NOB Makedonije

Ropstvo

— Dejdi, moja mila majko,

od kaj ide silen ekot,

denje-noće vek ke krene

mira, majko, ne ni dava?

Dali negde ogin gori,

ta sred ogin zmii pištat,

eli majko, vedi treštat

ta se pusta zemja trese? —

„Niti, sinko, ogin gori,

ni sred ogin zmii pištat,

niti vedi, sinko, treštat,

ni se pusta zemja trese,

tuku, sinko, pološo e

i od ogin i od voda

vrie, čedo, tir an gladen

niz našava crna zemja.

Kaj što mine — čuma mori,

Kaj što sedne — zemja pišti,

nigde pomen ne ostavi,

ni od živo, ni od mrtvo.“

KOLE NEDELKOVSKI,

iz zbirke „Molskavici“

Bre, Makedonče

A, bre, Makedonce,

Kade se spremaš?

Borba te ceka,

Borba za sloboda,

Momci nakiteni

Momi naređeni,

V borba mi vlagaat

Borba za sloboda.

Neka razberat

Krvavi fašisti:

Makedonsko ime

Nema da zagine!

...

Partizanska pesma

U pripremama za napad na Sovjetski Savez za Hitlerovu Nemačku od prvorazrednog značaja je bilo da ima raščišćenu situaciju na Balkanu. Fašistički generali su hteli da na taj način obezbede desni bok nemačkoj armiji u početku napada na Sovjetski Savez. Raščišćavanje situacije na Balkanu je bilo neodložno, jer se Hitler bojao da Italijani ne pretrpe poraz u ratu sa Grčkom, u kom slučaju se moglo desiti da se na najjužnijem delu Balkana učvrste engleske divizije, što bi znatno otežalo situaciju nemačkoj armiji u napad na SSSR.

Još pre nego što je došlo do napada Hitlerove Nemačke na SSSR, Madžarska, Rumunija i Bugarska su već bile postale neka vrsta modernih vazala. Problem je predstavljala samo Jugoslavija. Hitleru je više odgovaralo da Jugoslaviju pridobije bez rata, jer bi u tom slučaju Jugoslavija poslužila nemačkim armijama kao operativna baza za napad na Grčku a jednovremeno i kao veliki izvor poljoprivrednih proizvoda. Najvažnija činjenica u svemu tome bi bila da u Jugoslaviji nemačka armija ne bi angažovala svoje divizije, čime bi pred napad na SSSR bila u punoj snazi. Ali, ovo Hitleru nije uspelo. U martu 1941. godine Hitler je ultimatumom tražio da se Jugoslavija priključi trojnom paktu. Komunistička partija Jugoslavije, dosledna svojoj politici borbe protiv fašizma, kada je sagledala spremnost vlade Cvetković—Maček da Jugoslaviju priključi trojnom paktu, objavila je svoj poznati Martovski proglas, u kome se ukazuje na opasnost koja preti Jugoslaviji od tog akta, od fašizma. U proglasu se, između ostalog, ističe: „Današnja vlada sprema izdaju. Za neki dan treba da se potpiše Trojni pakt, koji znači sigurnu i sramotnu smrt našoj državi, našoj slobodi i našem narodu. Prvi put u našoj istoriji treba pred tiranima da kleknemo, da potonemo u sram i ropstvo. I to danas kada je ceo narod, u svim krajevima države, svih staleža i uzrasta ustao isto kao 1912, 1913, 1914 da na život i smrt brani svoju najveću tekovinu i svetinju — nacionalnu slobodu i državnu nezavisnost.

„Nećemo ni Trojni pakt, ni instruktore, ni turiste, ni privredne stručnjake, ni čišćenje neprijatelja Osovine. Hoćemo vladu nacionalne slobode i odbrane. Sve za čast i slobodu! Čast i slobodu nizašta!“.

Ovim proglasom CK KPJ ukazao je narodima Jugoslavije na opasnost koja je pretila od fašističke Nemačke, ističući da su jugoslovenski narodi jedinstveni i da će spontano ustati u odbrani svoje nezavisnosti.

EVROPA POČETKOM 1941.: OKUPIRANE ZEMLJE OD NEMACKE I ITALIJE (CRNO); SAVEZNICI NEMACKE (TACKASTO)

PODPISIVANJE „TROJNOG PAKTA“, BEĆ 21. MART 1941. — NA SLICI: CVETKOVIĆ I RIBENTROP

Buržoaska i reakcionarna vlada stare Jugoslavije, slepo se po vodeći samo za svojim interesima, prihvatila je Hitlerovo traženje i pristala da potpiše akt o pristupanju Jugoslavije trojnom paktu.

Jugoslovenski narodi, objektivno i potpuno informisani o situaciji od strane Komunističke partije, sa zeb njom su iščekivali odluku vlade Cvetković—Maček i kneza Pavla.

Kada je 25. marta jugoslovenska vlada potpisala akt o pristupanju trojnom paktu, KPJ je istog dana izdala proglas kojim osuđuje taj akt izdajstva slobode i nezavisnosti jugoslovenskih naroda.

Narodi Jugoslavije dali su snažan otpor ovom izdajničkom aktu. Oni nisu hteli da prihvate sramnu kapitulaciju. Pod rukovodstvom KPJ mase jugoslovenskih naroda priredile su 25, 26. i 27. marta velike demonstracije, izražavajući svoje neslaganje sa profašističkom politikom koju je vodia buržoaska vlada. Zahvaljujući demonstracijama, koje su priređene skoro u svim većim mestima, a od kojih posebno treba istaći one u Beogradu, Splitu, Kragujevcu, Nišu, Cetinju, Skopju i Bitoli, svrgnuta je vlada Cvetković—Maček, a knez Pavle, kao prvi kraljevski namesnik, oboren je i prognan. Uz pomoć vojnih jedinica, general Dušan Simović je 27. marta obrazovao novu vladu. Toga dana demonstracije dostigli vrhunac. Na više mesta, u mnogim gradovima Jugoslavije, istupaju istaknuti komunistički borci, koji u svojim govorima pozivaju narode Jugoslavije da se pripreme za konačniobračun sa fašizmom.

Jugoslovenski narodi su u demonstracijama od 30. marta 1941. godine tražili od vlade generala Simovića da preduzme mere za odbranu zemlje od fašističke agresije - zatim da se potpiše pakt o uzajamnoj pomoći sa Sovjetskim Savezom i da se narodima Jugoslavije, ukidanjem raznih vanrednih zakona, vrate demokratska prava.

Posebno je zahtevano da se državni aparat i vojska očiste od nenarodnih elemenata i stranih agenata i da se dade amnestija za sve političke zatvorenike. U demonstracijama i u govorima istaknut je još niz drugih zahteva, koji su išli ka jačanju odbrambene snage zemlje i jedinstva naroda. Međutim, u tom političkom haosu, u koji je profašističkom politikom buržoaskih vlada bila dovedena Jugoslavija, vlada generala Simovića nije bila u stanju da ispuni zahteve širokih masa niti da iskoristi revolucionarno raspoloženje naroda za odbranu zemlje od fašističkih agresora.

Događaji od 27. marta 1941. godine ukazali su Hitleru na to da Jugoslaviju može pokoriti jedino oružanim napadom. Na savetovanju nemačkih vojnih rukovodilaca, koje je bilo sazvano odmah posle 27. marta, razrađen je plan napada na Jugoslaviju. Izvođenje plana „Barbarosa“, kojim je bio predviđen napad na Sovjetski Savez, privremeno je odloženo dok se ne razbije jugoslovenska vojska i ne okupira Jugoslavija. Do odlaganja nemačkog napada na Sovjetski Savez došlo je, u prvom redu, zbog aktivnosti Komunističke partije Jugoslavije i želje jugoslovenskih naroda da brane svoju zemlju. Kao što je poznato, ovo odlaganje imalo je svog uticaja na tok i ishod drugog svetskog rata.

Šestog aprila 1941. godine nemačke, italijanske i madžarske vojne jedinice počele su koncentričan napad na Jugoslaviju. U napadu je

učestvovalo: 26 nemačkih divizija (24 kompletne i delovi raznih pešadijskih i moto-mehanizovanih jedinica u jačini oko dve divizije), 23 italijanske divizije (22 divizije i dva planinska odreda) i pet madžarskih divizija. Nemačka vrhovna komanda držala je u rezervi još devet divizija. Ovim snagama treba dodati i vazduhoplovstvo, koje je svojim akcijama podržavalo dejstva suvozemnih armija.

Iznenada, 6. aprila 1941. godine, fašistička avijacija snažno je bombardovala Beograd, Skopje, Štip i neke druge gradove i značajnije objekte. Samo na Beograd je bilo upućeno preko 280 bombardera u pratnji oko 250 lovačkih aviona. Bombardovanje je nanelo ogromne žrtve u ljudstvu i materijalu.

Nemačka fašistička armija, u svom pohodu na Jugoslaviju, se jala je smrt, palila i rušila gradove i sela i ubijala mirno stanovništvo. Hitlerovske armije svuda su širile propagandu za nekakav „nov poredak“ u Evropi — za poredak laži, pljačke i smrti.

Dok su nemačke vojne jedinice osvajale Jugoslaviju skoro bez ikakvog otpora, Vrhovna komanda i buržoaska vlada Dušana Simovića spremali su se da napuste zemlju. U ovoj situaciji CK KPJ već 10. aprila zasedava i rešava da preduzme mere za odbranu zemlje, a 15. aprila 1941. godine upućuje se vojnicima i narodu proglas u kome se govori o katastrofi koja je zadesila jugoslovenske narode, osuđuje se stvaranje Nezavisne Države Hrvatske, izdajstvo, šovinizam i bratoubilačka borba. CK KPJ, dosledna svojoj politici, poziva u proglasu narode Jugoslavije da istra ju u ratu protiv fašističkih porobljivača.

IZDANA I NAPUŠTENA JUGOSLOVENSKA VOJSKA KAPITULIRALA JE — KOLONE ZAROBLJENIKA KROZ SKOPJE, 1941.

Stara jugoslovenska vojska ni materijalno, ni organizaciono, ni politički nije bila sposobna da se odupre snažnom naletu Hitlerovih armija. U njenim redovima na važnim rukovodećim mestima dugo su se nalazili oficiri i generali, koji su bili u službi stranih agentura ili su bili nesposobni za položaje koje su zauzimali. Takvo stanje u jugoslovenskoj vojsci dovelo je do toga da ona u aprilskom ratu bude razbijena za svega 11 dana. Vlada generala Simovića i kraljevska dvorska klika pobegli su avionima u inostranstvo.

Petoj koloni — fašističkim agentima za vreme vlade Stojadinovica, Cvetkovića i Mačeka, omogućeno je bilo da nesmetano unapred pripreme kapitulaciju jugoslovenske vojske.

Jugoslovenska vojska napustila je fronto ve skoro bez borbe. Iako je bilo vojnika, podoficira i oficira, naročito mlađih, koji su hteli da se bore, vojska se bezglavo vukla putevima, prepuštena sama sebi. Generali su bežali, a većina oficira predavala se okupatoru bez otpora. Fašistički okupatori su izjavili da su u toku aprilskog rata zarobili 344.162 jugoslovenska oficira i vojnika.

Akt o kapitulaciji Jugoslavije potpisao je 17. aprila 1941. godine general Kalafatović. Evo nekoliko citata iz tog akta:

„ . . . Potpisivanjem ugovora jugoslovenska oružana snaga kapituliraće bezuslovno i biće odvedena u ratno zarobljeništvo.

Jedinice će se prikupiti na mestima gde su se zatekle. Dok se ne izvrši predaja, jugoslovenski oficiri su odgovorni, u punom smislu, za disciplinu i red, te stoga ostaju u svojim jedinicama.

Primeniće se smrtna kazna prema vojnicima, koji se po zaključivanju primirja i izvršene predaje udalje iz svojih trupnih jedinica. Oružje i vojni materijal jedinice će predati nemačkoj vojsci“.

NEMAČKE, ITALIJANSKE I BUGARSKE FAŠISTIČKE VOJSKE OKUPIRAJU JUGOSLAVIJU, 1941.

Jugoslavija je bila okupirana i preplavljena fašističkom vojskom. Jugoslovenska vojska više nije postojala. Ali su postojali jugoslovenski narodi, postojali su slobodoljubivi patrioti, koji se nisu mirili sa ropstvom. Ovo su znale fašističke vođe i stoga su se plašile i od okupirane Jugoslavije. Još pre napada bila je utvrđena podela Jugoslavije.

Srbija je potpala pod neposrednu upravu Nemaca. U Hrvatskoj je stvorena takozvana NDH — Nezavisna Država Hrvatska. Italijani su okupirali Crnu Goru i Dalmaciju. Deo Slovenije pripao je Italiji, a drugi deo Hitlerovoj Nemačkoj. Deo Makedonije je poklonjen veliko-bugarskim fašistima za usluge učinjene pri napadu na Jugoslaviju, a jedan njen manji deo Nemci su isto tako „velikodušno poklonili velikoj Albaniji“, koju je okupirala Italija.

Cilj ove politike bio je providan. Jugoslovenski narodi od davnina su stremili ka ostvarenju jedinstva svih južnih Slovena. Ovakve težnje trebalo je sprečiti izazivanjem dubokog razdora i mržnje. Iz ovih razloga, sila trojnog pakta i njihove sluge raskomadale su Jugoslaviju.

Na karti je prikazana podela Jugoslavije, kao i pravci kojima su se probijale okupatorske armije.

Bugarski car Boris i njegova vlada još 1940. godine prihvatili su saradnju sa Hitlerovom Nemačkom i pristupili trojnom paktu. Na osnovu ovog sporazuma u Bugarsku su, decembra 1940. i januara 1941. godine, stigli nemački oficiri da pripreme dolazak nemačkih vojnih formacija. Dolazak nemačkih trupa u Bugarsku omogućio je Hitleru da iskoristi teritoriju ove zemlje kao vojnu bazu za napad na Jugoslaviju i Grčku. Za ovu veoma značajnu uslugu, bugarska buržoazija je dobila veći deo vardarske Makedonije.

Da bi okupirala i prisvojila Makedoniju, vlada cara Borisa unapred je pripremila i kompletirala specijalni okupatorski aparat od oblasnih direktora do poslednjeg kmeta „birnika“ za sva sela. Ovaj aparat je većim delom bio sastavljen od fašiziranih i korumpiranih elemenata. Osnovni zadatak bugarskog okupatorskog aparata je bio da, ne birajući sredstva, primenjujući nasilje i teror, po svaku cenu izvrši asimilaciju makedonskog naroda. Uporedo sa ovim trebalo je organizovati sistematsko pljačkanje bogatstva i eksploatisanje radnih masa makedonskog naroda.

Fašistička velikobugarska klika otpočela je i veliku propagandnu aktivnost. Stvorene su razne fašističke organizacije, kao, na primer, „Branik“, „Otac Paisi“, „Legionari“, „Ratnici“, „Opolčenci“, „Junak“, „Trud i radost“, „Bojci od fronta“, „Zapasni oficiri“ i mnogo drugih.

Zapadni deo vardarske Makedonije, sa Tetovom, Gostivarom, Debrom, Kičevom i Strugom, okupirao je Musolinijev fašistički aparat. (administrativni, prosvetni, vojska i karabinijeri). I ovde je odmah, od prvih dana okupacije, počela politika terora i proterivanja, politika „zavadi pa vladaj“, sa ciljem da se izazove razdor između makedonskog i šiptarskog naroda.

Crkva se isto tako trudila da makedonski narod nestane. Mnogobrojne škole sa „prosvetnim“ aparatom uložili su sve snage da omladini dokažu da makedonski narod ne postoji, da su to „makedonski Bugari“, „zapadni Bugari“, „moravski Bugari“, i slično, ali nikako Makedonci.

Pored toga, preduzimane su i opsežne mere da se i nacionalna bogatstva makedonskog naroda opljačkaju i unište.

Mere okupatora, donete u tom cilju, bile su veoma oštre. Tako je bugarski okupatorski aparat, odmah

po kapitulaciji, doneo niz mera kojima su, tako reći u jednom potezu, oduzeta ogromna bogatstva. Zaveden je poseban sistem za rekviziciju stočarskih i poljoprivrednih proizvoda. U zapadnom delu Makedonije italijanski okupatori, uz pomoć velikoalbanskih slugu, stvorili su specijalan sistem spahiluka, preko kojih je na specifičan način sprovođena rekvizicija.

Paralelno sa odredbama o rekviziciji donete su i druge mere. Dinar je prestao da bude novčana jedinica za razmenu robe i izvršena je zamena za bugarski lev na delu okupiranom od fašističke Bugarske i za albanski lek u zapadnoj Makedoniji. Kako je izgledala ova zamena novca, primera radi navodimo da je pre kapitulacije stare Jugoslavije bio u važnost kurs prema kome je 100 dinara bilo zamenjivano za 270 leva, a u okupiranoj Makedoniji zaveden je kurs jedan prema jedan. Na sličan način je izvršena zamena dinara za albanski lek.

Posebne mere bile su zavedene u cilju eksploatacije rudnika. Bez prethodnih istraživanja eksploatisana su najbogatija nalazišta (slučaj u Zletovskim rudnicima, Raduši, Vitolištu i nekim drugim). Istraživanja su vršena samo kod novih rudnika i to u slučaju ako je u pitanju bila ruda od strategiskog značaja, kao, na primer, kod rudnika Dudice za bakar. Iznosimo neke podatke o eksploataciji rudnog bogatstva: u 1941, 1942. i 1943. godini u rudniku Vitolište godišnje se iskopavalo oko 720 tona liskuna, a iz Zletovskih rudnika godišnje (za u toku 1941), 1942, 1943. godinu, (kada su rudnici radili nesmetano) eksploatisano je oko 7.200 tona 70% olovnog koncentrata — dragocene rude za nemačku ratnu industriju.

Ovakvom stanju narod u Makedoniji suprostavljao se masovnim demonstracijama i sudarima.

GIMNAZIJALCI SU SE AKTIVNO SUPROSTAVLJALI OKUPATORU. GIMNAZIJE U BITOLI I ŠTIPU

Prve demonstracije protivu bugarskog okupatora bile su priređene u Strumici pri samom ulasku u grad bugarske fašističke vojske 1941. godine. Ovakve demonstracije bile su priređene i u drugim mestima koja su okupirali bugarski i italijanski fašisti.

I žene Makedonije su više puta izlazile na ulice makedonskih gradova da protestuju protiv raznih akcija okupatora. U decembru 1942. godine demonstriraju žene u Skopju, a žučne demonstracije priređuju i žene Velesa povodom odvođenja njihovih muževa na vojničke vežbe. Stanovnici mnogih gradova Makedonije, u prvom redu Bitolja, Prilepa i Kumanova, mnogobrojnim i raznovrsnim demonstracijama izražavaju mržnju i otpor protiv okupatora. U ovim protestima i demonstracijama bili su jasno izraženi zahtevi makedonskog naroda za nacionalnu, socijalnu i ekonomsku slobodu, proklamovanu od strane KPJ.

vlastima. Nju su imenovali fašistički okupatori da bi omladinu uključili u fašističke organizacije, kao što su bile „Branik“ i dr. Školska omladina protesto vala je protiv uniformisanja, protiv „numerus klauzus“-a i dr. Zatim, napredna omladina digla se u odbranu svog maternjeg jezika i tražila da se predavanja drže na makedonskom a ne na bugarskom jeziku.

I na selu nije izostao otpor protiv fašističkih okupatora. Seosko stanovništvo ogorčeno protiv nepodnošljive rekvizicije. Ono je krilo vunu i ostale proizvode, se borilo okupatorske žito, stoku, jer je bilo svesno da na taj način aktivno pomaže otpor protiv okupatora.

Bugarska fašistička vlada, ustupajući svoju zemlju kao bazu za napad na Jugoslaviju i Grčku, nije završila svoju sramnu ulogu. Pred nju je postavljen nov zadatak. Njena armija trebalo je u Jugoslaviji da zameni deo nemačkih divizija i time ih oslobodi za rat protiv Sovjetskog Saveza. U tom cilju bugarska vlada je uputila u Grčku II okupacioni korpus od tri divizije (7, 16 i 28).

U Srbiju je bugarska fašistička vlada uputila I okupacioni korpus od četiri divizije (22, 24, 25. i 27).

U Makedoniju i deo južne Srbije upućena armija, zile 14, godini, je V bugarska fašistička u čijem su se sastavu nalazile 15. i 29. divizija. U 1942. u sastav ove armije ušla je i 17. divizija. Osim toga, u Makedoniji su bili dislocirani i jedna brigada od dva konjička puka, granične i etapne jedinice za osiguranje komunikacije i industriskih objekata i neke druge jedinice iz sastava V bugarske armije.

Pored vojnih jedinica, u Makedoniji je bio doveden i administrativni aparat sa policijom i žandarmerijom.

Zapadna Makedonija bila je okupirana od strane italijanske divizije „Firence“, kao i od mnogobrojnih policijskih i karabinjerskih jedinica.

Na karti je prikazan raspored većih okupatorskih jedinica dislociranih u Makedoniji.

EDVARD KARDELJ. ALEKSANDAR RANKOVIC. FRANC LESKOSEK. IVAN MILUTINOVIC. SVETOZAR VUKMANOVIC — TEMPO. RADE KONCAR

Centralni komitet, Komunističke partije Jugoslavije vodeći politiku odbrane nezavisnosti i slobode jugoslovenskih naroda, dosledan svome stavu za borbu protiv fašističke agencije, doneo je 10. aprila 1941. g. u Zagrebu niz značajnih odluka o produženju otpora jugoslovenskih naroda protiv okupatora. Između ostalog, odlučeno je da se organizuje vojni komitet na čelu sa drugom Titom, da se Politbiro premesti u Beograd i da neki članovi CK odu na teren.

Posle propasti stare Jugoslavije i buržoaske vlade, raspale su se i buržoaske političke partije. Jedina politička partija bila je Komunistička partija, koja postepeno preuzima kormilo sudbine jugoslovenskih naroda u borbi protiv fašističkog okupatora.

Ubrzo posle ovih odluka, CK KPJ održano je poznato majsko savetovanje na kome je doneto nekoliko značajnih i dalekosežnih političkih odluka za ujedinjenje jugoslovenskih naroda i za početak oružane borbe protiv okupatora i to na širojpolitičkoj platformi. Na savetovanjuje razmatrana situacija u Jugoslaviji posle sloma u aprilskom ratu i istaknuta bezobzirnost okupatorskog sistema u eksploataciji, denacionalizaciji i teroru. Zatim, konstatovano je da se deo domaće buržoazije stavio u službu okupatora i istaknuto izdajstvo i kapitulacija vladaj uće

buržoazije. Na savetovanju je konstatovano da je u ovim teškim momentima radnička klasa sa svojom avangardom, Komunističkom partijom, postala jedinstvena društveno

politička snaga, koja je bila sposobna da jugoslovenske narode ujedini i povede u oslobodilačku borbu.

Majsko savetovanje, kome su prisustvovali delegati iz cele Jugoslavije osim iz Makedonije, imalo je veliki vojni i politički značaj za pripremanje oružanog ustanka svih naroda Jugoslavije.

U vreme kada je Komunistička partija pripremala oružani ustanak naroda Jugoslavije, Hitlerova fašistička Nemačka je, 22. juna 1941. godine, bez objave rata varvarski napala Sovjetski Savez. Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije odmah je reagovao na ovaj akt i istog dana izdao proglas jugoslovenskim narodima u kome se ob objašnjavaju novonastali događaji u svetu i jugoslovenski narodi pozivaju u borbu protiv fašističkog agresora. U proglasu se jednovremeno ističe da je borba sovjetskih naroda jednaka sa borbom jugoslovenskih naroda, da je neprijatelj zajednički i da u toj borbi naši narodi pomažu borbu sovjetskog naroda.

U proglasu se pozivaju komunisti Jugoslavije da izvrše svoju dužnost avangarde i da organizuju i povedu mase u svetu borbu.

u početku rata protiv Sovjetskog Saveza, nemačke fašističke armije beležile su veoma velike vojničke uspehe. Vojnopolitički događaji u svetu 1941. godine veoma su se brzo razvijali. Nastupili su teški dani za opstanak progresivnog čovečanstva. U ovoj veoma teškoj situaciji u ćelom svetu, a posebno u Jugoslaviji, Politbiro CK KPJ sastao se 27. juna 1941. godine i doneo niz konkretnih odluka za borbu jugoslovenskih naroda protiv fašističkih zavojevača. Tako, na primer, za rukovođenje vojnim operacijama formiran je glavni štab narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije, a sekretar CK KPJ drug Josip Broz Tito izabran je za komandanta partizanskih odreda Jugoslavije.

Ova odluka predstavlja početak borbe naroda Jugoslavije, koji, pod rukovodstvom Komunističke partije, ispunjava svoj dug prema progresivnom čovečanstvu. Početak ove borbe pada u trenutku kada je najveći deo Hitlerovih oružanih snaga bio angažovan na istočnom frontu, u trenutku kada je pomoć narodima Sovjetskog Saveza bila najpotrebnija.

(Билтен Главног штаба Народноослободилачких партизанских одреда Југославије, 19.VIII.1941 године)

VILA NA DEDINJU (BEOGRAD) U KOJOJ JE 4. JULA 1941. DONETA ODLUKA ZA ORUŽANI USTANAK NARODA JUGOSLAVIJE

U nastavku priprema za oružani ustanak jugoslovenskih naroda, Politbiro CK KPJ, na sastanku 4. jula 1941. godine, pošto je prethodno razmotrio situaciju u svetu i u Jugoslaviji, doneo je odluku da se odmah otpočne sa oružanim opštenarodnim ustankom. Predviđeno je da oružane grupe, koje su dejstvovale na terenu i izvršavale razne diverzije, prerastu u partizanske odrede. Zatim, odlučeno je da se neki članovi CK KPJ, sa specijalnim punomoćstvima, prebace na teren sa zadatkom da organizuju i pokrenu jugoslovenske narode u oružanu borbu.

Povodom odluka od 4. jula 1941. godine, Politbiro CK KPJ izdao je 12. jula 1941. godine proglas u kome se narodi Jugoslavije pozivaju na oružani ustanak protiv fašističkih okupatora i njihovih domaćih slugu. U proglasu se iznosi da je stvoren jedinstveni front progresivnih snaga u ćelom svetu „za borbu protiv mraka, nasilja i ropstva — protiv fašizma“.

U proglasu se zatim ukazuje na činjenicu da na komunistima leži težak i častan izadatak da organizuju borbu protiv fašističkih okupatora i domaćih izdajnika.

Pozivajući jugoslovenske narode na ustanak u proglasu se, između ostalog, kaže:

„Narodi Jugoslavije! Srbi, Hrvati, Slovenci, Crnogorci, Makedonci i drugi. Vaša je zemlja porobljena i opljačkana od onih istih zločinaca koji se drznuše da dignu svoje okrvavljene kandže na Sovjetski Savez, Vi ste bili pobeđeni u ratu, ali niste pokoreni... Sada je vreme da pokažete da ste dostojni potomci svoijh starih predaka. Sada je vreme, sada je kucnuo čas da se dignete svi kao jedan u boj protiv okupatora i njihovih domaćih slugu, krvnika naših naroda . . .“

Odluke od 4. jula počele su postepeno da se realizuju. Prva ustanička puška pukla je u Srbiji — 7. jula 1941. godine. Borbe u Crnoj Gori otpočele su 13. jula, u Sloveniji 22. jula, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 27. jula. Makedonski narod poveo je oružanu borbu protiv fašističkog okupatora 11. oktobra 1941. godine napadom na bugarski fašistički policijski „učastak“ i neke druge objekte u Prilepu. Naslednici slavnih „ilindenaca“ objavili su na taj način početak oružanih borbi makedonskog naroda za slobodu, za zajednički život sa narodima Jugoslavije.

PISMA TITA KOMUNISTIMA MAKEDONIJE (6. 12. 1941.) I BUGARSKOJ RADNIČKOJ PARTIJI (KOMUNISTI)

Posle upornih borbi protiv oportunističke delatnosti rukovodstva Pokrajinskog komiteta Komunističke partije Jugoslavije za Makedoniju, na čelu sa sekretarom Metodi Šatorovim-Šarlom i stvaranja novog Pokrajinskog komiteta Komunističke partije za Makedoniju sa drugom Lazarom Koliševskim na čelu, bile su u osnovi savladane početne i osnovne teškoće. Istovremeno su bili otvoreni putevi i postepeno sazrevali uslovi za oružani ustanak i u Makedoniji, koji je počeo 11. oktobra 1941. godine.

Na početak narodnooslobodilačke borbe u Makedoniji veoma se negativno odrazilo to što se 1941. godine na čelu partijske organizacije u Makedoniji nalazio Metodi Šatorov-Šarlo, koji je bio nedorastao tadašnjoj složenoj situaciji u Makedoniji.

Šarlova nedoraslost za sprovođenje linije KPJ mogla se uočiti i ranije čim je situacija početkom drugog svetskog rata postala složenija. Tako, na primer, trebalo jeda prođe tri meseca posle V partijske konferencije KPJ, da bi sazvao pokrajinski komitet i upoznao ga sa odlukama konferencije. Slična je situacija bila i sa organizovanjem martovskih demonstracija.

Posle propasti stare Jugoslavije, Šarlo se nije snašao u novoj, veoma složenoj i delikatnoj situaciji. On je u velikom broju pitanja imao oportunistička gledišta. Kao sekretar Pokrajinskog komiteta, Metodi Šatorov-Šarlo nije bio energičan u rasturanju proglasa Centralnog komiteta KPJ od 15. aprila 1941. godine, kojim se pozivaju komunisti i radnička klasa da budu u prvim redovima borbe protiv okupatora i izdrže do konačne pobede. Slična je situacija nastala i sa nekim drugim partijskim materijalima. Šarlo nije prisustvovao ni poznatom majskom savetovanju u Zagrebu, čime je praktično prekinuo veze sa KPJ.

KUČA U KOJOJ JE GLAVNI STAB NOV I POJ MAKEDONIJE, DONEO ODLUKU ZA ORUŽANI USTANAK U MAKEDONIJI, SKOPJE, SEPTEMBRA 1941.

Šarlo je imao nepravilne stavove po nizu problema, koje je trebalo u ratnom haosu 1941. godine rešavati. Prema Srbima, koji su posle prvog svetskog rata bili kolonizirani u Makedoniji, ispoljio je nacionalistički stav. Svakako, veliku osudu zaslužuje njegova odluka da se ne sakuplja oružje razbijene stare jugoslovenske vojske, a već sakupljeno oružjeda se preda okupatoru. U jednom proglasu Pokrajinski komitet se izjašnjava za „sovjetsku Makedoniju“, i to u periodu kada je CK KPJ pozivao sve naše narode, bez obzira na njihovu versku i političku pripadnost, da se okupe u jedinstven oslobodilački front za borbu protiv fašističkog okupatora.

Šarlo je, povezujući se sa Bugarskom radničkom partijom (k) dosledno sledio njena gledišta za borbu protivu okupatora, nastojavao je dosledno da ih primeni u organizovanju borbe makedonskog naroda, koja, za situaciju u Jugoslaviji, nisu bila realna. Na svoju ruku, bez ičijeg rešenja, priključio je partijsku organizaciju u Makedoniji Bugarskoj radničkoj partiji (k) i jednovremeno promenio joj ime, tako da je Pokrajinski komitet dobio naziv Pokrajinski komitet radničke partije u Makedoniji. Pokrajinski komitet Komunističke partije Jugoslavije, na čelu sa Sarlom i rukovodstvo Bugarske radničke partije (k), u slučaju priključivanja partijske organizacije u Makedoniji Bugarskoj radničkoj partiji (k), polazili su od stanovišta koje je u ondašnjoj situaciji bilo veoma štetno. Naime, pošlo se od principa „Jedna država — jedna partija“ što je praktično značilo priznavanje tadašnje rasparčanosti Jugoslavije izvršene od strane fašističkih okupatora. Usled svega ovoga partijska organizacija bila je dovedena u veoma tešku situaciju, a među komunistima se pojavljuju različita mišljenja o najbitnim problemima oružane borbe i to u vremenu kada je njihovo jedinstvo akcije bilo najviše potrebno.

Da bi se teška situacija u partijskoj organizaciji Makedonije sredila, CK KPJ i posebno drug Tito preduzeli su niz mera. U ovu svrhu poslati su u Makedoniju delegati CK KPJ (Dragan Pavlović i Lazar Koliševski). Prvo je Šatorov isključen iz PK KPJ za Makedoniju, a potom je suspendovan dotadašnji Pokrajinski komitet Komunističke partije za Makedoniju. Pored ovoga, sekretar CK KPJ drug Josip Broz Tito poslao je i jedno pismo Centralnom komitetu Bugarske radničke partije (k), a istovremeno je izvestio i Izvršni komitet Komunističke internacionale, tražeći konačnu odluku za partijsku organizaciju u Makedoniji — da li će se ona priključiti Bugarskoj radničkoj partiji (k) ili će ostati u sastavu Komunističke partije Jugoslavije.

Šarlova gledišta kao i stavovi Bugarske radničke partije (k) za borbu protivu fašista, obzirom na njihovu nerealnost za oružani ustanak u Makedoniji, nisu bili prihvaćeni od partijskih organizacija na terenu. Međutim, došlo je do neslaganja i u samom Pokrajinskom komitetu. U isto vreme, Izvršni komitet Komunističke internacionale, potvrđujući gledišta CK KPJ, odlučio je da partijska organizacija u Makedoniji ostane i dalje u sastavu Komunističke partije Jugoslavije.

Kao rezultat svih aktivnosti CK KPJ, organizovan je 25. avgusta 1941. godine novi Pokrajinski komitet Komunističke partije Jugoslavije za Makedoniju, čiji su članovi bili Lazar Koliševski, Mara Naceva, Borko Taleski, Blagoj a Mučeto i Bane Andrej ev. Za novog sekretara izabran je drug Lazar Koliševski.

Stvaranjem novog Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju pobedila je borbena linija Komunističke partije Jugoslavije. Međutim, da bi se ona u potpunosti realizovala, trebalo je savladati još mnoge objektivne i subjektivne teškoće.

Komunistička partija Jugoslavije bila je u stalnom porastu i zato je rat dočekala pripremljena. I pored niza štetnih i oportunističkih stavova i gledišta Šarla, partijske organizacije na terenu, mada malobrojne, bile su spremne da sprovedu revolucionarnu liniju CK KPJ za oružani ustanak.

U proleće 1941. godine, u Makedoniji je, prema do sada prikupljenim podacima, kao što se vidi na karti, bilo 17 opštinskih komiteta. Oni su obuhvatili više od 140 naselja (gradova i sela) sa 1.058 članova partije.

Karta, koja je izrađena na bazi nepotpune rekonstrukcije partijskih organizacija, pokazuje da je u početku rata u Makedoniji bilo rejona koji nisu bili obuhvaćeni od strane partije (Meleševsko i Delčevsko). Ali, u toku rata partija je uspela da stvori svoje organizacijei u ovim rejonima i da uključi celokupno stanovništvo Makedonije u opštenarodni ustanak.

Pobeda i potpuno usvajanje revolucionarne i borbene linije CK KPJ omogućili su da se pojačaju i ubrzajupripreme za oružani ustanak u Makedoniji. Najvažnijeje bilo razviti takvu mrežu vojne organizacije, koja će moći da realizuje složene i teške zadatke oružanog ustanka. Situacija za to u Makedoniji bila je sazrela. U većem broju naseljenih mesta moglo se pristupiti formiranju vojnih komiteta i štabova.

Prvih dana septembra 1941. godine, Pokrajinski komitet KPJ za Makedoniju formirao je u Skopju Pokrajinski štab za Makedoniju, u čiji su sastav ušli: Lazar Koliševski, Mihailo Apostolski, Strašo Pindžur, Mirče Acev i Cvetko Uzunovski.

Pokrajinski štab za Makedoniju prerastao je 1942. godine u Glavni štab za Makedoniju.

Kao rezultat uspešnih priprema za oružani ustanak makedonskog naroda, Pokrajinski komitet KPJ za Makedoniju, pri kraju septembra 1941. godine, poslao je direktivno pismo svim mesnim komitetima, članovima KPJ, SKOJ-a i vanpartijcima, kojim se pozivaju na oružani ustanak. Pored ovoga, PK KPJ za Makedoniju izdao je i direktivu za stvaranje partizanskih odreda.

Pokrajinski komitet i Pokrajinski štab za Makedoniju ubrzali su rad na formiranju vojnih štabova i vojnih komisija. One su bile formirane skoro u svim većim mestima Makedonije. Pokrajinski komitet i Pokrajinski štab za Makedoniju postavljali su ovim štabovima i voj prvih partizanskih odreda.

Ovi zadaci su sprovođeni širom cele Makedonije. Objašnjavana je politička situacija u svetu i u zemlji, prikupljani su oružje, municija i druga vojna oprema. Vršene su detaljne pripreme u cilju mobilizacije boraca za prve partizanske odrede, zatim biran je teren za stvaranje baza partizanskih odreda i dr.

Karta daje pregled vojnih štabova i vojnih komisija u Makedoniji u tom periodu.

Partijske organizacije, vojni štabovi i vojne komisije, uporno se pripremajući za početak oružanih borbi, tj. za stvaranje prvih partizanskih odreda, ubrzanim tempom produžili su prikupljanje raznovrsne opreme koja je bila nužna za početak oružanih borbi, počeli su da stvaraju tajne magacine sa vojnom opremom, organizuju radionice za izradu i popravku oružja, razna tajna skloništa i dr. U toku ovih priprema dolazilo je do raznovrsnih sukoba sa okupatorskim vlastima. Istovremeno, ukazala se potreba, a situacija je to omogućavala, da se izvršavaju i neke diverzije. Stvarane su posebne diverzantske grupe, kao što je bio slučaj u Kumanovu, Skopju i Prilepu. Osim toga, pojedini članovi KPJ i SKOJ-a dobij ali su povremeno zadatke za izvršenje neke diverzije.

DIVERZANTSKE AKCIJE U MAKEDONIJI 1941. (BOGOMILSKI TUNEL, RUDNIK RADUŠA, ŽELEZNIČKA STANICA SKOPJE)

Krajem leta i početkom jeseni 1941. godine, partijske organizacije i vojni štabovi razvili su u rejonima Bitola, Prilepa, Velesa, Skopja i nekih drugih mesta snažnu raznovrsnu diverzantsku aktivnost, čime su najavili početak oružanog ustanka u Makedoniji. Registrovano je više diverzantskih akcija, kao što su: paljenje vagona sa senom i duvanom u pojedinim kompozicijama na pruzi Veles — Bitola, zatim ubacivanje eksploziva u pojedine lokomotive, demontiranje železničkih pruga, razne sitne diverzacije u rudnicima Raduša i Zletovo, i td.

Fašistička policija (prema njenim izveštajima), pripremajući prazno van je Ilindena (2. avgust 1941, godine), boji se diverzija. Uoči praznika, ona u Skopju hapsi veći broj komunista i simpatizera, kao preventivnu meru da bi se obezbedila od eventualnih diverzija na dan proslave.

Partijska organizacija, radeći dugo godina ilegalno u periodu vladavine buržoaskih režima stare Jugoslavije, bila je pripremljena za težak ilegalan rad. Ona je imala i svoje ilegalne štamparije i raznu tehniku.

U mnogim gradovima i selima Makedonije bila je organizovana mreža partijske tehnike. Ove tehnike mada veoma jednostavne, čak i primitivne, ipak su u suštini predstavljale male štamparije i kojima su štampani razni leci, proglasi, bilteni i drugi propagandni materijali, kao što su bili „Dedo-Ivan“, zatim i „Oktobrist“, bilteni kumanovske organizacije, „Naroden glas“, glasilo Narodno-oslobodilačkog fronta za Tikveš, veleški i đevđelijski

kraj“, „Vesnik“, bilten skopske partijske organizacije, zatim „Naroden glas“, bilten partijske organizacije u Štipu i mnogo drugih listova. Ovako organizovane partijske tehnike, iako slabo opremljene, aktivno su radile u Skopju, Prilepu, Tetovu, Velesu, Bitoli, Kumanovu i nekim drugim mestima Makedonije.

Na dan 2. decembra 1942. godine organizovana je i ilegalna štamparija „Goce Delčev“ koja je radila za celo vreme narodnooslobodilačkog rata i revolucije. Ova štamparija, koja je u početku imala samo jednu primitivnu izrađenu drvenu presu, jednu vreću slova i nekoliko tuba boja, postepeno se razvila u sa vremenu štampariju, koja je već tokom rata bila u stanju da štampa dnevni list „Nova Makedonija“, zatim list „Mlad borec“ i td.

Ova štamparija je u početku ilegalno radila u Skopju. Kasnije, ona je premeštena na planinu Bistra, u rejonu manastira Jovana Bigorskog, gde je u ilegalnim uslovima nastavila svoj rad, zatim je prešla na slobodnu teritoriju u selu Crvena Voda. Posle još jednog perioda ilegalnog rada na više mesta, ona se pred oslobođenje Makedonije, vratila na slobodnu teritoriju u selu Vranovce, gde dobij a fizionomiju prave štamparije. Po oslobođenju Makedonije, ona produžava normalan rad u Skopju, pošto je uspešno odigrala svoju veliku ulogu, štampajući raznovrstan, veoma značajan istorijski materijal.

Vojni štabovi i partijske organizacije Skopja, Prilepa, Kumanova uspešno su izvršile pripreme za početak oružanih borbi. To je omogućilo da se u septembru i prvih dana oktobra 1941. godine formiraju prvi partizanski odredi u Makedoniji.

Skopska partijska organizacija i skopski vojni štab rešili su 22. avgusta 1941. godine da se diverzantske grupe, koje su dejstvovale u Skopju i njegovoj okolini, spoje u jedan partizanski odred — Skopski partizanski odred.

Na Selječkoj planini, 13. septembra 1941. godine, formiran je Prilepski partizanski odred.

U neposrednoj okolini Kumanova, 12. oktobra 1941. godine, formiran je Kumanovski partizanski odred.

MANASTIR SV. ILIJA (SKOPSKA CRNA GORA) GDE SE JE ZADRŽAVAO SKOPSKI PARTIZANSKI ODRED

Septembra 1941. godine u Skopju je postojala široka partijska i vojna mreža, koja je imala veliki uticaj među masama skopskih građana.

U to vreme u Skopju su radile sledeće partijske organizacije: Pokrajinski komitet Komunističke partije Jugoslavije za Makedoniju, Mesni komitet KPJ, Mesni komitet SKOJ-a, dva rejonska komiteta i dvadeset ćelija (osnovnih organizacija).

Od vojnih organizacija za pripremu oružanog ustanka, u Skopju su dejstvovali: Pokrajinski štab za Makedoniju, Mesni vojni štab, pet diverzantskih grupa.

Pored ovih organizacija postojala je i široka mreža za sakupljanje narodne pomoći, kojom je rukovodio poseban mesni odbor za narodnu pomoć.

Partijske i vojne organizacije su u toku priprema za oružanu borbu, prikupljale raznovrsnu vojnu opremu. U Skopju i njegovoj najbližoj okolini bilo je stvoreno pet magacina za smeštaj oružja i druge opreme.

Skopski partizanski odred formiran je od diverzantskih grupa koje su dejstvovale u Skopju i njegovoj okolini. Njegov rejon dejstva uglavnom je obuhvatao Skopsku Crnu Goru. Formiranje ovog odreda, u neposrednoj blizini Skopja, predstavljalo je za bugarsku fašističku vlast apsolutno gubljenje političkog prestiža, jer je odred bio razvio jaku političku i propagandnu aktivnost. Zbog toga su bugarski fašistički okupatori preduzeli mnogobrojne mere da otkriju baze Skopskog partizanskog odreda i da ga kasnije i vojnički unište. Odred je imao nekoliko manjih sukoba sa bugarskom fašističkom vojskom i policijom, od kojih je najznačajniji bio sukob na Vardaru,u rejonu sela Šiševa.

Sa Skopske Crne gore odred se prebacio na Vodno. Gubeći vezu sa Skopjem, zbog stalnih blokada ovog grada, odred je bio prinuđen da se po grupama ilegalno spusti u Skopje. Tom prilikom izvestan broj boraca je pohvatan i osuđen na razne kazne (vremenske i smrtne), a jedan deo se zadržao privremeno u ilegalstvu.

FAKSIMIL-SKICA NAPADA NA BUGARSKU POLICIJSKU STANICU U PRILEPU (11. XI. 1941.) — REKONSTRUKCIJA OD BUGARSKIH VLASTI

Najsnažnija i najmnogobrojni ja partijska organizacija u 1941. godini bila je u Prilepu. Ona je čvrsto stala na pozicije CK KPJ — oružana borba protiv okupatora, kao jedini mogući put za oslobođenje.

Razvijajući svoju aktivnost partija je u Prilepu imala: Mesni komitet KPJ, Mesni komitet SKOJ-a, dva politička sekretarska biroa, 14 partijskih ćelija (osnovnih organizacija).

Prilepski partizanski odred formiran je 13. septembra 1941. godine na Selečkoj planini. Ovde se on pripremao da uskoro najavi početak oružanog ustanka makedonskog naroda.

Još pre formiranja prilepskog partizanskog odreda, jedna grupa ilegalaca iz Prilepa, koji su kasnije postali borci odreda, ispitujući teren na Babuni za organizovanje odredskih baza, vodila je borbu sa bugarskom stražom kod tunela Bogomila.

Prilepski partizanski odred i članovi Komunističke partije Jugoslavije i SKOJ-a, iz sastava mesne organizacije u Prilepu, napali su 11. oktobra 1941. godine bugarsku policijsku stanicu „učastak“ i zatvor u Prilepu, a telegrafsko-telefonsku mrežu prekinuli su na više mesta.

Pukla je prva partizanska puška. Prilepski borci objavili su dugotrajnu i slavnu borbu makedonskog naroda za njegovo konačno oslobođenje.

Prilepski partizanski odred dejstvovao je do decembra meseca 1941. godine. U ovom vremenu odred je imao više akcija, od kojih posebno treba istaći miting u selu Carević, gde je razoružano 11 bugarskih policajaca i kontraša.

Decembra 1941. godine prilepski partizanski odred je podeljen u tri grupe. Prva grupa otišla je u ilegalstvo u Skopje, druga u bitolski kraj, a treća u Tikveš, da bi se nešto kasnije vratila u Prilep.

MENKOVA KOLIBA — MESTO FORMIRANJA KUMANOVSKOG PARTIZANSKOG ODREDA, OKTOBAR 1941.

U Kumanovu, kao i u Skopju, Prilepu i mnogim drugim mestima Makedonije, partijska organizacija se suprostavila oportunističkim stavovima Šarla. Ona nije prihvatala stavove prenete iz Bugarske radničke partije, jer su bili nerealni za situaciju u Makedoniji. Ona se ozbiljno pripremala za predstojeći oružani ustanak.

Na karti je prikazana partijska i vojna organizacija u Kumanovu, septembra 1941. godine. Kao što se vidi, partija u Kumanovu je imala: Mesni komitet KPJ, Mesni komitet SKOJ-a i osam ćelija (osnovnih organizacija).

Partija je imala solidno organizovanu tehniku. Ona je redovno izdavala poznati list „Dedo-Ivan“, na čijim se stranicama objašnjavala situacija u svetu i u Makedoniji, razobličavao fašistički lik okupatora i njegovih slugu i pomagača.

Partijska organizacija razvila je i na vojnom sektoru efikasnu aktivnost. Septembra 1941. godine u Kumanovu je uspešno dejstvovao vojni štab, koji je užurbano pripremao formiranje partizanskog odreda. Takođe, uspešno je dejstvovala i jedna diverzantska grupa.

Partijska organizacija je formirala mesni odbor za narodnu pomoć sa širokom mrežom za sakupljanje narodne pomoći.

Sakupljeno oružje, municija, oprema i drugi materijal potreban za partizanski odred, čuvao se u šest magacina za opremu i jedan poseban magacin za oružje.

Kumanovski partizanski odred bio je još pri samom formiranju podeljen u dve grupe. Prva grupa, takozvana „karadak“, bila je, 12. oktobra 1941. godine, u blizini sela Belanovce izdata i iznenadno napadnuta od strane bugarske fašističke policije.

Druga grupa, takozvani „kozjački odred“, dejstvovala je nekoliko dana na planini Kozjak. Na dan 17. oktobra 1941. godine ova grupa vodila je borbu protiv jedinica 53. bugarskog fašističkog puka u blizini sela Malotino.

Obe grupe, iako opkoljene, dale su snažan otpor bugarskoj fašističkoj vojsci i policiji. Odred je u ovim borbama bio razbijen. Veliki broj boraca je izginuo, neki su bili zarobljeni, a samo nekoliko partizana uspelo je da se probije iz fašističkog obruča. Među njima se nalazio i narodni heroj Hristijan Todorovski — Karpoš.

Ispravnost revolucionarne linije Centralnog komiteta KPJ i doslednost u njenom sprovođenju, bile su osnovna garantija makedonskom narodu da će njegove vekovne težnje i želje biti ispunjene. Ovo je pružalo mogućnost članovima KPJ i SKOJ-a u Makedoniji da se pravilno orijentišu u teškoj i delikatnoj situaciji i da istra ju u složenoj borbi protiv oportunizma i štetnih tendencija na jednom frontu i protiv fašističkih okupatora na drugom frontu.

Posle dugotrajne i uporne borbe Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju i celokupnog članstva partije,postignuti su veliki vojnički, a posebno politički uspesi. Narod u Makedoniji prihvatio je borbenu i revolucionarnu politiku CK KPJ, uveren da će tom prilikom ostvariti svoje ciljeve.

Oružane borbe partizanskog odreda, kao i mnoge druge akcije pro tivù okupatora (sabotaže, diverzije i dr.) izvedene pod rukovodstvom novog pokrajinskog komiteta bile su snažan dokaz da je makedonski narod prihvatio oružanu borbu protiv okupatora kao jedini put u ondašnjoj situaciji za njegovo konačno oslobođenje.

U ovom delu, prikazujući oružana dejstva partizanskih odreda u Makedoniji, izložena je (tekstuelno i na karti) situacija partijske i vojne organizacije samo u Skopju, Prilepu i Kumanovu. Ograničen prostor, nedovoljno sređen arhivski materijal i nedostatak memoarske građe, onemogućavaju nam za sada da tu situaciju prikažemo i za druge gradove, iako i materijali kojima se raspolaže potvrđuju postojanje velike aktivnosti KPJ skoro u svim gradovima Makedonije. Za sada je prikazana situacija partijske i vojne organizacije za ona tri grada, koji su, u jesen 1941. godine, formirali partizanske odrede.