Пре саме ствари, неће бити сувишно, ако ово, што иде, напоменемо:
1. Да нас је високо-учена и поштовања достојна старина, претседник Српског ученог друшства, г. Јанко Шафарик, садањи члан државног савета, понудио: ''да одемо у Дибарску нахију старе или као што рекосмо ''Праве Србије''- и тамо да опишемо обичаје, и препишемо песме, -нарочито сватовске, племена тако званог ''Мије'' или ''Мијаци'', које се од свију српских и славенских племена, како у обичајима, а нарочато сватовским, тако исто и у језику, разликују''. Ову понуду ми смо у два маха одбијади, из узрока: што смо већ две књиге: ''3бор песама и обичаја укупног народа српског, I обредних, а II сватовских'' издали, добившп доста грађе из истог племена ''Мијака;'' што смо желели да још кô да овом пољу поради, а нарочито од способних и ученијих људи; што смо имали започетих других послова и што смо хтеи да се ова ствар строжије и са већим силама, и по знању и лицима, изврши. Али, кад нас исти господин извести: ''Да се нико не прима тако опасног посла, па ни од млађијих наших људи''; ми смо га се радо и свесрдо примили обгрљивши га, тако рећи, оберучке. Ми смо и сами, још пре неколико година, сагоревајућом љубављу, ово желели и више пута молили наше владе: да нам допусте, о сопственом трошку, обићи свете земље српске; но да не губимо права чиновнишка. Али високе владе наше, имајуће и сувише разлога, а нарочито: ''да ће овакав дут пасти у очи и тумачити се не с такве научне, но с тачке политичке'', одбијале су нас; те ми тако, и с тога, не могосмо жељи нашој за доста учинити.
2. За овај пут одређена је била сума од 80. дук. ц. По примљеној суми ваљало нам је се одма кренути, како би о Петровудну били у Галичнику поменуте нахије, у ком је тада било 7. свадби. У путу разабравши: да ће на Петровдан у Галичнику бити само 7 свадби, а 8. на св. Илију, и да ће у Лазаропољу на св. Илију бити 32; ми нисмо хитали, нити смо право ишли у Галичник, као што ће се из путовиса видети; него смо, ради могућих, свестраних описа, светих српских крајева, о једном трошку, а већој муци, гледади: да што више видимо, опишемо, разаберемо, познамо, прегледамо, изсљедимо, прибележимо и т. д. Према овоме дакле, а и по дужности наводимо:
3. Да ће читаоци овог дела наћи само чисту , овејану и сваковрсну грађу — у колико је ова сабрана, прегледана, описана и изсљеђена — наше народности садање и прошле; наћиће остатке књижевности наше прибележене онако, какве су се нашле; имаће чисте и јасне преписе ове и осталога онакве какве су нађене, сачуване и т.д. без да је се игде што: додало, променуло, одузело, изменуло и т.д. А за овакав свој путописни зборних држи: да му и није нужда, а и немогуће је по готову, све ове разноврсне грађе поделити и сваку у своје врсте, по значајима, ставити и уврстити. С тога ће дакле сборник овај обухватати сваковрсну и различиту грађу, без икаква обзира на њену несложност и неодносност једне према другој. Једино што ће у њему бити досљедности, то је; што ће прођени простор тачно и сљедствено, један за другим, по времену и месту, у ком је прођен, обележити се.
4. Како смо идући у ''Праву Србију'' и враћајући се из ове, пролазећи кроз данашњу нашу ''Кнежевину Србију'' а пре неколико десетина година само ''Пашалик београдски'', и у овој којешто и којегде прибељежавали понешто, што је или непознато или као познато, али непотпуно: или другчије схваћено: то ћемо и ове прибелешке у овај исти зборник, као нераздвојно цело, уврстити, и то пре прибележака у ''Правој Србији'' учињених. Ове прибелешке слажу се са првима, што се уређења тиче у свему, изузевши само време и прођене просторе. Време је прекидано путовањем кроз ''Праву Србију'' као и прођена места, Али, да неби чекајући и дуже прибелешке из ''Праве Србије'', још више дангубили, решили смо се: да прибелешке из Кнежевине, пре одласка у Праву Србију, и после повратка из ове, ставимо напред, пред прибелешкама из ''праве Србије''. Ово једино чинимо с тога: што су све прибелешке учињене у Кнежевини, у овој и остале, код извесних власти и пријатеља; што су нам, по повратку нашем, одма и послате, те су се могле прво и урадити.
Од добивене попутине у 80 дук, ц. које за 2. коња, самаре, одело и т.д. потрошено је 33 дук. ц. те нам је остало само 47 дук. ц. за пут. Ова је, као и бивша цела од од 80. дук. ц. сума била врло мала, за овако огроман пут и трошкове; али нас је сагоревајућа љубав, спрам свега оног што је некада било српско, приморала, да учинимо намишљено. Ми смо се кренули, са челичном и надљудском вољом: или скупо, и што може бити скупље, дати главу, или видети некадашњу славу и величину српску, са њеним светињама и узвишеностима, а садању црну и чемерну гробницу, јадне, непрежалиме, неоцениме и неисплатиме урвине, некадашње -силе и моћи, светих, дивиих и непостижних, краљева, царева и владаоца српских, са старим већ умрлим српским народом ?
Покрај поменутих 47 дук. ц, коња са самаром,— јер је други са свом ормом уступљен пратиоцу и вођи нашем — и осталом ормом; беше у нас још једна једина потпора, телесна, узданица, и осветница, шестометна пушчица — револвер— са сестром дугом, и кратком запојасницом. Да ње, ове дивне и тако рећи свемоћне узданице, не би; остале би млоге ствари невиђене и непреписане. Уздајући се у њу, ми преписивасмо и онда, кад се дивљаци ватаху за кундаке своих пиштоља и кад ове и запињаху. Осим ових телесних помоћница и узданица, беху у нас још и две духовне и то једна за Кнежевину, а друга за ову и бившу царевину и краљевину српску, Па кад напоменусмо све што имасмо и са чим пођосмо, држимо, да неби било лепо, кад и те две духовне помоћнице неби напоменули и казали. Ово нарочито велимо, да неби било лепо за рад наших будућих путника, ако се ти крајеви наши, и те силне земље наше, за грехе наше и наших старих, по нашој несрећи, боже сачувај и сахрани, неби што скорије и брже присајединили дан: Кнежевини и са овом саставили, под влашћу и династиом нашом, једно велико цело царство или бар краљевство српско.
Никоме на свету, па и највећијим непријатељима и душманима нашим, не желимо овакво путовање, са овим осећаима и под овом влашћу наше рођене браће и сопствене земље; али ако се то, по највећој несрећи нашој, мора, онда нам је једина и највећа жеља: да се наши научењаци, а нарочито млађији, не само, као што то у нас по несрећи бива, увећају десетинама; но у стотинама разуђу по свима нашим земљама, ове изсљеде и опишу у сваком погледу. Ово је једино и највеће средство, ван сајединења, да се боље сдружимо и познамо, да се једном бар духовно сбратимо и сљубимо, кад није среће да је то телесно и државно. Овим ће се јединим размрсити све сплетке и интриге, којима су нас сви народи европски непријатељски и пријатељски, са свима својим лажним научењацима, као паук мушицу, обавили и уплели. Докле год ово неузрадимо, ми ћемо по речима Далина и Стринхолма шведских, а скоро тако исто и Вебера општег историка: ''по своме сопственом незнању и глупости, нарочито своих учених, вечно своје сопствено држати за туђе, а туђе за своје сопствено и једино; те тиме и показивати своје сопствено грдно и највеће незнање. — Помињате духовне две помоћнице ове су, и то:
I. ''Објава.
Којом препоручујемо дотичним властима да г. Н. Н. који полази ради изтраживања старина српских по Србији, не само никакве сметње у том путу не чине, но да му колико могу и на руци буду.
№ 2057 Министар просв.
2. Јануара 18 ... год. и црк. дела.
Д. Матић.
II. ''Објавленије.
Г. П. Н. — полази на пут за време одмора, да као научен списатељ по поруци нашој посети старинске цркве и монастире по свима крајевима нашега народа и опише ове задужбине и богомоље народне у сваком обзиру ради историје наше православне цркве.
Зато препоручујемо настојатељима манастирским, свештеницима и благочестивим христианима, да овога путника примају и показују му све што се тиче цркве и манастира, и ако се гди налазе старвиске књиге да му их покажу, те да их он види и опише, као старине ради научног, испитивања ученог света.
Надајући се на побожно свештенство у Србији и изван границе њене и христијане по свима крајевима, где живи наш православни народ, да ће учинити могућу услугу овоме путнику, призивљемо на све њих благослов Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа.
8. Јунија 18 ... год. Архијепископ београдски и
у Београду митрополит српски
''Михаил''.
Ово су дакле те две духовпе ваше узданице и помоћнице! Каогод што без оне прве телесне шестометне и друге две, нисмо могли млого чинити; тако без ове последње, не би учинили ни 1/3 онога што смо учинили. Хвала наша, нашег несретног и угњетеног народа и потомства, — ако смо му икакву услугу овим учинили — остаје г. претседнику друшства, а нарочито преосвећеном г. митрополиту, што нам даде ову препоруку.
Ово оволико држали смо, да је нужно било казати, као и то: да је сва и сваковрсна грађа, у овом сборнику на најбржу руку, са млогих неодоливих узрока, урађена; с тога нека нам се извине млоге и огромне погрешке.