је у нашим књигама свима грдна и вапијућа погрешка, од нас самих и наше глупости, што се истине не држимо као и Мораву — и остале млоге ствари — што зовемо, од доба кад је пок. кнез Милош делио кнежевину на округе и срезове, Бугар-Морава. У правој Србији и незнаду шта је то ''Бугар-Морава'' но ову нашу; од нас произвољно названу ''Бугарска Морава'' зову само Морава и Бинча, Бинч. — Морава, а највише само Морава; становнике њене, Моравци и Поморавци, као што тако и целу дан. Кнежевину зову, а особито потурице, и Турци ''Морава и Моравци''.Тако је, осим млогих места, промењено име и срезу рујанском, који је прозват Мачкатским, итд.
Старине су београдске ове: на десној страни зинданских градских вратница стои камен четвороуголан узидан у зид од вратница са овим надписом.
1.D-M- 2. IALRVPN. 3.РТ)МINV S 4. S I C P N E C H I i I i — 5. F I L V I X ••• A T N X C L I 6. MII-XV.VX REMS. 7.AEDICOUXS)NCN, E 8.L OMMLXM. 9.ЬИВБ -10. BEPII. BMSPUSS. 11. PP. IA: EXBRISE. LV. 12. - H — 13. K - *)
На бедему, спрам ладне воде свете, којом се лече од грознице, а ниже цркве Ружице, стои ово излупано камење од неких билега. 1. — ÀÁ— Ü 2. избрисана 3. — ÃÎÑ — Ĭ— 4. YÀÞ — 5. избр. 6. — ÜÁÀ —
На другом такође излупаном стои 1. — Á — F — 2. — Æ —
У среди је од камена точак, кои у горњој шпици има некакав колутић. С леве стране овога стои као нека стена, на овој велика круна; више ове виси у ваздуху мала лепа круна, коју, са точком или колутом једним везује једна шипка танка. Са леве стране камена, а на поребрини овога, стоје две змије и то једна већа а друга мања, које су зинуле једна на другу.
У дољњем граду код стражаре, која је скоро при утоку Саве у Дунав, под једним огромним топом у помосту, стои бео камен прекрасно израђен са овим надписом:
1. MXNER — 2. NIV — VIVIÜ – 3. ÒÃ — Î ÕÜ — 4. IDL — II — Ê — 5. — Ò 6. — ËÀÕ— 7. — ÀHVIIIIVI 8. RV>ÀZ XANL — 9. IVIIALOMA —10. ËÀ— VI —
Мало даље западу опет под једним топом у помосту пребијен камен са овим неподпуним надписом. Он је као и онај први бео и лепо урађен.
1. IËÑÌIIIV) 2.LENEICENTIP 3.—C—
За овим показао нам је г. Антоније Книћанин један разбијен камен, са надписом, узидан у бедем градски, спрам капије затворене, за коју се прича да је кроз њу Карађорђе прошао и освоио град. Овај је надпис на простом камену; но добро и лепо урезан.
Ha шанцу кои је испод барутане горње, а баш под бив. војеном болницом, стоје ови огромни некадашњи споменици узидани и сложени да се тај шанац неосипа. Ф N L П.
Крст на плочи са писменима Î — С.
1. ÐÀÄH — 2. ÎÁ£ÑÅÍ£Á —ÂÐ.
*) Бројеви свуда значе врсте.
1. —IГ- 2. RIAXMNB —3. COIIVO—4. DГADMCO—5. —II—
1. Ä — ËÀÍ — 2. — UÒNFÅ —
1. SAT — )VKCKI 2. D IM D DZXX –
Од толиких виђених одломака старине разне, међу које ваља уврстити и до 10. натписа турских, само на ове две три опеке, узидане у зидине пред казаматске, код тако зване зинданске капије, преко моста идући Ружици цркви, — читају се наше невоље. Натписи су ови грубо и невешто ножићом, или тупом бритвицом, или кебом каквом, урезани и то баш више казаматских врата.
1. ÆÅËÅ-F 2. ÆÀËÎÑÒ. 3. ÍUÆÄ-ÏËÀF. 4. Ò¤ÐÍÜ 7.. 1593. UÄÀÂÈØÅ-ÃÀ.
(F - ово слово немам али више је као Ж)