Део ДВАНАЕСТИ. ПИРИНСКА МАКЕДОНИЈА ОД 1918. ДО 1941.
Аутори:
- Академик Димитар Митрев: глава I—III
Глава I. — Положај и борба Македонаца у Бугарској до краја 1924. године 153
1. Рађање новог борбеног покрета Македонаца
2. Изразита левичарска оријентација македонских маса у Бугарској
3. Појава „аутономистичке“ ВМРО
4. Влада Стамболијског и македонско питање
5. Пиринска Македонија у септембарском устанку 1923. године
Глава II. — Покрет Македонаца и „аутономистичка" ВМРО до мајског преврата 1934. године 1791. Мајски манифест ВМРО-а
2. Пиринска Македонија у условима систематског терора
3. Расцеп у врховима терористичке ВМРО
Глава III. — ВМРО (Уједињена) и национално-политичке манифестације Македонаца у Бугарској 2001. Преврат од 19. Maja 1934. године и Пиринска Македонија
2. Делатност вмро (уједињене) у Пиринској Македонији
3. Манифестације македонске национално-културне делатности у Бугарској
Глава I. Положај и борба Македонаца у Бугарској до краја 1924. године
1. РАЂАЊЕ НОВОГ БОРБЕНОГ ПОКРЕТА МАКЕДОНАЦА
Тројна подела Македоније нанела je тежак ударац народу у њеном пиринском делу. Колико трагично толико иронично одјекнула je истина да су управо Македонци из овог дела Македоније, који су уложили највише снаге и дали жртве у борби против великобугарског врховизма, ушли у састав бугарске државе. Задојен борбеним традицијама Санданског, овај народ никако није могао да се помири с тим да буде роб непријатељу који je управо на његовој територији најперфидније показао намере своје противмакедонске политике. Од баријере македонске револуционарне самосталности, каква je била у време сереског револуционарног округа, Пиринска Македонија се нашла у ситуацији вештачког припајања кобуршкој Бугарској.
До балканских ратова 1912. и 1913. године Пиринска Македонија je у целини улазила у састав сереског санџака (округа) и била je подељена на шест каза (срезова): неврокопска, разлошка, горњеџумајска, мелничка, петричка и демирхисарска. Поделом Македоније, која je санкционисана и париским мировним уговорима из 1919. године, од некадашњег сереског санџака отпао je и окружни град Серез и демирхисарски срез. Следећи административну поделу Бугарске, Пиринска Македонија je оформљена као округ са седиштем у Петричу и са пет срезова. Касније je мелнички срез укинут и укључен je у новоформирани светиврачки срез, a део горњеџумајског среза оформио се у посебан симитлијски срез.
153
Нарушавање територијалне целине Македоније тешко je погађало економски живот пиринских градова и села. Долине Месте и Струме биле су природни путеви који су водили према Кавали и Солуну. Ти путеви били су пресечени вештачком граничном линијом. Градови Горња Џумаја, Петрич, Неврокоп, Мелник, Разлог и Свети Врач, који су потпали под Бугарску, као и градови Серез, Драма, Кавала и Демир-Хисар, који су потпали под Грчку, били су осуђени на економску пропаст због раскидања њихових живих и сасвим природних привредних веза. Пирински градови и села раније су продавали своје сировине и занатске производе у Серезу, Драми и Кавали, a од њих су добијали колонијалну робу, пшеницу, јужно воће и производе европске индустрије. Из Пирина je ношен дрвени материјал у пољске приморске градове. Ова природна привредна повезаност срушена je извршеном територијалном поделом.
Живот у Пиринској Македонији постао je све тежи и због масовног досељавања избеглица из јужних крајева Егејске Македоније порушених и попаљених у току ратова.
Принудно одвојени од остала два дела Македоније, Пирински Македонци су новим борбеним акцијама тражили промену тога несносног стања. Историјски, национално, економски, у сваком погледу судбински везани са Македонцима из осталих крајева Македоније, они су и у новим, тешким условима манифестивали своју борбену патриотску компактност. Ta компактност, пак, појачавана je чињеницом да су Македонци после рата сачињавали 96% пиринског становништва, укупно 235 000 становника на територији од 6 798 km2.
Дубоко незадовољство маса општим тешким стањем у које je запао македонски народ брзо je нашло своје енергичне и испробане тумаче. To су били, у првом реду, преостали живи руководиоци и активисти бившег сереског револуционарног округа. Они су и раније, крајњом реалношћу, указивали да освајачка и денационализаторска политика балканских држава води једино распарчавању Македоније. Због тога je њихова главна борбена оштрица била усмерена против врховистичке агентуре у македонском покрету. Серчани су одавно били познати као најнепомирљивији борци против великобугарског врховизма, стављајући га, у његовој противмакедонској политици, у исти ред са великосрпским и великогрчким. Опасности на које су некада упозоравали, сада су се јављале као остварена реалност. Међутим, Серчани и сада нису могли стајати скрштених руку, тим пре што су догађаји потврдили правилност њихове доминантне антиврховистичке линије и тиме су на својеврстан начин повећали њихов национално-политички престиж. И више од тога: они су и сада слушали глас народа и следили су његов борбени путоказ.
154
Крајем 1918. године бивши руководиоци и активисти сереског револуционарног округа објавили су Декларацију, у којој изјављују да уместо балканског шовинизма, који je сломио Балканско полуострво, део по део, они подижу заставу македонске аутономије у смислу државно-политичке самосталности.
Ta Декларација подигла je борбени дух Македонаца у Бугарској и они су били задовољни што су њихови руководиоци и предводници у борбама против султанског апсолутизма и врховизма поново њихови највернији тумачи. После масовног одјека принципа који су проглашени у Сереској декларацији, свим македонским патриотима у Бугарској постало je јасно да борба у њихово име треба да добије и целовитији и проширенији вид. Te принципе требало je дефинитивно разрадити и развити у складу са новонасталим условима. Око тога се ангажовао идеолог Серчана Димо Хаџидимов, објављујући 1919. године брошуру Назад кон автономијата (Назад ка аутономији).
Брошура Хаџидимова није била само синтетизован осврт на борбе македонског народа против султанског поробљавања и иностраних пропаганди и интервенција већ и оштро демаскирање свих скривених и отворених маневара и акција великобугарског шовинизма. Карактеристична je била чињеница да je та брошура, која се показала уништавајућом у односу на великобугарске реакције, отворено поставила и питање односа који треба да имају према Македонији левичарске партије и у Бугарској. Њихова левичарска оријентација може се најсигурније и најефикасније проверити ако су те партије — и на речима и на делу — за право македонског народа на национално самоопредељење. Закључак у том смислу био je да није потребна нека општа фразеологија о катастрофама које су настале услед великобугарског шовинизма, већ конкретно сагледавање трагичног националног стања у које je запао македонски народ и конкретна подршка његовом новом борбеном националном покрету, који захтева измену ратом створеног несносног стања. „Дати кредит данашњој бугарској политици — писао je Хаџидимов — то значи да се македонски народ преда потпуном самоодрицању. Али, то не може бити, то се не може догодити. Реч je о читавом једном народу који се не може жртвовати због једне политике. Због тога аутономна идеја захвата целу Македонију, с обзиром на то да je таква жеља македонског народа.“
Нове акције Серчана, које су имале масовну подршку Македонаца у пиринском крају, брзо и ефикасно су одјекнуле и међу патриотским масама емиграције у Бугарској. Kao и у прошлости, те акције су нашле подршку и осталих македонских револуционарних активиста, антиврховиста и заштитника македонске самосталности. И Сереска декларација јавила се као уједињавајућа платформа за изграђивање општег македонског револуционарног
155
фронта у име недељиве и целокупне Македоније, која би бида моћан фактор прогреса и омиротворења балканских земаља.
Убрзо после објаве Декларације активиста бивше сереске револуционарне организације започела су саветовања међу македонским револуционарним активистима о стварању широког борбеног покрета македонских маса у Бугарској. Потреба за таквим покретом постајала je још неопходнија у моменту предстојећих мировних уговора. Највише због чињенице што je међународни ареопаг, који je у Паризу требало да прекројава судбину народа, бучно прогласио саображавање са принципом самоопредељивања народа, код македонских маса настала je општа психоза за што већом друштвено-политичком активношћу усмереном ка признавању македонског територијалног интегритета. У томе je, поред осталог, био конкретан смисао истакнуте пароле „Назад ка аутономији" — да се њоме истакне да македонски народ има свој одређени државно-политички идеал у чије je име водио дуге борбе. Избеглице су хтеле да се врате у своје родне крајеве, пирински Македонци — да обнове природне везе са осталим сународницима, и уопште, родољубиве македонске масе у Бугарској захтевале су стварање једне заједничке и самосталне Македоније. Kao резултат те нове борбене психозе формирано je Привремено представништво бивше Унутрашње македонске револуционарне организације.
Иницијатори тог новог руководећег тела македонских маса у Бугарској настојали су да још својим називом подвуку континуитет са Организацијом, која се у прошлости показала као највернији тумач националних тежњи македонског народа. И није случајно што je у састав Привременог представништва ушао већи број познатих сабораца и сарадника најистакнутијег руководиоца некадашње ВМРО Гоце Делчева, као што су: Ђорче Петров, Димо Хаџидимов, Петар Попарсов, Туше Делииванов, Ризо Ризов, Михаил Герџиков, Христо Јанков и др. Ha истој борбеној линији са њима били су руководиоци сереског револуционарног округа: Александар Бујнов, Таската Серски, Ђорђи Скрижовски, Чудомир Кантарџијев, Стојо Хаџијев и други активисти, поборници македонске самосталности. Тако je изграђено руководеће борбено језгро које je иза себе имало велики револуционарно-морални кредит и доказано поверење маса из свих делова Македоније.
Деветог марта 1919. године, уједињени у Привременом представништву, руководиоци и активисти бивше ВМРО, упутили су апел македонским масама у Бугарској, у коме су изјављивали да примају све основне поставке из Декларације бивших сереских револуционара и да ће сву своју делатност усмерити ка извојевању целовите и слободне Македоније, као битни предуслов за стварање будуће балканске федерације. Одмах затим
156
Привремено представништво почело je да формира своје локалне организације на територији Бугарске свуда где су живеле бројне македонске масе. Већи део емиграције, избеглице и пиринске масе брзо су улазиле у те организације. Тада je почео да излази и орган Представништва — лист Билтен. У њему су објављивани програмски чланци који су дефинитивно разрадили принципе македонске самосталности. Посебном дубином и оштрином у разобличавању великобугарске политике, као катастрофалне и за македонски и за бугарски народ, истицали су се чланци Ђорче Петрова, Дима Хаџидимова и Христа Јанкова. Доста простора давано je дописима који су информисали о масовним скуповима у Пиринској Македонији, код емиграције и код избеглица. Ha тим скуповима, пак, даван,а je потпуна подршка дубоко патриотским захтевима које je постављало Привремено представништво. Из свих тих бројних дописа јасно се могло сагледати да je настао прави народни покрет и да масе у Пиринској Македонији, патриотски кругови емиграције и избеглице, немају други идеал него што je једна целовита, слободна, неподељена Македонија. По свим пиринским градовима и већим селима одржавани су митинзи на којима се захтевало од Привременог представништва да до краја брани своју национално-револуционарну платформу. Може се рећи да je то био моменат великог националног успона маса у Пиринској Македонији.
Имајући подршку македонских маса у Бугарској, Привремено представништво прешло je и на крупније акције међународног карактера. Најзначајнија акција такве врсте била je слање свог представника и свог апела Мировној конференцији у Паризу. Вишестрано аргументоване поставке у овом апелу, које су пледирале на обезбеђење права на национално самоопредељење македонског народа и категоричко декларисање да се македонски народ по било којој цени неће одрећи борбе за своју државно-политичку самосталност, унеле су ново патриотско одушевљење у масе, које су следиле Привремено представништво. To je много допринело још јачем омасовљењу тог новог борбеног покрета.
Масовним размерама у које je прерастао покрет предвођен Привременим представништвом бацио je у панику најреакционарније кругове бугарског политичког живота. Губећи Македонију као целину, они су били принуђени да сагледају како се и онај део Македоније који je припао Бугарској супротставља њиховој политици. Они нису могли да имају илузију да за македонски народ представљају бар некакве парцијалне ослободиоце. Нови борбени покрет у корену je пресецао наде у некакво духовно припајање пиринских Македонаца бугарској националној заједници. Ратне катастрофе су потпуно разувериле бугарске масе у бучно проглашене „националне идеале“.
157
У оваквој ситуацији крајње моралне дискредитованости, бугарски реакционарни кругови дошли су на идеју да би у акцијама против новог македонског борбеног покрета требало искористити старе врховистичке кругове емиграције. To није представљало никакав тешки задатак за великобугарску реакцију. Само je требало да она да сигнал својим познатим врховистичким слугама из прошлости и да се тако пређе на нове врховистичке нападе и провокације према поново ојачалој борби за македонску самосталност.
По угледу на бивше врховистичке емигрантске организације, 1919. године je формиран Извршни комитет македонских братстава у Бугарској. У овом неоврховистичком комитету нашли су се стари и испробани великобугарски заступници: Иван Каранџулов, Ђорђи Баждаров, Никола Дилев, Константин Станишев, Иван Георгијев и др. Прва акција тих одавно продатих македонствујућих гласноговорника великобугаризма била je провокација Апела који je Привремено представништво упутило Мировној конференцији. Kao пандан Апела, који je наишао на подршку македонских маса, Извршни комитет je послао у Париз свој Меморандум, у коме се захтевало од сила победница да се Македонија присаједини Бугарској.
И у Меморандуму и у осталим својим публикацијама, Извршни комитет тешко je могао да се оглуши о принцип аутономије Македоније због тога што су га широко прихватиле македонске масе. Немоћни да негирају овај принцип у његовој историјској и актуелној суштини, нови врховисти су настојали да му наметну стару врховистичку одећу. Они су истицали да je аутономија била само један привидан, a никако реалан принцип, један тактички маневар наметнут силом прилика. Македонски народ je изражавао вољу за својом самосталном државно-политичком издвојеношћу, али то je било због објективне немогућности да захтева присаједињење Бугарској. Било je и јасно да се та тумачења јављају као реприза некадашње главне врховистичке тезе. Међутим, аутори Меморандума знали су да je та теза у том моменту не само веома непопуларна већ и још изразитије противмакедонска, па се због тога нису усудили да објаве текст свога Меморандума у бугарској штампи. Он им je послужио првенствено као средство за задовољење њихових наредбодаваца и као документ за евентуалну будућу пропагандну употребу. Чињеница што Меморандум није објављен била je истакнута у штампи Привременог представништва уз коментар да je врховизам, ма како се манифестовао, био и остао битна негација истинских интереса македонског народа.
После санкционисања поделе Македоније париским мировним уговорима, настале су нове тешкоће за македонске масе у Бугарској. Te су се тешкоће најболније одразиле при примени конвенције
158
о размени становништва између Бугарске и Грчке. Истовремено са потписивањем Нејског мировног уговора између влада Бугарске и Грчке, под притиском великих сила, првенствено Енглеске, закључена je конвенција о добровољном исељавању Македонаца из Егејске Македоније, Бугара из Тракије и Грка из Бугарске. У складу са конвенцијом, размена становништва требало je да се изврши на добровољној основи, то јест да се исељавају само они који сами то желе да учине. Међутим, десило се управо супротно. Обе државе, полазећи од својих денационализаторских намера, почеле су најбруталнијим средствима да присиљавају становништво да напушта своја родна места и да се исељава.
Бројно македонско становништво из Егејске Македоније било je принуђено да бежи у Бугарску и да у бесцење продаје своју имовину. Без сигурног ослонца и опстанка, егејске избегличке масе нашле су се разбацане у разним крајевима Бугарске. Тако je створен тешки избеглички проблем као последица двостране денационализаторске политике. Избеглички зајмови, које су бугарске владе привремено додељивале, ни из далека нису могли да олакшају тешко стање избеглица и јављали су се само као палијативи у односу на реалне потребе огромних избегличких маса.
Нове и својеврсне тешкоће, као последица опште неправде коју су мировни уговори нанели македонском народу, наметале су и нову оријентацију борбе за остварење његових националних права. Саображавање са новоствореним условима захтевало je ослањање на нове и одговарајуће политичке факторе, при потпуном дезавуисању оних који су били главни кривци за распарчавање Македоније. Ta нова оријентација такође je настала брзо, али не и изненада.
2. ИЗРАЗИТА ЛЕВИЧАРСКА ОРИЈЕНТАЦИЈА МАКЕДОНСКИХ MACA У БУГАРСКОЈ
Оно што je остварено у Версају и Неју, масе распарчане Македоније прихватале су као тешку превару од стране међународне реакције која je победила. Вилсонов принцип самоопредељења народа остао je са ефектом бучне, али празне фразе. Било би илузија очекивати од било којих реакционарних кругова некакав даљи допринос решавању македонског питања. Од таквих илузија у прошлости нису били ослобођени и неки честити и родољубиви активисти македонског ослободилачког покрета. После толико судбоносних поука требало je тражити нове и ефикасније савезнике у даљој борби тог покрета.
159
Поред најновијих догађаја међународног карактера, који су још једном доказали да македонски ослободилачки покрет може само да изгуби у шаховској игри великих револуционарних снага, у погледу револуционарне преоријентације судбоносним се показао други и епохални догађај.
Овај догађај био je октобарска револуција. Њена победа имала je вишестрани међународни значај. Поред света капиталистичког система, стварао се свет новог, социјалистичког система. Ha међународну арену ступао je нови, моћни фактор који je себи поставио задатак да се бори против махинација међународне реакције. Идеје октобарске револуције и стварање прве социјалистичке земље давале су нови подстицај борби колонијалних, национално неослобођених и угњетених народа за рушење империјалистичке владавине и њених разноврсних агентура. У првој држави радника и сељака, у Совјетском Савезу, није само укинута експлоатација човека над човеком већ и свако национално угњетавање. Међу највећим тековинама револуције налазило се и решење националног питања и доследно спровођење принципа самоопредељења народа. To je значило сигуран путоказ у борби свих национално потлачених народа. Због тога су основне масе тих народа сматрале потребним да све јаче траже подршку радничких и комунистичких партија, које су се изјашњавале за заштиту и социјално и национално обесправљених маса. Саме те партије, после стварања Совјетског Савеза и формирања Комунистичке интернационале, настојале су да се ослободе секташких потцењивања националног питања и да према њему изграде правилнији став. Te партије брзо су почеле да траже савез са национално-револуционарним покретима и да подржавају њихову борбу.
Резултат новостворене ситуације у међународном радничком покрету био je што су масе у сва три дела Македоније ушле у процес све јаче гравитације ка комунистичким партијама. У њиховој победи оне су сагледавале предуслов и за своју националну победу. Брзо je завладала психоза масовног левичарства.
Kao и у остала два дела Македоније, масовна левичарска оријентација у Пиринској Македонији најјасније се изразила у резултатима парламентарних избора, одржаних непосредно по завршетку рата. Ha изборима за посланике Бугарског народног собрања, који су одржани 17. августа 1919. године, у Пиринској Македонији je изабрано три кандидата Комунистичке партије. Међу изабраним био je и вођа пролетаријата у Бугарској и лидер Комунистичке партије Димитар Благоев. Њега су високо цениле македонске масе у Бугарској, не само као свог веома истакнутог сународника већ и због његовог смелог и дубоко патриотског говора, одржаног 10. XII 1917. године у бугарском парламенту поводом дебате о доношењу војног буџета Бугарске за 1918. roдину.
160
У овом говору Благоев je открио шовинистичке и освајачке планове Бугарске у односу на Македонију и бранио je националну индивидуалност Македонаца, изјављујући: „Ја нисам Бугарин, ja сам Словен, родом из Загоричана, и као такав, ако хоћете да знате, ja сам за то да Македонија, као словенска земља, има сопствену управу."
Подршка коју су пиринске масе давале Бугарској комунистичкој партији (БКП) настављена je и после парламентарних избора. Још значајнији успеси постигнути су на изборима за општинске саветнике. Ha општинским изборима, одржаним између 1919. и 1923. године, у 39. пиринских градова и села већина општинских саветника састојала се од чланова и присталица Комунистичке партије. Градови: Горња Џумаја, Неврокоп, Разлог и Банско, као и нека већа села: Белица, Крупник, Симитли, Доња и Горња Градешница и Марикостиново, добили су комунистичка општинска руководства. To су били градови и села — комуне.
Комунистичка партија постала je најмасовнија партија у Пиринској Македонији. Осим Земљорадничког савеза, остале буржоаске или ситнобуржоаске партије имале су само своје поједине присталице. Ако се има у виду да се и програм Земљорадничког савеза изјашњавао за потискивање и ограничавање експлоататорских класа, постаје јасна предоминантна левичарска организација македонских маса. Toj оријентацији доприносиле су и многе присталице анархистичких идеја, првенствено из редова интелигенције и омладине.
У већем броју градова и села Пиринске Македоније одржавани су масовни митинзи у одбрану Совјетског Савеза и за демаскирање бескрупулозне лажне пропаганде коју je ширила реакција против прве социјалистичке земље.
Убрзо су отпочеле и штрајкачке борбе радничких маса у Пиринској Македонији. Добро су били организовани штрајкови железничара, телеграфско-поштанских и нарочито дуванских радника 1919. године. Неки од тих штрајкова дали су потпуне резултате.
С обзиром на све јачу оријентацију македонских маса у Бугарској према радничком и комунистичком покрету, пресудни значај имала je позиција тога покрета према најбитнијим разлозима и побудама такве оријентације.
У светлости догађаја из тога времена утврђује се да je руководство БКП недовољно сагледало основну суштину широке подршке коју су му давале македонске масе у Бугарској. Сматрајући социјално-економске побуде као првенствене и најважније да се придобију масе, то руководство je потцењивало националне
161
побуде, које су, међутим, имале одлучујући утицај на појачану левичарску психозу македонских маса. У БКП те су масе гледале сигурну потпору у својој борби за национална права и због тога су првенствено давале широку подршку тој најреволуционарнијој партији. Не сагледавши у оваквом доминантном правцу левичарску оријентацију македонских маса, руководство БКП je настојало да искористи у своје изразито партијске сврхе организовање тих маса у њиховој новој национално-револуционарној борби. To се изразило најпре у ставу према покрету Привременог представништва.
Привремено представништво бивше ВМРО, које je предводило један широки народни покрет, распало се у првом реду услед ускопартијског става према том покрету. Преко Дима Хаџидимова руководство БКП покушало je да Привремено представништво постави у стање директне потчињености. Представништво je требало да се преобрази у незваничну секцију БКП и да следи њене директиве. To je, пак, аутоматски значило обезличавање његове национално-револуционарне и широко демократске физиономије. Већи део Представништва састојао се од изразитих националних револуционара, дубоких демократских схватања, па je било илузорно тражити од њих да се аутоматски преоријентишу и да дејствују као личности са комунистичким идејама. Једно je било гајити респект према Комунистичкој партији, a друго — прихватити њена програмска и акциона начела. За једну крупну револуционарну личност, изграђену у току више од три деценије, са широким демократским погледима и реалистичким осећањем, каква je била личност Ђорче Петрова, заиста je било илузорно настојање да се од ње направи непосредни реализатор директива Комунистичке партије. Требало je да он или буде прихваћен такав какав je био, или да буде дезавуисан. Догодило се оно друго. Због несугласица између Дима Хаџидимова и Ђорче Петрова око физиономије Представништва, настало je распадање те, у том моменту најмасовније македонске организације. Ђорче Петров и остали изразити национални револуционари били су препуштени сами себи. Тако je нарушено у почетку постигнуто срећно јединство између свих оних македонских активиста који су дејствовали првенствено на македонском национално-револуционарном плану. Међутим, то je био тежак ударац и за масе које су следиле тај нови борбени покрет. Оне су остале обезглављене и лишене организације која им je обезбеђивала широку патриотску компактност.
Руководство БКП сматрало je да се Привремено представништво лако може заменити једном емигрантском организацијом која би деловала као секција БКП. Тако je 1920. године створен
162
Емигрантски комунистички савез (ЕКС) којим je руководио Димо Хаџидимов. Овај Савез требало je да уједини делатност не само комуниста Македонаца већ и делатност комуниста Тракијаца и Добруџана.
Таквим проширеним саставом чланства ЕКС, руководство БКП je показивало да потцењује посебни национални карактер македонских маса у Бугарској. Комунисти Тракијци и Добруџани у борбу су полазили од својих посебних, бугарских националних интереса, a комунисти Македонци водили су борбу с обзиром на своје посебне, македонске националне интересе. Ta неразграниченост националних интереса била je веома непопуларна за македонске масе. Главна, пак, делатност ЕКС-а састојала се у томе што je он издавао и ширио свој орган — лист Освобождение (Ослобођење).
Линија листа Освобождение била je усмерена против великобугарских реакционарних кругова и против великобугарског неоврховизма, али то се чинило више у име ускокласних позиција. Поново je лансирана искључива констатација да je питање националног ослобођења директно зависно од питања социјално-економског ослобођења радничке класе. Према линији поменутог листа, главно питање било je демаскирати буржоаску класу. Због тога се и на национално-револуционарне покрете гледало скоро само са таквог, ограниченог аспекта, a не као на специфичне савезнике револуционарног радничког покрета. Због тога су и написи у листу имали више општи, апстрактни карактер, били су усмерени према далекој перспективи, па су били неефикасни и лишени конкретне акционости.
Емигрантски комунистички савез замишљен je као хомогена организација, насупрот хетерогености Привременог представништва. Извесна хомогеност je постигнута, али je била уска, ограничена хомогеност, и, као таква, није омогућавала ширу, масовнију делатност. Чланство овог савеза с правом се питало каква je разлика између ЕКС и БКП, с обзиром на то да та разлика скоро и није постојала. Ако je и постојала, она je била само у вези са питањима са којима су живеле национално потлачене масе, али и та су питања разматрана уско и једнострано. Због тога и није случајно што ЕКС ни издалека није постигао масовне размере које je имао покрет Привременог представништва. Оно je још у почетку добило те размере, док je ЕКС, после једногодишњег постојања, у читавој Бугарској имао једва 20 организација са око 1 800 чланова. Број следбеника Привременог представништва, пак, из редова избеглица и маса у Пиринској Македонији, био je неколико пута већи. Потребно je нагласити и чињеницу да организационо слабљење општег македонског национално-револуционарног фронта никако није користило ни конкретним
163
политичким циљевима Комунистичке партије. Један део емигрантских маса нашао се под утицајем изразитих реакционара у руководствима братства. Неки комунисти емигранти, пак, прешли су у другу крајност: дејствовали су искључиво као македонски комунисти, изоловано од БКП. Ти комунисти, не налазећи у постојању ЕКС одјека за своје специфичне македонске проблеме, преузели су иницијативу за стварање посебне македонске комунистичке организације. Израз те иницијативе био je лист Советска Македонија, у коме се нарочито истицао публицист Иван Серафимов Сарев, из дебарског краја. У братствима, у која су били учлањени бројни емигранти из разних крајева Македоније, све јаче се осећала одсутност македонских патриота, изграђених комуниста, који би им дали друкчију физиономију и могли да се најефикасније супротставе неоврховистичком рестаураторству.
Неефикасност трогодишњег анемичног, и у односу на широке македонске кругове, изолованог постојања Емигрантског комунистичког савеза, природно je условило његово расформирање. Иницијатор тога био je његов предводник Димо Хаџидимов, који није могао a да се не експонира и као македонски национално-револуционарни активиста. Пошто je расформиран ЕКС, августа 1923. године, он je почео да ради у масовним македонским емигрантским организацијама и много je допринео консолидовању Илинденске организације на принципима за које се борило Привремено представништво. Хаџидимов се тако поново нашао у заједници македонских националних револуционара.
Једнострани и неефикасни потез руководства БКП, учињен формирањем ЕКС, критички je размотрен у чланку Криза БКП, чији je аутор Николај Кофарџијев, један од најистакнутијих руководилаца БКП. „Наш утицај међу македонским становништвом у бугарским границама у време од 1919. до 1920. године био je огроман. У својој већини то становништво било je одлучно са нама. Ми смо за Македонце основали један меланхолично уређиван лист Освобождение и хранили смо их теоријама, док су ти незадовољни и потлачени људи имали у себи нешто више од револуционарних фраза.“ У закључку тог изразито самокритичког чланка констатује се да македонско питање заслужује да га руководство БКП озбиљно и специјално размотри, с обзиром на то да досадашњи став према том питању „најбоље илуструје нашу неспособност да се правилно оријентишемо и успешно дејствујемо у сложеној сфери националних покрета“.
Касније, руководство БКП извршило je извесне конструктивне измене у свом ставу према македонском национално-ослободилачком покрету, третирајући га првенствено као покрет национално обесправљеног народа.
164
3. ПОЈАВА „АУТОНОМИСТИЧКЕ“ ВМРО
Великобугарски врховизам, који je нанео много зла и несреће и македонском и бугарском народу, није остао пасиван и по завршетку првог светског рата. Одувек оруђе најреакционарнијих кругова у Бугарској, он се и сада спремао за нове погроме и за нове провокације. У послератним условима требало je да он спасава банкротирану политику бугарског двора и буржоазије. Ta политика налазила се у отежаним околностима деловања, и то не само због пораза који joj je нанео завршетак рата.
Нова влада Бугарске, која je требало да закључи мировни уговор и у којој je првенствену улогу имао Земљораднички савез, a предводио га je Александар Стамболијски, најистакнутији противник Фердинанда Кобуршког, била je прва главна сметња једне неограничене политичке манифестације реакционарних врхова. Бивши министри и више других реакционарних политичара проглашени су за ратне злочинце и позвани на одговорност пред специјалним народним судовима. Исту такву опасност представљала je и реакција у Бугарској, као и покретање македонских маса за крајње дискредитовање злочиначке политике дојучерашњих великобугарских влада. Услови за легалну политичку манифестацију обезвлашћене реакције постали су још тежи формирањем самосталне земљорадничке владе Стамболијског.
Пошто су остали без власти и нашли се под ударом нове земљорадничке владе, реакционарни бугарски политичари, у коалицији са „војним“ савезом, који je и раније стално припремао планове за састављање бугарских влада, као и белогардијска емигрантска групација Врангела, формирали су заверенички блок за припрему преврата који би срушио владу Стамболијског. Радећи по директивама Бориса Кобуршког, Фердинандовог наследника, који, због политичког радикализма и социјалног реформаторства земљорадничке владе, није био сигуран у трајност свога престола, заверенички реакционарни блок требало je да нађе ослонац у једној организованој терористичкој сили.
Тако je обновљена активност познатих врховистичких вођа Тодора Александрова и Александра Протогерова, који су се од 1910. године налазили у Централном комитету већ врховизиране ВМРО. Они су били познати по својој провокаторској улози још из времена старе ВМРО, a за време ратова показали су се као најпослушнија оруђа Фердинанда и кајзерове Немачке, вршећи са својим терористичким бандама бројне злочине у Македонији и Србији. Ти кривци за убиства многих македонских револуционара требало je да продуже своју агентурску професију и да изврше нове услуге двору и реакцији у Бугарској. С обзиром на
165
то да су се Александров и Протогеров налазили у затвору као војни злочинци, њихови наредбодавци успели су да им организују „бекство“ и да их пребаце на планину Пирин да би развили нову врховистичку активност.
Крајем 1919. године Тодор Александров и Александар Протогеров формирали су терористичку организацију на територији Пиринске Македоније, под називом Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО). Заједно са Петром Чаулевим, бившим револуционаром из Охрида, они су се прогласили члановима Централног комитета ВМРО-а. И нису случајно прибегли том имену своје организације.
Александров и Протогеров имали су безрезервну подршку реакционарног блока, пошто су спроводили његове директиве. Међутим, они нису имали подршку народа у Пиринској Македонији и патриотских кругова емиграције у Бугарској. При томе су обојица били добро познати као стари грешници према сопственом народу. Због тога су били принуђени да прибегну једном перфидном демагошком потезу. Обнављањем имена ВМРО они су хтели да покажу како настављају старе борбене традиције Годе Делчева и Јанета Санданског. Они су врло добро знали каквом идеалу теже македонске масе, па су настојали да дејствују потезима који су могли имати ефекта код тих маса.
Још на почетку своје прикривене, нове врховистичке улоге, Александров и Протогеров су издали Окружницу у којој најављују да се обновљена ВМРО неће мешати у унутрашње проблеме Бугарске и да ће се борити за аутономију Македоније, која je неправедно растрзана између Бугарске, Србије и Грчке. Декларишући то, Александров и Протогеров сматрали су да изјављују нешто што би било као одрицање од њиховог ранијег врховизма. Касније, међутим, кад се поново показао у неизмењеном лику, Александров je у једној својој изјави изнео истинску побуду демагошког потеза: „Истакли смо принцип самосталности Македоније, јер нас народ иначе не би следио“ (Македонско дело, бр. 147). Прикривање правих неоврховистичких побуда отишло je тако далеко да je ЦК самопроглашене аутономистичке ВМРО изјавио да Комунистичку партију не сматра својим противником, с обзиром на то да социјална револуција није искључивала националну. Овакво декларисање било je неопходно с обзиром на све јачу левичарску оријентацију маса у Пиринској Македонији, као и у остала два дела Македоније.
Манифестационе изјаве и декларације такве врсте, a пре свега само бучно проглашавање принципа аутономије као водећег принципа, у почетку су били крајње потребни Александрову и Протогерову да би створили извесну масовну базу за своју прикривену неоврховистичку организацију.
166
По угледу на стару ВМРО требало je формирати оружане чете и обновити некадашње револуционарне округе. To се није могло остварити без припремљених нових борбених кадрова. У прилог су ишле и грешке које су учињене растурањем Привременог представништва и постојањем слабе, a у национално-револуционарном погледу сасвим анемичне делатности Емигрантског комунистичког савеза. При томе су за вођење оружане борбе постојали још увек витални приврженици старе ВМРО. Неки бивши серески револуционари и сада су се налазили у Пиринској Македонији и могли су да буду ангажовани за нову револуционарну активност. Није био мали и број Македонаца са анархистичким идејама који су тражили ефекат непосредне оружане акције. Таква je била спремност и многих младих македонских родољуба, понесених борбеним идеализмом и жељом за револуционарним служењем отаџбини, по угледу на борце из старе ВМРО. Због тога декларације нове ВМРО нису могле да буду без значаја за људе по природи наклоњене смелим револуционарним акцијама.
У светлости тих околности, нова ВМРО, пошто je имала иза себе реакцију у Бугарској, обезбедила je терен и тиме што je придобила честите патриотске македонске кругове. Стари санданистички приврженици, као Александар Бујнов, Ђорђи Пенков, Алеко Василев, заједно са млађим и левичарски оријентисаним македонским родољубима, као што су Ђорђи Ковачев, Тодор Чопов, Христо Медников, a да не би изостали и млади, фанатизовани борбени идеалисти, као Љубомир Весов, Илија Кушев, Васил Димандијев и други, нашли су се такође у редовима учесника и функционера псеудоаутономистичке ВМРО. Несумњиво je да je управо учешће тих изразито родољубивих и ничим компромитованих личности створило у прво време известан морални кредит тој организацији чије су вође имале потајне врховистичке циљеве.
Међутим, треба констатовати да се и такво учешће касније показало конструктивним, с обзиром на диференцирање оног што je истински било револуционарно и патриотско од онога што je било реакционарно и неоврховистичко у редовима и врховима ВМРО-а. Санданистички и остали левичарски учесници у тој организацији нису изневерили своја политичка и патриотска убеђења, они нису закаснили да се изјасне као левица ВМРО-а. У почетку они су сматрали да су неке манифестације ВМРО-а, које су ишле у прилог великобугарској реакцији, више резултат самовољне, болесне амбиције и склоности Тодора Александрова ка диктаторству. Међутим, кад су схватили да се не ради само о индивидуалним застрањивањима једне личности већ о једном консеквентном врховистичком служењу Александрову, управо леве снаге у ВМРО-у успеле су да привуку велики број њених пиринских учесника, да задрже за себе Петра Чаулева, трећег члана њеног Централног комитета и да одлучније утичу на неке
167
патриотске прогресивне емигрантске организације у Бугарској. Без оформљавања левице ВМРО-а није се могло замислити да ће Протогеров, па и Александров, извести важне манифестационе потезе који никако нису ишли у прилог великобугарској реакцији.
Основна организациона база ВМРО-а била je Пиринска Македонија. Ту су формиране оружане чете које су упадале на територију Вардарске, a касније и Егејске Македоније. Ту су одржавани и скупови представника револуционарних кругова. Одатле су слате чете које су налазиле извесно погодно тле за терористичку активност у штипском, велешком и скопском крају. Са наоружаним четама упадао je у област Царевог Села, Кочана и Штипа и сам Александров, стварајући ту своју трајнију базу. Главна активност чета били су атентати на озлоглашене представнике великосрпске власти и напади на жандармеријске пунктове. Касније се терористичка акција ВМРО-а прострла и на западну Македонију, где су дејствовале чете Протогерова и Чаулева. Из круга терористичког дејствовања нису изостављени и неки крајеви Егејске Македоније. Припадници чета, првенствено млади људи, a и неки предводници чета — војводе, који су били интелектуалци, као Весов и Кушев на пример, били су обузети оним борбеним идеализмом који je био својствен четама старе ВМРО и многи од њих гинули су са фанатизмом пожртвованих бораца.
Терористичке акције ВМРО-а у новим условима биле су анахронизам, неефикасна реприза терора из прве фазе некадашње ВМРО. Не само што су били неопходни савремени приступи и методе национално-револуционарног дејствовања већ и територијална подељеност Македоније између три државе није омогућавала координацију и компактност оружане борбе. Различити услови у свакој од три државе захтевали су саображавање са њима и наметали одговарајућу активност, првенствено методама политичке борбе и уз подршку оних политичких фактора који су могли да допринесу извојевању националних права подељеног македонског народа. Међутим, за прикривене циљеве Т. Александрова, a посебно за задовољење његове лидерске амбиције, управо терористички упади требало je да створе утисак о ВМРО-у као о једној свенародној револуционарној снази. Ha постојање те снаге требало je да рачунају државно-политички фактори у Бугарској, Србији и Грчкој, a да Александров преузме улогу не само политичког лидера већ и народног вође. Тиме je постизан одговарајући ефекат у међународној јавности. Неинформисани или специјално заврбовани људи из кругова те јавности третирали су ВМРО као народни револуционарни покрет. Чак и неки левичарски кругови, па и комунистички покрети, повремено су потпадали
168
под опсесију овог лажног, али вешто аранжираног утиска. Једино Стамболијски и његови најближи сарадници нису имали никакве илузије у односу на реалну суштину једног псеудореволуционарства.
4. ВЛАДА СТАМБОЛИЈСКОГ И МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ
Самостална земљорадничка влада Александра Стамболијског управљала je од 21. маја 1920. до 9. јуна 1923. године. Ta влада одликовала се изразитим антимонархизмом, политичким радикализмом и предузимањем низа социјално-економских реформи, које су олакшавале стање сиромашних и ситносопственичких сеоских и градских маса, a у великој мери су отежавале стање крупне буржоазије. Због тога се земљорадничка влада налазила под сталним отвореним или прикривеним ударцима најреакционарнијих кругова у Бугарској. Означавајући историјско место Стамболијског у бугарском државно-политичком животу, Георги Димитров каже: „Заслуга Александра Стамболијског, тог истинског демократе — републиканца и смелог борца за народна права састоји се пре свега у томе што je он први учинио озбиљни покушај да промени противнародну унутрашњу и спољну политику крупно-капиталистичке и шпекулантске клике уједињене око Кобуршке династије и поставио je на нове, демократске путеве у интересу народа и за светлију будућност отаџбине.“
Решење аграрног питања било je једна од главних преокупација владе Стамболијског. Она je у том погледу имала крупна достигнућа. Због тога су je најсигурније подржавале сиромашне сељачке масе са малим имањима.
Аграрно питање у Пиринској Македонији одувек je било најболније економско питање, са чијим решењем je била повезана судбина већине сељаштва. Због тога није случајно што je управо решавање тог питања био један од најглавнијих задатака Народне федеративне партије Санданског. После ратова, пак, од судбине тог питања зависила je судбина 60% становништва пиринског дела Македоније.
Kao и свуда у Македонији, тако je и овде, до ратова, земља била концентрисана у поседе бегова, вакуфа и разних чорбаџија. Најплоднија и најпогоднија поља за обрађивање била су у рејонима чифчијских и вакуфских земаља. У току ратова скоро сви сопственици читлука, Турци и Грци, напустили су имања и побегли у Грчку и Турску. Њихова имања проглашена су безвласничким и стављена су под управу Министарства пољопривреде и државних имања у Бугарској. За време трајања управе земљорадничке владе сва та имања давана су под најам избеглицама и мештанима без имовине. Ти најмови били су скоро симболични.
169
Касније, стварањем Закона о настањивању избеглица и Закона о земљишној својини приступило се рационалнијем и радикалнијем уређењу питања безвласничких имања. Формиране су комисије које су проналазиле и идентификовале безвласничка имања. Затим су комисије распоређивале та имања међу сеоским становништвом и избеглицама. У том погледу највише je учињено у Горњој Џумаји и околини, где се налазио највећи број сељака и избеглица без имања.
За време земљорадничке владе у Пиринској Македонији почео je процес кооперације пољопривредних произвођача. У више села остварене су дуванскопрерађивачке и друге пољопривредне кооперације. Тада су у неким пиринским градовима отворене и филијале кооперације „Освобождение“ (Ослобођење), која je била под управом Комунистичке партије. Ta кооперација развила je велику привредну делатност, од које су највише користи имале сиромашне градске и сеоске масе. Тако су у знатној мери ограничавана права крупних капиталиста, који су били незадовољни порастом кооперативног покрета. У то време спроведен je низ законских ограничења крупног капитала, a банке, као Земљорадничка и Кооперативна, повољним кредитима су олакшавале рад масовним пољопривредним произвођачима. Доста je учињено и у погледу грађења путева и у коришћењу пиринских природних богатстава.
У односу на национално-ослободилачку борбу Македонаца из пиринског дела Македоније и уопште у односу на македонско питање, Стамболијски није имао илузије великобугарског карактера. Он je, као члан бугарске државне делегације која je 1919. године у Паризу на Мировној конференцији потписала мировни уговор, поднео меморандум, у коме je предлагао стварање независне македонске државе. Стамболијски je изражавао расположење бугарског сељаштва, које je на Македонију гледало као на своју масовну гробницу. За бугарске сељаке није постојала некаква Македонија као појам националистичко-романтичарске опсесије, већ само простор у чије су име и на чијој територији бескорисно и бројно полагали своје животе у току више ратова. Проливајући до тада обилно крв по македонским планинама, сељак из Бугарске имао je аверзију према тирадама о неоствареним националним идеалима. Ослушкивање, пак, инстинкта сељака било je водећа стихија у бунтовничко-стихијној природи Стамболијског.
Постојале су и друге околности за правилнију оријентацију Стамболијског у вези са македонским питањем. Његов највернији и најближи истомишљеник у земљорадничком покрету Александар Димитров, који je био министар унутрашњих послова, a затим и војске, и који се у прошлости показао као четник и присталица Санданског, много je допринео да Стамболијски прихвати
170
оправдане тежње македонског народа ка државно-политичкој самосталности. Ha Стамболијског je и веома конструктивно деловао блиски контакт са Ђорчетом Петровим, који je, због растурања Привременог представништва, настојао да придобије вође Земљорадничког савеза за њихову реалистичку оријентацију према тешкој судбини македонског народа.
Стамболијски и његови најближи истомишљеници имали су отворено негативни став према новој ВМРО. Чињеница да се она налазила под вођством Тодора Александрова и Александра Протогерова, то јест двојице најозлоглашенијих кобуршких агената и војних злочинаца, била je довољна за такав отворен и категорички став. Постојало je и још нешто што je било посебно значајно што je Стамболијски заузео такав став. Управо Протогеров, као војни командант Софије, с војском je спречио напредовање побуњених сељачких војничких маса, које су напустиле фронт и под вођством Стамболијског и др Рајка Даскалова приближавале се Софији, где je требало да прогласе Бугарску за републику. Стамболијски je знао да ће онај који je спасао Бугарску као монархију и даље бити веран монархистичкој клики. Он није био у дилеми о томе да je „револуционарство" Александрова и Протогерова фасада иза које су се крили двор и реакција као наредбодавци.
Негативни однос Стамболијског према новој ВМРО био je резултат његовог незадовољства због атентата које je она вршила на територији Вардарске Македоније. Ти атентати јављали су се као озбиљна сметња настојањима Стамболијског за зближење са Југославијом. To зближење, пак, за њега није било дипломатско-тактички маневар, јер je на њега гледао као дубоко убеђени Југословен. Позната je његова изјава: „Ја нисам ни Бугарин, ни Србин, већ сам Југословен.“ Због тога га je реакција у Бугарској прогласила издајником националних идеала. Његове напоре, нарочито после споразума који je постигао са владом Пашића, 1922. године, за још тешње зближење са Југославијом, бугарски реакционарни врхови третирали су као капитулантство у односу на евентуално будуће уједињење Вардарске Македоније са Бугарском. Стамболијски заиста није био за такво уједињење, али није био ни за некакво признавање права званичној Југославији против воље македонског народа. Ако се могло говорити о акту некаквог капитулантства, то je било капитулантство према великобугарском шовинизму.
Стамболијски je био отворени противник ВМРО-а због његовог начелног неслагања с тим да се борба за ослобођење Македоније изводи путем терористичких акција. Он je сматрао да та борба може бити целисходна само средствима легалног политичког и парламентарног дејствовања. Међутим, да je био сасвим начисто у вези са питањем извојевања самосталне Македоније,
171
да je респектовао вољу македонског народа, недвосмислено се закључује из изјаве коју je дао председнику Илинденске организације Георги Занкову. У тој изјави Стамболијски позива праве патриотске македонске организације у Бугарској да реалистички сагледају фактичко стање, створено у новим условима, за коje нису криви ни Македонци ни Бугари, већ фердинандовштина, чија je политика изазвала погром оба народа. Он отворено указује да се са четама не може водити борба против модерне Југославије и да нови услови захтевају и нове начине борбе за ослобођење Македоније. У вези с тим у изјави се истиче: „Формирајте македонску партију у Југославији. Ако вам то не дозволе, подржите републиканске партије. Формирајте парламентарне групе у Београду, Атини, a, ако желите, и у Софији. Рекао бих вам нешто више. Ако сам сигуран да петрички крај неће окупирати суседи, прогласите тамо републику. Ja нећу да вам сметам.“
Историјска истина захтева да се подвуче чињеница да ниједан други председник бугарске владе није дао изјаву у којој се респектује право македонског народа на посебну државно-политичку индивидуалност. Сви претходни председници бугарске владе имали су управо супротне ставове у односу на Македонију. Стамболијски je први бугарски државник који je бранио најсуверенија права македонског народа. To није било само на речима, с обзиром на то да за време његове владе, и опет први пут у историји Бугарске, врховизам није нашао званичну подршку. Не само што им Стамболијски није давао такву подршку већ je спречавао врховисте да буду незванични фактори у државно-политичком животу земље. To што поједини земљораднички министри, као Коста Томов, на пример, који се због ненаситих каријеристичких побуда показао као потајни агент двора и који je у дослуху са александровским псеудоаутономистима, убраја се у домен завереничког плана против Стамболијског. За време његове владе такође су дате најшире могућности за дејствовање оним македонским организацијама које су се бориле против великобугарског шовинизма и браниле принцип македонске самосталности. Поред Привременог представништва и Емигрантског комунистичког савеза, такве организације су биле Македонска федеративна организација и Илинденска организација. Обе ове организације управо у овом периоду развиле су делатност која je имала веома интензиван ефекат код македонских маса у Бугарској.
Федеративна организација, основана 1920. године, заступала je становиште да je слободна и уједињена Македонија први услов за федерацију балканских народа. У руководство те организације улазили су истакнути македонски интелектуалци, као: архитекта Никола Јуруков, др Христо Далкалачев, др Филип Атанасов, Славчо Ковачев и Климент Размов. Са таквим руководством,
172
федералисти су имали снажан утицај на емигрантску интелигенцију и привукли су већи део македонских студената. Њима су се придружили и неки револуционарни активисти, познати од раније, као: Павел Шатев, Тодор Паница, Крсто Лондев, Никола Киров Мајски, Крум Зографов и други. Несумњива заслуга федеративне организације je што je она формирана као пандан неоврховистичког Извршног комитета братстава.
Илинденска организација појавила се истовремено са Федеративном и много je допринела активирању старих револуционара. Живи учесници у илинденском устанку уједињавали су се у своју организацију и радили су у њој на дефинитивном развијању старих централистичких принципа у духу револуционарног демократизма. С обзиром на то да се налазила под руководством честитих и левичарски расположених активиста, организација илинденаца се све тешње повезивала са левицом ВМРО-а и тиме je сужавала утицај Тодора Александрова. Снажно дејство на емиграцију и масе у Пиринској Македонији имала je и штампа Илинденске организације, њени листови и часописи. У редакцији веома талентованог и левичарски расположеног публицисте Арсенија Јовкова, лист Илинден je прерастао у борбену трибину која je позивала на учвршћивање македонског револуционарног јединства.
Због свог изразитог антивеликобугарског става, a посебно због одлучног супротстављања неоврховистичкој ВМРО, Стамболијски je био главна опасност за шовинистичку бугарску реакцију и за неодговорно мешање у бугарски политички живот њеног главног „аутономистичког“ агента Тодора Александрова. Због тога je Александров прибегавао контраакцијама терористичког карактера још за време земљорадничке владе. Наилазећи на притисак земљорадничких државних руководилаца и функционера у Пиринској Македонији, терористи Александрова поубијали су неколико угледнијих представника земљорадничке власти у Горњој Џумаји и Неврокопу. Од тих истих метака пали су и они бугарски комунистички руководиоци који су у целини прихватили став Стамболијског према ВМРО-у. Такав je био случај са убиством др Косте Петрова, угледног руководиоца БКП у Дупници. Сматрајући да je омасовљење Федеративне организације резултат директне благонаклоности земљорадничке владе, александровски терористи су у Софији убили вођу федералиста архитекту Николу Јурукова. Покушали су да уклоне и Тодора Паницу и његове федералистичке истомишљенике у Неврокопу, али после вишечасовне битке са „аутономистичким" четама, Паница и његови другови успели су да се спасу бекством и да се пребаце у Софију или на грчку територију.
Знајући да je супротстављање Стамболијског инспирисао, поред осталог, Ђорче Петров својим саветима, Александров je наредио
173
да и њега убију, што je извршено 22. јуна 1921. године у Софији. Међутим, Александров се плашио одјека тога убиства због велике популарности идеолога старе ВМРО, па je наредио да убију и убицу Ђорче Петрова да би се тиме избрисали трагови који би водили до правог кривца за ликвидирање старог македонског револуционара. To je, пак, био наивни конспираторски потез, с обзиром на то да су македонске масе добро знале одакле je могло бити инспирисано убиство Ђорче Петрова. Неколико месеци касније убијен je и Александар Димитров, па није било никакве сумње да оба убиства долазе из истог наредбодавног центра. Управо су Петров и Димитров најјаче утицали на одлучни негативни став Стамболијског према мешању ВМРО-а у бугарски државно-политички живот. Годину дана пре убиства A. Димитрова њему je, као министру унутрашњих послова, Т. Александров упутио претеће писмо, које се завршавало упозорењем да ће због своје борбе против ВМРО „сломити главу“. To се и десило, с обзиром на то да ниједан бугарски министар унутрашњих послова и војске није имао такав однос према врховистичком тероризму. Александар Димитров био je једини бугарски министар који није дозволио да та терористичка организација постане незванична или било каква секција оба министарства. Међутим, управо су та министарства омогућавала у прошлости врховистичку оружану активност. Због тога се за Александрова и за његове наредбодавце оно „ломљење главе“ јављало као неминовност. Убиство овог бугарског министра, за кога су и пријатељи и противници тврдили да je гвозденом руком спроводио своје намере, требало je Стамболијском да послужи као упозорење. Међутим, у говору који je одржао на погребу свог најближег друга, он je рекао да не може бити компромиса са његовим убицама, да се борба са њима наставља, па макар у њој пала и његова глава. Убрзо после тога у министарску ложу софијског Народног позоришта један терориста ВМРО-а бацио je бомбу приликом једне свечаности, и сасвим случајно Стамболијски и присутни министри спасли су се сигурне смрти.
Убиства и атентати на руководиоце Земљорадничког савеза, по наредби Александрова, у штампи александровских пропагандиста објашњавани су тезом да се земљорадничка влада меша у македонске послове и да тиме нарушава македонску револуционарну самосталност. Ta теза, пак, била je само блеф којим je требало прикрити незадовољство неоврховистичког вође због тога што му je одузета могућност да буде неограничени фактор у бугарском државно-политичком животу. Таква манифестација могла je настати само ликвидирањем земљорадничке владе, па je то био суштински смисао убистава и атентата на њене представнике. Требало je да они послуже и као увертира завереничког
174
акта који je припремила бугарска реакција против Стамболијског и његове владе.
Деветојунски војни преврат 1923. године, који су организовали двор и реакционарни врхови у Бугарској, срушио je владу Стамболијског. У преврату су учествовали и терористички одреди које je послао Александров. Војска, под командом реакционарних официра, угушивала je побуне сељачких маса, које су се дигле да оружјем у руци бране своју власт, a терористи ВМРО-а учествовали су у убиствима земљорадничких министара и истакнутих функционера владе. Непосредни убица Стамболијског, који je на зверски начин убио овог великог демократу и легендарног сељачког трибуна, био je „аутономистички" скопски војвода Величко Вељанов „Чичото“. Свуда у Бугарској псеудоаутономистички четници и војводе постали су синоним плаћених убица и професионалних садиста. Због тога им je, пак, нова влада била бескрајно захвална. У једној изјави проф. Владимира Молова, министра спољних послова, коју je дао иностраној штампи каже се: „Ако Бугарска није успела да ослободи Македонију, 9. јуна македонски покрет je успео да ослободи Бугарску ропства земљорадничке тираније.“
За време преврата Александров се обрачунао са још неколико својих противника из федеративног покрета. Тада je убијен федералист и социјалдемократ Климент Размов, a истовремено je убијен и вођа студената федералиста Петар Тараљамов. Убиства угледних земљорадничких функционера и присталица левице ВМРО-а извршена су и у Пиринској Македонији.
Пад Стамболијског и увођење крвавог реакционарног режима Александра Цанкова био je тежак пораз и за бугарске и за македонске прогресивне снаге. Земљорадничка влада, па и сам Стамболијски, имали су очигледне недоследности, грешке и застрањивања сељачко-стихијског и ситнобуржоаског карактера, али се не може порећи и очигледни демократски карактер те владе. Стамболијски je имао на моменте сасвим позитиван однос, нарочито према левичарским покретима у Бугарској и према Комунистичкој партији. Међутим, нису биле мање ни грешке тих покрета и Комунистичке партије честим заузимањем безобзирног опозиционог става према земљорадничкој влади и према Стамболијском. Непосредна грешка била je и позиција Комунистичке партије да не учествује у побунама сељаштва за време преврата. Требало je да победи реакција и да дође на власт крајње реакционарна влада Цанкова да би се, у свој својој неодрживости, сагледали погрешни потези БКП и за време и пре деветојунског преврата.
Представљајући се као коалиција под називом „Демократска завера“, влада Цанкова je у ствари дејствовала првенствено као антидемократска влада, ограничавајући до крајњих мера права истинских демократских партија и организација. Њеним ограничавајућим
175
мерама и репресалијама биле су погођене и македонске прогресивне организације. У Пиринској Македонији, пак, „аутономистичке“ вође постали су пуновласни господари, које нови државни функционери ничим нису ометали.
5. ПИРИНСКА МАКЕДОНИЈА У СЕПТЕМБАРСКОМ УСТАНКУ 1923. ГОДИНЕ
Према преврату од 9. јуна руководство Бугарске комунистичке партије заузело je неутрални став. Ha крваве обрачуне између владе Цанкова и побуњених сељачких маса то руководство je гледало као на обрачунавање између две буржоазије — градске и сеоске. Такав став имао je корене у тесносоцијалистичком потцењивању сељачког питања и сељачких маса као савезника пролетаријата. Поједини руководиоци и месни функционери БКП били су за подршку сељачких бунтова против нове реакционарне владе, налазећи да ти бунтови стварају природну револуционарну ситуацију у којој Комунистичка партија треба да има водећу улогу. Такав je био и став Димитра Благоева. Међутим, надвладала je и наметнула се позиција неутралности. Ту je позицију, пак, после угушивања сељачких побуна оштро критиковала Комунистичка интернационала. Због те критике, неколико месеци касније, руководство БКП заузело je курс оружаног устанка да би извојевало радничко-сељачку власт у Бугарској.
Устанак je почео крајем септембра 1923. године и у неким крајевима Бугарске добио je масовни карактер, a подржали су га и неки приврженици Земљорадничког савеза.
Расположење за масовно учешће у устанку постојало je и у Пиринској Македонији. После преврата, народ у Пиринској Македонији постао je веома незадовољан због све отворенијег „аутономистичког“ терора. Нису ни били потребни велики напори да би се тај народ искористио за најшире и најактивније учешће у припремању устанка. До тога, међутим, није дошло због претходног споразума између ЦК БКП и ЦК ВМРО-а.
Знајући да je у деветојунском преврату знатан део припао „аутономистичкој“ ВМРО, повећавајући безобзирност и масовност спроведеног терора, руководство БКП одлучило се за преговоре са ЦК ВМРО-а за његову неутралност у случају устанка. Kao компензацију, ЦК БКП гарантовао je неутралност пиринских комунистичких организација у устанку. Преговори су завршени споразумом који je изражен у две тачке: 1. у случају радничко-сељачког устанка, којим би руководила Партија, ВМРО ће остати неутрална и неће помагати фашистичку владу; 2. у замену за то Партија се слаже да комунистичке организације у петричком округу, у коме се распоређује ВМРО, не узму учешћа у устанку.
176
Чланство БКП у Пиринској Македонији и не мали број локалних партијских руководилаца били су тешко погођени постигнутим споразумом. Посебна je била огорченост због респектовања ВМРО-а као фактора са пуним правом распоређивања у Пиринској Македонији. Признавање таквог статуса тој организацији од стране БКП значило je изједначавање са статусом који je истој организацији дала нова бугарска влада. Они партијски пирински руководиоци који су имали изоштрено реалистичко осећање за оцењивање конкретне и специфичне ситуације на њиховом терену знали су да ће пасивизација маса у Пиринској Македонији ићи у прилог само „аутономистичким“ вођама. За саме масе, a оне су биле и непосредни сведоци и непосредне жртве терора који су спроводиле те вође, споразум je могао да има само обратно дејство. Најблаже речено, било je наивно да се верује доказаним оруђима бугарске реакције, незаситим убицама толиких македонских и бугарских родољуба и прогресивних људи да ће стајати скрштених руку у случају устанка који je требало да руши власт њихових наредбодаваца. Неки пирински руководиоци настојали су да споразум схвате као превентивну меру с обзиром на сасвим недовољно време за целовитију и ефикаснију припрему устанка. Међутим, ти исти руководиоци налазили су да je управо због тога требало најцелисходније искористити оне крајеве који су имали најбоље изгледе за масовно устаничко подизање. A управо у Пиринској Македонији постојали су такви изгледи и брзо се могла постићи потпуна устаничка победа у њој.
Стављени између акта споразума и специфике конкретних услова и конкретног расположења, неки пирински партијски комитети ипак су се одлучили за ограничене устаничке акције и за подршку устаника у суседним бугарским срезовима. Израду таквог плана први je прихватио горњеџумајски окружни партијски комитет. Секретар овог Комитета Методи Алексијев, и чланови Комитета Иван Илијев, Димитар Ацев, Никола Лисичев и Коста Сандев повезали су се са среским комитетом БКП у Дупници да би предузели заједничке устаничке акције на терену дупничког среза. Овај суседни бугарски град, који je у току неколико година имао комунистичко општинско руководство чији je вођа био др К. Петров, кога су убили „македонствујући“ терористи, представљао je једну од најсолиднијих устаничких база. Међутим, због неспоразума опет није била довољно искоришћена и та база, па je устанак у дупничком крају трајао само неколико дана. Један наоружани одред из Topite Џумаје, под вођством Косте Сандева и револуционара анархо-комунисте Тодора Чопова, пошао je у помоћ дупничким устаницима, али се вратио, дознавши уз пут да су устанак тамо ликвидирали војска и „аутономисти“. Један део одреда легализовао се у Горњој Џумаји, a други део отишао je у разлошки крај, прикључивши се тамошњим устаницима.
177
Припадници одреда који су се вратили у Горњу Џумају сви до једног су убијени по наредби „аутономистичких“ рејонских начелника Монева, Мечкујевског и Караџова, који су дејствовали под непосредном директивом Т. Александрова.
Неврокопски партијски комитет покушао je да се прикључи устаницима у јужној Бугарској, али je то остало без резултата због хапшења већег броја чланова Комитета.
Једина устаничка акција у Пиринској Македонији, која je дала резултате, остварена je у граду и срезу Разлогу.
У ноћ 22. септембра устанички одреди из Разлога, Банског, Белице, Бачева и Бање продрли су у Разлог, подељени у три групе. Једна група напала je касарну, али су се војници и официри предали без иједног пуцња. Остале две групе, опет без отпора, заузеле су полицијске и административне тачке. У току неколико часова устаници су постали потпуни господари у граду. Истога дана, 23. септембра, проглашена je радничко-сељачка власт у Банском и у селима Белица, Добриниште, Елешница, Годлево, Горње и Доње Драглиште и Добрско. Устанак je победио у целом разлошком крају, али због локалног карактера и изолованости те победе, устаници су били принуђени да добровољно напусте извојевану власт и да пређу у илегалност.
Главари ВМРО-а, налазећи да устаничким акцијама у разлошком и горњеџумајском крају споразум са ЦК БКП није поштован у потпуности, нису закаснили да се крваво обрачунају са непослушним пиринским комунистичким руководиоцима. Још у току устанка побијени су чланови горњеџумајског окружног комитета Иван Илијев, Никола Лисичев, Димитар Ацев, Стојан Велинов и још неколико комунистичких функционера у осталим пиринским градовима. ЦК ВМРО-а није се задовољио само кажњавањем непослушних. По његовој наредби, терористичке чете, под командом војвода који су били добро познати из крвавих деветојунских обрачуна, учествовале су и у немилосрдном угушивању устанка у разним крајевима Бугарске.
Споразум између ЦК БКП и ЦК ВМРО-а завршио се онако како je једино могао да се заврши. Устанак у Пиринској Македонији био je пасивизован, као и у суседним бугарским срезовима, a чете ВМРО-а обновиле су своје деветојунско искуство. Реална корист искључиво je била на страни реакције, која je терором и масовним убиствима учврстила своје управљачке позиције. Она je могла да буде задовољна још једном показаном верношћу главешина неоврховистичке ВМРО. Опет се оно што je било најпоразније за македонске масе показало из респекта који je изразило руководство БКП према терористичким снагама и реакционарним оруђима којим су се бориле и наставиле да се боре прогресивне македонске и бугарске снаге. Ово тешко искуство сагледали су и руководиоци БКП, оријентишући се у блиској будућности према снагама македонске левице.
178
Глава II. Покрет Македонаца и „аутономистичка“ ВМРО до мајског преврата 1934. године
1. МАЈСКИ МАНИФЕСТ ВМРО-а
После угушивања септембарског устанка, крвави, реакционарни режим Александра Цанкова почео je да одузима свако право на легалну активност прогресивним организацијама у Бугарској. Пошто су партије као што je Комунистичка и Земљораднички савез стављене ван закона, под ударом бруталног режимског притиска нашле су се и организације, као, на пример, Илинденска и Федеративна. Притајен за време земљорадничке владе, великобугаризам реакције сада je добио неограничене могућности да се манифестује и да потискује македонске патриотске снаге у Бугарској и Пиринској Македонији. Режимска цензура појачала je конфискацију штампаних издања две македонске организације и није дозвољавала да излазе чланци у одбрану националних права Македонаца у Бугарској.
И поред ових крајње тешких услова за легално деловање, руководство Илинденске организације нашло je довољно смелости да изиђе са једним меморандумом, упућеним влади Цанкова, који je имао изразито протестни и упозоравајући карактер.
У меморандуму илинденаца изнети су несносни услови за манифестовање и најминималније македонске патриотске активности. Затим су вршена поређења са повољним условима које je омогућавао бивши бугарски режим. Међу најистакнутијим захтевима јављали су се они за потпуну слободу македонске штампе и за толерисање права Македонаца, бар у оној мери у којој су та права имали Турци, Јермени, Руси и Грци у Бугарској. Поента меморандума била je наглашена потреба за потпуним разграничењем
179
бугарских државних тенденција од тежњи македонског народа ка потпуним националним правима и слободном животу, што je изражено следећим речима: „Наш народ, као самостални народ, не можемо приносити на жртву вашим државним тенденцијама и треба једном заувек да будемо третирани не као део бугарске државе, већ као независни политички елемент.“
Меморандум илинденаца, изражавајући јединствену вољу најширих македонских кругова у Бугарској и њихову патриотску бескомпромисност деловао je као смело упозорење на последице противмакедонске политике нове бугарске владе. Међутим, за једну такву владу, која je требало да брани свој крвави престиж једино позивом на некакво гвоздено национално јединство, овај меморандум био je и превише смео и до краја дефетистички. Влада je више појачала репресалије према прогресивним македонским организацијама у Бугарској.
Навикнути да у бившим режимима имају слободу протеста и снагу критичког демаскирања, a да за време земљорадничке владе у сваком односу делују неограничено, неколико истакнутих македонских прогресивних активиста решило je да напусти Бугарску и да споља води борбу за одбрану својих патриотских и прогресивних идеја. Брзо су се нашли у емиграцији и неки активисти из Пиринске Македоније који су после септембарског устанка живели у илегалности. Јачањем владиног терора, a нарочито ступањем на снагу злогласног Закона о заштити државе, овај процес емиграције носилаца прогресивних идеја све више je јачао.
У овом периоду главни центар политичких емиграната из Бугарске и из осталих балканских земаља био je Беч, где je био концентрисан и већи број македонске емигрантске левице. Главну улогу у координирању снага левице у иностранству имао je Димитар Влахов. Он je привукао истакнуте национално-револуционарне активисте, као Тодора Паницу, Ризу Ризова, др Филипа Атанасова и друге, a успео je да придобије за дело левице и Петра Чаулева, трећег члана ЦК ВМРО-а.
За све интензивнију борбу македонске емигрантске левице посебно значајна била je чињеница да се управо у том моменту Коминтерна изјаснила за одлучнију подршку национално-ослободилачким покретима. Преко Димитра Влахова таква подршка je обезбеђена и македонском народноослободилачком покрету. Она није имала само морални већ и материјални карактер.
Овај нови моменат у животу балканских револуционарно-демократских и национално-ослободилачких покрета несумњиво je утицао на национално угњетаване масе. За њих, a и не само њих, подршка Коминтерне била je подршка која je долазила од моћне међународне организације. To je значило придобијање
180
снажног и сигурног савезника у тешкој борби за национално ослобођење. Ta борба je у новим условима постајала још компликованија због увођења крајње реакционарних режима у више балканских земаља. Уз подршку Коминтерне, a у посредном смислу то je значило и Совјетског Савеза, борба национално угњетених народа добијала je нови и још изразитији револуционарни карактер.
О овом новом моменту снажног утицаја на македонске масе морали су да воде рачуна и врховистички главари ВМРО-а. Они су иза себе имали реакцију у Бугарској, али су губили масе. Све оштрија постајала je разлика између њихових почетних декларација о аутономији, о придржавању принципа македонске самосталности, с једне, и њихових веза са великобугарском реакцијом, с друге стране. Од дефинитивног компромитовања пред македонским масама плашили су се и Т. Александров и A. Протогеров. Александров, ма колико консеквентан у својој служби двору и реакцији, имао je болесну амбицију да буде и да се одржи славом „вође“ македонског народа. Протогеров je, пак, био бивши генерал и добро je знао шта значи бити генерал без армије. Чим су се Чаулев и остали руководиоци у ВМРО-у определили да послушају глас маса, постала je сасвим реална опасност да се обојица нађу у изолацији или са сасвим малим бројем присталица око себе. Због тога су се и одлучили за политикантско маневрисање и лавирање. Ma колико да чудно изгледа, али управо стари врховистички грешници, Александров и Протогеров, били су присиљени да контактирају не само са представницима македонске левице ван Бугарске већ и са представницима Коминтерне. Ha изглед чудан, овај податак био je речити показатељ степена левичарске превласти у самој ВМРО.
Опет у то време ЦК ВМРО je настојао да се што ближе повеже са руководствима оних партија и покрета у балканским земљама који су били за радикалније решење националних питања. Александров je ступио у контакт са лидером Хрватске сељачке партије Стјепаном Радићем, који je тада и сам био у вези са представницима Коминтерне. Протогеров je још 1920. године постигао споразум са Албанским револуционарним комитетом о међусобној сарадњи и сада je, заједно са Чаулевим, радио на продубљењу те сарадње.
Kao резултат преговора између Централног комитета ВМРО-а, с једне, и представника македонске левице у иностранству и Коминтерне, с друге стране, објављен je Мајски манифест ВМРО-а. У изради Манифеста видно учешће узели су Димитар Влахов и Никола Харлаков, представник Коминтерне и истакнути бугарски комунистички руководилац. Тројица чланова Централног комитета — Александров, Прототеров и Чаулев — пошто су извршили
181
извесне корекције у претходном тексту, такође су потписали Мајски манифест, који je објављен у Бечу 6. маја 1924. године.
У уводном делу Манифеста ВМРО je изјављивала да историјско искуство дотадашњих национално-ослободилачких борби македонског народа јасно указује да се за остварење свога ослобођења овај народ може ослонити само на подршку прогресивно-револуционарних покрета у Европи, који се боре против империјалистичке политике својих влада, против постојећих мировних уговора и за истинско самоопредељење својих и осталих народа.
ВМРО je у Манифесту изјављивала да ће у интересу македонске слободе дати сву своју подршку само онима који се боре на балканској основи против освајачке политике европског империјализма, спровођене било директно било преко влада балканских држава.
У Манифесту се отворено истицало да ВМРО прихвата „моралну, материјалну и политичку подршку СССР-а, једине државе коja се бори за ослобођење свих потлачених народа, за њихово самоопредељење и федерацију, и која у својој балканској политици нема никакве империјалистичке циљеве“.
Манифест je истакао потребу борбе за демократизацију Македонији суседних балканских држава и за њихово удруживање у балканску федерацију, с обзиром на то што ће та борба допринети и правилном решењу македонског питања.
У односу на крајњи циљ борбе коју води, ВМРО изјављује да ће се борити за ослобођење и уједињење Македоније у потпуно независну и самосталну државно-политичку јединицу у њеним природним, географским и етничким границама.
Док не постигну тај крајњи циљ, Македонци из три дела Македоније треба све упорније да се боре за остварење својих мањинских права на потпуно равноправној основи са осталим народносним и етничким групацијама у земљама којима привремено припадају три дела Македоније.
Ha крају Манифеста, Централни комитет ВМРО-а изјављује да прекида сва гоњења и укида све егзекутивне мере против појединих македонских активиста, група, организација и струја, апелујући на све родољубиве Македонце да пруже једни другима руку да би се заједнички борили под заставом слободне и независне Македоније као стожера будуће балканске федерације.
Новина којом се истицао Мајски манифест није била у минималним и максималним циљевима које треба да оствари македонски национално-ослободилачки покрет. Изражени више манифестационо, ти циљеви били су добро познати још из програма старе ВМРО да би били обновљени у програмима организације, као, на пример, Привременог представништва, Емигрантског
182
комунистичког савеза, Федеративне и Илинденске организације, па и нове ВМРО. Чак се може рећи да je режирање питања балканске федерације патило од извесне апстрактне, и, у перспективном смислу, небулозне усмерености. У директну зависност од остварења тог општијег и компликованијег питања постављало се само конкретно решавање македонског питања.
Изразита новина, и у манифестационом и у акционом смислу, било je јединство постигнуто између левих македонских организација и ВМРО-а као целине. Први пут je изграђиван јединствен македонски револуционарни фронт. Уз то, и опет као изразита новина, јављала се оријентација ВМРО-а као целине према прогресивним политичким снагама у Европи и на Балкану, a још конкретније према Коминтерни и СССР-у. Ta оријентација, пак, представљала je својеврсни и веома сугестивни показатељ доминантне политичке оријентације македонских маса из три дела Македоније. Последње je било и најтрајније и најперспективније, што je обележавао Мајски манифест као историјски докуменат.
Међутим, овај Мајски манифест имао je и шири значај. Он je представљао нови акциони путоказ и за остале балканске национално-револуционарне покрете. Стога je Манифест обележен као први корак ка напорима за изграђивање заједничког балканског револуционарног фронта.
Народне масе у Пиринској Македонији, које су прве дознале за Манифест кад je комплетан објављен у органу Илинденске организације — листу Илинден, захватио je снажни патриотски елан. Оне су биле нарочито задовољне што je ЦК ВМРО-а одбио да се служи репресалијама и инквизицијама према македонским родољубима. Снажан je био ефекат овог одбијања и у најширим круговима емиграције у Бугарској.
Мајски манифест био je тежак и изненадан ударац великобугарској и крајње реакционарној политици двора и владе. Они су закључили да су се Александров и Протогеров превише и сасвим неочекивано истрчали у својим махинацијама и лавирањима, па су се показали и непослушним. Стога je влада одлучила, брзим притиском, да их примора да je поново слушају, то јест да постану оно што су одувек били и о чему су дали бројне доказе.
У једној декларацији од 1. августа 1924. године, која je добила широки публицитет у бугарској званичној штампи, Александров и Протогеров су изјавили да „нису потписали никакав манифест и да je објављени манифест мистификација егзалтираних комуниста“.
Ta декларација није имала никакав реални ефекат, јер je лист Балканска федерација, који je излазио у Бечу, документовано изнео потписе тројице чланова ЦК ВМРО-а, као и остала
183
документа која су аутентично сведочила о постигнутом споразуму. Својим чланком у истом листу појавио се и Стјепан Радић, третирајући декларацију Александрова и Протогерова као последицу владиног притиска и као њихово одрицање од напора за изграђивање заједничког балканског револуционарног фронта. Манифест са потписима Александрова, Протогерова и Чаулева био je познат бугарској јавности јер je цео објављен у листу Илинден. Због тога je влада Цанкова настојала да постигне друкчији и сасвим супротан ефекат.
Пошто су македонске масе у Бугарској широко прихватиле Мајски манифест, левица ВМРО-а je и у легалним емигрантским организацијама постајала још опаснији противник великобугарске и реакционарне политике двора и владе. Због тога je влада Цанкова одлучила да ликвидира Александрова, чиме би дала повода да се ликвидирају све вође македонске левице у Бугарској и Пиринској Македонији. У претходној припреми тако замишљеног плана учествовао je министар војске генерал Иван В’лков, који je био најближи двору, и министар Стоенчев, бивши врховистички војвода у турско доба, у заједници са Протогеровим, који je дуже био тајни ривал Александрова.
Тридесет првог августа 1924. године терористи ВМРО-а из заседе су убили Александрова у планини Пирин, у присуству Протогерова. Тиме je остварен вешто припремљени повод за крвави обрачун са македонском левицом. Званична бугарска штампа представила je убиство Александрова као дело комунистичке завере и бучним тирадама je писала о крајњој огорчености „македонских Бугара“ због губитка њиховог „легендарног“ вође. Позиви на беспоштедну освету, којима су завршавани бројни шовинистички чланци, били су усмерени на то да изазову серију убистава македонских прогресивних активиста.
У току месеца септембра Пиринска Македонија je постала поприште крвавих инквизиција и бројних убистава. Њихов главни реализатор био je Иван (Ванчо) Михаилов, лични секретар Тодора Александрова за време његовог боравка у Софији. Он се спремао да замени свога убијеног шефа, па му je због тога било потребно да добије наклоност владиних фактора. To je и учинио својим ангажовањем да до краја спроведе владин заверенички план, који je започет убиством Александрова. Терористи, који су извршавали непосредна наређења Михаилова, свуда у Пиринској Македонији су убијали македонске револуционаре и активисте комунистичког покрета. Тада су убијени угледни серески активисти Александар Бујнов, Стојо Хаџијев, Алеко Василев, Ђорђи Пенков, као и неки млађи прогресивни борци — Методи Алексијев, Ђорђи Ковачев, Христо Медникаров, Д. Икономов, — a нису били поштеђени метака терориста и многи мање познати приврженици левице и комунистичког покрета.
184
Следећи познато перфидно завереничко искуство свога шефа Александрова, Иван Михаилов je у то време позвао на саветодавну конференцију у Горњој Џумаји руководиоце Илинденске организације да би их све заједно ликвидирао. Неки од тих руководилаца су уз пут према Горњој Џумаји дознали за убиства у Пиринској Македонији, па су се вратили, a остали су се разбежали чим су дошли на железничку станицу. Приликом бекства убијен je уредник листа Илинден Арсени Јовков, који je у већем броју смелих чланака бранио позиције Мајског манифеста. Тада je рањен и стари прилепски војвода Петар Ацев.
Из Пиринске Македоније талас убистава се пренео у Софију и у остале градове Бугарске. Тринаестог септембра 1924. године убијен je у Софији Димо Хаџидимов, предводник македонске левице, у то време члан ЦК БКП и народни посланик, који je у парламенту смело демаскирао противмакедонску политику владе Цанкова. Истога дана у Софији je убијен и Славчо Ковачев, један од руководилаца Федеративне организације. Убиством Ангела Попвасилева, истакнутог македонског комунистичког активисте, као и још неколико македонских патриота, завршена je софијска серија убистава. Опет у то време у Пловдиву je убијен познати серески револуционар Чудомир Кантарџијев, a у Свиленграду, нешто касније, пао je Ђорђи Скрижовски, још један од најближих истомишљеника Санданског. Остали су у животу само они истакнутији активисти левице који су се налазили у иностранству или су успели да се сакрију у илегалству.
У општем билансу бројних жртава завере између владе Цанкова и Ивана Михаилова, најтеже je одјекнула у народу у Пиринској Македонији чињеница потпуне ликвидације свих најближих истомишљеника Санданског и свих чланова руководства бившег сереског револуционарног округа. Изузев Таската Серског, који je умро на операционом столу од ножа проф. Александра Станишева, сви санданистички прваци пали су од метака врховистичких најамника. To није била никаква коинциденција, јер су баш они, у току више од две деценије, у Пиринској Македонији створили најјачу баријеру о коју су се разбијале оружане врховистичке интервенције. Опет су они били најбескомпромиснији и до краја су доследно демаскирали великобугарску анексионистичку и денационализаторску политику. Сасвим природно je било што je потпуно уништење санданистичких првака болно одјекнуло у души народних маса у Пиринској Македонији. Te масе су сада остале без најдоследнијих и највернијих заштитника. Због тога je одвратност ових маса према терору и инквизицији нових врховиста достигла кулминацију. Ниједна бучна манифестација, ниједан демагошки потез нису више били у стању да сакрију лик њиховог врховистичког најамништва.
185
2. ПИРИНСКА МАКЕДОНИЈА У УСЛОВИМА СИСТЕМАТСКОГ ТЕРОРА
Терористичким билансом, који je постигао септембра 1924. године, Иван Михаилов je стекао наклоност двора и владе и обезбедио место лидера у ВМРО-у. За разлику од те функције Тодора Александрова, садашње се лидерство могло неограничено намет,ати без опасности од неке озбиљније унутрашње опозиције. Није више постојала никаква левица ВМРО-а и тек сада су се могли у целини спровести циљеви у почетку прикривеног новог врховистичког најамништва. У новим условима илузорни су били покушаји демагошког убеђивања народних маса у Пиринској Македонији. Јачање све безобзирнијег терора према тим масама једино je могло да значи нешто сигурно и ефикасно за самоодржање ВМРО-а, превасходно као терористичке банде. Фразе о борби у име некакве слободне и независне Македоније су остајале, али оне већ и за крајње наивце нису ништа значиле. Фаза камуфлирања и демагогије, лавирања, махинација, завршила се неповратним санкционисањем Александрова, који се понекад тиме и вешто служио.
Одмах после избора за члана Централног комитета ВМРО-а, Иван Михаилов je усмерио своје напоре искључиво на стварање круга сигурних присталица. Непопуларан у ВМРО-у, он je користио своје позиције у Софији из времена када je био лични секретар Александрова и настојао je да импонује некаквим ентузијазмом млађег човека; он je успео да брзо окупи људе који су му били блиски и по годинама и по безобзирности каријеристичких амбиција. Уз њихову помоћ, он се све одлучније наметао већ старом Протогерову, који се, пак, чешће налазио у иностранству, па je фактички господар ВМРО-а у Пиринској Македонији био Михаилов са својим присталицама: Кирилом Драгановим, Јорданом Ђурковим, Страхилом Развигоровим, Јорданом Чкатровим, Иваном Караџовим, Владимиром Куртевим и Жором Настевим. И управо за време овог фактички командног тела већ потпуно однарођене ВМРО, она се дефинитивно утврдила у Пиринској Македонији као држава у држави.
После 1924. године и све до 19. маја 1934. године Пиринска Македонија je заиста била држава у држави. Органи званичне државне власти били су само номинални у свом распоређивању на територији Пиринске Македоније, јер су и они зависили искључиво од воље терористичких наредбодаваца. Иза наредбодаваца стајали су врхови бугарске државне власти, па су се могли распоређивати у читавој Пиринској Македонији потпуно неограничено. Међутим, статус те државе у држави био je такав да су њени држављани били у сваком односу обесправљени. И у економском животу, и у политици, и у администрацији била je
186
присутна рука терористичког диктата са његовом својеврсном јурисдикцијом.
Крајња економска обесправљеност маса у Пиринској Македонији изражавала се у безобзирној експлоатацији од стране крупних земљопоседника и дуванских фирми. Плодове те експлоатације користили су и шефови ВМРО-а и њени бројни рејонски начелници, јер су експлоататори морали бити широке руке у материјалној подршци једне организације са „високим националним побудама". Земљу подељену сељацима без имања или са малим имањем за време земљорадничке владе сада су приграбили лихвари који су били блиски главарима ВМРО-а. Они су наметали сељацима тешки закуп за обрађивање њихове земље. Они су и главни представници и у великим закупљивачким дуванским фирмама „Оријенттабак“, „Консорциум" и „Никотеа", па je судбина произвођача дувана, a то je био претежни део становништва Пиринске Македоније, зависила највише од њих. Целокупно право закупнине сирових дувана било je концентрисано у рукама експлоататорских фирми, где су прву реч имали и неки рејонски начелници. Te фирме су почеле да откупљују дуван по сасвим ниским ценама. Док je за време дуванских произвођачких кооперација, организованих на иницијативу земљорадничке владе, откупна цена дувана стигла до 140 лева за један килограм, 1926. године та цена je спуштена на 15, па и на 12 лева за један килограм. Ту je спровођена посебна махинација са закупом дувана, коју нико није спречавао. Пре него што ће отпочети закупљивање дувана, експортне фирме су се картелисале и одређивале цену која им je била најрентабилнија и која je обично износила 50 — 60% ниже од стварне тржишне цене. To се, пак, дешавало у време кад je већ наступила ферментација дувана, да су произвођачи били принуђени да прихватају цене које су им одређивале експортне фирме.
Није било боље ни стање осталих радних људи у Пиринској Македонији. Куповна моћ становништва била je смањена на невероватни минимум, a дугови сељака код разних банака стално су расли. Највиша радничка плата 1926. године износила je 30 лева, док je 1923. износила 92 лева. Најамни рад био je најраспрострањенији рад. Биле су бројне велепоседничке земље које су обрађивали само надничари, којима се за рад од мрака до мрака плаћало максимум 60 лева. Из дана у дан занатство je све јаче пропадало. Ни штрајкови нису могли да послуже као средство економске борбе, јер се они нису могли ни замислити због неизбежне и безобзирне интервенције терористичке ВМРО.
У веома тешком стању нашле су се и избеглице у Пиринској Македонији. „Привредници“ су под покровитељством ВМРО-а почели да грабе и „откупљују“ имања избеглица која су им раније додељена Законом о радној земљишној својини. Године 1926.
187
преко 50% земље која je раније подељена избеглицама у петричком округу, нарочито у горњеџумајском и неврокопском крају, одузето je од становника, чиме су они осуђени на тотално сиромаштво.
У поређењу са економским положајем у Бугарској, нарочито у погледу цена, у Пиринској Македонији je владао типични колонијалистички однос. Године 1926. цена брашна у Бугарској била je 8 лева за један килограм, у Горњој Џумаји 9—13, a у Неврокопу — 17 лева. Пасуљ je продаван у Варни по 3—4 лева килограм, a у Горњој Џумаји по 12—16 лева. Грожђе je у Бугарској продавано по 2 лева килограм, a у Пиринској Македонији по 8, па и 10—12 лева. Поређење цена и других артикала показује исту непропорционалност у разликама.
У погледу индустријске изградње није ништа урађено. Једину фабрику дасака, својину Ђорђа Пенкова, запалили су његови инквизитори. И поред тога што Пиринска Македонија обилује минералним изворима, није изграђена ниједна бања. Маларија je косила становништво, a није било ниједне болнице.
Изразите и посебне биле су тешкоће пиринског становништва у односу на опорезивање. Осим пореза прописаних законима бугарске државе, становништво je овде редовно плаћало такозвани „аутономистички“ порез. Ha сваки продати килограм дувана произвођачу je задржавано 5 лева као прилог борби за „ослобођење" Македоније. Ако би се одбило плаћање пореза такве врсте, следило je наплаћивање ножем или метком.
У просвети и култури настала je такође несносна ситуација. Денационализација, спровођена под заштитом парабелума, била je у пуном јеку. Учитељи који нису испуњавали услове потпадали су или под Закон о заштити државе или под кратку процедуру непрописаних, али недвосмислених закона терористичке инквизиције. Омладина се насилно уписивала у такозвани Македонски омладински савез, чија je главна активност била величање младог вође ВМРО-а и врбовање младих терористичких кадрова.
Могућност за некакву легалну политичку делатност, која би била друкчија од делатности пропагандиста ВМРО-а, била je права пародија. Политичке партије постојале су само номинално, јер им се није дозвољавало да истичу своје кандидате на општинским или парламентарним изборима. Објашњења извршилаца те забране била су да народ овде не би требало да губи своје снаге у међусобним партијским борбама, с обзиром на то да су му те снаге, као и његова једнодушност, биле потребне за сутрашњу слободну и независну Македонију. Народу није преостајало ништа друго него да гласањем паролама, исписаним на гласачким листићима, изражава своју слободну вољу. Малобројним важећим гласовима, за општинске саветнике бирани су кандидати који су претходно били терористички изабраници. За посланике у парламенту
188
кандидовани су и бирани искључиво врховистички ауторитети из врхова емиграције или из редова локалних истакнутих истомишљеника ВМРО-а, као Константин Станишев, Георги Кулишев, Коста Николов, Петар М’рмев, Сребрен Поппетров, Васил Василев, Стојан Филипов и др.
Одузимање сваког права бирачима да истичу своје кандидате на изборима и непостојање могућности да бирају између неколико кандидата, у Пиринској Македонији je представљало акт потпуног узурпирања нај елементарнијег демократског права. У том погледу и у поређењу са остала два дела Македоније из тога времена (1924—1928), то je било посебно, специфично тешко стање политичке обесправљености маса. И у Вардарској и у Егејској Македонији у овом периоду, македонске народне масе, ако нису могле да истичу своје кандидате, имале су могућност да гласају за кандидате републиканских, као и партија које су оријентисане више улево.
Овде je у посебно тешке услове постављено и деловање Комунистичке партије. БКП je у то време била у фази пуне нелегалности, али су услови у Пиринској Македонији за њен конспиративни рад, за разлику од оних у Бугарској, били много тежи. Мрежа ВМРО-а била je распрострањена и до последњег пиринског села, пратећи кретање сваког појединца, па je лако могла да открије и највештије организовану конспирацију. И не само то: док су илегалне комунистичке активисте у Бугарској, коje je ухватила полиција, изводили пред редовне судове и док су они имали право на правну заштиту, овде су најчешће биле кратке процедуре бандитског правосуђа.
Од 1924. до 19. маја 1934. године посланици из Пиринске Македоније у бугарском парламенту били су груписани као посебна македонска парламентарна група. „Македонство“ те групе изражавало се као ноторна македонска издаја, са безрезервном подршком најреакционарнијим бугарским владама, због њиховог сасвим нескривеног реваншизма у погледу „националних идеала“. Сигурнији ослонац у парламенту те владе нису имале нити су могле имати. Буржоаске владе су се мењале, али се није мењала константна провладина политика пиринских „изабраника“. Свака владина већина у парламенту, у случају кризе, ослањала се на гласове „македонских“ парламентараца. Они су посебно били ефикасни у гласању закона о прогањању Комунистичке партије. У истицању, пак, македонског питања у знаку бугарске националне преокупације — став безусловно послушних и безочних каријеристичких пиринских апсолутних господара био je више великобугарски од става владиних парламентараца бугарске народности.
Чланови „Македонске парламентарне групе“, заједно са још неколико опробаних великобугарских гласноговорника македонског
189
порекла, имали су одлучујући утицај и у руководствима легалних емигрантских организација: Илинденској, Македонском омладинском савезу, студентском друштву „Вардар“ и др. Посебно значајан био je њихов потпуни утицај у „Македонском националном комитету“ емигрантских братстава. Преко њега они су се јављали као наредбодавци братстава у која су били учлањени бројни емигранти. С обзиром на то да овај комитет није био ништа друго него легална експозитура терористичке банде у Пиринској Македонији, није могло бити друкчије ни његово наредбодавство — да држи братства у послушности према „револуционарима“ са планине Пирин. Својим штампаним органима, посебно листом Македонија, Македонски национални комитет држао je у руци прву виолину великобугарске пропаганде и величао „патриотску" мисију бандитске ВМРО. Ако су, пак, поједина емигрантска братства имала опозиционарска руководства у односу на МНК, та руководства су или растурена или су позивана на пасивност аргументима који су били довољно познати.
Кад су се потпуно наметнули у руководствима емигрантских организација у Бугарској, главари терористичке банде у Пиринској Македонији одлучили су да прошире свој утицај и на организације бројне македонске емиграције у Канади и Америци. Године 1925—1926. у те земље су послати агитатори који су били способни за егзалтирана фразирања о борбама које води ВМРО у поробљеној Македонији, о великим подвизима, али и о великим жртвама бораца за ослобођење отаџбине, о консолидацији ослободилачког покрета, пошто je Иван Михаилов ушао у састав Централног комитета. Ова фразирања била су усмерена на то да распале патриотска осећања тамошње емиграције, при ефикасном коришћењу њене необавештености о истинском „патриотизму“ ВМРО-а. У тако усмереној пропаганди нарочито елоквентан био je Јордан Чкатров. Он je био главни иницијатор стварања македонских политичких организација у Канади и Америци и њиховог органа, листа Македонска трибуна. Велики број тамошњих емиграната, вођен истинским патриотским побудама, такође je ушао у МПО и претплаћивао се на лист Македонска трибуна, верујући да тиме помаже ослободилачко дело у поробљеној отаџбини. Њихов патриотизам je нештедимице искоришћен и за још изразитију материјалну помоћ „борцима" ВМРО-а. Још при формирању МПО уведен je порез за „ослобођење“ Македоније. Овај порез je, пак, био много већи од укупног износа пореза у Пиринској Македонији Упоредо с тим уведено je и повремено прикупљање бројних прилога. Тако прикупљена огромна новчана средства омогућила су шефовима ВМРО-а да прошире спољну пропагандну активност и у западноевропским земљама. Завршавајући своју прекоокеанску мисију, Јордан Чкатров није штедео средства за своје информативно-пропагандне контакте са западноевропским
190
политичарима, врбујући их за „македонски ослободилачки покрет". Таквим контактима и вештином професионалног дипломате представио се и стари врховиста Тома Карајовов, који je био главни саветодавац Михаилова. Велику турнеју кроз западну Европу предузео je 1927. године и главни шеф Иван Михаилов. Тада почиње да излази лист La Macédoine у Женеви, као незванични спољни орган ВМРО-а и као трибина великобугарских аспирација према Македонији.
Лидери македонске левице у иностранству много су учинили за информисање светске јавности о заблудама које су ширили пропагандисти ВМРО-а при обављању својих „дипломатских" мисија. Листови Балканска федерација и Македонско дело, који су излазили у иностранству, објављивали су бројне чланке, дописе и факсимиле који су документовано доказивали да се не може сматрати револуционарном организацијом једна банда која држи део македонског народа у стању потпуног терора. Изјаве о револуционарству и апели за симпатије према борби поробљеног македонског народа могли су имати одјека само у крајње необавештеним иностраним круговима или су нешто значили само за оне иностране политичке снаге које су имале индиректни интерес и да прихвате ове заблуде и да их шире. У сваком броју, ова два листа објављивала су аутентичне материјале који су приказивали несносно стање у Пиринској Македонији. Док остала два дела Македоније знају само за једног угњетача и денационализатора — званични режим — и само повремено страдају од последица атентата које су вршили терористи слати по наредби центра у Пиринској Македонији, овај део Македоније трпео je денационализацију званичног бугарског режима и безочну тиранију ВМРО Ивана Михаилова, која je дефинитивно отишла на пут разбојништва.
Један допис из Пиринске Македоније, објављен у Македонском делу од 25. септембра 1925. године, потресном сликовитошћу откривао je истину о оном страховитом стању државе у држави. Допис почиње речима које су једино биле адекватне трагичној пиринској психози: „Убиства, убиства, убиства — ето вести, које једном тачном и сталном сукцесивношћу свакодневно пристижу оданде и које терају сваког честитог човека да му се кожа најежи.“ Одмах затим следи: „Ми немамо затворе, ми убијамо све оне који нису са нама“ — такве су циничне изјаве ове шаке психопата и оних који са ревношћу садиста примењују те своје изјаве. „Нема насељеног места, нема рода у петричком округу који није платио порез тој смртоносној епидемији, нема породице која не оплакује знани и незнани гроб неког свог блиског.“ Конкретизујући те потресне истине, допис износи цифре које откривају грозне злочине: „После масовних убистава и хапшења пре три — четири месеца у неврокопском крају, која су завршена са око 80
191
стрељаних и обешених и са око 250 људи притворених и интернираних, после извршених појединачних убистава у читавом округу, најновији ужас у овом несрећном крају je убиство 26 људи — грађана и сељака у Горњој Џумаји уочи конгреса Македонске омладинске организације у истом граду.“ Речи којима се завршава допис делују лаконски, али потресно, истински приказују потпуно трагично пиринско стаље: „Убиства, мизерија и глад — ето стања Македоније под бугарском влашћу.“
Због хумане и патриотске делатности у заштиту сопственог народа, који je угњетаван и од сопствених издајника, македонска левица у иностранству и сама се нашла под ударцима терористичких најамника. Европска јавност имала je могућности да се на свом терену увери у истинско „револуционарство" бандитске ВМРО. И опет у току једне године, 1925, убијени су: Петар Чаулев у Милану, Тодор Паница у Бечу и бивши земљораднички министар др Рајко Даскалов у Прагу.
Прогресивна и демократска европска јавност, у којој се побудило осећање за хуманост, правду и истину згражала се над злочинима михаиловистичког бандитизма. Велики француски књижевник Анри Барбис je у листу Балканска федерација тада објавио специјални преглед смелих достојанстава убијеног македонског револуционара Тодора Панице. Светска лига за заштиту права човека и грађана, са седиштем у Паризу, послала je апел Друштву народа у Женеви да предузме одлучне интервенције код бугарске владе, која штити убице ВМРО-а. Иста ова лиг,а и друге хумане међународне организације упућивале су бројне оштре протесте бугарској влади, захтевајући да се она одрекне од покровитељства овог невиђеног терора који je рушио углед Бугарске као правне државе.
Међутим, ни апели ни протести ништа нису значили бугарској влади. Она, a посебно двор, имали су директну потребу за управо таквим радом ВМРО-а. Двор и влада користили су терористе ВМРО-а за најефикасније ослобађање од својих најопаснијих политичких противника. Никакву тешкоћу није представљало да те противнике ВМРО прогласи националним издајницима и да као такви добију њену смртну пресуду. Тако je покошен вођа левих земљорадника Петко Д. Петков, таква je била смрт др Николе Генадијева, бившег министра и лидера стамболовистичке либералне партије, тако je погинуо секретар Радничке партије и комунистички раднички посланик Петко Напетов, после тешке инквизиције ликвидиран je угледни звенарски приврженик пуковник Јордан Маринополски, проглашен за српског шпијуна, a нису завршили друкчије и други угледни бугарски опозициони политичари. Најперфидније, пак, у тако инспирисаним убиствима било je што у званичним изјавама то нису била политичка убиства, већ казнене санкције које предузима
192
илегална ВМРО по сили сопственог законодавства, што, пак, нема ничег заједничког са законима бугарске државе. Таква je била водећа логика и у пледоајеима одбране, коју су водили адвокати, a који су и сами били противници убијених и отворени симпатизери убица. Оптужени терористи проглашавани су кривим пред бугарским законима, a невиним према законима ВМРО-а, која за неизвршење својих наредби кажњава метком. Пошто су представљени као мученици свога „револуционарног“ дуга, убице су или добијале минималне казне или су ослобађане после неколико месеци из затвора да би испуниле нов „револуционарни“ дуг. Управо фасадом ВМРО-а могао се у току више од једне деценије у Бугарској одржати систем политичких убистава.
Због свега тога није необјашњиво што je Пиринска Македонија више година била поприште невиђеног вандализма. Он не би могао да се спроводи у оним страховитим размерама без снаге извршилаца, који би били потпуно немоћни да нису имали уз себе бугарску државу. Насилници са туђом снагом.
3. РАСЦЕП У ВРХОВИМА ТЕРОРИСТИЧКЕ ВМРО
Последња фаза најбезочнијег бандитизма ВМРО-а одразила се у међусобним крвавим расправама у његовим врховима.
После убиства Петра Чаулева, у састав ЦК ВМРО-а ушао je Ђорђи Попхристов, један од старих битољских војвода из времена илинденског устанка. Нашавши се између њега и Протогерова, релативно млади Михаилов често je успевао, као енергичнији, да стекне предност у врховном распоређивању. Међутим, то није значило да су се Протогеров и Попхристов задовољавали да буду без икаквог права одлучивања у акцијама ВМРО-а. Михаилов je, пак, настојао да има нешто више него што je предност. Имитирајући грандоманију свога бившег шефа Т. Александрова, Михаилов je хтео да буде једини господар у врховима ВМРО-а. У тој својој усмерености наишао je на још једну сметњу. Не само због тога што су постојала још два члана Централног комитета већ и због тога што je постојала институција Иностраног представништва ВМРО-а, Михаилов није могао да буде ни самосталан, ни једини господар, и поред својих брижљиво одабраних сигурних присталица, тим пре што су у Иностраном представништву били истакнути врховисти у прошлости и људи неоспорне интелектуалне надмоћности — Ђорђи Баждаров, Кирил Прличев и Наум Томалевски.
У својој амбицији за дефинитивном превлашћу, Михаилов се плашио још нечега, a то je био његов продор у остала два дела Македоније. За разлику од Т. Александрова, који je месецима боравио са својим четама у североисточном делу Вардарске Македоније,
193
Иван Михаилов био je изразити позадински феномен. Он je слао атентаторе у Вардарску Македонију. Неки од њих, као Митко Паликрушев, Хипокрит Развигоров, Јосиф Киров умрли су као фанатици једне идеје, али je он сам био обезбеђен у својим вилама на планини Пирин. Чак су и његови много старији сарадници, Протогеров и Попхристов, у то време улазили са четама у западну Македонију. Због те потпуне пасивности, против њега су била остала два члана Централног комитета, као и Инострано представништво. Њих су подржавали и угледни функционери ВМРО-а Петар Шанданов и Пецо Трајков. Због тога je најјача побуда Михаилова била да се ослободи носилаца те унутрашње опозиције. Међутим, та његова побуда остала би неостварена да није наступио погодан моменат у бугарском државно-политичком животу.
Taj погодни моменат био je расцеп који je настао у бугарским владиним круговима. После преврта од 9. јуна 1923. године, владајући „Демократически заговор“ поделио се 1927. године на две фракције. To je било првенствено у вези са спољном политиком Бугарске. Андреја Љапчев, који je био председник бугарске владе од 1926. године, водио je спољну политику оријентисану према Енглеској и Италији, a претходни председник владе, Александар Цанков, изјаснио се у то време за оријентацију према Француској и према Југославији, њеном главном заступнику на Балкану. Због тога што се ослањао на крупнокапиталистичке кругове у Бугарској, Љапчев je био на страни Енглеске, a због своје реваншистичке политике у погледу мировних уговора, био je и за оријентацију према Италији. Он je био такође стари врховистички корифеј, па су му противречности између Италије и Југославије потхрањивале планове тоталног реваншизма у односу на Македонију — његову поробљену отаџбину, како се изражавао, с обзиром на то да je био родом из Ресна. Цанков, који je уз себе имао већи део официра и Војног савеза, тражио je парцијални реваншизам у односу на Тракију, па je рачунао на подршку Француске и Југославије, која у том погледу није имала никакве претензије.
Услед расцепа у владиној коалицији, Иван Михаилов се са својим присталицама определио за тренутно јачу страну — Љапчева, a Протогеров, због својих блиских веза са Војним савезом, на страну Цанкова. To првенство Михаилову je такође послужило као погодни повод за остварење његове давнашње намере за самостално шефовство у ВМРО-у. Он je наредио убиство Протогерова, које je извршено 7. јула 1928. године, образлажући га старом одлуком ВМРО-а о кажњавању криваца после убиства Тодора Александрова.
Одмах после убиства Протогерова, његови приврженици одвојили су се као посебна фракција, супротна фракцији Михаилова.
194
Њу je предводио Петар Шанданов, који je имао подршку Иностраног представништва. Тако су се дојучерашњи истомишљеници из врхова ВМРО-а поделили у две непријатељске фракције — михаиловисти и протогеровисти.
Обе фракције ступиле су у међусобни крвави обрачун. Иницијативу су имали михаиловисти, због амбиције њиховог шефа да се што пре ослободи оних који су му највише сметали на путу његовог безусловног преузимања власти. Прве крупније жртве које су протогеровисти дали биле су: Ђорђи Баждаров, Наум Томалевски и Васил Пундев, који je био један од уредника листа Македонија, органа МНК, a после расцепа отворено je уређивао антимихаиловистички лист Вардар.
Најпре су протогеровисти оптуживали владу Љапчева да штити михаиловисте и захтевали су од ње да спречи убијање протогеровиста. С обзиром на то да михаиловисти нису престајали да врше убиства, Петар Шанданов се појавио са једном декларацијом у бугарској штампи, у којој je изјавио да су његови приврженици принуђени да преузму улогу неизбежне самоодбране, што би значило: на убиства протогеровиста одговориће убиствима. Тако je и било, па je и Бугарска постала поприште свакодневних крвавих обрачуна између две фракције. Реципрочно крупне жртве које су дали протогеровисти, дали су и михаиловисти. Пали су и њихови угледни функционери и приврженици, као Јордан Ђурков, Симеон Евтимов, Димитар Михаилов и други. Затим се избор жртава на обе стране проширио и на сасвим непознате присталице.
У току шест година није прошао дан без убиства неког од присталица једне од ове две фракције. Падали су невини људи, с обзиром на то да су неки атентатори, у сваком погледу неписмени људи, не познајући лично своје жртве, убијали и људе који су по физиономији личили на оне предодређене за њихов метак. Неке убице су, пак, постигле ретки рекорд. Такав je био, на пример, Владо Черноземски, који je био убица Дима Хаџидимова, затим Наума Томалевског и још неколико михаиловистичких противника, да би завршио као убица краља Александра и Луја Бартуа. Очигледно je да би овај рекорд био апсурдан кад би овакав рекордер добио одговарајућу судску казну само за једно од извршених убистава.
Назив који je званична штампа давала тим свакодневним крвавим обрачунима био je „македонска братоубиства", a влада je само изражавала жаљење што не може да изађе на крај са двема непријатељским фракцијама, јер су обе деловале илегално. Ta иста влада, међутим, сасвим ефикасно je излазила на крај са илегалном Комунистичком партијом, a најчешће казне које су бугарски судови додељивали илегалним комунистима биле су смртне казне. Они, пак, уредници опозиционих листова, који су
195
се усуђивали да дају место чланцима у којима je писана истина о владином покровитељству иницијатора убистава — михаиловиста, сами су тиме потписивали смртну пресуду. Једино што су михаиловистички терористички инспиратори могли поднети били су апстрактни апели великобугарске штампе да се штеди македонска крв, која je потребна за борбу против поробљивача Македоније.
Kao терористичка сила која иза себе има снагу бугарских државних фактора, михаиловисти су успели да се у потпуности наметну и руководствима емигрантских организација у Бугарској. После убиства Протогерова, састав такозваног Македонског националног комитета био je потпуно у рукама отворених михаиловистичких присталица, са председником др Константином Станишевим и секретаром Василом Василевим. Исто je било и са руководствима Илинденске организације, Македонског омладинског савеза, студентског друштва „Вардар“ и Македонског научног института. Ta руководства спроводила су кампању која би оправдала свакодневне михаиловистичке инквизиције, представљајући их као неизбежне санкције против непријатеља Македоније и издајника националних идеала. Конкретизујући тако уопштаване нападе, та руководства су протогеровисте означавала као „српске агенте“. Нарочито активан у представљању михаиловизма као непосредне борбене снаге великобугаризма био je орган МНК, дневник Македонија, који je после оставке Ђорђија Кулишева, због његовог солидарисања са протогеровистима, прешао под директорство Димитра Талева.
Припадници емигрантских братстава згражали су се над крвавим обрачунима који су се одигравали по софијским улицама. Њихов апел био je: „Није Македонац онај који убија Македонца". Нека велика братства, као варненско и пловдивско, a у Софији — кукушко, охридско, крушевско и ђевђелијско изабрала су делегате за конгресе Македонског националног комитета који су безрезервно осуђивали владу због покровитељства михаиловиста. Међутим, тк конгреси били су пародија демократизма, јер су михаиловистичка представништва на конгресима скидала са говорничке трибине опозиционе делегате, a некима од њих претила су у кулоарима убиством ако одлуче да изговоре оно што мисле. После сваког таквог конгреса — пародије следила су бројна убиства у Варни, Пловдиву, Видину и другим већим градовима Бугарске, у којима je било емигрантских братстава.
Потиснути из руководстава емигрантских организација, протогеровисти су, силом прилика, почели да контактирају са македонском левицом, коју je у то време заступала ВМРО (Уједињена). Ha то их je присиљавала и чињеница да je већина народних маса у братствима била уз ВМРО (Уједињену). Представници левице, које je предводио Симеон Кавракиров, у почетку су оправдано
196
били резервисани у преговорима са протогеровистима. Они су били противници Ивана Михаилова, иза кога je стајала влада Љапчева, a касније и већина министара у влади Народног блока, са Николом Мушановим, која je дошла на власт 1931. године, али неке принципијелне разлике није било између њих и михаиловиста. Петар Шанданов je обећавао да ће његове присталице напустити врховистичке позиције, па je постигнут известан компромис. Одмах после преговора са левицом, протогеровисти су почели да дају доказе о извесном напуштању ранијег врховизма. Њихова штампа, Револуционарни лист и Македонска правда, престала je са тирадама о Тодору Александрову; чак није помињано ни име Протогерова, већ су штампани чланци против врховизма и брањени су принципи старог македонског централизма. За разлику од михаиловиста, који нису прекидали атентате у Вардарској Македонији, јер су они ишли у прилог реваншистичкој и проиталијанској оријентацији Љапчева и били су у најтешњој вези са усташама Анте Павелића, протогеровисти су се изјашњавали као приврженици федеративно уређене Југославије, у духу програма Светозара Прибићевића. Стога се не може рећи да je та преоријентација неких истакнутијих протогеровиста, a пре свега Шанданова, била само маневар. Због тога што су сами били непосредне жртве политике коју je инспирисао двор, протогеровисти нису могли a да не доживе извесну еволуцију ранијих схватања. Никако није био случајан, већ вешто смишљен, с обзиром на одређени политички ефекат, план убиства Симеона Ефтимова, директора листа La Macédoine који je излазио у Женеви као спољна трибина михаиловизма, a затим и листа Македонија. Он je убијен у центру Софије и у непосредној близини царског двора. Убиство je извршено усред бела дана, тако да су многи могли видети како се обилно избачени меци забијају у зидове и прозоре двора. To убиство било je и застрашујуће упозорење главном наредбодавцу убистава, Борису Кобуршком. Протогеровисти, међутим, нису отишли далеко у еволуцији својих схватања, јер je њихов доминантан политички правад остајао усмерен на круг антимонархистички расположених официра. С једне стране, они су контактирали са македонском левицом, a, с друге, следили су директиве тоталитаристички усмерене политичке формације „Звено“, којом су руководили Кимон Георгијев и Дамјан Велчев. Оптерећени својим не тако давним греховима, хибридни у политичкој оријентацији, a најконсеквентнији у ослањању на опозиционе војне кругове, протогеровисти нису успели да створе масовну подлогу ни код емиграције у Бугарској, ни у Пиринској Македонији.
Завршна фаза михаиловистичког терора, поред обрачуна са протогеровистима, обележена je и повећаним бандитизмом у Пиринској Македонији. Масовне инквизиције биле су свакодневна
197
појава и све бројнија су постајала убиства присталица ВМРО (Уједињене), која je најактивније дејствовала у Пиринској Македонији. Управо тада започела су и масовна исељавања бројних Македонаца и читавих породица у унутрашњост Бугарске.
Крајње мере које je примењивао бандитизам ВМРО-а Михаилова у Пиринској Македонији изазвале су нови талас гнушања међународне прогресивне јавности. Поново, и још енергичније, Лига за заштиту права човека и грађанина захтевала je интервенцију званичних бугарских фактора. Анри Барбис и други угледни интелектуалци и јавни радници, као Алберт Ајнштајн, Ромен Ролан, Габриел Пери, Виктор Маргерит, Томас Ман, Жолио Кири и други, у светским размерама позната имена, послали су протестни телеграм министру председнику Бугарске: „Читав културни свет огорчен je због свакодневних и непрекидних масовних убистава и злочина фашистичких бднди Ивана Михаилова у петричком округу и другим местима у Бугарској." Тада je, опет, у демократској и прогресивној штампи у иностранству, Бугарска дефинитивно проглашена земљом легализованог терора и државом без икаквог правног реда.
Не само да убиства нису престала већ су се проширила и на активисте ВМРО (Уједињене). У центру Софије, на типично гангстерски начин одвучен je 1932. године њен секретар Симеон Кавракиров, који je после двогодишњег мучења убијен негде у Пиринској Македонији. У току 1932 — 1933. у Софији су убијени угледни функционери нове организације македонске левице: Димитар Сурлев, Христо Хролев, Павел Попандов, Божидар Митрев и други. При покушају убиства рањен je стари македонски револуционар и комунистички народни посланик Александар Мартулков, који je у то време био уредник прогресивног македонског листа Македонско знаме (Македонска застава).
Велику огорченост у широким емигрантским круговима и масама у Пиринској Македонији изазвало je убиство Христа Трајкова, истакнутог македонског прогресивног активисте и комунистичког народног посланика. Он je 1931. године изабран за депутата из Софије гласовима македонске емигрантске сиротиње и бугарског пролетаријата, a у парламенту je смело заступао њихове интересе. Следбеник свога великог претходника у бугарском парламенту Дима Хаџидимова, не мање отворено него он, Трајков je демаскирао перфидност великобугарске политике, која je у његовим смелим исказима приказивана као подједнако злочиначка за оба братска народа, за македонски и за бугарски. У својим говорима он je истицао да je главни кривац за страховите размере михаиловистичког бандитизма реакционарна бугарска влада такозваног „народног блока“. Са парламентарне трибине Трајков je показивао претећа писма која му je слала михаиловистичка ВМРО, упозоравајући да га никаква претећа
198
писма неће спречити да остане веран национално-револуционарним традицијама свог великог суграђанина Гоце Делчева. Обраћајући се у свом последњем говору министрима, он им je рекао у лице истину да ће кривица за његово убиство које предстоји бити првенствено кривица њихове владе. Двадесет четвртог јануара 1933. године Христо Трајков je убијен.
Поводом убиства Христа Трајкова, у парламенту je одржао говор његов председник, лидер демократске партије, Александар Малинов. Он je истакао да „македонска убиства" дискредитују престиж бугарске демократије, да бугарску државу бацају у хаотично стање и да ликвидирање грађана и народних представника, који не могу бити криви због изражаваних политичких убеђења, преливају чашу стрпљења. Међутим, у тој својој тачној констатацији Малинов je прећутао истину да je управо таква бугарска држава, нарочито кредитирањем својих терористичких најамника, македонских издајника, сама створила сопствени хаос. Због тога je апел упућен у овом говору за прекид „братоубистава" остао само као неплодна жеља. Следећег дана, после говора Малинова, михаиловистичка „македонска" омладина демонстрирала je пред његовом кућом са повицима и за његово убиство. Тада су опет михаиловистички штампани орган Свобода или смрт и лист Македонија објавили чланак у коме je, третирајући протогеровисте као „српске агенте", јединим кривцем за убиства проглашена амбасада Југославије, означена термином „змијско гнездо“. Међутим, и после говора овог иначе честитог бугарског државника, главни кривац за „братоубиства", влада, није престала да издаје одређене наредбе, a такође није престало и одређено деловање њених терористичких организација. Међутим, убрзо после тога један догађај je најочигледније открио да терористичко „македонство" Ивана Михаилова и његових присталица није значило ништа без наредби и подршке бугарских државних фактора.
199
Глава III. ВМРО (Уједињена) и национално-политичке манифестације Македонаца у Бугарској
1. ПРЕВРАТ ОД 19. MAJA 1934. ГОДИНЕ И ПИРИНСКА МАКЕДОНИЈА
Војним превратом, извршеним 19. маја 1934. године, срушена je влада „народног блока“. Нова влада, коју je предводио Кимон Георгијев, у већини je била састављена од представника политичког круга „Звено“, у коме je главну улогу имало неколико чланова Војног савеза, предвођених Дамјаном Велчевим. To су били високи резервни официри који су имали удео и у деветојунском преврату 1923. године.
У односу на унутрашњу политику земље, нова влада je увела изразито тоталитарни режим. Она je декретом растурила све политичке партије, увела цензуру штампе и прокламовала начела снажне и ауторитативне власти. У односу на спољну политику, нова влада заузела je курс приближавања Француској и Југославији. Посебно су се истицала њена настојања за ближе повезивање са Југославијом.
Контрадикција да се уведе тоталитарни режим, са прихватањем низа елемената из корпоративног система Мусолинија, a да се води политика гравитације према најистакнутијем представнику западних демократија — Француској, објашњава се намером да се олакшају репарационе обавезе Бугарске према Француској и према профранцуски оријентисаној Југославији. Тако je нова влада хтела да се прикаже практично забринутом за побољшање односа са земљама победницама и да тиме допринесе и међународном угледу Бугарске. Kao потез конструктивног државништва требало je да послужи и акт од 23. јуна 1934. године о успостављању
200
дипломатских односа између Бугарске и Совјетског Савеза. При томе су најутицајнији фактори у новој бугарској влади били расположени изразито антимонархистички. Новом спољнополитичком оријентацијом они су хтели да покажу да je почетак многих недаћа, које су нанете бугарском народу, у пронемачкој политици кобуршког двора. У ствари, њихов циљ био je увођење диктаторске републике, коју би предводио Дамјан Велчев. Настојећи да рашчисте себи пут до ње, „звенари" су у почетку прешли на фактичко одузимање прерогатива монарху у државној власти, ограничавајући га на размере номиналног постојања.
Због неких од ових водећих интенција нове владе, дошло je до чињенице која je сама по себи означавала скок у бугарском државно-политичком животу. To je била чињеница да je још првих дана после заузимања власти, влада Кимона Георгијева декретом растурила михаиловистичку ВМРО и издала наредбу о затварању њеног централног комитета и истакнутијих функционера. Растурен je и промихаиловистички „Македонски национални комитет“, a његови чланови су притворени или интернирани. Истовремено je забрањена и целокупна емигрантска штампа која се налазила под утицајем михаиловиста. Због тих брзих и енергичних мера нове владе, шеф „револуционарне" ВМРО Иван Михаилов принуђен je да исто тако брзо напусти своје пиринске виле и да побегне у Турску.
Растурањем ВМРО, које je изведено рекордном брзином, свима грађанима Бугарске и целокупној међународној јавности дефинитивно je постало јасно да „револуционарство Ивана Михаилова и његових присталица није било ништа друго него непосредна агентура владајућих државних врхова у Бугарској. Сва снага оних који су се истакли као насилници без икаквих скрупула показала се само као најпослушније извршење тајних директива већ срушених државних фактора и већ потиснуте моћи двора. Без те наредбодавне позадине илузорно би било оно „македонство“ које се проглашавало неуништивом борбеном стражом целе бугарске нације. Македонске масе су то одавно добро знале, али су сада и бугарске масе коначно схватиле да „снажна“ ВМРО није ништа без подршке званичне бугарске политике. Управо та подршка најадекватније je одређивала оне страховите размере у којима се изразио бандитизам ВМРО-а Ивана Михаилова, од кога су, пак, страдали и бројни синови бугарског народа.
Због тога je тај потез нове бугарске владе — растурање ВМРО-а — остварен скоро у току од 24 часа, имао снажан ефекат, и то првенствено актом самодемаскирања носилаца чисто служитељског тероризма. Ниједан јунак се није нашао да у ова 24 часа казни метком нове људе на власти. Они који су у току
201
више од једне деценије слали метке на толике бугарске државнике и политичаре, сада су панично спасавали своју кожу; и многи људи, који су били обична терористичка оруђа, пошто су их напустили њихови шефови, који су побегли преко границе, схватили су најзад да су били само обични најамници.
Независно од чињенице што je влада Кимона Гергијева носила обележја војно-фашистичке диктатуре, њен уништавајући акт у односу на ВМРО имао je несумњиво позитивни одјек међу македонским народом у Бугарској. Овај одјек био je најјачи у Пиринској Македонији. To je било и сасвим природно, с обзиром на то што се та македонска покрајина пуних десет година грчила у пакленој атмосфери вмровског бандитизма који je толерисала бугарска држава.
Нова бугарска влада такође није признавала национална права пиринским Македонцима, али у новоствореној политичкој ситуацији, у грађанско-правном односу, они су делили судбину свих грађана бугарске државе. Није више постојала она држава у држави са двоструком јурисдикцијом. Престали су и двоструки порези. Више нису били на снази, поред државних, они неписани драконски закони терористичке ВМРО. To je, у објективном смислу, значило олакшање и борбе у име сопствених националних права. Остајући и даље национално обесправљени, пирински Македонци су у новим условима имали једног, a не два денационализаторска противника. Сада су ти Македонци за своју борбену патриотску активност одговарали пред редовним бугарским судовима. A до тада, најраспрострањенији je био суд вмровских судница са кратким и неапелационим поступком.
Атмосфера извесног олакшања настала je и у бугарској прогресивној јавности, јер je и она падала под ударце оних који су се сматрали већим Бугарима од самих Бугара.
Још у почетку нове звенарске власти, званична штампа почела je да објављује разноврсне аутентичне материјале о тајнама злочина михаиловистичке ВМРО. To су били материјали било из заплењене архиве ВМРО-а, било са саслушања њених притворених функционера и терориста, било из исказа рођака жртава или из разговора неких лица која су се неким чудом спасла сигурне смрти. Из броја у број листови Нови дни и Нова камбана (Ново звоно) детаљно су описивали, у посебним рубрикама, мучења којима су били подвргнути бројни македонски патриоти. To je био потресни доказ о серији најодвратнијих инквизиција и хроника једног заиста крволочног терора. Људи су са ужасом дознавали многе тајне о разним убиствима и грозотама, коje су први пут излазиле на видело. Тек тада се, на пример, дознало како je мучен и убијен секретар ВМРО (Уједињене) Симеон Кавракиров. С обзиром на то да je постојао ефекат двостраног демаскирања, и дојучерашњих управљача Бугарске и одјучерашњих терористичких оруђа, цензура je дозвољавала да се објаве и подаци о начинима на које су мучени и убијани они антимихаиловистички поборници који су били из редова Комунистичке партије.
202
Неоспорно je да je, откривањем многих тајних збивања из завереничке сарадње између бивших влада и михаиловистичких главара, нова звенарска влада настојала да се прикаже као спасилац државне законитости и да уздигне свој престиж као влада „чврсте руке“.
Због тога она није дозволила протогеровистима да искористе своје везе са њом за накнадна обрачунавања са михаиловистичким противницима. Оно што су протогеровисти добили по „македонској“ линији била je њихова превласт у саставу новог Македонског националног комитета, под председништвом старог врховисте Димитра Мирчева. Орган овог комитета, пак, лист Македонско слово, поред тога што je износио детаље михаиловистичких злочина и из повремених комеморативних чланака о истакнутијим протогеровистичким жртвама, вршио je широку пропаганду о општенационалној спасоносној оријентацији нове владе, респектујући и њен пројугословенски курс.
Демаскирањем бивших влада „звенари“ су желели и да се истакну као рестауратори националног јединства и државног суверенитета, који je био нарушен актом покровитељства оне „државе у држави“. Прва изјава Кимона Георгијева, као председника владе, била je да се државни суверенитет мора простирати на целој територији Бугарске. To се одразило, у првом реду, његовим целовитим увођењем на територију Пиринске Македоније. У томе се састојао смисао бучно проглашеног у пропаганди званичне штампе „новоослобођеног петричког краја“. Декретом je расформиран петрички округ да би административно био присаједињен пловдивској области. Тиме, међутим, није уништена и формална административна индивидуалност ове македонске покрајине.
Нова влада je у потпуности задржала колонијални положај Пиринске Македоније. И поред тога што je у то време много учињено за индустријски развитак у Бугарској, Пиринска Македонија je и даље остала без индустрије. Ако je и било нешто што je личило на индустрију, то je било неколико предузећа занатско-мануфактурног карактера. Према статистичким подацима из пописа извршеног 31. децембра 1934. године, у Пиринској Македонији било je 3 887 радника, a већину су сачињавали радници из складишта за манипулацију дувана и радници у руднику „Пирин“.
203
Осим тога, и мада су присталице БКП и ВМРО (Уједињене) биле прогањане, неоспорна je чињеница да je растурање михаиловистичке ВМРО представљало прекид несносног стања у бугарском државно-политичком животу, којим су највише биле погођене македонске масе у Бугарској. Значај овог прекида могао се са изразитом сугестивношћу сагледати и из чињенице да и после пада владе Кимона Георгијева као резултата дворске завере, ни друге, првенствено тоталитаристичке бугарске владе, нису се одлучиле за рестаурацију већ широко дискредитоване ВМРО. Денационализаторски и колонијалистички положај Пиринске Македоније остајао je непромењен, али и даље су га спроводили искључиво органи званичног режима.
После свега што je означено као трајна последица објективно најзначајнијег акта звенарске владе, шефу вмровске банде, разбијене на бугарској територији, и његовим присталицама, остала je само могућност да се истакну у колаборацији са усташама Павелића и да се нађу у отвореној агентској служби Хитлера и Мусолинија, a касније и међународне реакције.
2. ДЕЛАТНОСТ ВМРО (УЈЕДИЊЕНЕ) У ПИРИНСКОЈ МАКЕДОНИЈИ
ВМРО ((Уједињена), која je формирана 1925. године као организација Македонске левице у духу програмских начела Мајског манифеста, имала je најбројније и најактивније присталице у Пиринској Македонији. Њени врхунски руководиоци били су из кругова емигрантске левице са центром у Бечу, a пре тога су деловали или у Пиринској Македонији или међу емиграцијом у Бугарској. Они су сматрали да су најповезанији са македонским масама у Бугарској, па су првенствено међу њима нашли најпогоднији терен за своју нову активност. A и непосредна предисторија нове организације Македонске левице јављала се као дефинитивни развој борби које су водиле организације као што су Привремено представништво, Емигрантски комунистички савез, Федеративна и Илинденска организација, као и левица ВМРО-а.
У првих пет година активност ВМРО (Уједињене) изражавала се више на спољном плану. Њен главни циљ био je усмерен ка придобијању симпатија европских демократских и прогресивних кругова према истинским национално-револуционарним тежњама македонског народа; да се смело демистификују заблуде коje су у иностранству ширили специјално послати емисари неоврховистичке ВМРО. Преко публикација Балканска федерација и Македонско дело спровођена je кампања против издајстава нових врховиста и њихових нових провокација према принципима македонске самосталности. Нарочити ефекат постигнут je бројним
204
аргументима изнетим у књизи Издајници македонског покрета, објављеној у Бечу 1925. године. Пред лицем међународне прогресивне јавности, ВМРО (Уједињена) такође je све више израстала као једини револуционарни заштитник поробљеног македонског народа. Њеном високом патриотском престижу много je допринело ангажовање Димитра Влахова, који je био њен најистакнутији руководилац.
Таквим динамичним почетком, активност ВМРО (Уједињене) добијала je све већи број присталица код Македонаца у иностранству, a нарочито међу бројном емиграцијом у Канади и Америци. Многи патриоти из те емиграције, пошто су схватили истину о дефинитивном врховизирању ВМРО-а, напустили су македонске политичке организације и тражили стварање нове емигрантске организације. Kao резултат тог све јачег диференцирања код прекоокеанске емиграције, створен je 1931. године, од присталица ВМРО (Уједињене), Македонски народни савез. Орган овог савеза, лист Народна воља, много je допринео у то време суштинском патриотском оријентисању најбројније македонске емиграције у свету.
Дуже време нови македонски левичарски покрет у Пиринској Македонији имао je изразито пропагандни карактер и за емиграцију у Бугарској. Није постојала шира организацијска мрежа, a само поједини активисти радили су на ширењу листова Балканска федерација и Македонско дело, као и на растурању књиге Издајници македонског покрета. У тај делокруг убрајало се и илегално растурање окружница и декларација које су долазиле од Централног комитета Организације из иностранства.
Курс пропагандне активности задржан je и после формирања Обласног комитета ВМРО (Уједињене) за Македонију под бугарском влашћу, 1928. године, са седиштем у Софији. Постојећи срески комитети у Пиринској Македонији тешко су могли да развију ширу организациону делатност, због специфично тешких услова појачаног терористичког притиска на пиринске масе. Углавном, у Софији и у осталим већим градовима било je боље организованих комитета и језгра Организације. Они су обавили плодну активност у односу на демаскирање михаиловистичке ВМРО и настојали су да постигну заједничко деловање са прогресивнијим протогеровистичким присталицама. Међутим, тешко се могао извршити продор у руководства у којима су преовлађивали чланови или симпатизери Организације (Уједињене).
Сметња томе није био само терористички притисак који су вршили михаиловисти. Шира активност ВМРО (Уједињене) међу емигрантским масама трпела je и због њеног несамосталног карактера у организационом погледу. Ma колико се истицала као посебна македонска прогресивна организација, ВМРО (Уједињена) практично je деловала или као „македонска“ секција илегалне
205
БКП или упоредо са њом. Иако je национално-револуционарна компонента истицана као примарна, и у овом случају радило се о нечему што би значило репризу Емигрантског комунистичког савеза.
Омасовљењу делатности ВМРО (Уједињене) сметао je и њен недефинисани и неискристалисани став према македонском питању. To се постављало у почетку првенствено у правцу државно-политичке самосталности и у пројекцији будуће балканске федерације. Kao и у поставкама Мајског манифеста, та пројекција се одражавала апстрактним манифестовањем; с обзиром, пак, на објективне услове на Балкану у то време, a и у блиској будућности, питање федерације није значило ништа опипљиво у акционом погледу. Поново се као сметња масовнијем порасту организационе структуре Уједињене јављао и генерални став руководства БКП у третирању македонског питања као саставног дела бугарског националног питања. Само поједини руководиоци БКП превазишли су овај анахронични став.
Одлучан преокрет у националном програму ВМРО (Уједињене) настаје тек у току 1934. године. Појам о македонској државно-политичкој самосталности проширује се наглашавањем његове посебне националне компоненте и отворено се постављају захтеви за признавање македонске националне индивидуалности. Тада се све више истиче феномен македонске нације у његовој историјској условљености.
Битни предуслов те изразито националне оријентације у програму и деловању ВМРО (Уједињене) представљала je одлука Коминтерне о македонском питању, априла 1934. године.
Коминтерна се обраћала руководствима балканских комунистичких партија, истичући потребу њиховог саображавања са посебним националним интересима и захтевима македонских маса из три дела Македоније. При томе je категорично наглашавана чињеница да ће те партије имати подршке македонских маса у још већим размерама, али при једном безрезервном прихватању македонског народа у његовој националној самосталности. Kao првенствени акциони принцип истицана je подршка национално потлаченим народима путем борбе за остваривање њиховог права на национално самоопредељење до отцепљења од територије угњетачких нација. Акт Коминтерне закључивао je да македонски национално-револуционарни покрет може само у смислу његовог самосталног националног третмана да буде ефикасни савезник у борби балканских комунистичких покрета.
Одлуку Коминтерне прихватило je руководство БКП као директиву која открива првенствено тактички маневар, a не у суштини историјски третман македонске нације. Ta директива, пак, акционо се ограничавала искључиво на оквире делатности ВМРО (Уједињене). У акционом смислу изгледало je да се ради
206
само о македонским масама, a не и о односу целокупног чланства БКП према њима. Неки руководиоци БКП сматрали су да овај моменат, и за њих нов у третману македонског питања, никако не треба сужавати само на делокруг Македонаца комуниста, већ да треба да добије одговарајуће место у свим организацијама БКП. Таква су била и инсистирања и истакнутијих руководилаца и функционера Организације јер би тиме биле отклоњене извесне негативности великог броја комуниста.
Међутим, независно од чињенице да je велики број руководилаца БКП тумачио директиву Коминтерне као тактички маневар, a не као саображавање са реалним и историјски условљеним националним интересима македонског народа, ЦК БКП није спречавао све јачу делатност BMPO (Уједињене), усмерену ка њеном израстању као борбеног тумача македонске националне свести код пиринских Македонаца и код широких емигрантских кругова у Бугарској.
При тој необично погодној новоствореној ситуацији, Обласни комитет BMPO (Уједињене) за Пиринску Македонију иступио je почетком 1935. године са резолуцијом о тренутном стању у три дела Македоније и о предстојећим акционим задацима македонског национално-револуционарног покрета.
У почетку Резолуције истиче се да буржоазија владајућих нација у државама између којих je подељена Македонија покушава да прикрије национално угњетавање, поричући националне особености македонског народа и историјско постојање македонске нације.
У вези са денационализацијом која се спроводи у Пиринској Македонији износи се да „бугарски шовинисти, користећи сродство македонског језика са бугарским, изјављују да су Македонци Бугари и на тај начин желе да оправдају чињеницу што су овладали петричким крајем, као и своју анексионистичку политику у односу на целу Македонију“.
У закључку Резолуције изјављује се да ће BMPO (Уједињена) водити борбу против раскидања и поробљавања македонског народа и против свих облика културног, социјалног и економског угњетавања македонских маса из три дела Македоније.
Карактеристично je што се Резолуција завршава јасним указивањем на потребу да се разобличи „стварни смисао свих мудровања чији je циљ да негирају Македонцима карактер нације“. Због тога се као непосредни задатак поставља спречавање тих мудровања у редовима Уједињене. Недвосмислена je алузија овог закључка на онај део руководства и активиста БКП који нису сматрали потребним да суштински схвате специфичност македонског питања и сасвим су формално прихватили директиву Коминтерне.
207
Наредне, 1936. године, Обласни комитет ВМРО (Уједињене) за Пиринску Македонију изнео je конкретне захтеве за радикалније промене тешког политичко-економског стања пиринских Македонаца. У првом реду, то су захтеви за промену колонијалистичког стања. Подаци, пак, који се износе, говоре о крајњем раскораку између привредног развитка у Бугарској и у Пиринској Македонији. Никаква промена није настала у индустријализацији; ништа није учињено за савременију технологију у дуванској и дрвној индустрији. Производња рудника „Пирин“ годишње износи само 100 000 тона угља, a од електроцентрала добијало се једва 1 600 000 киловат-часова годишње. Земљорадња, у којој je ангажована већина становништва, примитивна je и са слабим приносима, без икакве агротехнике. Основна површина обрађиване земље je без вештачког наводњавања. Хиљаде породица по селима су без својих поседа.
Обласни комитет Уједињене изјашњавао се посебном резолуцијом и против поделе петричког округа на два дела и против тога да се он вештачки присаједини софијској и пловдивској административној области. И једним и другим нарушавала се територијална целина ове македонске покрајине. Kao противакција овога, народ Пиринске Македоније позван je у борбу за њено отцепљење и за њено национално и територијално осамостаљење. To се, пак, у Резолуцији третира као етапа ка уједињењу са остала два дела Македоније и ка стварању самосталне македонске државе.
Водећи борбу за потпуно издвајање Пиринске Македоније, ВМРО (Уједињена) из ове македонске покрајине изјаснила се за појачану подршку национално-ослободилачкој борби која се води у остала два дела Македоније. Нарочито значајно je реаговање поводом захтева Македонаца из Егејске Македоније за отварање македонских школа и за слободну употребу македонског језика. Taj захтев егејских Македонаца, који je објављен у органу Комунистичке партије Грчке Ризоспастис, прихваћен je као захтев и пиринских Македонаца.
У вези с тим, Обласни комитет Уједињене појављује се са посебном декларацијом у којој се истиче да Македонци под грчком влашћу захтевају да говоре слободно на свом матерњем језику, да отварају своје, македонске школе, да уче своју децу на језику који je њихов рођени језик, њихово свето право, које ће бити извојевано путем непомирљиве борбе македонског народа против имлеријалиста поробљивача за слободу и независност Македоније. У наставку Декларације се изјављује: „Kao што Македонци под грчком влашћу нису „славофони“ нити „чисти Грци“, као што ни Македонци под српском влашћу нису „прави Срби“, тако исто и Македонци под бугарском влашћу нису Бугари, нити пак желе да постану такви.“ Затим се у декларацији
208
образлажу историјски корени македонске националности, па се каже: „Македонци су самостални словенски елемент који има сва обележја самосталне нације, која се деценијама бори за извојевање свога права на самоопредељење до отцепљења од империјалистичких држава које je угњетавају и денационализују — у самостојну државно-политичку јединицу." Декларација се завршава апелом светској прогресивној јавности за подршку национално-ослободилачке борбе македонског народа у сва три дела Македоније, тим пре што je та борба усмерена против потпаљивача новог рата, као и за остварење права народа да буду господари сопствене националне судбине.
Пошто je добила изразито македонски национални карактер, делатност BMPO (Уједињене) у Пиринској Македонији знатно je проширила број својих чланова и присталица. Године 1934, 1935, 1936. све бројнији je прилив млађих кадрова у Уједињеној BMPO. Пиринска омладина са великим патриотским одушевљењем смело прихвата постављене националне захтеве. Млади кадрови, пак, утичу на убрзање процеса још продубљенијег третирања македонске националне проблематике.
Међутим, то су и године још јачег терора према тумачима македонске националне свести. За бугарску званичну политику Уједињена остаје много опаснија својом македонском националном идеологијом него својим политичким левичарством. У тим годинама нижу се владе генерала Пенча Златева, Андреја Тошева и Георгија Ћосеиванова, једна од друге послушнија према двору и бруталнија у спровођењу тоталитаристичке диктатуре. За те владе делатност BMPO (Уједињене) била je веома опасан симптом повећане македонске националне свести пиринских и емигрантских маса у Бугарској.
Сагледавши у томе дефетистичку епидемију, a бранећи се страхом од бугарског националног јединства, те владе су тражиле најефикасније мере за спречавање „националне издаје" коју шири BMPO (Уједињена). Te мере, пак, значиле су спровођење најбезочнијег политичког прогањања активиста и присталица те македонске националне организације. Већ крајем 1934. године отпочело je затварање и извођење пред суд многих организатора и активиста Уједињене у Пиринској Македонији. Процеси су се ширили из града у град, захватајући и најмлађе присталице Уједињене. Док je судска власт настојала да представи оптужене искључиво као носиоце комунистичких идеја и активиста илегалне БКП, они су пред судом иступали искључиво као македонски патриоти и као национално-револуционарни борци. Карактеристичан je податак да су, већ приликом узимања генералија, оптужени чланови и присталице BMPO (Уједињене) из Пиринске Македоније отворено изјављивали пред судом да се осећају Македонцима и да су све оно што се сматра незаконитом радњом
209
вршили само као Македонци. To je, само по себи, деловало као моћна манифестација македонског националног самоосећања.
Попгго се у затворима Пиринске Македоније налазио велики број организатора, чланова и симпатизера ВМРО (Уједињене), влада je применила сва средства да би нанела удар централном руководству. Уз помоћ неколико провокатора, специјално увучених у софијски градски комитет Уједињене, откривена je велика конспирација 1936. године. Тада je изведено пред суд 60 најистакнутијих руководилаца и функционера Уједињене, a у одсуству били су осуђени и чланови Централног комитета у иностранству: Димитар Влахов, Владимир Поптомов и Методи Шаторов. Претходна заједничка одлука свих оптужених била je да на суду иступе као македонски национални револуционари и носиоци македонске националне свести. Циљ je био да се процес искористи као трибина за отворено манифестовање Уједињене у њеном својству широког борбеног покрета македонских национално обесправљених маса. Изузевши неколико оптужених, као што су Христо Калајџијев и други, који су и пре тога давали отпор македонској националној линији Уједињене, налазећи да она треба да дејствује само као секција БКП, сви оптужени су категорички остали доследни својој претходној заједничкој одлуци. Такво je било држање пред судом и главног присутног оптуженог из конспирације Асена Чаракчијева. Одговарајући ефекат имало je и сведочење Петра Шанданова, који je пред судом изјавио да познаје оптужене као македонске национал-револуционарне активисте и патриоте који изражавају македонску националну свест. Суд je већини оптужених изрекао тешке временске казне; смртне пресуде изрекао je члановима централног руководства у иностранству, a минималне или условне казне неколицини одметника око Калајџијева. To je био најтежи ударац раду ВМРО (Уједињене) у Пиринској Македонији и међу емигрантским круговима у Бугарској. Међутим, то je био и један савршен манифестациони акт. После овог процеса, који je добио велики одјек у штампи, постало je јасно читавој бугарској јавности да у Бугарској постоји широки покрет који се бори за права Македонаца као посебне нације.
Независно од једностраности и слабости које je показала у првој фази, ВМРО (Уједињена) у својој другој и последњој фази имала je крупна достигнућа постављајући сасвим одређене македонске националне захтеве. У тој активности најаутентичније су се одразила патриотска настојања пиринских Македонаца, који нису могли да се помире ни са колонијалним стањем њихове покрајине, ни са националном обесправљеношћу. Следећи жеље маса, акције ВМРО (Уједињене) наилазиле су на њихову све ширу подршку. Посебно значајна била je подршка омладине из радничких, сељачких, ученичких и студентских кругова. У посебним
210
кружоцима пиринска омладина систематски и са високим патриотским осећањем проучавала je развојну линију македонског народносног процеса. Ни у једној другој македонској организацији у Бугарској омладина није имала тако активне и патриотски одушевљене припаднике. To се, и не у мањој мери, изражавало и код студената из Пиринске Македоније и студената у емиграцији, организованих у Македонски народни савез, који je деловао као посебни огранак Уједињене. И после њеног растурања, овај Савез je продужио своју прогресивну и патриотску делатност.
Под дејством отворено истакнуте македонске националне платформе Уједињене, многи бугарски комунисти и прогресивни људи ушли су у процес преиспитивања дотадашњих гледишта у односу на македонско питање. Они више нису гледали македонску нацију као некакав декларативни феномен, ни потез тактичког маневрисања, већ као израз дубоко патриотске самосвести македонских маса.
Документација коју je оставила BMPO (Уједињена) из овог завршног периода има значај непобитног податка о зрелости македонске националне свести код пиринских Македонаца. Био je остварен борбени патриотски акт који je имао трајне последице. Због тога, иако je Уједињена расформирана, после бројних процеса против њених руководилаца и активиста, a и с обзиром на новонастале потребе у фази Народног фронта за широко и непосредно деловање у постојећим легалним македонским организацијама — емигрантским, омладинским и студентским — активност за отворено изражавање македонског националног самоосећања бележила je нове и још изразитије манифестације.
3. МАНИФЕСТАЦИЈЕ МАКЕДОНСКЕ НАЦИОНАЛНО-КУЛТУРНЕ ДЕЛАТНОСТИ У БУГАРСКОЈ
Пошто je BMPO (Уједињена) расформирана, они њени активисти који нису били у затвору усмерили су своју делатност у правцу јаче национално-културне активности. Требало je искористити све постојеће легалне могућности широких потреба за напорима да се изгради македонска национална култура. Међутим, за то je била неопходна подршка најактивнијих политичких прогресивних снага у земљи. Због тога се као нужност постављало питање још ближе сарадње македонског прогресивног покрета са бугарским прогресивним снагама.
Од 1936. до 1938. године, до почетка другог светског рата, комунисти и њихове присталице, заједно са осталим левичарским, демократски расположеним партијама и групацијама, радили су на изградњи Народног фронта да би се преко заједничког
211
фронта целокупне демократске и прогресивне јавности повела борба за одбрану демократије и мира, за националну независност земље и против започетог анексионистичког Хитлеровог фашистичког похода. У ова настојања укључени су напори и македонског прогресивног покрета; који je истицао потребу извојевања националних права македонског народа и стварања погодних услова за његову национално-културну афирмацију.
Најактивнији у новој фази био je Македонски народни студентски савез. Ha општем народнофронтовском и антифашистичком плану овај Савез je успешно сарађивао са Бугарским општенародним студентским савезом (БОНСС), у који су улазили студенти-комунисти и уопште студенти прогресивних схватања, као и са групацијама студената социјалдемократа и земљорадника, и учествовао je у свим акцијама против хитлеровске агресије, a за увођење поретка са широким демократским правима за све политичке организације. Ta политичка сарадња брзо je прерасла у активност за међусобно респектовање на међунационалном плану. У томе се изражавала и неумољива логика момента: онај ко хоће да брани сопствену националну независност од туђе узурпације не може да буде против борбе осталих народа за извојевање њихове националне независности. Због тога су удружене прогресивне и демократске студентске групације са симпатијама гледале и на ону активност Македонског студентског савеза која je била усмерена у македонском националном правцу.
Још 1936. године почело je стварање бројних кружока студената из Пиринске Македоније и македонске емиграције у Бугарској. У почетку, у оквиру ових кружока проучавана je македонска национална проблематика, откривани су њени историјски корени, a тиме и фалсификати који су крили истину о македонској националној самосталности. Касније су почели и напори за повезивање са напредним студентским покретима из остала два дела Македоније. Бољи резултати у том погледу постигнути су у сарадњи са студентима из Вардарске Македоније.
Званична бугарска политика, која je водила курс зближавања са Југославијом, стварала je поводе за успостављање тешњих контаката и међу омладином Бугарске и Југославије. Гостовање соколских друштава, затим низ културно-уметничких омладинских и студентских организација, велики број студената из Бугарске на универзитетима у Београду и Загребу међу којима су били и многи Македонци, све то омогућавало je ближу повезаност македонских студената патриота из обе земље.
Ta повезаност добила je најконкретнији и најманифестационији облик за време прославе педесетогодишњице Софијског универзитета 1938. године. Тада je у Софију дошла у једнонедељну посету бројна делегација студената Београдског универзитета, у којој се налазило двадесетак Македонаца, a међу њима и најистакнутији
212
руководиоци македонског прогресивног студентског покрета у Вардарској Македонији. Одржано je неколико састанака информативног карактера. To je била, у ствари, размена искуства у заједничким настојањима за систематскије проучавање историје македонског национално-ослободилачког покрета и о актуелнијем постављању могућности коначног развијања македонске националне културе. Уједно с тим, на састанцима се разматрало и тренутно веома актуелно питање о активности македонских студентских напредних покрета у вези са предстојећом опасношћу од хитлеровске инвазије на Балкану. Добар део разговора био je посвећен проналажењу практичних могућности преношења литературе са македонским националним обележјем и о повременим консултативним контактима. Ha тим састанцима нарочито активно било je учешће Кузмана Јосифовског, који се ангажовао у изради свеобухватнијег плана међусобне македонске студентске сарадње. Тада je у културном дому крушевског братства одржано заједничко македонско књижевно вече, пропраћено говорима студената из Вардарске и Пиринске Македоније о потребама заједничке изградње македонске националне културе. Студентима из Пиринске Македоније и студентима из круга емиграције нарочито je импоновала бескомпромисност којом су студенти из Вардарске Македоније манифестовали своју националну свест. To je дало још већи импулс и њиховој националној активности. Студентима из Вардарске Македоније, пак, импоновала су обилнија познавања њихове сабраће из Пиринске Македоније и из емиграције у вези са македонском историјском прошлошћу. Они су такође понели бројне књиге о македонској историји, као и све што je објављено у то време као македонска уметничка књижевност у Бугарској.
После 1935. године почела je све јача активност за истицање македонског националног питања у штампи. Поред тога што je коришћена прогресивна бугарска штампа, почели су да излазе и македонски прогресивни часописи и новине изразито патриотског карактера. Прва значајнија манифестација такве врсте била je појава часописа Македонске вести, 1935. године, под уредништвом Ангела Динева.
Првенствени задатак часописа био je да се одстране фалсификати великобугарских, великосрпских и великогрчких историчара у односу на македонску историју. Објављивани су посебни огледи о свим изразитијим манифестацијама и акцијама македонске националне мисли у прошлости. Највише се настојало да се истакне историјска условљеност македонске нације да би се одстраниле заблуде око некакве политичке префорсираности тактичког карактера. У виду дописа редовно су обележаване важније културно-националне манифестације у Пиринској Македонији; у виду, пак, географско-економских прегледа откривао се
213
неизмењени колонијалистички положај ове македонске покрајине. Часопис je излазио у Софији, али je најмасовније био распрострањен у Пиринској Македонији.
С обзиром на широко интересовање читалаца, часопис Македонске вести продужио je да излази 1936. године као недељни лист. Он je задржао своју првенствено историографску физиономију и више простора одвајао за написе марксистичко-теоретског карактера о расветљавању националног питања и борбе национално-угњетених народа. Нарочито интересантна била je анкетна листа у вези са решавањем македонског питања, спроведена међу угледним македонским активистима из прошлости. У тој анкети су учествовали: Туше Делииванов, Павел Шатев, Михаил Герџиков, Анастас Митрев, Крсто Гермов Шакир и друre истакнуте присталице старе македонске левице. У свим одговорима заступан je принцип македонске државно-политичке самосталности, a неки анкетирани јасно су акцентовали и питање македонске националне индивидуалности. Сасвим отворено истицана je и потреба да тим борбеним патриотским настојањима дају изразитију подршку прогресивне политичке снаге у земљама које су поделиле Македонију.
Лист Македонске вести подстицао je политичко интересовање и објављивањем прилога младих македонских писаца из Пиринске Македоније и емиграције. Основни мотив тих прилога била je борба Македонаца за националну самосталност. Својим борбеним патриотским полетом посебно су се истицали прилози Ангела Жарова, Кирила Манасијева „Вечерин", Феодора Шомова, Николе Симеонова и других.
Због изразито македонске патриотске физиономије, лист Македонске вести забранила je цензура. Међутим, двогодишње излажење овог листа много je допринело популарисању националне свести македонских маса у Бугарској. Посебно важно било je то што je овај лист истакао имена знатног броја младих и талентованих македонских публициста и књижевника.
Поред листа Македонске вести, макар и сасвим краткотрајним деловањем од неколико месеци (због забране цензуре), корисну патриотску улогу имао je и лист Македонска земља, чији je уредник био Димитар Григоров (Митко Зафировски).
Због све тежих цензурских забрана и ограничавања часописа и листова који су изражавали македонски национални став, македонски прогресивни публицисти и књижевници или су сарађивали са бугарском проресивном штампом или су повремено објављивали посебне књиге и брошуре.
Интересантна публицистичка манифестација у одбрани македонске националности била je књига Ангела Динева Македонски Славјани. Ta књига има недостатака са научног гледишта и оптерећена je романтичарским застрањивањима у оцени македонске
214
нације, али, првенствено због њеног јасног позитивног односа према историјској условљености македонског националног развитка, била je привлачна за масовног македонског читаоца. Један део, пак, историјске аргументације био je убедљив и за прогресивне бугарске читаоце. Својеврсну конструктивну улогу та књига je имала и за омладину и студенте у Вардарској Македонији. И поред слабости, то je била књига која je без сумње извршила пионирску патриотску мисију.
Сасвим ефектна за марксистички образоване читаоце, a много солиднија у својој теоретској основи била je књига македонског публицисте из Пиринске Македоније и истакнутог руководиоца BMPO (Уједињене) у Горњој Џумаји Косте Веселинова Преродбата на Македонија и илинденското востание (Препород Македоније и илинденски устанак). To je први озбиљан покушај Македонца из Пиринске Македоније да постави питање о македонском препороду као акту изразите самобитности и да се аргументовано одбаце фалсификаторска присвајања најугледнијих македонских препородитеља. У делу, пак, о илинденском устанку разграничено je оно што je било врховистичка провокација у предисторији устанка и оно што je сопствено револуционарно дело побуњеног македонског народа. Посебно je акцентован значај Крушевске Републике као израз истинских националних и државотворних тежњи побуњених маса. Књига Веселинова масовно je била распрострањена у Пиринској Македонији и наишла je на одушевљени пријем свих родољубивих Македонаца у Бугарској. Позитивне рецензије о тој књизи дали су и неки прогресивни бугарски историографи.
Поводом тридесет пете годишњице илинденског устанка, у редакцији Димитра Григорова Зафирова, изишао je солидно припремљени зборник Илинден 1903, са чланцима и успоменама на угледне македонске активисте и публицисте. Својом патриотском ефектношћу посебно се истиче Завет живих учесника у илинденском устанку, објављен на насловној страни Зборника, који je позивао младе македонске генерације да следе пут Илиндена, да се инспиришу делом Крушевске Републике и да имају пред собом пример Гоце Делчева. Интересантан чланак о Илиндену, као крупној манифестацији македонске револуционарне самосталности и уз посебно разматрање револуционарне стратегије и тактике Гоце Делчева, објавио je у Зборнику и угледни бугарски марксист и филозоф Тодор Павлов. Својим солидним оценама истицао се и чланак уредника Д. Зафирова Спор око устанка и његове последице. Овај Зборник широко je прихваћен као први озбиљни корак ка целовитој оцени сложене илинденске проблематике.
Својеврсну издавачку делатност показало je тих година и кукушко братство у Софији. У току неколико година, на дан
215
смрти Гоце Делчева, издаван je специјални Гоцев лист. Чланци који су објављивани у овом листу расветљавали су лик предводника македонске националне револуције, бранили су његове револуционарно-демократске позиције истицањем најпрогресивнијег и најперспективнијег у делу Гоце Делчева. Нарочито су били драгоцени нови подаци о животу и делатности Делчева добијени од његових суграђана и сабораца.
Кукушко братство, којим су увек руководили прогресивни емигранти, испунило je крупну патриотску и популаризаторску улогу и својом културно-уметничком секцијом. У тој секцији припремани су специјални програми за хорска и рецитаторска извођења македонских народних песама и књижевних дела на македонском језику или са македонским патриотским мотивима. Затим су одржавани спектакли у македонским квартовима у Софији и провинцији. Солидној организацији ове секције много je допринео истакнути активиста Уједињене Анастас Романов, који je стрељан 1942. године као инструктор ЦК БКП. У секцији je повремено сарађивао, око припреме програма, и Никола Вапцаров.
Веома значајна за развитак македонске националне културе у Бугарској су књижевна дела писана на македонском језику и са македонском борбеном тематиком. Ta књижевна продукција забележила je свој почетак још у драми Николе Кирова Мајског, посвећеној Крушевској Републици, a која je објављена 1921. године и написана крушевским дијалектом. Песничким збиркама Венка Марковског и Колета Неделковског, објављеним између 1936. и 1941. године, a касније и збирком Македонска китка од Волчета Наумчевског, објављеном 1941. године, истицане су специфичне одлике македонског народног језика и откривена je могућност за стварање уметничке књижевности на овом језику. Ta књижевна продукција имала je и свој одређени историјски ефекат. После дужег вакуума у развитку македонске књижевности, родоначелничко песничко дело Миладинова и Жинзифова налазило je своје следбенике. Спречавани национални књижевни процес je обновљен. Одушевљени македонски читаоци су утврдили да, и поред тешких и дугих сметњи и забрана, ни најјача денационализација, ни најперфиднији фалсификати не могу да зауставе узлазни пут македонског уметничког изражавања. Са задовољством je констатована и велика блискост нове индивидуалне уметничке поезије са народном, са песмама које je спевао и сачувао народ као своју најтрајнију националну традицију. Нове македонске песме биле су сасвим блиске по својој тематици и савременим тежњама слободољубивог македонског човека. Због тога су те песничке збирке, као и збирке Коче Рацина Бели муги, биле масовно распрострањене у Пиринској Македонији и код емиграције у Бугарској.
216
Бројне песничке збирке на македонском језику јавиле су се као својеврсни књижевни догађај који je брзо привукао пажњу и бугарског читаоца и бугарске књижевне критике. Још у почетку те песничке активности на македонском језику, поред званичне критике, која je налазила да je та поезија написана на једном од бугарских дијалеката, најистакнутији прогресивни критичари, као Тодор Павлов и Георги Бакалов, отворено су писали да није реч о дијалекту, већ о смелим покушајима изграђивања посебног књижевног језика. Ta признања, пак, која су подржали и остали прогресивни бугарски књижевници, управо због своје категоричности, изазвала су снажну противакцију критичара који су били изразити великобугарски шовинисти. Они су писали да je бесмислено стварати поезију на дијалекту, кад већ постоји бугарски књижевни језик, са богатом уметничком књижевношћу. Најбескрупулознији у тим противакцијама био je Јордан Бадев, један од најистрајнијих интелектуалних побораца послератног неоврховизма. Он je у својим написима третирао македонску нацију као својеврсно прикривање „бугарштине“ у Вардарској Македонији од напада великосрпске денационализације. С обзиром на то да се ти Македонци не могу назвати Бугарима, a не желе да се признају Србима, прибегавају опредељењу да су Македонци. Нација коja нема свој суштински смисао, већ се јавља као заштитни знак оних који ће убудуће стећи право да се слободно определе као Бугари и слободно укључе у национални фронт бугарске културе — то je био главни покушај бадевског антимакедонизма. У ствари, то je био реални страх од будућности једног самосталног језика и самосталне књижевности.
Бадев и његови великобугарски душебрижници свим средствима су настојали да спрече књижевну активност на македонском језику. Они су постали још бескрупулознији када, и после укључивања Вардарске Македоније у састав Бугарске, није престало објављивање песничких збирки на македонском језику. Цензура je прибегавала честим забранама таквих текстова, па и конфискацијама објављених македонских песничких збирки.
Међутим, и поред режимских строгости, та патриотски понесена македонска књижевна активност није престала. Поред подршке македонских патриотских маса у Бугарској, необично значајна била je и подршка бугарских прогресивних кругова, a у првом реду саме БКП. Њени активисти учествовали су у ширењу македонских песничких збирки и у сакупљању материјалне помоћи за њихово издавање. Чињеница, пак, да постоји масовна читалачка публика која чита њихова дела инспирисала je македонске песнике да стварају на свом матерњем језику нове и још борбеније песничке текстове. И касније, када je цензура потпуно забранила македонске песничке текстове, активисти и функционери БКП омогућавали су њихово штампање и растурање. Тако
217
je остварена конструктивна сарадња између македонских и бугарских прогресивних кругова на македонском националном плану. Без те међусобне сарадње није се могао ни замислити продужетак активности за афирмисање македонске националне књижевности у овом периоду. Још тада je овај акт братске солидарности одјекнуо и као необичан конструктивни акт. Сви прогресивни и родољубиви Македонци утврдили су тада колико je за њих значајан правилни однос и подршка руководства БКП према развитку македонске националне културе. Само уз такву подршку и такав однос могли су да буду савладани напади и притисак званичних великобугарских кругова.
Једна од најмаркантнијих манифестација македонске национално-културне активности у Бугарској било je формирање илегалног македонског књижевног кружока у Софији, 1938. године. Иницијатори и чланови овог кружока били су: Никола Вапцаров, Андон Попов, Михаил Сматракалијев, Асен Шурдов, Кирил Николов, Георги Абаџијев и Димитар Митрев. У кружок су касније ушли Коле Неделковски и Венко Марковски, a повремено je сарађивао и Митко Зафировски.
Поред тога што су читана и разматрана дела чланова кружока, у њему су подношени реферати о проблемима македонске националне културе и вођене дискусије о особеностима македонског књижевног језика, као и о његовој афирмацији. О потреби изграђивања македонске националне културе поднео je реферат Никола Вапцаров, a реферат о аргументима у историјској књижевности македонске националности поднео je Андон Попов, који се дуже бавио солидним проучавањем тог питања. Попов je у реферату истицао да се прихватање македонског националног феномена јавља као пробни камен за носиоце правог политичког прогреса, a посебно за марксисте који претендују на верзираност у сфери националног питања. Други реферат Попов je поднео и о историјском значају књиге Мисиркова За македонцките работи, истичући je као најсолиднију аргументацију македонске националне индивидуалности. Интересантан je био и осврт Попова на књижевност песника који су писали на македонском језику, као и оних који су писали на бугарском, али су у својим текстовима изражавали македонско национално осећање. Вапцаров и Попов, који су били из Пиринске Македоније, истицали су могућност укључивања у процес књижевног култивисања македонског језика и неких пиринских говора, a нарочито банскалијског, који je најтрајније задржао изразито локалне особине. Неки чланови кружока повремено су објављивали и посебне збирке или су активно сарађивали у бугарским прогресивним књижевним листовима и часописима. Велики je био успех збирке Вапцарова Моторни песни, објављене у Софији 1940. године, која je значила праву новину и за бугарску прогресивну поезију, a својим јасно израженим
218
македонским националним осећањем у циклусу Песни за родината (Песме за домовину) имао je снажни утицај на македонске читаоце. Kao такав допринос ова збирка je оцењена у посебној критици Димитра Митрева. Андон Попов je објавио у прогресивној штампи неколико приповедака и репортажа, у којима je централни мотив био национална и социјална обесправљеност Пиринске Македоније. Тада су објављене и критике Димитра Митрева о збиркама Косте Рацина, Колета Неделковског и Венка Марковског. Афирмацији чланова кружока допринео je и лист Литературен критик (Књижевни критичар), под руководством Николе Вапцарова и Димитра Митрева, објављујући њихове текстове. Делатност кружока завршила се непосредно после објаве рата Хитлерове Немачке СССР-у, јер су његови чланови или интернирани или су се укључили у бугарски антифашистички отпор.
Манифестација македонске национално-културне активности у Бугарској изазивале су све јачу забринутост у бугарским званичним круговима. Они су у њима откргазали најозбиљнију сметњу својој шовинистичкој великобугарској пропаганди. Управо су те македонске националне манифестације доприносиле и подизању македонског националног самоосећања код пиринских и емигрантских маса и оживљавању великобугарских опсесија код великог броја бугарских прогресивних људи. Тиме се објашњава и форсирање, с једне стране, као и забрана, с друге стране, тих македонских стваралачких манифестација. Тако je настао и све јачи процес диференцијације према македонском националном питању у бугарским круговима. Тада су македонске патриотске масе у Бугарској могле бити и биле су задовољне чињеницом што су често добијале подршку у својој борби за националну афирмацију од бугарских прогресивних снага, првенствено од БКП.