ДЕО ЈЕДАНАЕСТИ. МАКЕДОНИЈА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА PATA
Аутори:
- Др Данчо Зографски: глава I—VIII и глава IX, тачка 1
- Др Александар Спасов, Јован Бошковски, Тодор Скаловски, Елена Маџан-Чукић: глава IX, тачка 2-5
Глава I. — Стање у Македонији за време Краљевине СХС до Видовданског устава 9
1. Успостављање власти и нови друштвено-еконоски услови у Вардарској Македонији
2. Појава политичких партија и организација у Македонији после светског рата
3. Ток и резултати општинских избора у Македонији 1920. године
4. Изборна кампања у Македонији за уставотворну скупштину
5. Доношење Обзнане и Видовданског устава1. Аграрна реформа, колонизација и стање у пољопривреди
2. Развитак индустрије, банкарства, саобраћаја и занатства
3. Политичке партије, покрети и струје у Вардарској Македонији
4. Комитске акције и терор у Вардарској Македонији
5. Обнављање партијске организације после обзнане и делатност НРПЈ у Македонији
6. Дискусије у партији о националном и македонском питању
7. Раднички и омладински покрет у периоду од 1925. до 1929. године
8. Делатност ВМРО (Уједињене) у Вардарској Македонији
9. Просветна политика и денационализацијa македонског народа1. Одраз светске економске кризе у Македонији
2. Неравномерни развитак и привредна заосталост вардарске Македоније
Глава IV. — Прве године монархофашистичке диктатуре у Вардарској Македонији 641. Tepop и асимилаторски режим у Македонији
2. Слабљење диктатуре и активирање КПЈ и СКОЈ-а у Македонији
Глава V. — Политички живот и изборне борбе у Вардарској Македонији 1933—1935. године 721. Узбурканост радника и општински избори 1933. године
2. Јачање агитације и пропаганде КПЈ у Македонији
3. Ток и резултати парламентарних и општинских избора 1935. године у Македонији
4. Јачање антифашистичког и радничког покрета
Глава VI. — Превирање и борбе у Вардарској Македонији од 1936. до 1938. 881. Стварање и идејно-политичко оформљавање МАНАПО-а
2. Кампања за општинске изборе 1936. године и јачање македонског напредног студентског покрета
3. Ударци реакције нанети партији и учешће Македонаца у антифашистичкој борби
4. Парламентарни избори у Македонији 1938. године и престанак МАНАПО-а
Глава VII. — Вардарска Македонија у време избијаља другог светског рата 1041. Ширење демократског антифашистичког покрета у Македонији и лист Нaшa Реч
2. Успешни развитак и борба партијске организације у Македонији
3. Економска борба радника у 1940. години
Глава VIII. — Априлски рат и подела Македоније 1941. године 1171. Борба против фашизације и приступање Југославије тројном пакту
2. Фашистичка окупација и распарчавање Македоније
Глава IX. — Штампа, култура и уметност у Вардарској Македонији од 1918. до 1941. године 1231. Штампа у југословенском делу Македоније до фашистичке окупације
2. Књижевност у Вардарској Македонији између 1918. и 1941. године (Кочо Солев Рацин, Коле Неделковски, Венко Марковски, Васил Иљоски, Антон Панов, Ристо Крле) (аутор: Др Александар Спасов)
3. Позоришна делатност у Македонији за време југословенске власти (аутор: Јован Бошковски)
4. Ширење музичке уметности у Вардарској Македонији (аутор: Тодор Скаловски)
5. Сликарство у Вардарској Македонији од стварања до пропасти старе Југославије (Димитар Аврамовски Пандилов, Лазар Личеноски, Вангел Коџоман, Томо Владимирски) (аутор: Елена Маџан-Чукић)
Глава I. Положај Македоније у Краљевини СХС до Видовданског устава
1. УСПОСТАВЉАЊЕ ВЛАСТИ И НОВИ ДРУШТВЕНО-ЕКОНОСКИ УСЛОВИ У ВАРДАРСКОЈ МАКЕДОНИЈИ
Први светски рат, који се завршио версајским диктатом империјалистичких сила, утицао je на прекројавање карте Европе и на нову вештачку поделу Македоније између три балканске државе (СХС, односно Југославије, Грчке и Бугарске). Јужни приморски крајеви Македоније, са Солуном, додељени су Грчкој, источни крајеви припали су Бугарској, a северни и централни део Македоније, око Повардарја, ушли су у оквир новоформиране југословенски државе — Краљевине СХС (Срба, Хрвата и Словенаца). Струмица, са најближом околином (око 60 000 становника), проглашена je подручјем под војном међусавезничком командом снага Антанте до ратификације утовора о миру са Бугарском. Средином новембра 1919. године овај град запосела je српска војска, a после тога коначно je прикључен новоформираној Краљевини СХС.
Географско пространство Македоније, у саставу Краљевине СХС, обухватало je 25 713 km2, то јест приближно једну десетину од укупне територије тадашње Југославије. Ha том пространству (Вардарска Македонија) — према резултатима пописа становништва у Краљевини СХС од 1921. године — тада je живело 728 286 становника. Ha 1 km2 просечно се налазио 31 становник, што je уједно показивало релативно слабу насељеност Вардарске Македоније у поређењу са осталим југословенским крајевима, с обзиром на то да je у Југославији 1921. године на 1 km2 било насељено
9
просечно по 49,1 становника. Проређивање становништва Вардарске Македоније настало je као последица великих емиграција, нарочито у току и после балканских и првог светског рата.
Ратови у Македонији и око ње у другој деценији XX века и прикључење њених делова одговарајућим балканским државама нанели су Македонији огромне материјалне штете и губитке у људству. Материјалне штете, настале у Македонији услед ратова, представљале су значајни део њеног националног богатства. Велики део активног становништва настрадао je за време ратних дејстава или je касније напуштао земљу у тражењу посла или да би се склонио од угњетавања и терора.
Kao мало која друга област у Европи, територија Македоније у релативно кратком временском интервалу, од 1912. до 1918. године, била je скоро стално поприште жестоких сукоба бројних и разнородних војски. Велики број Македонаца изгинуо je на бојиштима и у позадини, страдао од глади, болести и епидемија. За време и непосредно после ратова из Македоније се иселило много турских породица. Хиљаде Македонаца оставило je своју отаџбину и отишло у суседне или даље земље, чиме се Македонија лишавала способне радне снаге и интелигенције.
Велика пустошења и ратна разарања још више су повећавала привредну изнуреност земље. Македонски градови Дојран, Ђевђелија, Битољ, Струмица и друга места и села била су потпуно разрушена или много оштећена. Пространи комплекси земље остали су необрађени услед несређених имовинских односа и реквизиције људске и сточне хране, што се претварало у отворену пљачку, a пољопривредни инвентар осетно je смањен. Сточарство, као веома важна привредна грана Македоније, претрпело je осетне губитке услед неразборитог клања стоке за исхрану војске и становништва, као и услед тога што je у зимским месецима било немогуће пребацити стада са планина у топле равнице и јужне приморске крајеве.
Оштећене железничке линије и мостови, као и прекид или погоршање саобраћајних веза уопште утицало je на још већу заоштреност тешког привредног стања у земљи. Све до средине 1919. године нису успостављене Железничке везе Београда са јужним деловима државе.
Инсталације и зграде фабрика у Вардарској Македонији, чији je број и иначе био веома оскудан, биле су озбиљно оштећене, a сопственици малобројних индустријских предузећа нашли су се пред великим тешкоћама у погледу снабдевања сировинама и опремом. Инвентар и број запослених у занатству по македонским градовима и паланкама такође je осетно смањен.
Kao наслеђе из рата и окупације настао je хаос у новчаном промету. Поред српског новца, у употреби су још биле бугарске, турске, грчке, аустријске и немачке монете. Овакво шаренило
10
било je плодно тле за процват шпекулације валутом, нарочито док није ликвидирано мораторно стање средином 1920. године. Услед недостатка разне робе, за шпекуланте и корумпиране припаднике власти створене су могућности за лаке и брзе зараде, a, с друге стране, скупоћа и незапосленост угрожавале су животне интересе радног становништва у свим деловима Македоније.
Већина радног становништва Македоније, a пре свега сељаштво, очекивало je да ће му завршетак првог светског рата донети побољшање економско-социјалног положаја и националну слободу. С обзиром на то, македонско сељаштво било je нарочито заинтересовано за решавање аграрног питања. Оно се у прошлости стално борило да добије земљу коју обрађује и да лично користи плодове свога рада, a не да их присвајају бегови, аге и разни други пљачкаши и експлоататори. Te његове тежње поклапале су се са стремљењима и биле су саставни део захтева узбурканог сељаштва у целој Југославији за превазилажење феудалних елемената у аграрно-производним односима и за поделу земље сељацима.
Незадовољство и енергични захтеви сељаштва у Југославији брзо су се ширили и појачавали под утицајем идеја и достигнућа октобарске социјалистичке револуције (Декрет о земљи и сл.) и у неким крајевима су прерастали у отворене буне и револуционарне покрете. Плашећи се већих револта и опасности, владајући кругови били су присиљени да чине уступке. To je дошло до изражаја и у Манифесту регента Александра Карађорђевића, издатом 6. I 1919. године, у коме je, поред осталог, обећавано „укидање крепосног права и великих земљишних поседа“ и подела земље сиромашним сељацима, али уз „праведну накнаду дотадашњим њеним сопственицима“.
Ово показује да су монархија и владајућа класа избегавале темељно, радикално решавање аграрног питања у корист сиромашних сељака и беземљаша и да су полумерама и компромисима хтеле што je више могуће да заштите интересе велепоседника и да откупом обезбеде њихово обештећење. Све то изишло je на видело у „Претходним одредбама за припрему аграрне реформе“ које je влада убрзо донела (27. II 1919) и којима су чифчије у Македонији, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији и у неким деловима Црне Горе проглашени слободним сопственицима земље коју су држали, односно обрађивали.
Спровођење аграрне реформе у Македонији одликовало се многим облежјима и специфичностима, међу којима се нарочито истицало преплитање аграрне реформе са колонизацијом. Досељеницима из других крајева Југославије давана je чифтлучка државна земља у Македонији, иако je домаће становништво трпело услед недостатка земље. У многим срезовима остајале су неиспуњене
11
молбе мештана за земљу и довођене су бројне колонистичке породице. Тако, на пример, у околини Струмице доведено je и добило земље за кратко време око 200 колонистичких породица, док су захтеви сиромашних сељака и беземљаша из овог краја одбијени.
„Уредбом о насељавању јужних нових крајева" од 24. IX 1920. године Македонци су искључени из могућности добијања земље, то јест нису могли да се насељавају у другим рејонима Македоније, ван атара својих боравишта. Тадашњи управници хтели су да колонизацијом учврсте наметнуту власт и да колонистичким насељима стварају оазе и кордоне за разбијање националне компактности становништва Македоније. У исто време требало je да колонисти постану упоришта реакционарног режима и мостови за брзу и ефикасну денационализацију и асимилацију македонског народа. Стога су у току 1919. и 1920. године спровођене разне мере и акције у Македонији и ковани су чак чудовишни планови. Тако се командант вардарске дивизијске области, 1920. године, залагао да се у свако македонско село доведу сигурне породице из „старих крајева“ и да се иселе градови Штип и Велес због тобожњег давања уточишта комитама.
С друге стране, разним шпекулацијама у вези са признавањем тапија и других докумената, власт je стварала прави хаос у аграрно-правним односима у Македонији и неправедно je одузимала земљу за колонисте. Настајала су фалсификовања и спорови и одутовлачено je увођење македонских беземљаша — чифчија у посед. Велика земљишна пространства у Македонији, за којима се осећала стварна потреба, годинама су лежала необрађена.
Македонско становништво било je оштећено и тиме што део колониста, насупрот законским прописима, није обрађивао добијену земљу, већ ју je често продавао или давао другима да je обрађују као наполичари, под најам итд. Због тога што je сеоска сиротиња добијала углавном неплодну земљу, оно што je добила од аграрне реформе, у великом броју случајева, остајало je само као формалан добитак. Оваква средства и преваре служили су владаућој буржоазији да отупљује револуционарну оштрицу и усмереност сиромашних сељачких маса и да замагљује класну суштину њихових захтева.
Економски и политички положај македонског народа и осталих народности у новоформираној југословенској држави незадрживо се погоршавао. Уместо дуго очекиване националне слободе и равноправности, монархистички режим прогласио je македонски народ за непостојећи, македонском народу негирана je национална индивидуалност и култура, a македонско име и језик били су прогањани. У школама и администрацији у Македонији наметнут je српски језик, док су виши органи власти Македонцима
12
били недопуштени. Великосрпска хегемонистичка буржоазија и династија, као и владајући кругови и монархије у Бугарској и Грчкој, примењивали су различита, али, према основним, крајњим циљевима, иста средства и методе за национално угњетавање и привредну дискриминацију македонског народа.
После завршетка светског рата, у Вардарској Македонији одмах je обновљен антидемократски режим специјалне Уредбе, који je уведен још 1913. године. „Уредба о осигурању друштвене безбедности у зараћеним земљама“, која je била препуна одредаба о казнама, судским пресудама и о свакојаким репресалијама, значила je одузимање основних грађанских и политичких права становницима Македоније. Уредбом je предвиђана казна до двадесет година робије за покушаје стварања антивладиних организација, a за лица која би подстицала раднике на штрајк или одбијање посла — до две године строгог затвора. Издржавање војске, пак, која би дошла ради обезбеђења јавног реда, падало je на леђа становништва са одговарајућег подручја (члан 6). Сама Уредба значила je оживљавање српских реакционарно-полицијских закона и прописа из средине XIX века и она je послужила великосрпској владајућој клики за наметање власти у Македонији силом и терором још у почетку стварања Краљевине СХС.
Због великог незадовољства маса у Македонији и због борбе прогресивних снага у Србији и осталим југословенским земљама за укидање специјалне Уредбе, као и с обзиром на тешкоће у вези са међународним признавањем новоформиране југословенске државе и потписивањем мировних уговора, буржоаско-монархистички управљачи Краљевине СХС били су принуђени на тактизирање и попуштање у Македонији, настојећи да неке групе македонске емиграције придобију за своју политику. Последица ових околности било je укидање режима специјалне Уредбе у Македонији августа 1919. године, то јест после потписивања Версајског уговора (28. јуна 1919) и међународног признавања Краљевине СХС.
Међутим, укидање поменутог режима није допринело суштинском побољшању унутрашњеполитичког положаја у Македонији нити неком демократизовању власти, која се ослањала на бројне формације војске и жандармерије, као и на посебне четничке одреде. Чета Јована Бабунског и друге сличне јединице, коje су бројале више стотина наоружаних припадника и које су формиране да би учврстиле нову власт у Македонији и да би одржавале у покорности њено становништво, и даље су вршиле насиља и злочине. Бабунски, који je са својим четницима вршио масовне претресе, хапшења и физичке тортуре по селима у штипском, тиквешком и велешком крају, осилио се до те мере да je предлагао смењивање среских начелника и других високих административно-полицијских функционера. Одвођење, уцењивање и
13
батинање сељака из Ресаве, Бегништа, Мрзен-Ораовеца, из Крајника, Подлеса, Владиловаца и др. правдао je изговорима о сузбијању тобожње аутономистичко-бугарске пропаганде и подстицања на буну.
Овакве насилничке акције и средства масовног терора тајно, па чак и јавно подржавала je власт да би угушила национално-ослободилачке захтеве и револуционарно врење маса под утицајем октобарске револуције. Команда треће армијске области, у пролеће 1920. године, захтевала je од краљевог министра војске и морнарице да се поново образује одред од 200 четника под вођством Бабунског за сузбијање бугарске пропаганде, која се тобож ширила у Македонији под фирмом комунизма. Ипак, није оживљена ранија делатност четника Бабунског, јер су управљачки кругови увидели да борба против „комунизма и бугарске пропаганде“ прелази у некажњене личне обрачуне, самовољу и пљачкање.
Експлоататорско-хегемонистичка владавина великосрпске буржоазије и монархије у југословенској држави почела je свестраним националним обесправљењем и угњетавањем југословенских народа и мањина. Национално-угњетачка политика владајуће буржоазије и монархије изразила се у најоштријој забрани употребе македонског језика и штампања књига или било каквих публикација на македонском језику, у насилном преправљању и посрбљавању имена и презимена Македонаца, у свестраном обесправљењу и угњетавању македонског народа.
Све то диктирале су асимилаторске тежње поменуте буржоазије, тим пре што су постојале очигледне манифестације да се Македонци не осећају ни Србима ни Бугарима. Ha такву политику такође су утицале и анексионистичко-реваншистичке замисли у Бугарској, с једне стране, као и територијалне аспирације српских управљачких кругова на делове бугарске државе, с друге стране, a затим и попуњавање административног апарата и црквено-школских институција углавном људима који су доведени из осталих југословенских крајева, односно нација и сл.
Државни апарат и режим владајуће хегемонистичке буржоазије и монархије у Вардарској Македонији значили су у исто време губљење и извесних права и слобода, које je дуготрајном жилавом борбом извојевао македонски народ у Отоманском Царству, a пре свега права и могућности да преко црквено-школских општина управља пословима у овој важној области. Македонски народ, који je за време младотурске владавине имао своју легалну општенародну политичку партију — Народну федеративну партију, у новоствореној југословенској држави, Краљевини СХС, био je онемогућен да слободно и активно учествује у јавном политичком животу. Македонском народу није било допуштено да
14
износи и да штити своја национално-политичка права и интересе преко самосталне македонске политичке партије.
Док су командне позиције власти у Македонији држале верне слуге владајуће буржоазије и двора, македонски народ уопште није имао представника ни у влади ни у Привременом народном представништву. Најгрубље гажење воље и интереса македонског народа било je још један доказ недемократског начина стварања југословенске државе. Могућности које je пружала новоформирана држава југословенских народа за њихов бржи привредни, политички и културни развитак, још у почетку су остале неискоришћене. Наметнута хегемонија, централистички систем и антидемократски методи у управљању изазвали су огромно разочарење у заједничку државу на принципу једнакости и братства.
Разочарење je расло брзим повећањем супротности, које су још од почетка разједале југословенску државу, a главни елемент и узрочник тог заоштравања било je нерешено национално питање. Представници владајуће класе, у настојању да нађу аргументе и оправдања југословенског унитаризма, прихватили су тезу о једној нацији у држави са три имена — српским, хрватским односно словеначким — потпуно игноришући Македонце и Црногорце. Због тога, против реакционарних властодржаца и национално-угњетачке политике, обесправљене народне масе отпочеле су борбу, која je објективно имала природног савезника у покрету сељака за уништавање феудалних остатака и за додељивање земље онима који je обрађују.
2. ПОЈАВА ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА И ОРГАНИЗАЦИЈА У МАКЕДОНИЈИ ПОСЛЕ СВЕТСКОГ PATA
У политички живот Македоније одмах су ступиле српске грађанске партије — Радикална и Демократска, које су, немајући везе са масама, тражиле подршку корумпираних и каријеристичких елемената у Македонији. Обе партије, демагошким обећањима и подмуклим договарањима са егзархијским и врховистичким елементима, настојале су да добију присталице у Македонији и да скрену масе са пута револуционарне борбе.
У време око закључивања мировног уговора између Краљевине СХС и Бугарске (27. XI 1919), то јест у јесен 1919. године, почеле су се пребацивати оружане чете из Бугарске у Македонију и, под изговором да воде борбу за извојевање „аутономне Македоније“, шириле су смутњу и терор у њој, радећи по принципу да свако даље погоршање положаја у Македонији значи приближавање остварењу крајњих циљева.
Активност и пропаганду ових чета, под руководством Тодора Александрова, обилно су финансирали софијски владајући кругови,
15
који су се надали да ће на тај начин скренути пажњу европске дипломатије на македонско питање како би се ревидирали мировни уговори за Балкан, односно како би дошло до нове поделе и присвајања Македоније. Напори у том правцу постајали су све већи у току 1920. године, као и при спровођењу општинских избора и избора за Конституанту, при чему су источни делови Македоније нарочито били изложени насиљу и терору.
Међутим, ни остали крајеви Македоније нису остављени на миру. У западној Македонији су дејствовали албански одметници — качаци, који су вршили пљачке, уцене и друга насиља подршком тиранске владе и тајном помоћи неких српских начелника или војних команданата у Македонији. Врзмање качака у пограничним областима према Албанији утицало je да се повећа несигурност и да замре привредни живот у том делу Македоније, који се и иначе у економском и друштвеном погледу убрајао у њена најзаосталија подручја.
Под утицајем октобарске социјалистичке револуције, у току обнављања и повезивања класног покрета југословенских народа и народности, у условима тешког унутрашњеполитичког положаја и заоштравања основних супротности у земљи, почеле су се обнављати социјалистичке организације у Македонији, које су крајем турске владавине постигле видни напредак. Међу најранијим партијским организацијама, које су створене односно обновљене у Македонији после првог светског рата, биле су организације у Скопљу, Велесу и Битољу. Скопска организација обновљена je 9. II 1919. године, са руководством које су чинили: Цекић, Илија Плавев, Стојан Дивлев, Лазар Малезанов и Пера Јовановић. Она je одмах почела појачану делатност и пропаганду. Двадесет делегата социјалистичких организација у Македонији, међу којима Душан Цекић, Драган Тасић и Петар Георгијев, узело je учешћа у раду Конгреса уједињења у Београду, од 20. до 23. априла 1919. године, на коме je формирана Социјалистичка радничка партија Југославије (комунисти) и у чије je централно pартијско руководство изабран и Душан Цекић.
После Конгреса уједињења, то јест после стварања јединствене револуционарне авангарде југословенске радничке класе, партијске организације у Македонији шириле су се великим замахом и брзином. Партијска организација у Велесу обновљена je односно формирана 24. априла исте године, док се то исто десило у Битољу углавном у току јуна 1919. године. Средином и крајем 1919. године основане су организације још у Кавадару, Штипу (7. IX 1919), Куманову (24. IX 1919), Ђевђелији (8. X 1919), Прилепу (12. X 1919) и Охриду (22. XII 1919).
Њихова делатност у току 1919. године била je усмерена на организационо учвршћење, повећање броја чланова и присталица, одржавање митинга, скупова и првомајских прослава, на припремање
16
и подизање маса у борби за демобилизацију и за спречавање контрареволуционарних интервенција (у Мађарској), против шпекулације, незапослености, насиља и пљачке радног народа. Поред појединих штрајкова и тарифних борби, нарочито крупну акцију исте године спровела je битољска партијска организација. Њено чланство масовно и организовано се супротставило регрутацији коју су спроводиле војне власти почетком децембра 1919. године. Велике демонстрације у Битољу, у којима je учествовало око 5 000 учесника — позваних регрута из Битоља, Охрида, Ресна, Кичева и Дебра — са развијеном црвеном заставом и паролама против милитаризма и монархије, добиле су размере истинског бунта.
Организовани комунисти у Македонији, у спровођењу партијске политике и директива, стално су улагали напоре за оснивање синдиката за ширу здравствено-социјалну заштиту трудбеника, за придобијање сељака захтевима о спровођењу радикалне аграрне реформе, за националну равноправност и истинску демократију итд., као и за популарисање и одбрану совјетских република у Русији и Мађарској. Прожети духом интернационалне солидарности, комунисти у Македонији укључили су се у велику акцију међународног радничког покрета за подршку социјалистичких револуција у поменутим земљама и за спречавање контрареволуционарних интервенција и подухвата. Јула 1919. године, у оквиру те акције организовани су штрајкови и демонстрације у Скопљу и другим местима у Македонији; за време ових штрајкова сва полиција и војска стављене су у пуну приправност. У јесен, обуставом рада и јавним приредбама, прослављена je двогодишњица октобарске социјалистичке револуције и успостављања совјетске власти.
За успешни развитак и јачање партијске пропаганде и делатности у Македонији неопходно je било створити одговарајуће руководеће језгро. Конгрес уједињења решио je да се формира „Партијски извршни одбор за Србију и Македонију“, са седиштем у Београду. За остварење те одлуке одржана je обласна партијска конференција у Скопљу, 7. и 8. јануара 1920. године, уз учешће 34 делегата из 12 партијских и 9 синдикалних организација. Конференција je изабрала Покрајински партијски секретаријат за Македонију и Стару Србију са седиштем у Скопљу, као подређени орган Покрајинског одбора за Србију и Македонију у Београду и прецизирао je ставове и тактику Партије у вези са предстојећим изборима за општинске управе власти.
У усвојеној резолуцији на конференцији je констатовано да je „националистичко-пљачкашка политика владајуће класе“ главни разлог огромном незадовољству широких радних маса постојећим „друштвеним и државним поретком“, a теренским организацијама
17
стављено je у дужност „проповедајући им комунистички програм честитих и незадовољних маса да припреме терен за социјалну револуцију“.
Одржавање ове конференције имало je крупну улогу за даље организационо јачање и идејно усмеравање партијских организација у Македонији, a оснивањем партијског органа Социјалистичка зора много je допринето ширењу комунистичке пропаганде код радних слојева становника Македоније и Јужне Србије. Брзо се повећао број организованих припадника Партије и синдиката; у пролеће 1920. године тај број je износио укупно 8 000 људи. Партијске и синдикалне организације биле су заштита интензивног идејно-васпитног, политичког и културног рада. Истовремено с тим оне су се свесрдно залагале за ширење револуционарних идеја и за сузбијање реформистичке фракције.
У том погледу позитивну улогу имала je партијска школа, односно Социјалистички марксистички курс у Скопљу, са слушаоцима из разних места Македоније и Јужне Србије. Ове организације уједно су биле и призната ауторитативна руководства трудбеника у њиховим свакодневним економско-социјалним и политичким борбама и захтевима. Међу масовним акцијама, које су спровеле партијске и синдикалне организације у то време, нарочито важно било je учешће 2 000 железничара и саобраћајно-транспортних радника из Македоније у генералном штрајку железничара Југославије, као и одзив и учешће осталих македонских радника у дводневном протестном штрајку у знак солидарности са југословенским железничарима који су штрајковали.
Партијске организације у Македонији, у току припрема за Други конгрес Партије, улагале су напоре за популарисање и прихватање истинског револуционарног марксистичког програма Партије. Делегати скопске (5), велешке (5), кумановске (1), битољске и прилепске партијске организације на Другом конгресу Партије, који je одржан у Вуковару и трајао од 20. до 24. јуна 1920. године, доследно су се залагали за комунистичку оријентацију Партије и за развитак радничког покрета на основу класне борбе, за укидање капиталистичког поретка и за преуређење Југославије као совјетске републике.
У духу усвојеног новог програма организована авангарда југословенског пролетаријата преименована je у Комунистичку партију Југославије, a њена тактика била je прожета задацима о припремању радништва за социјалну револуцију, за уједињење и заједничку борбу пролетаријата из балканско-подунавских земаља. Усвајањем новог Статута учињен je корак напред у централизацији Партије, насупрот покушајима реформиста и опортуниста да раздвоје партијске и синдикалне организације.
18
3. TOK И РЕЗУЛТАТИ ОПШТИНСКИХ ИЗБОРА У МАКЕДОНИЈИ 1920. ГОДИНЕ
С обзиром на недемократски начин избора Привременог представништва и под притиском маса за спровођење избора за Конституанту, после оставке владе Љубе Давидовића и формирања владе Миленка Веснића, одложени су избори за Конституанту и расписани избори за општине 22. августа 1920. године. Тиме су владајућа буржоазија и монархија хтеле да изврше пробно мерење односа снага пред одлучујућу борбу, изборе за Конституанту, од чијег ће исхода зависити коначно државно и друштвено-политичко уређење Југославије, a, по могућству, и да истовремено ојачају своје позиције.
Великосрпски хегемонистички управљачи фаворизовали су у Македонији две своје главне буржоаске партије, Радикалну и Демократску. После формирања Веснићеве владе, државни апарат стављен je у највећој могућој мери у службу Радикалне партије. Насупрот законским забранама, државни чиновници, судије, учитељи и други у Македонији агитовали су за уписивање у поменуте партије, служећи се широком скалом средстава — од демагошких обећања и потплаћивања до фалсификовања гласачких спискова и отворених претњи. Слањем на војну „вежбу“ са избора су уклоњени многи прогресивни и револуционарно расположени млади људи из Македоније. Немајући одраније веза са масама нити, пак, сопствених организација у Македонији, Радикална и Демократска партија, у тежњи да приграбе власт, тражиле су подршку од припадника македонске конзервативне и превртљиве буржоазије; стога су биле спремне на погађања и компромисе са егзархистичким и врховистичким елементима. Због тога што ни једна ни друга партија није признавала постојање македонске нације и зато што су примењивале једнаке методе националне асимилације и угњетавања, македонски народ, у огромној већини, држао се на одстојању од њих. Оваква ситуација била je основ да се појаве замисли о уједињењу свих буржоаских партија и фракција у Македонији пред заједничком опасношћу од победе левичарских идеала и покрета. Неуспех оваквих замисли подстакао je Радикалну партију да ангажује све своје снаге и да 9. августа, непосредно пре избора, постигне споразум са руководиоцима муслиманске организације Џемијет ради заједничког иступања на општинским изборима.
Џемијет, или, како се још називао, Џемијет за заштиту муслиманских права и организација јужних муслимана Краљевине СХС, створио je режим, и то као верско-политичку организацију под руководством реакционарних бегова и бивших феудалних земљопоседника да би се, распаљивањем верске и националне нетрпељивости, одвојиле радне масе турске националности од македонског
19
и осталих југословенских народа. Хоџе и муфтије биле су ангажоване на „убеђивању“ муслимана да гласају за кандидате Радикалне партије и да тиме испуњавају тобожње наредбе из Цариграда. Надлежни органи правили су разне малверзације и сметње при утврђивању кандидатских листа у местима где je постојала опасност и могућност да победе најрадикалније и антирежимске снаге. У многим местима у изборне комисије изабрани су људи за које се унапред знало да ће фалсификовати резултате избора.
Поред радикала (заједно са Џемијетом) и демократа, значајније друштвене групације које су изишле на општинске изборе са својим кандидатима у Македонији били су још комунисти и занатлије. Демократе су у неким градовима Македоније (Скопље, Кавадарци и др.) подржали остаци егзархије и малобројни приврженици Протогерова. Избори су спроведени уз велики терор, махинације и груба фалсификовања. Комунистичка партија оријентисала се на истицање кандидатских листа само за градске општине, док се за села задовољавала само истицањем појединих кандидата за одборнике. Оваква оријентација произлазила je из несагледавања револуционарног потенцијала који се крио у сељаштву и из потцењавања значаја борбе за власт.
Због услова у којима су одржани општински избори 22. августа, радикалски кандидати су, уз помоћ Џемијета и осталих реакционарних елемената, проглашени за изабране одборнике и добили су општинске управе у Скопљу, Битољу и Гостивару. Ha сличан начин демократи су освојили општине у Штипу, Кратову, Тетову, Неготину и Ђевђелији. Комунистичка партија изишла je као победник на изборима општинских управа у Велесу, Куманову, Кавадарцима и у неким селима. Нарочито убедљива била je изборна победа Партије у Велесу, где je она добила 1 285 гласова, док je за демократе гласало 582 бирача, a за радикале само 66. У Куманову кандидати Комунистичке партије добили су 720 гласова, демократи 500 и радикали 280.
Ha енергичне протесте и захтеве, Државни савет био je присиљен да поништи спроведене изборе и да распише нове изборе за општине у Скопљу и Тетову, због примењеног терора и кршења закона. Ha поновним изборима, листа КП у Скопљу добила je 1 617 гласова, удружени радикали, Џемијат и занатлије 1 180 гласова и демократи 391 глас, чиме je и општина главног града Македоније прешла у руке комуниста. Ове победе представљале су значајан успех Партије, која je тада забележила крупна достигнућа, нарочито у Србији, освајајући градске општине у важним политичким, економским и културним центрима: Београд, Нгап, Лесковац, Шабац, Ваљево, Чачак и др.
Освајање општинских управа у Србији и Македонији од стране комуниста изазвало je, с једне стране, велико одушевљење paдних
20
маса, a, с друге стране, огорчени бес властодржаца и реакционарних елемената. За усмеравање делатности комунистичких одборника у општинама, Партија je одржала посебно саветовање 10. и 11. септембра 1920. године и издала je такозвана Практична упутства за рад комунистичких представника у општинама. Ha основу закључака са саветовања и Практичних упутстава, изабрани комунистички представници у општинама радили су у ствари на остваривању задатака из Комуналног програма Партије.
Комунистичке општине у Скопљу, Велесу, Куманову и Кавадарцима, за време свога кратког постојања и деловања, улагале су велике напоре за заштиту и побољшање услова радног становништва, ангажујући се на сузбијању незапослености, глади, скупоће и стамбене кризе, за боље и јевтиније снабдевање становништва прехрамбеним артиклима и огревом, за побољшање школства, здравствене заштите и сл. Интензивна делатност комунистичких општина у Македонији у служби народа и за његову корист, на жалост, трајала je само неколико месеци и прекинута je доношењем злогласне Обзнане.
4. ИЗБОРНА КАМПАЊА У МАКЕДОНИЈИ ЗА УСТАВОТВОРНУ СКУПШТИНУ
Избори за највише представничко тело које je требало да донесе устав и да утврди облик државног и друштвено-економског уређења формиране југословенске државе одлагани су у току две године, све док владајућа класа није стекла убеђење да je постигнуто неопходно међународно признање и унутрашња консолидација државе. Избори за Уставотворну скупштину расписани су за 22. новембар. Да би обезбедили победу на тим изборима, властодршци нису бирали средства. Начелства су, уз помоћ жандармерије и војске, спроводила прогоне комуниста и национално-револуционарних бораца, стварала су разне сметње приликом потврђивања кандидатура, растурала су противничке скупове. У пограничним крајевима Македоније становништву je забрањено да се креће без специјалних дозвола. Права да буду бирани били су лишени припадници несловенских националности у северним областима и у земљама које су до уједињења улазиле у састав бивше Аустро-Угарске монархије, сурово je угушивана слобода скупова и ометани су договори.
Атмосферу у Македонији за време избора за Конституанту карактерисала je национално-политичка обесправљеност народних маса и појачани терор у вези са делатношћу наоружаних чета. Однарођена ВМРО око Тодора Александрова, као оруђе великобугарске политике и реваншизма, служећи се аутономистичким паролама, обећањима и лажима, стварала je наоружане групе
21
из редова декласираних и авантуристичких елемената македонске емиграције у Бугарској и слала их у Македонију за вршење диверзија, атентата и пропаганде за прикључење Македоније Бугарској.
Великосрпској владајућој клики ово je био добар изговор за појачање притиска у Македонији путем одговарајућих државних формација. Међу мрачне терористичке организације, стваране у то време у Краљевини СХС, убраја се и Савез добровољаца, који je сакупљао младе људе (20—25 година) за комитске чете. Kao најглавнији задатак ових чета истицана je борба против „бугаризма, аутономизма и комунизма“, које су тадашњи властодршци сматрали подједнаким злом за државу и поредак и стављали су их у један кош. У току изборне кампање поменуте чете и покретна одељења гонила су „непожељне“ агитаторе, претресала су, хапсила и батинала, нарочито по селима.
Ha изборима за Уставотворну скупштину у Македонији су истакле своје кандидатске листе Радикална, Демократска и Комунистичка партија, муслиманска организација Џемијет, Републиканска партија и Демократска муслиманска лига. Осталих 18 партија и организација, које су у осталим југословенским земљама изишле на изборе, у Македонији нису успеле да истакну своје кандидатске листе јер нису биле у могућности да нађу минимални број предлагача и присталица. Да би завеле масе, Радикална и Демократска партија лицемерно су изјављивале да се слажу са давањем аутономије Македонији. Демократи су ступили у везу и преговарали са македонским емигрантским круговима о враћању Македонаца из Бугарске, о постављању у државну службу македонских интелектуалаца који би се вратили, као и о толерисању „локалног дијалекта“ у јавној употреби.
Овакве махинације прозрели су комунисти у Македонији, који су истовремено водили борбу на два фронта и настојали су да онемогуће све комитске акције у Македонији, као и претварање македонског народа у помоћно оруђе хегемонистичких и реакционарних тежњи; они су се залагали за истинску солидарност македонског народа са „југословенским народима у њиховој борби за ослобођење радних маса од капиталистичке владавине, ступајући под заставу КПЈ“. Масовни терор државно-полицијског апарата за време изборне кампање пратиле су разне малверзације, фалсификати и корупција, као и позивање становника у осетљивим и „несигурним" подручјима на војну вежбу.
Поред разних насиља и злоупотреба властодржаца, избори за Уставотворну скупштину показали су да je већина становништва Македоније одлучно одбацила буржоаске партије, јер je сагледала њихове експлоататорске, национално-угњетачке тежње и њихову реакционарну суштину. Од 105 000 бирача на изборима за Конституанту, гласови у Македонији били су овако распоређени:
22
Комунистичка партија Југославије — 40 201, Демократска партија — 30 379, Радикална — 10 702, Џемијет — 18 528 и Републиканска партија и Демократска муслиманска лига — укупно око 6 000 гласова. Већина посланика, који су изабрани у Македонији као кандидати буржоаских партија, по пореклу нису били Македонци, или су припадали категорији „заслужних националних радника“, затим „солунци", комите и однарођени елементи који су се ставили у службу денационализације македонског народа.
Ha основу резултата гласања и према постојећем изборном систему, посланичке мандате у Македонији добиле су следеће партије: КПЈ — 15 мандата, Демократска партија — 11, Радикална — 2 и Џемијет — 5 мандата. Значи, преко две петине (38%) свих гласова у Македонији дато je кандидатима КПЈ и она je добила највећи број посланичких мандата. Изборна победа КПЈ у Македонији била je велика, како у поређењу са резултатима буржоаских партија и организација у Македонији тако и с обзиром на укупни број добијених мандата КПЈ у целој Југославији. Од укупно изабраних 59 посланика на листи КПЈ у целој држави, 15 посланика (односно преко једне четвртине) изабрано je у Македонији, и то: по три посланика у скопском, битољском и кумановском изборном округу, по два посланика у тиквешком и брегаљничком изборном округу и по један посланик у тетовском и охридском изборном округу.
Изборни пораз грађанских партија у Македонији био je истинско изненађење за буржоазију и изазвао je њен бес и још реакционарнији курс. Он означава крах и одбацивање буржоаске политике од широких слојева становништва у Македонији. С друге стране, успех Партије у Македонији углавном je резултат чињенице што je Партија била и остала једина друштвено-политичка снага у земљи, снага која се искрено борила за решавање питања југословенских трудбеника и народа и што je била најдоследнији противник омраженог буржоаско-монархистичког режима. Македонски народ je схватио да се Партија упорно бори против експлоататорско-угњетачке политике, за истинска демократска и социјална права и слободе. Систем националног угњетавања, одлагање аграрне реформе и спровођења колонизације, као и даље заоштравање економско-социјалних супротности чинили су стање у Македонији крајње тешким. Овакав сплет околности утицао je на оријентисање маса улево, на њихово свесно укључивање у политику КПЈ за извојевање истинских националних и социјалних слобода и права македонског и осталих југословенских народа и мањина путем револуционарне борбе. Гласање великог дела македонског народа за кандидате Партије представљало je уједно и плебисцитарно изјашњавање за темељно преуређење државе и за стварање новог друштвено-економског уређења без класне експлоатације и националног угњетавања.
23
5. ДОНОШЕЊЕ ОБЗНАНЕ И ВИДОВДАНСКОГ УСТАВА
У почетку рада Уставотворне скупштине (12. децембра 1920) комунистички посланици су одбили да положе заклетву краљу да се тај њихов акт не би схватио као аутоматско саглашавање са постојећим обликом државног уређења Краљевине СХС пре доношења устава. Династија Карађорђевића и великосрпска буржоазија, да би обезбедиле своју власт и хегемонију, ангажовале су све расположиве снаге да државни систем буде монархија, a њено унутрашње уређење да буде централистичко.
Београдски владајући кругови видели су да je незадовољство народних маса добило застрашујуће размере и да револуционарно врење трудбеника, изражено у сукобима штрајкача — рудара у Босни и Словенији (крајем децембра 1920. године) са војском, жандармеријом и погромашком „народном гардом“, озбиљно потреса и угрожава темеље постојећег режима и система. Суочени са непосредним избијањем генералног штрајка у целој земљи и у жељи да нанесу смртни ударац првенствено КПЈ, они су на брзину, по испробаном рецепту контрареволуционарног препада, у ноћи између 29. и 30. децембра 1920. године, ставили КПЈ ван закона, затворили су комунистичке и синдикалне организације и домове, обуставили њихова издања и конфисковали архиве и новчана средства, a за комунистичке пропагандисте и организаторе предвидели драстичне казне.
Владајућа буржоазија усудила се и спровела злогласну Обзнану тактиком придобијања или бар пасивизирања буржоазија осталих југословенских народа, које су, да би одбраниле своје егоистичке класне интересе, заборављале међусобне разлике и трења и уједињавале се у борби против радничког покрета и најпрогресивнијих револуционарних елемената. С друге стране, и сплашњавање револуционарног одушевљења, које je наступило после угушивања револуција у Мађарској и Немачкој, уливало je више поуздања реакционарним властодршцима да пређу у одлучујући напад на цео југословенски раднички покрет.
Обзнана je потпуно и једино била усмерена против Партије и њом je владајућа буржоазија успела осетно да осакати раднички покрет у земљи. Томе je доприносила и неспособност партијског руководства да искористи револуционарну ситуацију у Југославији, као и борбену спремност и иницијативу народних маса. Опортунистички ставови у вези са неким основним питањима партијске политике у највећој мери су допринели да се пропусти повољна ситуација за ефикаснију револуционарну борбу. У том погледу веома су негативно утицала застрањивања у вези са националним и аграрним питањем, за чије су правилно решавање животно били заинтересовани југословенски народи и националности, a пре свега сељаштво. Они су показали да сагледавају
24
прави значај национално-ослободилачких покрета угњетених и обесправљених народа, као резерве социјалистичке револуције.
Од Конгреса уједињења до Обзнане Партија није имала курс оружаног устанка, револуције, ограничавајући се на мирна, легална средства борбе због неиживљених парламентарних илузија. To je био знак претеране вере у то да ће владајућа класа, у условима заоштрене револуционарне ситуације, респектовати сопствене, постојеће буржоаске законе. Оваква неоправдана веровања, смањена будност и демобилисаност произлазили су из схватања да ће се мирнодопским средствима парламентарне борбе буржоазија постепено истискивати са командних позиција у државном апарату, a да се при томе истовремено не отсеку снага и моћ корена економике. У сваком случају, велика одговорност и кривица пада на оне факторе и личности које су пропустиле да искористе створену револуционарну ситуацију у земљи, оптерећену најоштријим супротностима, и које су оставиле југословенски раднички покрет да неприпремљен дочека препад реакције.
Последице дејства Обзнане биле су нарочито тешке у Македонији зато што je стављањем Партије ван закона одстрањена главна и јединствено организована друштвено-политичка снага која je имала корене у масама и која je заступала њихове битне интересе и захтеве. Због тога, преласком Партије у илегалност, много je осиромашио јавни политички живот у Вардарској Македонији. Тиме су у исто време до крајњих граница смањене могућности да се демаскирају насиља и пљачке у Македонији. Такође je онемогућена одбрана оеновних људских и грађанских права широких слојева становништва Македоније, без обзира на њихову верску и националну припадност, што je тако храбро и доследно вршила Партија преко штампе, на јавним скуповима, у Парламенту итд.
Пошто су Обзнаном обезглавили и натерали КПЈ у дубоку илегалност, то јест пошто су успели да привремено сузбију најреволуционарнију друштвену снагу у земљи и свог најопаснијег противника, београдски властодршци су у првој половини 1921. године били потпуно ангажовани у припремама за доношење реакционарног устава државе. Они се и сада ослањају на разне партије и организације, чијом помоћи су хтели да обезбеде хегемонију великосрпске буржоазије и да појачају позиције монархије. Овакве намере посебно нису одговарале интересима и тежњама економски развијеније и културно уздигнутије хрватске и словеначке буржоазије. Због тога je у Уставотворној скупштини разматрано неколико пројеката устава, a предмет разматрања за коначно решавање био je предлог који je припремила и донела влада Николе Пашића.
Великосрпски хегемонисти су и сада настојали да се на брзину донесе устав. Да би обезбедила гласове за свој пројекат, влада
25
je ступила у цењкања и споразуме са руководиоцима обеју муслиманских организација о томе да њихови посланици у Скупштини гласају за владин предлог. Посланици Џемијета из Македоније, у жељи да што више искористе овај моменат, на завршетку рада Уставног одбора, поставили су влади пооштрене захтеве у вези са „регулисањем“ аграрног питања у Македонији. Своје учешће у гласању за владин предлог они су условили добијањем тражених уступака.
Влада je на крају прихватила ове захтеве и обавезала се да из државне касе плати агама и беговима новчану накнаду за њихова имања — земљиште које се нашло под ударом аграрне реформе, као и да им остави довољно парцела за сопствено коришћење. „Купљеним“ гласовима од југословенске муслиманске организације и од Џемијета, 28. јуна 1921. године, на Видовдан, донет je први устав југословенске државе, назван Видовданским уставом, према датуму његовог изгласавања у Уставотворној скупштини. За устав je гласало 223 посланика од 419, колико je износио укупни број посланика у Конституанти. Четрнаест посланика југословенске муслиманске организације и Џемијета превагли су и својим гласовима су одиграли пресудну и кобну улогу. Без њихових гласова не би могао бити прихваћен устав у Скупштини према поднетом предлогу владе.
Видовдански устав je санкционисао капиталистички друштвено-економски систем у држави, монархистички облик њеног уређења и централистичку владавину. Монопол на политичку власт омогућио je великосрпској буржоазији да наметне своју хегемонију, иако je у економском погледу заостајала иза хрватске и словеначке буржоазије. За престиж великосрпске буржоазије били су неопходни централизам и „интегрално“ југословенство, као званична идеологија.
Претварање Југославије у централистичку државу истовремено je, код лакомих на власт буржоазија осталих југословенских народа, изазвало антицентралистичка расположења и захтеве за преуређење државе. Ови захтеви одмах су ушли у основ и програмска начела тада насталих аутономистичких, федералистичких, конфедералистичких и сличних покрета, струја и схватања, на чије су формирање утицали и спољни догађаји и фактори. Све то уједно била je природна реакција напора владајуће класе да нађе доказе и оправдања државног централизма изношењем становишта такозваног југословенског унитаризма и признавање само једне нације у држави са три имена (српска, хрватска и словеначка).
Још пре доношења Видовданског устава постављани су предлози и захтеви о давању покрајинске самоуправе Македонији. Таква мишљења и захтеве заступали су не само функционери КПЈ већ и многи грађански политичари — македонски, српски,
26
хрватски и други. Некима од њих ови захтеви су служили као демагошки маневри којима би привукли македонске гласаче на изборе, али било je и грађанских политичара који су се искрено залагали за аутономију Македоније. Непосредно пре изгласавања Видовданског устава, широки публицитет добио je захтев Марка Цемовића да се формира покрајинска влада за Македонију, по угледу на сличне владе у осталим југословенским земљама (Хрватска, Словенија и сл.), то јест да Македонија постане аутономна покрајина у Краљевини СХС. Радикали и остали поборници унитаристичког уређења државе нису хтели ни да чују о таквим пројектима, изјављујући да Македонија и „према историји и према природи свога положаја ... може бити само и једино директно под управом београдске владе“.
Ускогрудост и заслепљеност хегемонистичке буржоазије изразиле су се свом безобзирношћу нарочито према Македонцима, који су потпуно игнорисани као посебна јужнословенска нација и по налогу државних органа третирани као „истински“, „стари“ Срби, саставни део српске нације. Да би се разбила привредно-политичка компактност југословенских земаља и нација, на основу Видовданског устава извршена je нова административна подела државне територије. Подела није спроведена према националним и привредним целинама територијалних подручја, или на основу других сличних критеријума, већ, напротив, она je спроведена на основу природно-географских, регионалних и других таквих критеријума; због тога су од територије целе Југославије формиране 33 административне области, жупаније. Поменута административна подела била je усмерена на расцепканост и слабљење несрпских нација и мањина и представљала je у извесном смислу оживљавање феудалног партикуларизма. Ha територији Македоније формиране су три административне области (Жупаније): скопска, битољска и брегалничка жупанија, са седиштима у Скопљу, Битољу и Штипу.
Централистичко уређење Југославије, после доношења Видовданског устава, коначно je за дуже време онемогућило остварење дугогодишњих тежњи и идеала југословенских народа да живе уједињени у истој државној заједници као заиста слободне и равноправне нације. У нарочито тежак положај запао je македонски народ, који je већ пре тога био подељен између три балканске државе, a у Југославији, као и у Грчкој и Бугарској, биле су му ускраћене могућности и права на слободни национални живот и развитак.
27
Глава II. — Привредни и политичко-просветни живот у Вардарској Македонији од Видовданског устава до шестојануарске диктатуре
1. АГРАРНА РЕФОРМА, КОЛОНИЗАЦИЈА И СТАЊЕ У ПОЉОПРИВРЕДИ
После октобарске социјалистичке револуције и завршетка светског империјaлистичког рата, Европа je постала поприште великих привредних пертурбација, које су још више продубљивале супротности у капиталистичком свету. Тешким обавезама, наметнутим Немачкој за плаћање репарација и политиком победника, којом je немачка привреда руинирана и потчињена силама Антанте, нанете су осетне штете целокупној европској привреди, која je бројним нитима била повезана са немачком индустријом и трговином. Услед формирања нових држава и померања државних граница сагласно са закљученим мировним уговорима, настале су у Европи, a нарочито на Балкану, велике миграције становништва и прекид или отежавање дотадашњих веза са сировинским подручјима и тржиштима.
Подела Македоније између балканских држава разбила ју je као привредну целину, што je имало далекосежне последице за привредни живот и развитак Македоније. Посебно, привреда Вардарске Македоније, веома ослабљена у току светског рата, суочена je са многим тешкоћама у Југославији, које су произлазиле из ниског степена производних снага и слабе конкурентске способности како сеоске тако и градске привреде Македоније. Економски развијеније северозападне земље и покрајине Југославије, својом индустријом и модернијом пољопривредом ефикасно потискују производе македонске привреде на југословенском тржишту.
28
Превођење светске капиталистичке привреде на мирнодопски колосек било je пропраћено потресима и застојима, који су 1920. и 1921. године добили карактер праве, иако краткотрајне, економске кризе. Ова криза, која je захватила индустрију САД, Енглеске, Јапана и неких других капиталистичких земаља, тих година се није јаче одразила у Југославији. Обнова разорене привреде, стварање пространог југословенског тржишта и други моменти утицали су на то да се у Југославији осети оскудица индустријске робе и да у њој не постоји хиперпродукција индустрије.
Насупрот томе, сеоска привреда Југославије дошла je под удар аграрне кризе у свету 1920—1921. године. Томе су допринели и нерешени аграрно-производни односи, као и ниски проценат обрадиве земље. Године 1920. обрађивано je мање од две трећине (6 129 466 хектара) целокупне продуктивне земље (9 933 665 хектара). Kao последица аграрне кризе, жетва жита 1922. године je омањена у поређењу са жетвом из 1921. године. Пољопривреда Југославије страдала je због недовољне примене модерне агротехнике, због ниске продуктивности и остатака натуралног привређивања.
Положај сељаштва у Вардарској Македонији у овим годинама био je врло тежак, и то услед недостатка земље, конкуренције пољопривредних производа развијенијих југословенских крајева, као и због неправди у вези са аграрном реформом. После проглашења „Прелазних одредаба" ... у Закону о припреми аграрне реформе, 1920. године, настојало се да се у Македонији спречи уступање беговске земље сељацима који су je обрађивали и да се тај земљишни фонд задржи за спровођење колонизације, то јест за додељивање колонистима који ће се доселити из других крајева Југославије. To се, уосталом, врло јасно видело у Закону о колонизацији, донетом 1922. године. Разним законима, одлукама, упутствима и другим државним мерама одлагало се спровођење аграрне реформе у Македонији, што се условљавало и повезивало са колонизацијом, чији je основни циљ био денационализација и асимилација македонског народа.
Да би се остварили ови задаци, водило се рачуна о томе да се досељавају у Македонију и добијају земљу првенствено „национално заслужни“ и „испитани елементи“, као добровољци у ратовима („солунци", четници, граничари, финансијски чиновници, оптанти, избеглице и сл.), који ће верно служити режиму и утицати на посрбљавање македонског становништва. За успешније и брже колонизовање, држава je давала многе привилегије и олакшице колонистима: земљу, бесплатан пренос и грађевински материјал, коришћење утрина за пашу, ослобађање царина, пореза и локалних дажбина. За финансирање колонизације обезбеђивано je све више средстава из државног буџета и зајма (Blair), који су у знатној мери били намењени Македонији. Док je за
29
колонизацију у 1921. години било одобрено шест милиона тадашњих динара, већ буџетске 1922/1923. године тај износ je повећан за скоро четири пута.
Колонизација на територији Македоније била je нарочито интензивна у првих четири — пет година. Србијанске буржоаске партије и државна власт, ради што масовнијег досељавања колониста у Македонију, служиле су се најпривлачнијим обећањима и преварама, представљајући Македонију као „пољопривредни Елдорадо“, са неизмерним слободним комплексима најплодније земље. Због тога што се колонизација вршила без претходних проучавања, без стручних кадрова и јасних планова, колонистичка насеља су формирана у пустим, безводним крајевима, са неповољном климом, где je косила маларија.
Таква насеља нарочито брзо су се распадала у овчепољском крају. Тако je насеље Нова Батања, које je 1925. године имало 163 колонистичке породице, слало на 18 породица 1928. године, a од 178 колонистичких породица у насељу Ерџелија 56 се вратило у своја родна места до 1926. године. До 1929. године насељено je укупно 2 418 колонистичких породица на подручјима аграрних повереништава са седиштима: Скопље — 1 274; Кавадарци — 487; Штип — 452 и Битољ 205 породица. Према другим подацима, број колонизованих домаћинстава, закључно са 1928. годином, износио je 6 377; њима je дато 63 839 хектара земље.
Колонизација je спровођена у долини Вардара и у другим равницама Македоније, при чему су властодршци из посебних разлога настојали да се колонизује гранични појас према Бугарској. С обзиром на општу заосталост македонског села и на преовлађивање ситног поседа (више десетина хиљада сеоских домаћинстава није имало ни по 2 хектара земље), у Македонији није постојао вишак, већ глад за земљом. Већи део земљишног фонда за спровођење аграрне реформе (52,44%). уместо да се подели македонским сељацима, дат je доведеним колонистима, жандармима, четницима и сл.
Због корумпираности и дискриминаторске политике коју су водили органи аграрне реформе — дирекција, уреди, повереници и комисије — према домородачким земљорадницима, македонски аграрни интересенти добили су једва 39,55% од укупног аграрног фонда, и то средње по 3,44 хектара, док су колонисти добили у просеку нешто изнад 15 хектара, и то земљу са већим бонитетом и бољим положајем места. С друге стране, да би се унео раздор међу сељаке Македонце, као важан услов за додељивање земље македонским сељацима, узимани су такозвани „доприноси“, „заслуге за српство" и доказана лојалност према постојећем државном уређењу и династији.
Спровођење колонизације и аграрне реформе, с обзиром на методе и циљеве, негативно се одразило на сеоску привреду у
30
Македонији. To се потенцирало и одуговлачењем решења питања власништва земље коју су обрађивале чифчије. Владајући кругови само су компликовали то питање и отежавали његово решење да би држали чифчије у сталном ишчекивању и покорности. Овакво стање утицало je на таложење незадовољства код македонског сиромашног сељаштва, док су аграрна пренасељеност и немогућност привреде да апсорбује вишак радне снаге са села били разлог да у печалбу оде велики број људи (чак и по 50 000) ван Македоније.
Укупна обрадива површина Вардарске Македоније 1921. године ценила се на 335 712 ha, од којих je тада житом сејано 250 500 ha или 80,38% од целокупне обрадиве земље. Високо учешће житних култура у пољопривреди Македоније задржало се наредних година скоро на истом нивоу, a у периоду од 1925—1928. године мало се смањило (79,1%). Највише je гајена пшеница, кукуруз и јечам, a њихови приноси били су међу најнижим у Европи због примитивног начина обраде.
За разлику од прилика у време светског рата, када су индустријске културе опале на рачун производње прехрамбених артикала, после рата je све више јачала производња дувана, памука и осталих индустријских култура. Године 1921. индустријске културе су захватале 8 900 ha, 1924. године достигле су 13 600 ha, a 1929. године 15 500 ha. Од индустријских култура на првом месту био je дуван, чија je производња, као последица пораста цена 1924. године, повећана за два пута у поређењу са 1921. годином. Међутим, већ 1925. године, смањене су обрадиве површине и производња услед заоштравања режима за дуванску производњу и услед смањења цена.
У неким годинама овог периода (1925/28) мак je у Вардарској Македонији заузимао чак и прво место по величини обрадиве површине, то јест 46,3% од укупне површине под индустријским културама. Мак je гајен нарочито за добијање опијума, као примарни производ, тако да je 1928. године са макових поља у Македонији сакупљено око 108 тона катрана. Повољна цена опијума, 800 — 1 000 динара за један килограм, стимулативно je деловала на развитак производње мака у Македонији све до избијања светске економске кризе.
Иначе, производња мака у Македонији много je зависила од осцилација цена на светском тржишту, где су господарили међународни картели фармацеутске индустрије. Производња мака, с друге стране, била je условљена низом међународних споразума и конвенција да би се употреба опијума искључиво ограничила у медицинске сврхе. Због краткотрајности сезоне, у берби мака запошљаване су групе радника и сиромашнијих занатлија под разним условима плаћања.
31
У првој деценији постојања Југославије производња памука у Македонији углавном je стагнирала, без неких осетнијих промена. Разлог за то била je околност што за потребе текстилне индустрије у Приморској Македонији, после раздвајања државном границом, као сировина није коришћен памук из Повардарја и из северних делова Македоније.
Остале индустријске културе у Македонији, као сусам, сунцокрет, лан, конопља, уљна репа и др., имале су мањи значај. Од повртарских култура највише су били заступљени пасуљ и кромпир, док je сточном храном 1921. године било засејано само 4 469 ha, од чега више грахорице. Воћарство се све више ширило, и то пре свега у познатим производним рејонима: Преспа, Полог, Малешево. После светског рата у Македонији je виноградарство осетно опало, углавном као последица филоксере. Од 10 588 ha, колико су износиле површине под виноградима 1921. године, следеће, 1922. године, оне су смањене на 7 318 ha, a у годинама 1925/28. просек површина под виноградима износио je 5 482 ha. Много и брзо je опадала домаћа лоза, a насупрот томе повећавао се број винограда на америчкој подлози.
Пољопривреда Македоније у то време одликовала се снажним елементима и формама натуралног привређивења и великом техничком заосталошћу. Дрвено рало и плуг били су основна оруђа за рад, док je модернијих пољопривредних машина било само на неким већим поседима. Земља je, углавном, обрађивана људском радном снагом и недовољним бројем радне стоке. У Македонији су преовладавали сиромашни сељаци и ситни посед, који су тешко егзистирали у условима конкуренције и развијенијих пољопривредних рејона у Југославији и у условима неспречаваног увоза јевтиних пољопривредно-сточарских производа из најразвијенијих капиталистичких земаља. Македонском сељаштву били су недоступни повољни кредити, због чега није било у стању да се снабдева потребним пољопривредним инвентаром.
2. РАЗВИТАК ИНДУСТРИЈЕ, БАНКАРСТВА, САОБРАЋАЈА И ЗАНАТСТВА
Последица укључења Вардарске Македоније у оквир Краљевине СХС било je прилагођавање и усмеравање њене привреде у правцу капиталистичког развитка. После рата, на територији Вардарске Македоније остало je 16 индустријских предузећа. Под утицајем нових друштвено-економских услова и после консолидације од ратних разарања и исцрпљености, a пошто су се путем трговине и другим привредним делатностима акумулирала потребна средства, почеле су ницати нове фабрике у овом делу Македоније. Због недостатка капитала и због привредне дискриминације
32
Првомајска прослава, Скопље, 1923. године
-----------------
и политичке запостављености македонске буржоазије, домаћи привредници нису били у стању, a и уздржавали су се, да улажу већа средства за оснивање и подизање индустријских предузећа.
Од укупно 27 таквих предузећа, која су настала у Вардарској Македонији 1925. године, 11 je било државних, a од осталих 16 предузећа 7 je било својина српских и чешких капиталиста. У наредних пет година прорадило je 25 нових предузећа, од којих су, преко две трећине, биле мале електроцентрале и објекти прехрамбене индустрије. Већина од њих (72%) било je подигнуто уз учешће домаћег капитала, што je био знак веће заинтересованости и могућности македонских капиталиста да инвестирају у индустрију. Повољни услови за развитак индустрије настали су у ово време релативног просперитета и под утицајем и дејством измењеног царинског режима за заштиту и унапређење домаће индустрије. Због тога je у овом периоду повећано запошљавање радне снаге у индустрији.
Међутим, уопште узевши, све до избијања велике светске кризе, индустрија се у Македонији споро ширила. У томе je имала одређену улогу и околност што постојећа сировинска база у земљи није била довољно искоришћена и што je умногоме зависила од увоза сировина и полуфабриката. Још недовољно развијени саобраћај отежавао je снабдевање индустријских предузећа сировинама из удаљенијих крајева Македоније, a он je био и сметња успешнијем пласирању производа тадашње македонске индустрије на домаћем тржишту. У раздобљу од 1918 — 1929. године Железничка мрежа у Македонији се проширила, 1926. године, само изградњом крака Велес — Штип — Кочани, чија je дужина износила 85,3 километара.
Привредне промене и потребе у вези са ширењем капитализма после светског рата условиле су стварање нових и модерних новчано-кредитних установа у Македонији. За оживљавање и финансирање производње, трговине и саобраћаја, и после доношења државног Закона о правној ликвидацији стања створеног ратом (21. VI 1920), почеле су се отварати банке и штедионице у Вардарској Македонији. Упоредо са филијалама српских банака које су већ постојале у Скопљу и Битољу (филијале Народне банке, Београдске задруге, Земаљске банке и Француско-српске банке), 1920. године почеле су да раде Трговачко-индустријска банка „Вардар“ у Скопљу, са капиталом од 3 милиона динара, и Брегалничка банка у Штипу, са капиталом од 1,5 милион динара.
Повољни услови за обављање разних банкарских послова омогућили су да се већ 1922. године оснују следеће банке у Македонији: Привредна банка за Јужну Србију — у Скопљу, Битољска банка, Велешка банка, Ђевђелијска банка, Тетовска трговачко-индустријска банка и Охридска банка. Исте године банка
33
„Вардар“ и друге две скопске банке успеле су да осетно повећају свој основни капитал. Kao последица заинтересованости и продирања српског банкарског капитала, 1923. године основан je крупнији новчани завод — банка „Стара Србија“, у коју су уложиле капитал српске банке из Призрена, Пећи, Приштине, Урошевца, Вучитрна, Косовске Митровице и Гњилана.
Године 1925. формирана je банка локалног значаја — „Јужна Србија", са седиштем у Велесу и са капиталом од милион динара. За подстицање производње свиле и пиринча, то јест за кредитирање одговарајућих привредних грана, 1926. године основана je Свиларска банка у Струмици и Виничка кредитна банка. Наредне године, на захтев привредника, поштанска штедионица отворила je своје филијале у Скопљу да би олакшала новчани промет уз помоћ чековних рачуна. Године 1928. формирана je Кумановска извозна и прометна банка, са капиталом од 2 милиона динара, док je 1929. године отворена такође само једна банка — Охридска привредна банка.
Додељивањем кредита за изградшу и пољопривреду највише се бавила филијала Државне хипотекарне банке у Скопљу, затим Савез аграрних заједница и Обласна задруга за пољопривредни кредит у Скопљу. По величини пласмана истакнуто место имала je Државна хипотекарна банка, односно њена филијала, која je давала углавном хипотекарне кредите и комуналне зајмове. Зајмове су добијале, углавном, градске општине, које су гарантовале својим приходима, односно прирезима. Хипотекарне кредите узимали су у највећој мери трговци и богатији грађани, користећи их нарочито за зидање кућа, с обзиром на то да су кирије биле веома високе.
Савез аграрних заједница за Јужну Србију, створен за кредитирање колониста 1922. године средствима Министарства аграрне реформе, није био у стању да задовољи потребе колониста. Савез je имао велике штете од финансирања колонизације у местима и насељима која су досељеници напуштали (Батања и др.). С обзиром на то да je циљ Савеза био да кредитира колонизовање досељеника, македонски сељаци нису добијали кредите од њега.
Обласна задруга за пољопривредни кредит није располагала крупним средствима и додељивала je углавном краткорочне зајмове, за које je тражила солидарне гаранције. Због ове околности, македонски сељаци, који су имали највећу потребу за кредитима, тада нису могли да добију јевтине и повољне зајмове и били су остављени на милост и немилост лихварима.
До избијања велике светске економске кризе банке створене у Македонији посредовале су и обављале разне послове, везане за трговину, грађевинарство, индустрију и саобраћај, остварујући крупне зараде. Акционари приватних банака у већини су били српски трговци и индустријалци. Већина локалних банака имала
34
je скроман капитал и у свом пословању сусретале су ere са бирократским и другим сметњама. Банкарство у Македонији у ово време уопште није достигло крупну концентрацију и имало je упадљива национално-политичка обележја.
Занатство, које je у блиској прошлости представљало значајну привредну грану Македоније, у годинама после првог светског рата убрзано je опадало. Занатска привреда била je концентрисана претежно у градовима, чије je становништво 1921. године износило 27,2% од укупног становништва Македоније у оквиру југословенске државе. Мењање економске структуре Македоније, као заостале и капиталистички неразвијене земље за време привредног циклуса од 1923 — 1929. године и њено укључивање у југословенско тржиште, изложило je македонско занатство ударима конкуренције индустријске производње развијенијих југословенских земаља и покрајина. Производна техника у занатству остала je примитивна и неизмењена, с обзиром на то да за снабдевање модернијим средствима рада и већим количинама јевтиних сировина није било расположивог новца и кредита.
Механизација у области текстилне производње и промена укуса и начина облачења утицала je на деградирање и ограничавање неких заната (као, на пример, терзијског, гајтанџијског, мутавџијског и сл.) на производњу за веома сужени круг купаца. Нарочито су много страдале обућарске занатлије услед конкуренције фабричких артикала који су уношени у Македонију. У немогућности да обезбеде егзистенцију као самостални робни произвођачи, многе занатлије биле су присиљене да траже допунске изворе прихода у обрађивању земље (индустријске културе, виногради) или као пољопривредни најамни радници у сезони бербе мака, памука, грожђа и сл. Раслојавање и осиромашење великог дела македонских занатлија често се завршавало затварањем њихових дућана и повећањем незапослености у градовима. Због тога што je пауперизација занатлија настајала пре свега као резултат конкуренције северних и западних индустријски развијених подручја Југославије, она je добијала и одговарајућу национално-политичку и класну боју.
3. ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ, ПОКРЕТИ И СТРУЈЕ У ВАРДАРСКОЈ МАКЕДОНИЈИ
После Обзнане и наметања централистичког уређења у Југославији, још више су се погоршали и заоштрили друштвено-политички услови у Македонији. Обезглављивање и уклањање КП са јавне политичке сцене, као и дезоријентација маса која je наступила после тога помогли су да српске грађанске партије претворе Македонију у своју политичку арену. Антирежимски
35
расположени Македонци оријентисали су се нарочито према Демократској партији, која je дуго била у опозицији, a други појединци постајали су оруђе михаиловистичке ВМРО.
Демократи, као и радикали, две најважније политичке партије коje су дејствовале у Македонији до шестојануарске диктатуре, ни по чему битном нису се разликовали у односу и политици према македонском народу. Било да су биле на власти или у опозицији, обе партије, прожете великосрпским хегемонизмом, нису признавале македонском народу националну индивидуалност и свим снагама су радиле на његовом однарођавању и посрбљавању. Народна радикална партија, која je дограбила власт, спроводила je политику свестране дискриминације према македонском народу и она се ослањала на реакционарне муслиманске прваке (бегове и хоџе). За време избора, пак, нарочито у првим годинама, она je често прибегавала и „услугама" егзархијских елемената, као и елемената однарођене ВМРО.
Југословенска демократска партија трудила се да добије упориште нарочито код македонске трговачке буржоазије, која je, да би успешно обављала своје трговачке послове, хтела да се приближи власти да би добила олакшице и привилегије. Отцепљена фракција партије, која се касније оформила у посебну „самосталну демократску партију“, није успела да пусти корене у Македонији. Југословенска демократска партија, коју je предводио Љуба Давидовић, више се интересовала о Македонији. Међутим, ни Народна радикална партија ни Југословенска демократска партија нису успеле да добију поверење народних маса у Македонији, које су увиделе да су лидери ових партија, да би обезбедили посланичке и министарске фотеље, били спремни на свакојака изборна цењкања и комбинације.
Руководства највећих српских грађанских партија најбескрупулозније су наметала своје кандидате у Македонији, сужавајући све више број кандидата за посланике из редова македонског становништва. Главне грађанске партије које су дејствовале у Македонији — Радикална, Демократска и Џемијет — на посланичким изборима који су одржани 18. марта 1923. године за кандидате су истицале мање Македонаца, и то углавном као заменике. Носилац кандидатске листе Радикалне партије за скопски округ био je тадашњи министар саобраћаја београдске владе Велизар Јанковић. Кандидати Џемијета били су реакционарне аге и бегови (Ћенан Зија, Ћемал-бег, Хусни-бег, Мармут-бег и др.), који су се лако споразумевали са властодршцима и спроводили режимску политику.
Демократска партија у неким изборним окрузима Македоније иступила je са две листе и са кандидатима који већим делом такође нису били македонског порекла. Ha изборима je учествовала
36
тек основана Независна радничка партија Југославије (НРПЈ), коja je, и поред тога што су je власти ометале на разне начине, у скопском округу истакла своју кандидатску листу са бившим комунистичким послаником Душаном Цекићим. Ha овим изборима било je изабрано укупно 24 посланика из битољског, брегалничког, кумановског, охридског, скопског, тетовског и тиквешког изборног округа, од којих 9 радикала, 9 демократа и 6 припадника Џемијета. Већи део ових посланика нису били Македонци.
Ha изборима 1924. године као кандидати ових партија у Македонији такође су изабрани осам Срба и шест Македонаца. Ha изборима наредне године тај однос je постао још неповољнији за Македонце, од којих je само четири ушло у београдску Народну скупштину, према 17 Срба. Две године касније, то јест на изборима 1927. године, из Македоније je за Скупштину изабрано 20 Срба и два Македонца. При томе треба имати у виду да су за посланике у Народној скупштини српске грађанске партије кандидовале само оне Македонце који су постали верне слуге режима и који су спроводили великосрпску хегемонистичку политику.
Све до 1925. године у Македонији je дејствовала реакционарна верско-политичка организација Џемијет, коју je створила Радикална партија да би Турке и Албанце одвојила од широких слојева македонског народа и да би их користила као оруђа великодржавне политике. Руководиоци Џемијета (Рифат, Тушид, Ћенан Зија, Ферат-бег Драгу и др.) гледали су да извуку што већу корист за себе, то јест да пгго скупље наплате своју подршку великосрпским партијама. Нарочито у току 1921/1922. године и касније они су гледали да аграрна реформа и колонизација у Македонији што мање погоде интересе ara и бегова. Пошто су владајућа буржоазија и монархија престале да се осећају угроженим, после угушивања револуционарних врења маса, Џемијет je 1925. године растурила иста сила која га je и створила — државна власт. Тиме je престала да постоји једина грађанска политичка партија у Македонији, која je формирана на територији Македоније и у којој je учествовао део локалног становништва, иако само муслиманско.
4. КОМИТСКЕ АКЦИЈЕ И ТЕРОР У ВАРДАРСКОЈ МАКЕДОНИЈИ
После Обзнане и у време доношења Видовданског устава, у Македонији je појачана делатност и пропаганда врховистичких елемената од стране ВМРО. Ти елементи повећали су свој утицај код једног дела македонске емиграције у Бугарској, нарочито откако се нису остварила очекивања функционера раније ВМРО
37
— Ђорче Петрова, Дима Хаџидимова, Петра Попарсова и других, који су се сакупили и конституисали у Привремено представништво Уједињене бивше унутрашње револуционарне организације.
Преко овог Представништва они су хтели да раде на придобијању јавног мнења у свету за формирање самосталне државе македонског народа. Истовремено су наглашавали да „идеју о аутономији Македоније“ сматрају „потпуно самосталном и савршено независном од оне за присаједињење и уједињење са Бугарском“. Стари активисти ВМРО-а са позитивном национално-политичком оријентацијом залагали су се за државно-политичко осамостаљење Македоније и за обезбеђење њене егзистенције у оквиру шире државне организације — федеративне заједнице.
За разлику од њих, после убиства Ђорче Петрова (6. VI 1921) и после распадања Привременог представништва, врховистички елементи, стављајући се у службу бугарских реакционарних и реваншистичких кругова, све више и све чешће су врбовали и слали оружане чете, тројке и појединце у Македонију. Њих су слали тобож да развијају аутономистички покрет у Македонији и са паролама о аутономији да дижу македонски народ на борбу против државног уређења и за отцепљење од Југославије. При томе су крајње намере њихових наредбодаваца биле да се Македонија укључи у бугарску државу.
Тодор Александров, Александар Протогеров и други такви екстремисти били су потпуно у служби бугарске буржоазије и монархије и уопште најмрачнијих снага, по чијим су налозима организовали политичке атентате у Бугарској против првака Земљорадничке партије, македонске емиграције, федералиста и сличних (A. Димитров, др К. Петров, Н. Јуруков и др.). Подстицани и помагани од реакционарних и великобургаских кругова, они су обнављали и стварали организације ВМРО-а у Бугарској, и то највише у њеним западним граничним деловима, то јест у Пиринској Македонији. Она je требало да постане база одакле ће се пребацивати оружане чете и групе у југословенски део Македоније.
У чете су и као терористи и као атентатори силом, уценама и претњама, шовинистичком пропагандом и преварама регрутовани сиромашни македонски емигранти и разни декласирани типови. Требало je да они у Вардарској Македонији ослабе државну власт диверзијама, убиствима и терором, да сеју смутњу и неред и да присиљавају становништво да их крије и помаже. Да би завели македонско сељаштво — да се тобож боре за његове интересе и захтеве — комите из Бугарске нападале су колонистичка насеља. Међу првима je 1922. године нападнуто колонистичко насеље у Ерџелији, код Светог Николе, a брегалничка област постала je подручје у које су највише упадале комите.
38
У одговору на ове акције државна власт je исте године приступила стварању посебне војно-четничке организације, такозваног „Удружења против бугарских бандита", са седиштем у Штипу. Мрежа ове организације протегла се у делу Македоније источно од Вардара и у Тиквешу. Руководиоцу организације, четничком војводи Кости Пећанцу, дата су неограничена овлашћења. Сеоско становништво било je мобилисано да гони комите и за време сакупљања жетве и других неодложних пољопривредних радова. Налазећи се између две ватре, оно je и највише страдало. Због убиства 23 колониста и чланова њихових породица у насељу Кадрифаково (код Штипа) 16. јануара 1923. године, као и убиства два војника у селу Гавран (код Радовишта), 2. марта исте године комите су, по наредби штипског жупана Д. Матковића, за одмазду ухватиле и стрељале, без икаквог суђења, све одрасле мушкарце из села Гавран.
Ови масакри незаштићеног становништва нису зауставили терористичку делатност комита Тодора Александрова и Ванче Михаилова у Вардарској Македонији. Ta делатност сводила се углавном на атентате на поједине личности, a као вид индивидуалног терора остајала je без важних последица и само je повећавала муке и несреће македонском народу. Од априла 1922. до марта 1930. године, према неким подацима, у Вардарској Македонији je извршено 63 атентата. Међу жртвама тих атентата налазили су се ови важнији припадници или присталице великосрпског хегемонистичког режима у Македонији: мајор Радован Шарановић (убијен 25. октобра 1925); Ефтим Дамјановић, четнички војвода из кочанског села Пантелеја (убијен 28. октобра 1924); уредник битољског листа Јужна звезда Спасоје Хаџипоповић (убијен 3. јула 1926); генерал Михајло Ковачевић у Штипу (убијен 5. октобра 1927) и референт Велимир Прелић у Скопљу (убијен 13. јануара 1928).
Последица ових атентата била су масовна хапшења, затворска мучења, суђења и појачавање терора од стране државних органа и четника. Само у вези са атентатом на генерала Ковачевића било je затворено око 400 људи из брегалничке области. Сељаци су законски били обавезни да издржавају војне и жандармеријске јединице и чете док су се налазиле у њиховим селима да би гониле комите. У исто време сељаке су пљачкали, уцењивали и малтретирали како михаиловистички комити тако и органи принуде југословенске државе. За „увођење реда и мира“ у Вардарској Македонији било je ангажовано око 35 000 људи (војника, граничара, жандарма, четника итд.), a преко 70% од бројног састава југословенске жандармерије (12 000 од укупно 17 000 жандарма) било je распоређено и коришћено за „пацификацију“ Македоније. Тада je Македонија била препуна жандармеријских
39
станица и претворена у право бојиште где су се сукобљавале освајачке тежње два главна ривала и претендента да овладају и приграбе Македонију — великосрпске и великобугарске хегемонистичке буржоазије.
5. ОБНАВЉАЊЕ ПАРТИЈСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПОСЛЕ ОБЗНАНЕ И ДЕЛАТНОСТ НРПЈ У МАКЕДОНИЈИ
После Обзнане и доношења Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави, односно Закона о заштити државе (2. августа 1921. године) наступило je најсуровије угушивање радничког покрета у Југославији и свака врста комунистичке делатности и пропаганде била je прогањана и најстрожије кажњавана. Насртањем реакционарне буржоазије на Партију, ова je била обезглављена и њене везе са чланством и масама прекинуте. Капитулантско држање руководства, које je пропустило да припреми Партију да издржи ове ударце, и скретања у вези са националним питањем, имала су пресудни значај у томе да Партија престане да води редовни организациони живот и да постоји као утицајна политичка сила, као и да губи тле и поверење маса. Услед разбијања легалне Партије у Македонији број партијских организација свео се на минимум, тако да су даље постојале и радиле партијске организације углавном у Велесу и Куманову.
Партијска организација у Велесу нарочито je успела да се прилагоди новонасталим условима и да настави своју делатност. С обзиром на то да je нередовно и у малим количинама стизао партијски материјал, велешка организација je 1922. и 1923. године издавала свој илегални орган — хектографисани лист Искра. Лист je добио име по угледу на Лењинову Искру и имао je амблеме пролетерских издања (срп и чекић), a штампан je на говорном македонском језику из велешког краја. Осим међу члановима Партије и скојевцима, лист je растуран и у широком кругу симпатизера. Поједини бројеви листа Искра долазили су чак и у руке честитих и напредних људи у суседним градовима.
Да би обухватили и уздизали омладину, комунисти у Велесу су основали спортска друштва („Напредак", „Спартак“ и др.) и културно-просветне и драмске секције. Сличне могућности и облици коришћени су и у осталим градовима Македоније. Рад оваквих друштава био je веома значајан не само за ширење просвете и класне свести међу радницима већ и за развитак спортског, културног и забавног живота по македонским градовима. Осим тога, приредбе и турнеје ових друштава и секција служиле су да се пред властима прикрије рад око успостављана и одржавања веза између партијских организација и група у Македонији. С обзиром
40
на продужење важности забране рада Независних синдиката у Македонији (октобар 1922), активност поменутих друштава попуњавала je једну велику празнину.
Дубока илегалност у коју je запала КПЈ и извесно губљење њеног утицаја на масе поставило je као неодложни задатак преиспитивање и анализу слабости и грешака Партије у протеклим годинама. Ha Првој земаљској конференцији КПЈ у Бечу (1922), партијско руководство било je изложено критици ради погрешног става у вези са националним питањем, али оно није извукло одговарајуће поуке и није изменило свој став. Конференција je, истина, одбацила великосрпску девизу о „јединству троименог народа“ и престала je да југословенске народе назива племенима, али je зато опет формулисала неправилну тезу о Југословенима као нацији у процесу формирања. Конференција се посебно задржала на разматрању стања у Македонији и, у вези с тим, на утврђивању тактике Партије. При томе je истакнута неопходност да Партија сматра Македонију као „једну од најважнијих борбених позиција против режима белог терора и империјалистичке политике буржоазије". Иначе, у погледу националне структуре и физиономије Македоније, Конференција није стала на јасно и сасвим правилно становиште.
Делатност и утицај Партије осетно су се повећали после стварање Независне радничке партије Југославије (НРПЈ), која je основана јануара 1923. године као легална радничка партија под идејно-политичким и организационим руководством КПЈ. Да би оснивали организације НРПЈ, да би агитовали у вези са парламентарним изборима и да би разјаснили ставове Партије, нарочито у вези са националним питањем и најважнијим актуелним догађајима, у Македонију су тада долазили најистакнутији функционери КПЈ, СКОЈ-а, као што су Сима Марковић, Триша Кацлеровић, Рајко Јовановић, Златко Шнајдер, Јанко Мишић и други.
Kao резултат предузетих мера и настојања, већ крајем јануара 1923. године створена je организација НРПЈ у Скопљу, која je истовремено почела да издаје свој орган — лист Радничка зора. Само његово име показује да je то требало да буде наставак партијског листа Социјалистичка зора, који je Обзнаном забрањен. Ha формирање организације и на појаву Радничке зоре полиција je одговорила конфискацијом листа и забраном одржавања скупова НРПЈ у Скопљу. Упркос полицијским забранама и растурањима, скупови НРПЈ су се одржавали, често се пребацујући са једног места на друго. Ha скуповима су масе упознаване са програмом НРПЈ, са међународном ситуацијом и експлоататорском и угњетачком политиком владајуће класе у Југославији.
Јула 1923. године формиран je Привремени обласни секретаријат НРПЈ за Македонију. Скоро истовремено почео je да оживљава и напредни женски покрет у Македонији, чему je
41
допринео и формирани Обласни секретаријат НРПЈ за жене, који je радио на политичком и културно-просветном уздизању и активирању жена.
До краја 1923. године појавиле су се и радиле организације НРПЈ у већим македонским градовима — у Скопљу, Битољу, Велесу, Штипу, Куманову и др. Међутим, поред сметњи и прогона од стране власти који су много отежавали рад и борбу НРПЈ, активност и развој НРПЈ много су спутавани и отежавани преношењем фракцијских борби и полемика из КПЈ у НРПЈ. Веома оштри сукоби и велике конфронтације мишљења настале су нарочито у широкој дискусији о националном питању.
6. ДИСКУСИЈЕ У ПАРТИЈИ О НАЦИОНАЛНОМ И МАКЕДОНСКОМ ПИТАЊУ
Сима Марковић, тадашњи секретар Партије, заступао je мишљење да се „Срби, Хрвати и Словенци могу третирати као три гране једне народности“. Ha Другој земаљској партијској конференцији, одржаној маја 1923. године, озбиљније je третирано национално питање. Међутим, и тада није искристалисано сасвим правилно становиште. Због тога je 1923. године почела жива дискусија преко партијске штампе НРПЈ и на скуповима и састанцима око линије Партије о националном питању у Југославији. Књига Симе Марковића Национално питање у светлости марксизма (објављена 1923. године) и други његови написи послужили су као повод за развијање широке полемике.
Полазећи од погрешног становишта да суштину националног питања сачињава конкурентска борба буржоазије за добијање „свога места под сунцем“ и за освајање домаћег тржишта, С. Марковић je сужавао оквире и масовну базу националних покрета секташким застрањивањима да национално питање погађа само буржоазију, a да није питање целокупног друштва, односно свих слојева одговарајуће нације. Спор о томе да ли су Срби, Хрвати и Словенци један или три народа, кад се гледа кроз призму марксизма, за њега тобож није имао практичног значаја, и за комунисте je представљао само известан „теоретски интерес". Коначно je уследио опортунистички закључак да je национално питање у Југославији у ствари уставно питање и да се своди на легалну конституциону реформу државног уређења.
За њега није постојала македонска нација у савременом, марксистичком смислу речи, иако je постојало некакво македонско питање, компликовано етничким шаренилом Македоније, јер je сматрао да je она насељена припадницима балканских нација и националних мањина (Албанци, Турци). Због тога je упозоравао да ће се, у случају једностраног решавања македонског
42
питања у корист само једне балканске буржоазије, појачати ривалство и реваншизам осталих балканских владајућих класа.
У побијању погрешних схватања С. Марковића и осталих опортуниста и национал-шовиниста, који су проповедали да ће ревизијом устава и преуређењем државе на принципима покрајинске самоуправе отупити националне борбе и да ће тиме бити отворен пут класној борби, крупну улогу имала je дискусија у штампи НРПЈ у току 1923. године. За све време дискусије македонском националном питању посвећивана je велика пажња. Неки су чак заступали мишљење да je Македонија „чвор за решавање националног питања на Балкану". Указивало се на потребу да се револуционарне партије радништва у балканским земљама, у вези са македонским питањем, боре против империјалистичке политике великих сила и против домаћих капиталистичких влада, a за потпуно самоопредељење свих делова македонског народа и за укључивање Македоније као равноправног члана у будућу балканску социјалистичку федеративну републику.
Истовремено се настојало да авангарда радничке класе у Југославији усмерава борбу на решавање македонског питања следећим паролама и захтевима: пуна аутономија Македоније; радикално решавање аграрног питања; најшире грађанске слободе; национална равноправност и слободна употреба матерњег језика пред властима; оснивање школа и културних институција према жељама становништва; заштита од економског и политичког угњетавања; амнестија свих политичких криваца; укидање Закона о заштити државе и одговарајућих казни; узимање на одговорност корумпираних чиновника и сл.
У дискусији око проблема о аутономији и федерацији као врстама државних система у циљу преуређења Југославије, упућена je поразна критика погрешним ставовима С. Марковића о националном питању уопште, a посебно о македонском националном питању. Став о решавању националног питања у Југославији формирањем покрајинских аутономија по рецепту С. Марковића, познати партијски функционер Коста Новаковић жигосао je као опортунистички и реформистички.
Најауторитетнију осуду схватања С. Марковића о националном питању изрекла je Трећа земаљска конференција КПЈ, илегално одржана у Београду почетком 1924. године. Конференцији je присуствовало 35 делегата, међу којима и двојица из Македоније (Антоније Грубишић и Тодор Зографски), који су активно учествовали у раду конференције.
Раније схватање о једној „југословенској нацији“ у држави, на конференцији je напуштено и, насупрот томе, у „Резолуцији о националном питању“, формирано je ново становиште о томе да се „држава Срба, Хрвата и Словенаца не може сматрати хомогеном националном државом са нешто националних мањина, већ
43
државом у којој владајућа класа једне (српске) нације угњетава друге нације“. Пошто je задржала принцип слободног самоопредељења народа Југославије до отцеговења и формирања самосталних држава, Резолуција je поставила задатак Партији да се залаже за то да сваки народ може суверено да регулише своје односе са другим народима.
Ha Трећој земаљској партијској конференцији први пут се покушдло да се изнесу идејно-политички и тактички аспекти македонског питања, као и да се утврди политика свесног организованог радничког покрета према циљевима и методама национално-ослободилачке борбе македонског народа. У посебној Резолуцији о македонском и тракијском питању, аргументовано и концизно изнет je став Партије о македонском питању. Парола о стварању јединствене и аутономне Македоније истицана je као општи захтев Македонаца из свих крајева њихове отаџбине. У резолуцији je наглашено да су радници и сељаци из балканских земаља непосредно заинтересовани за успех борбе за стварање аутономне Македоније као равноправног члана федерације република на Балкану.
С друге стране, истовремено су задржана нека стара погрешна схватања и несагледавања македонске нације. Одсуство јасних и одређених представа о македонској нацији дошло je до изражаја у поставкама резолуције о становништву Македоније, које je третирано као разнородно становништво, састављено углавном од припадника осталих балканских народа, то јест македонски народ није сматран оформљеном целином. Поред свега тога, усвајањем Резолуције, КПЈ je први пут озбиљније приступила теоретском постављању и разјашњавању македонског питања и остварила на делу крупан корак у изравнавању, по важности, македонског са хрватским и словеначким питањем и потпуним признавањем права македонском народу на самоопредељење до отцепљења.
При спровођењу референдума о прихватању резолуција Треће земаљске конференције, нарочито у организацијама НРПЈ у Македонији, једногласно су прихваћени поменути документи и становишта, што се тумачило као знак расположења и спремности револуционарних елемената и радних маса да се заједно са пролетаријатом боре за рушење омраженог национално-угњетачког система. Да би се објаснили и популарисали ставови и задаци НРПЈ у односу на акутно национално и аграрно питање у Македонији, у лето 1924. године, одштампана je брошура Косте Новаковића Македонија Македонцима! Земља земљорадницима! као посебно издање НРПЈ.
Брошура К. Новаковића Македонија Македонцима! Земља земљорадницима! наишла je на свестрани пријем свесних, најнапреднијих елемената македонског народа. Они су у њој видели
44
не само озбиљан покушај свестраног и објективног разматрања македонског питања са становишта демократије, класног покрета пролетаријата и социјалистичке револуције већ у исто време и беспоштедну осуду терористичког национално-угњетачког режима великосрпске хегемонистичке буржоазије у Македонији. Због Tora je брошура била веома тражена и у изводима или у целини прештампавана, на пример, у листовима Балканска федерација, Македонско дело и др. Истина, и у брошури je недостајало категоричко и јасно искристалисано схватање о постојању македонске нације, али je иначе сва била прожета захтевом за решавање главних економско-социјалних проблема и за елиминисање националног угњетавања и асимилације у Македонији.
Чињеница да je у резолуцији КПЈ и у брошури К. Новаковића изнето да се право на самоопредељење македонског и осталих југословенских народа може остварити у оквиру заједничке федерације равноправних република, отварала je перспективе и стварала савезнике македонском народу.
7. РАДНИЧКИ И ОМЛАДИНСКИ ПОКРЕТ У ПЕРИОДУ ОД 1925. ДО 1929. ГОДИНЕ
Еволуција коja je постигнута у идејно-политичкој оријентацији и практичној делатности Партије 1923. и 1924. године потпомогла je јачању вере партијског чланства у Македонији у руководство и револуционисање народних маса.
Видевши опасност у ширењу комунистичке пропаганде и утицаја у Македонији, слуге режима, поред нечувених терора и драконских казни, на све могуће начине су ометале делатност организације НРПЈ у Македонији. Да би докрајчили револуционарни класни покрет у целој држави, реакционарни властодршци су предузели нове нападе јула 1924. године и забранили су НРПЈ, Независне синдикате и Савез радничке омладине Југославије, растурили су њихове организације и запленили имовину. Kao главни разлози за овакве поступке владе наводило се да je НРПЈ у ствари била за наставак и преименовање забрањене KIIJ и да je она вршила пропаганду за стварање нових народности и појачавала националне сукобе и покрете у Југославији.
Растурање партијских, синдикалних и омладинских организација осетно je осакатило и онако много ослабљену Партију и раднички покрет у Македонији. Због тога, као и због ванредних мера владе на парламентарним изборима 1925. године није било дозвољено да се у Македонији појаве кандидати ни из једне опозиционе партије. У знак протеста против ових антидемократских поступака и против одстрањивања Партије из јавног политичког живота и изборних борби, комунисти су спроводили ефикасни
45
бојкот избора у Македонији. Они су агитовали код маса да се уздрже од гласања кад нема „црвене кутије“. Велика апстиненција на изборима, као последица њихове агитације, показивала je да je утицај комуниста међу широким слојевима становништва неупоредиво већи од оног што се могло очекивати, с обзиром на број партијског чланства.
Велика хапшења која су затим извршена у Македонији још више су проредила редове Партије, тако да су преостале и дејствовале у условима дубоке илегалности још партијске организације у Велесу и Куманову. Велес и Куманово постали су седишта руководства СКОЈ-а, као и Покрајинског партијског руководства. Да би се добили неопходни партијски кадрови, 1925. и 1926. године, одани чланови Партије и СКОЈ-а из Велеса, Скопља и осталих градова Македоније, тајно су слати у политичке школе у Совјетском Савезу да би стекли теоретско-политичко образовање и да би се оспособили за практични револуционарни рад.
Опадање Партије и радничког покрета у Македонији и у осталим југословенским земљама тих година произлазило je и из фракционашких борби у партијским врховима. Незадовољство против руководства, које није енергично сузбијало фракционаштво и лавирало je разним компромисима и непринципијелним методама, ширило се у редовима партијског чланства. Ha Трећем конгресу КПЈ, који je одржан у Бечу маја 1926. године, осуђене су фракцијске борбе и секташтво, предизирани су ставови према грађанским партијама и политичким групацијама у земљи и истакнут je захтев за решавање аграрног питања „путем конфискације велепоседа без одштете и снабдевање земљорадника свим потребним инвентаром".
Решавање националног питања Конгрес je повезао са борбом за балканску федерацију радничко-сељачких република и за рушење капитализма, сматрајући да „само добровољно уједињење организованих нација у радничко-сељачким државама може довести до истинског решења националног питања“. Ове резолуције и смернице синдикалне политике о аграрном, сељачком и организационом питању представљале су значајни напредак у партијској оријентацији и практичном раду.
Активност комуниста и скојеваца у Македонији тиме je добила нови подстицај, a она се одвијала, пре свега, међу радницима, намештеницима и студентима, у синдикатима, културно-уметничким и спортским друштвима, у школама итд. Рад синдиката био je усмерен на оживљавање синдикалних пододбора. Међу радничким културно-уметничким друштвима и међу организоваваним приредбама истицале су се оне у Скопљу, Куманову и Велесу. У вези са парламентарним и другим изборима успостављене су и шире везе са селом, и важнији догађаји у земљи тумачени
46
су и објашњавани масама са гледишта партијске линије. За разлику од покретања теренских организација, Политбиро ЦК, после Трећег конгреса, није предузимао све мере за консолидацију Партије и за побољшање њених веза и материјалних и техничких средстава. Због тога су Политбироу нижи форуми и организације упућивали жалбе и приговоре као што je то крајем 1926. године чинио и Покрајински комитет за Македонију.
Године 1927. и 1928. прилично je оживео СКОЈ у Македонији, чија су се главна упоришта и најбројније организације налазиле у Велесу, Куманову, Штипу, Скопљу и Тетову. Руководство СКОЈ-а (Покрајински секретаријат) припремало je и растурало пропагандне материјале и реферате, на пример оне о десетогодишњици октобарске револуције, Проглас организацијама у вези са догађајима у Македонији, реферат о развитку синдикалног покрета, преглед политичке и привредне ситуације, Увод у основе лењинизма и др. Важно je истаћи да се услед тешкоћа у разумевању партијске штампе на српском језику, као што стоји у једном документу из средине 1928. године, „као велика потреба поставља да се оснује илегални лист на македонском језику или да се у њега увек унесе један део на македонском“.
У тим годинама услови за рад Партије, СКОЈ-а, синдиката и осталих радничких и омладинских организација и друштава у Македонији били су веома тешки, с обзиром на терор и скоро опсадно стање које je уведено од октобра 1927. године. Хегемонистичка владавина великосрпске буржоазије и антидемократски унутрашњеполитички курс постајали су све неподношљивији у читавој Југославији и изазивали су стално погоршање стања. Потпуно демаскирање и изоловање великосрпске буржоазије на Четвртом конгресу КПЈ (у Дрездену, новембра 1928. године) оквалификовано je као почетак новог периода повећаних националних сукоба и заоштрене државне кризе. Уједно се предвиђало и укидање парламентарног система и увођење монархофашистичке диктатуре буржоазије.
Конгрес je забележио крупан успех тиме што je одлучно приступио решавању два доминантна питања: 1) ликвидацији дугогодишње разорне фракционашке борбе у Партији и 2) повезивању већине радничке класе са политичком линијом КПЈ и остваривању руководеће улоге Партије у борби против хегемонистичког режима великосрпске буржоазије. И поред тога што je обезбеђено привремено јединство Партије и што су у њено руководство дошли прекаљени револуционари, као Ђуро Ђаковић (организациони секретар) и други, фракционаштво и групашење нису били сасвим искорењени и они су доцније избили новом снагом. Конгрес je такође погрешио што je толерисао став Коминтерне о распарчавању Југославије и о формирању самосталних држава (Хрватска, Словенија, Македонија и Црна Гора) и што je решавање
47
националног питања у Југославији условљено победом револуције, то јест стварањем федерације социјалистичких република на Балкану, с обзиром на то да се тиме замагљивала борба национално потлачених против хегемонистичког режима великосрпске буржоазије.
Овакав став и препорука Коминтерне најрељефније су изражени у резолуцији њеног Петог конгреса о националном питању у Југославији. Тамо je стајало да се борба Партије, под паролом за права народа на самоопредељење, мора изразити у облику одвајања Хрватске, Словеније и Македоније „из састава Југославије и у стварању од њих независних република". Ове препоруке су у ствари представљале једнострано и неправилно тумачење права народа на самоопредељење као обавезе за отцепљење. Ha делу, оне су биле усмерене на разбијање Југославије и, подстичући аутономистичко-сепаратистичке тенденције, могли су да буду корисни освајачким плановима фашистичких и реваншистичких снага на Балкану.
8. ДЕЛАТНОСТ ВМРО (УЈЕДИЊЕНЕ) У ВАРДАРСКОЈ МАКЕДОНИЈИ
Ha политичкој сцени Македоније и у илегалној активности од 1925. године појавила се као фактор још једна нова политичка организација — Унутрашња Македонска Револуционарна Организација (Уједињена). Идејни иницијатор за оснивање ВМРО (Уједињене) била je Балканска комунистичка федерација, која je формирана јануара 1920. године у Софији, на Трећој балканској социјалистичкој конференцији. Оснивање ВМРО (Уједињене) настало je као резултат сазнања потребе за обустављањем међусобних трења и сукоба и повезивањем и уједињењем разних струја и фракција у македонској емиграцији и у револуционарном покрету. Преговори између Тодора Александрова, Александра Протогерова, Димитра Влахова и Петра Чаулева завршени су споразумом о уједињењу ВМРО-а и македонске федеративне организације на такозваној Платформној декларацији, о чему je 30. априла 1924. године потписан Протокол о уједињењу македонског револуционарног покрета. Главну улогу у преговорима имао je Димитар Влахов, кога je инструирала и подржала балканска комунистичка федерација и совјетска дипломатија. Да би се македонски народ и јавност упознали са начелима и циљевима постигнутог споразума, 15. маја 1924. године, ЦК ВМРО-а, са потписима Т. Александрова, Александра Протогерова и Петра Чаулева издао je такозвани Мајски манифест. Kao главни циљеви револуционарне борбе у Мајском манифесту били су фиксирани „ослобођење отцепљених делова Македоније у једну потпуно независну
48
и самосталну политичку јединицу“ и демократизовање и повезивање балканских држава у федеративну заједницу, која „једино може да гарантује политичко постојање независне Македоније и независност осталих балканских народа“ и да паралише анексионистичке и империјалистичке тежње заинтересованих сила. Мајски манифест требало je да послужи као основ за оформљене посебне групе посланика из неврокопског, петричког и горњеџумајског изборног среза (Каранџулов, др П. Кушев, С. Петров, М. Макаров, Хаџијев, К. Николов и М. Монев) на XX народном собрању Бугарске, a за њен први наступ у собрању нешто касније je састављена Декларација македонске парламентарне групе.
Из ових докумената произлазило je да Т. Александров и A. Протогеров чине радикални преокрет и напуштају сепаратистичко-аутономистичке захтеве, иза којих су се криле тежње за прикључење Македоније Бугарској. Врло кратко време могао je остати утисак да су они раскрстили са политиком великобугарске буржоазије и кобуршког двора и да су прихватили идеју о уједињеној Македонији као саставном, равноправном делу балканске федерације. Само десет дана после објављивања Мајског манифеста, двојица његових потписника, Т. Александров и A. Протогеров, уплашени од свог „прекомерног левичарства“ и под притиском бугарских званичних кругова, одрекли су се својих потписа и наставили су стари занат оруђа у служби бугарске владајуће класе и монархије.
Бугарска влада озлоглашеног Цанкова, да би спречила осамостаљење, ширење и револуционисање македонског национално-ослободилачког покрета изазвала je серију политичких убистава и узајамних истребљивања међу разним групама македонске емиграције у Бугарској. Уз сарадњу Протогерова убијен je Т. Александров, a затим су главни ударци усмерени на физичку ликвидацију припадника левог крила националних револуционара и политичара македонске емиграције (Д. Хаџидимова, Сл. Ковачева, A. Јакова, Ч. Кантарџијева, A. Бујнова и др.). Крвави злочини и терористички акт извршавани су највише преко Ванче Михаилова, наследника Т. Александрова у однарођеној ВМРО.
Убиства многих истакнутих македонских активиста и остали догађаји омели су сазивање планираног оснивачког конгреса (као што je било договорено и фиксирано у „Протоколу о уједињењу“ ...) за „уједињење целокупног македонског револуционарног покрета у једну организацију и под једном идејном заставом“. Уместо тога, октобра 1925. године, одржана je оснивачка конференција у Бечу, под председништвом Димитра Влахова и уз учешће 16 делегата. Поред Димитра Влахова, на конференцији су учествовали: Хр. Јанков и В. Поптомов (припадници ранијег
49
Емигрантског комунистичког савеза у Бугарској); др Ф. Атанасов, П. Шатев и С. Иванов (представници федералистичке групе); Г. Занков (представник Илинденске организације) и Р. Ризов (у име присталица из Вардарске Македоније).
Конференција je створила организацију названу ВМРО (Уједињена) и изабрала њен Централни комитет у саставу: Димитар Влахов, П. Брашнаров, Хр. Јанков, Г. Занков и Д. Арнаудов, као и још тројицу кандидата за чланове ЦК. Истовремено су на конференцији усвојени Устав и два друга програмска документа ВМРО (Уједињене). Према Уставу, ВМРО (Уједињена) требало je да прерасте у широки масовни покрет народа у три дела Македоније и целокупне македонске емиграције за извојевање слободне и независне Македоније и њено добровољно ступање у савез на равноправној основи у будућој балканској федерацији. У свим документима оснивачке конференције подвлачило се да борбу за независну Македонију и балканску федерацију треба најтешње повезивати са национално-ослободилачким покретом и са класном борбом пролетаријата у балканским земљама.
Још крајем 1925. и у току 1926. године почели су се формирати огранци ВМРО (Уједињене) у југословенском делу Македоније уз свестрану помоћ и сарадњу покрајинског руководства теренских организација КПЈ. Прилично снажно упориште ВМРО (Уједињене) у овом делу Македоније створено je у Велесу, одакле се постепено ширила њена мрежа. Организације и групе ВМРО (Уједињене) биле су створене још у Куманову, Штипу, Скопљу, Прилепу, Кавадарцима, Струмици, Ђевђелији и у неким другим местима. У њиховим руководствима често су се налазили чланови месних комитета КПЈ, због чега je постојао паралелизам и дуплирање партијског рада.
Да би упознали Централни комитет са ширењем, радом и проблемима створених организација ВМРО (Уједињене) у Вардарској Македонији, илегално су отпутовала и боравила у Бечу 1926. године два представника (Димче Зографски и још један функционер). Истовремено, њихов задатак био je да успоставе чвршће везе између теренских организација и ЦК, да обезбеде боље канале за слање пропагандног материјала и да добију конкретнија упутства за даљи рад.
Организације и групе ВМРО (Уједињене) у Вардарској Македонији затим су добијале, каналима преко Загреба, листове Македонско дело и Балканска федерација, као и друге илегалне публикације и материјале ВМРО (Уједињене) у Бечу, где се налазило њено седиште до 1928. године. Централа ВМРО (Уједињене) развила je веома обимну издавачку делатност, штампајући и растурајући у Македонији, на Балкану, у Европи и Америци више разних брошура и публикација. Од посебних издања ВМРО (Уједињене)
50
већи пропагандно-политички значај имала су следећа: Идејни основи ВМРО (Уједињене), Издајице македонске каузе, Илинденски устанак (Димо Хаџидимов), У заштиту Македоније — документи, Борба македонског народа за ослобођење (Димитар Влахов), Истина о фашистичкој ВМРО (Анри Барбис), Резолуција о извештају ВМРО (Уједињене), Серески револуционари и бугарске владе и Струмичани и револуционарни покрет.
Осим тога, за издавање и умножавање илегалних материјала, Обласни комитет ВМРО (Уједињене) je непосредним ангажовањем Рајка Јовановића, члана ЦК КПЈ, односно уз помоћ Партије, набавио штампарску машину са словима и инсталирао je у једној кући у Велесу. Из ове штампарије, поред умножаваних материјала ВМРО (Уједињене) излазили су и растурани су и материјали КПЈ, као и неки леци који су имали локалну намену.
Функционери ВМРО (Уједињене) у Вардарској Македонији покушавали су да се повежу и сарађују са Хрватском сељачком странком С. Радића да би заједнички иступили на изборима 1927. године, али без видног успеха, због недовољне заинтересованости ХСС и његовог одбијања да се потпуно ангажује у помагању револуционарних снага македонског ослободилачког покрета. У разговорима између делегата ВМРО (Уједињене) из Македоније, Костадина Банова и Митка Богданова, и функционера ХСС Јураја Крњевића и Кошутића, ови последњи категорички су одбили да пруже било какву подршку ВМРО (Уједињеној). Такође су остали без резултата настојања, како у Вардарској Македонији тако и у осталим деловима Македоније, да ВМРО (Уједињена) прерасте у илегални национално-ослободилачки покрет, односно у партију коју би толерисала власт. Разлози за то лежали су колико у левој, прокомунистичкој оријентацији ВМРО (Уједињене) толико и у околности што су њени програмски захтеви значили истовремено одбацивање постојећих балканских државних творевина и граница. Борба ВМРО (Уједињене) за аутономију Македоније и за њено учешће у широј федеративној балканској заједници, то јест за измену и прекројавање гранично-територијалне карте на Балкану, чинили су да je ВМРО (Уједињена) била једнако непожељна и антидржавна у очима београдских, софијских и атинских властодржаца.
Преглед и анализа дотадашњег рада ВМРО (Уједињене) у Вардарској Македонији извршени су на илегалној конференцији која je одржана децембра 1928. године у Скопљу. Ha тој конференцији уједно су биле одређене смернице будуће делатности теренских организација и разматрана je могућност за слање одговарајућег функционера у Солун да би успоставио везу и указао помоћ организацијама и групама ВМРО (Уједињене) у Егејској Македонији.
51
Увођење шестојануарске диктатуре и појава других проблема организационог карактера неминовно су захтевали сазивање нове, шире конференције, која je илегално одржана у Велесу 9. I 1929. године. Ha овој конференцији разматране су мере које je требало да буду предузете да би се сачувале организације и могућности за наставак њиховог рада створеном ситуацијом после наметања монархофашистичке диктатуре у Југославији. Такође je расправљано и о неким директивама и ставовима емигрантског руководства, ЦК ВМРО (Уједињене) који нису били усклађени са конкретном стварношћу у земљи.
У платформи и у тактици ВМРО (Уједињене) било je недостатака и грешака, које су се огледале у превиђању различитог положаја Македонаца у појединим балканским државама с обзиром на њихов друштвено-економски живот, унутрашње политичке околности и међународне везе и тенденције. Нису узете у обзир у потребној мери истинске снаге и особине реакционарних владајућих буржоазија и негативни утицаји иностраних сила и фактора. Неправилни секташки став да „ван ВМРО (Уједињене) нема револуционарне снаге у Македонији“ одвајао je од КП и изоловао je и слабио ВМРО (Уједињену), која није успела да искористи и каналише постојеће незадовољство и борбено расположење маса, углавном због неспособности да схвати суштину македонског националног питања.
Застрањивање руководства ВМРО (Уједињене) састојало се првенствено у томе што je оно македонско питање схватало углавном као политичко, a не као национално питање. Заједно са формулисаним, категоричким поставкама о суштинским обележјима македонске нације, у документима и издањима ВМРО (Уједињене) преплитала су се и сусретала погрешна схватања да je становништво Македоније састављено углавном од „Македонских Бугара“, то јест да су Македонци „Бугари“. Оваква недоследност и непречишћеност представа неизбежно je стварала збрку, замагљивала je национално-политичку оријентацију и практични рад ВМРО (Уједињене) и одбијала je масе од ње.
Преношење седишта ЦК ВМРО (Уједињене) из Беча у Берлин 1928. године отежало je одржавање веза између емигрантског руководства и организација на терену. Услед увођења монархофашистичке диктатуре у Југославији (6. јануара 1929) и крвавих обрачуна реакције са КПЈ и осталим прогресивним и револуционарним елементима у земљи, јула 1929. године ухапшено je 113 организованих присталица и помагача ВМРО (Уједињене) и разбијене су њене организације и групе у Вардарској Македонији. Издајом je била откривена тајна штампарија, заплењен илегални материјал и откривени руководећи функционери и организационе везе. У лето 1930. године, пред суд je изведена велика група (19 људи) у Велесу и већина je осуђена на разне казне.
52
Са овим хапшењима и суђењима Македонско дело је успело да упозна светску демократску јавност и да изазове низ протеста и акција прогресивних друштвених снага и угледних књижевника, научника и културних радника у свету, као и патриотске македонске емиграције у Америци. Међу истакнутим личностима, које су преко Лиге за борбу против империјализма и за националну независност, као и преко Савеза „Слободни Балкан“ иступале у одбрану изведених на суд припадника ВМРО (Уједињене) и које су својим ауторитетом и утицајем допринеле разобличавању монархофашистичке диктатуре и терора у Југославији, истицали су се: Анри Барбис, Алберт Ајнштајн, мадам Сун-Јат-Сен, Максим Горки, Џавахарлал Нехру, Томас Ман, Антон Синклер, Сен Катајома, Полит, Неједли и други.
За разлику од Пиринске Македоније, где су многе присталице ВМРО (Уједињене) поубијале михаиловистичке банде, ухваћени чланови ВМРО (Уједињене) у Вардарској Македонији осуђивани су, a њиховим слањем на робију престала je делатност ВМРО (Уједињене) у овом делу Македоније. Многи осуђени чланови ВМРО (Уједињене), после издржане казне, укључили су се у политички рад и борбу под руководством КПЈ и за остваривање њених задатака.
9. ПРОСВЕТНА ПОЛИТИКА И ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈA МАКЕДОНСКОГ НАРОДА
Да би успоставила и овековечила своју хегемонистичку владавину и остварила своје грандоманске националистичке планове, великосрпска буржоазија je користила свакојака средства и могућности. Целокупна њена просветна политика била je најтешње повезана са циљевима за денационализацију и асимилацију македонског народа и била je подређена тим циљевима. Македонија je, до балканских ратова и до светског рата, имала бројни учитељски кадар и прилично разгранату мрежу школа које су створене првенствено средствима балканских држава да би служиле ширењу њихових пропаганди у Македонији.
Међу прве посебне школе које су отворене у Вардарској Македонији убрајала се француско-српска школа у Скопљу, која je почела да ради 1919. године.
После светског рата, у оном делу Македоније који je ушао у састав Краљевине СХС, постали су непожељни сви учитељи, свештеници и друга таква лица, која раније нису радила у српским школама, црквама итд. Многи егзархијски и други учитељи и свештеници нашли су се без посла, јер je и број школа у Вардарској Македонији одмах после завршетка светског рата опао.
53
Тако je, на пример, од 15 основних школа и једне гимназије у ресенском срезу пре ратова, непосредно после светског рата остало само 7 основних школа. У многим крајевима, нарочито у селима удаљенијим од железнице и путева, није било никакве школе. У Штипу je дуго била затворена гимназија и није радила ниједна основна школа.
Оваква ситуација није могла дуго да потраје, и поред жеље владајуће класе да македонски народ држи у мраку и незнању. Брзо се схватило да „правилно“ усмеравана и „дозирана“ просвета може да буде ефикасно средство за „национално преваспитање“ Македонаца. Почело се ширити уверење да школе треба да постану главне духовне лабораторије денационализације, одакле ће се „фабриковати најбољи Срби“. Због тога што je један део егзархијских учитеља напустио земљу, a у остале власт није имала поверења за стварање нових учитељских и просветних кадрова и за ширење и за усађивање српске културе и свести, 1920. године отворен je Филозофски факултет у Скопљу као огранак Београдског филозофског факултета. Ha Филозофском факултету у Скопљу за све време старе Југославије предавани су углавном такозвани национални предмети. To такође говори о намени коју су факултету одредили београдски великосрпски управљачи.
У знатној мери сличну намену je имало и формирање Скопског научног друштва (1921. године) које je требало да „свестрано проучава Јужну Србију и Македонију" са историјског, књижевног, лингвистичког, етнографског, антрополошког, правног, економског, социјалног, зоолошког, ботаничког и других аспеката. У Гласнику Скопског научног друштва, поред несумњивих, правих научних радова и прилога, објављиван je низ радова, тобож поткрепљених научним чињеницама и објашњењима, за доказивање „српског карактера“ Македоније.
Касније je отворено неколико стручних школа у овом делу Македоније, као, на пример, Трговачка (1922) и Учитељска школа у Скопљу, Пољопривредна школа у Битољу и др.
Преко школа и других установа и режимских организација настојало се да се угуши свака македонска национал«на свест и традиција, да се искорени употреба матерњег језика, да се изопачи историја, етнографија итд. При спровођењу насилне денационализације и асимилације примењиване су заиста чудовишне мере, најстрашнији прогони и масовни терор, како према македонском народу тако и према албанској и турској народности. Многи непокорни Македонци, Албанци и Турци у одбрани својих основних људских и националних права изгубили су животе, тако да je само до 1926. године, без ислеђења и суда, поубијано преко 1600 људи, a у затворима je лежало хиљаде мученика.
54
Грозно угњетавање ипак није било у стању да сломи борбени дух македонског народа и да му натури туђу националну свест и име. Да би наставила и појачала пропагандно-асимилаторску делатност у Македонији, влада Н. Пашића je 1921. године донела специјалну Уредбу о националним радницима у Старој Србији и Македонији, којом се дају разне привилегије и признања заслужним за денационализацију и ширење српства у Македонији. Да би се чиновници претворили у пословно оруђе великосрпске хегемонистичке политике, добијали су посебне додатке за службу у Македонији, a одређено одслужено време зарачунавало им се као да je дуже, било за унапређење, било за пензију.
Како школе тако и сва јавна друштва и организације биле су потчињене циљевима званичне политике одрођавања и посрбљивања македонског народа. Све што je легално објављивано и што се пласирало у Македонији морало je да се штампа на српском језику, a од језика националности донекле je толерисан једино турски језик. Нека од створених друштава и организација имала су полувојнички карактер („Народна одбрана" и др.). Друга су била основана да би обухватила женско становништво („Коло српских сестара“, „Кнегиња Зорка“, „Хајрије“, „Женски покрет“ и сл.) и успевала су да прикупе малобројно чланство, углавном из редова чиновничких жена.
55
Глава III. Економска ситуација у Вардарској Македонији од урођења монархофашистичке диктатуре до априлскоi рата 1941. године
1. ОДРАЗ CBETCKE ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ У МАКЕДОНИЈИ
Главна привредна грана Македоније, земљорадња, у време од успостављања шестојануарске диктатуре до фашистичке окупације, преживљавала je велике потресе и тешкоће. Поред тога што je страдала од конкуренције развијенијих северозападних рејона Југославије и од иностраног увоза, као и од сметњи и компликација у вези са аграрном реформом и колонизацијом, земљорадња у Македонији још од 1926. године показивала je симптоме аграрне депресије. Велика светска економска криза, која je избила 1929. године као последица све веће диспропорције међу тенденцијама капиталиста за неограниченим повећањем производње и ограниченом потрошњом и куповном моћи становништва, у Југославији je најпре захватила сеоску привреду, a затим се проширила на остале привредне гране.
Аграрна криза у Југославији постала je оштрија 1930. године и била je пропраћена осетним смањењем цена пољопривредних артикала. To je неизбежно повлачило даље опадање куповне моћи и животног стандарда земљорадничког становништва, све неповољније отварање „маказа цена“ пољопривредних и индустријских производа, стагнацију и назадовање пољопривреде итд. Цене пољопривредних артикала у Југославији од 1925. до 1933. године, уопште узевши, смањиле су се за 57,4%. Овакво опадање цена највише je погађало аграрна и заостала подручја, каква je била Македонија. Године 193], 75% од целокупног становништва Македоније сачињавало je пољопривредно становништво, a од
56
тога je само 43,2% било активно. С обзиром на то што су у јеку кризе цене пшенице и кукуруза достизале највише 60—65% од њиховог износа, у време коњунктуре нарочито велике штете трпели су произвођачи ових производа. Опадање цена утицало je и на смањење производње у Македонији. Док je од 1925. до 1928. године од укупних обрадивих површина у Вардарској Македонији 79,4% било засејано житним културама, за време кризе, то јест од 1929. до 1934. године тај проценат je опао на 78,4% и, све до 1939. године закључно, смањивале су се површине под житним културама.
С обзиром на крупне последице пада цена пољопривредних производа по целокупну привреду Југославије, на настојање државе основано je 1930. године предузеће „Призад“ („Привилеговано акционарско друштво за извоз земљорадничких производа“) за откуп и извоз пољопривредних производа, без посредника, ради повећања цена. Године 1931. „Призад“ je добио монополско право на увоз и извоз неких пољопривредних култура, али успостављени државни монопол није могао да заштити произвођаче, и рад „Призада“ утицао je на извлачење крупних средстава из државне касе.
Ha основу монополског положаја, „Призад" се јављао као једини откупљивач мака у Македонији и диктирао je ниске цене. Томе je доприносила и кратковидост београдске владе, која се приступањем Женевској опијумској конвенцији обавезала на ограничење слободне куповине и продаје мака. После доношења југословенског Закона о опојним дрогама, 1931. године, одређени су рејони за гајење макове културе, што je утицало на даље појевтињење мака у Македонији. Ha снижење цене утицали су и међународни картели, који су мак откупљивали неколико пута јевтиније него раније. Kao последица свих неповољних околности, принос од једног хектара, засађеног опијумом, 1931. године спао je на 4 — 5 000 динара, док je десетак година пре тога износио око 35 000 динара.
Уместо по 800 — 1 000 динара за килограм мака, колико су просечно добијали 1928. године, произвођачи у Македонији 1934. и 1935. године за један килограм добијали су највише 200 — 250 динара, то јест 4— 5 пута мање. Кретање, односно смањење цена најнепосредније се одразило на производњу. Док je производња маковог катрана у Македонији 1928. године достигла количину од око 108 тона, 1932. године она je опала на две и по тоне. Производња маковог семена 1928. године износила je 2 705 тона, a 1932. године само 47 тона. Касније je македонски мак откупљивало акционарско друштво „Јузоп“ („Југословенски завод за извоз опијума"). Kao резултат повећане потражње опијума у време избијања другог светског рата, у Македонији су се у извесној мери повећале цене мака и проширене су површине засејане маковом
57
културом. Откупна цена je 1939. године стигла до 325 динара за килограм мака, a површина под маком до 8 200 хектара.
Дуван, најраспрострањенија култура у Македонији, која je до 1929. године учествовала са преко 80% у оствареном укупном бруто-продукту индустријских култура, такође je био веома погођен привредном кризом. Цене дувана, које су се 1923. и 1924. године кретале од 29,74 до 38,61 динар за килограм, у годинама кризе брзо и незадрживо су падале: 1930. године на 19,18; 1931. године на 15,66; 1932. године на 8,15 и 1933. године на 7,24 динара. Овакав катастрофални пад цена био je пропраћен истовременим смањењем површина под дуваном, тако да су оне 1934. године износиле 82% у односу на површине у 1921. години. У годинама најоштрије кризе (1932—1933) наднице произвођача дувана опале су на просек од 5,30 и 4,71 динар.
Ниске цене и смањена производња дувана утицале су на смањење броја радника у индустрији за прераду дувана. Дуванске станице у Македонији, до краја октобра 1933. године, откупиле су два милиона килограма дувана мање него претходне године, што je неминовно водило томе да остане без посла око 2 000 монополских радника и радница. Број радника у дуванским станицама, фермзаводима и фабрикама цигарета, 1934. године смањен je за 31,7% у целој Југославији. Од 1935. године забележена je тенденција благог повећања цена дувана, што je утицало на одговарајуће повећање производње. Међутим, политика Управе државних монопола и разне злоупотребе и шиканирања при откупу дувана, за све време капиталистичке владавине у старој Југославији, нису омогућавале хармонични развитак дуванске производње у Македонији.
Светска привредна криза негативно се одразила и на производњу памука у Македонији, углавном због смањења цена. Док су се цене памука од 1922. до 1925. године кретале између 100 — 150 динара за килограм, у годинама кризе оне су се многоструко смањиле. После кризе, нарочито у периоду од 1935. до 1939. године, производња памука у Македонији била je у сталном порасту, тако да je 1938. године постигнут принос од 8,1 mc памука са једног хектара.
За време кризе осетно je опала и цена свиленим бубама. Килограм свилених буба у време од 1922. до 1925. године продавао се по 80—120 динара, док je њихова цена 1932. године опала на 13 динара или скоро 6—9 пута.
Последица потреса који су захватили пољопривреду Македоније и целе Југославије за време светске кризе било je велико задуживање и инсолвентност сељака. Основана Привилегована аграрна банка за додељивање хипотекарних кредита и кредитирање земљорадничких задруга није успела да постигне истинско раздужење земљорадника, чија су земља и инвентар продавани
58
ради наплате дугова. Да би спречила обеземљавање и пролетаризацију сељака, држава je 1932. године била принуђена да донесе Закон о заштити земљорадника да би се одложило плаћање и принудна продаја сеоских имања због дугова.
Мораторијум, чија je важност била 6 месеци, трајао je до доношења Уредбе о ликвидацији земљорадничких дугова 1936. године. Њом су земљораднички дугови из приватних банака прешли у Аграрну банку и отплата je продужена на 12 година. Земљорадници су постали плен у рукама банака, лихвара и трговаца, не могавши да остваре приходе ни за минималну егзистенцију. To су признавали чак и сами министри. Тако je министар Шврљуга, у дебати о државном буџету за 1934. годину, изјавио: „Осамдесет процената наших земљорадника раде без рентабилности, раде пасивно. Земља им не даје ни толико прихода да би могли да задовоље најнеопходније издатке у новцу. A није редак случај да земљораднику не достиже приход ни за то да би прехранио своју породицу.“
2. НЕРАВНОМЕРНИ РАЗВИТАК И ПРИВРЕДНА ЗАОСТАЛОСТ ВАРДАРСКЕ МАКЕДОНИЈЕ
Поред свих недаћа и тешкоћа, македонско сељаштво морало je да трпи још и због тога што су се аграрна реформа и колонизација лоше одразиле на сеоску привреду. Године 1931. донета су два југословенска закона који су директно погодили интересе сељака у Македонији: Закон о насељавању јужних крајева и Закон о ликвидацији аграрне реформе на великим поседима. Какве су штете и неправде учињене у Македонији колонизацијом и аграрном реформом може се судити по томе што je 1940. године од 381 245 ha земље за расподелу — 17 679 породица колониста, добровољаца и оптаната добило je 142 588 ha, док су 30 582 породице чифчија и земљорадника добиле укупно само 88 511 ha земље.
Иако аграрна реформа и колонизација нису имале праву привредну целисходност, јер су лишавале македонског сељака земље коју je толико жељно очекивао, ипак je њихово спровођење утицало на елиминисање феудалних елемената и остатака у аграру и на јаче продирање капитализма на селу. Неки од придошлих колониста, захваљујући кредитима, знањима и искуствима из родних крајева, улагали су средства за набавку савршенијих пољопривредних алата и машина и доприносили су ширењу модерније агротехнике у Македонији.
Међутим, и поред свега тога, пољопривреда je у Македонији за време старе Југославије била екстензивна, примитивна, на ниском нивоу, уз велику употребу људске снаге и аграрну пренасељеност.
59
Непосредно пре и после почетка другог светског рата (септембар 1939) наступила je промена у погледу потражње и пласмана пољопривредних производа. Због великог извоза ових производа у фашистичке земље, одмах се осетио недостатак на домаћем тржишту, што je условило поскупљење и шпекулације животним намирницама. Прикривање робе и набијање цена много су погоршали и онако тешко материјално стање сељака у пасивним крајевима Македоније.
Малобројна и привредно недовољно ојачана индустрија Македоније, за време светске кризе нашла се у врло тешкој ситуацији. За то je добар доказ и чињеница да je 1932. године око 30 индустријских предузећа на територији вардарске бановине било принуђено да обустави рад. Индустрија je ипак успела да се некако одржи због тога што се бавила пословима у оквиру сопствених финансијских средстава, те се није упуштала у свакојаке трансакције и није превише зависила од банака. Због тога се одмах, чим je криза почела да јењава, приступило отварању нових индустријских предузећа у Македонији, тако да je само у годинама од 1933. до 1935. прорадило 17 нових индустријских предузећа.
Економска криза врло мало je погађала сопственике и акционаре индустријских предузећа. Свом тежином она се сваљивала на леђа радног народа. Наднице су све више опадале, a незапосленост се ширила великом брзином. Само на Берзи рада у Скопљу, до октобра 1932. године пријављивало се и тражило посао 31 600 радника, a могло je бити запослено једва 4 670 радника. Примања запослених радника у разним гранама индустрије, у тим годинама, једва су достизала да покрију најнеопходније животне трошкове за просечно 60—80%. Ниске наднице биле су разлог да радно становништво све мање користи потрошне артикле, a јевтина радна снага послужила je као полуга за оживљавање привреде. To je признао и један владин функционер у својој изјави београдском листу Политика, од 17. V 1934. године, следећим речима: „Ми идемо у сусрет стабилизацији прилика на много нижем нивоу, са много нижим надницама. Индустрија се развија на бази ниских, заправо колонијалних надница.“
Индустрија у Македонији потпуно je изишла из кризе и депресије и добила je широки замах у свом развитку нарочито од 1935. до 1940. године. У овом раздобљу пуштено je у погон 34 нова индустријска објекта, који су представљали 34,7% од укупног броја индустријских предузећа у југословенском делу Македоније. Већи део новоподигнутих предузећа припада текстилној и прехрамбеној грани, као и индустрији грађевинских материјала. У поменуте индустријске објекте убраја се и пет подигнутих хидроцентрала, својина општина, од којих je највећа била хидроцентрала на реци Трески.
60
Пораст броја индустријских предузећа у Македонији за време старе Југославије био je прилично велики, достигавши повећање за преко седам пута у поређењу са 1918. годином. Њихов број ипак не може да служи као сигурни показатељ за обим и карактер индустрије која je створена у Вардарској Македонији до априлског рата 1941. године. Техничка спрема, покретачка моторна снага, производни капацитети, ангажовани радници, капитали итд. ових предузећа били су врло скромни и због тога су многа од њих била ситна предузећа или механизоване радионице, чија je производња била намењена углавном задовољењу локалних потреба.
Ширење индустрије у Македонији одликовало се великом неравноправношћу, како у погледу темпа развитка и обухватања грана тако и у вези са територијалним размештајем. У појединим раздобљима развитак индустрије био je константан, a у другим периодима настајала je њена стагнација и криза. Индустријска предузећа у овом делу Македоније била су концентрисана пре свега у Скопљу и у неким другим градовима. До фашистичке окупације, највећи број индустријских предузећа, 45, односно 40,5% од свих индустријских предузећа у Вардарској Македонији, налазио се у Скопљу и његовој околини.
Остварена концентрација индустрије у Скопљу била je последица прерастања овог града у значајан привредни, политички и саобраћајни центар, са атрактивном снагом за привлачење капитала, са бројном и одговарајућом радном снагом и могућношћу за широки пласман робе. Ha Битољ je тада отпадало 8,1% од укупног броја постојећих индустријских предузећа, на Велес 7,26%, на Куманово — 6,3%, на Кочане — 5,4% итд. Већина македонских градова није имала никаква индустријска предузећа и ослањала се на занатство и патријархалну кућну индустрију (домаћа радиност).
У индустрију и рударство Македоније у оквиру Југославије инвестирано je 65,3% југословенског капитала и 34,7% домаћег (македонског) капитала. Инострани капитал (немачки, шведски, чешки, француски, италијански и др.) улаган je у индустрију обојених метала, у електропривреду и прехрамбену индустрију. По количини инвестираног капитала на прво место je долазила дуванска грана (манипулација и ферментација) — 35,6%, на друго прехрамбена индустрија са 19%, затим индустрија обојених метала са 16,4% и, на крају, електропривреда са 14,6% од укупног износа уложених новчаних средстава. Скоро две трећине (преко 62%) индустријских предузећа припадало je трговцима и имућнијим занатлијама, као и 41,8% капитала инвестираног у прерађивачку индустрију.
Тадашњу индустрију у Македонији сачињавала су, у првом реду, предузећа лаке прерађивачке индустрије: прехрамбена
61
индустрија — 25,3%, текстилна индустрија — 10,8% итд. Половину квалификоване радне снаге по фабрикама сачињавали су радници осталих југословенских нација или странци. Укупан број запослених радника у индустрији и рударству Македоније у 1940. години износио je око 10 853 радника и службеника, што значи да су ове привредне гране апсорбовале веома мали број радника. Ово постаје сасвим евидентно кад се зна да je број радника запослених у индустрији Македоније, у поређењу са укупним бројем индустријских радника у целој Југославији, износио свега 1,8%.
Већина радника (66,4%) била je запослена у дуванској индустрији Македоније, док je у прехрамбеној индустрији радило 6,6%, у текстилној 4% и у индустрији грађевинског материјала 3,8%. Због тога што су индустријска предузећа у Македонији до 1941. године имала мале капацитете, ниски органски састав капитала, као и примитивну организацију и технологију, она су апсорбовала више радне снаге, и то првенствено из редова градског становништва (85,2%), него што je, иначе, нормално и потребно у развијеној индустријској производњи. Наслеђена заосталост, недовољна акумулација капитала, одсуство кредита и дискриминаторска политика чији je циљ био да се одржи привредна заосталост Македоније били су разлог да, према количини уложеног капитала, погонске снаге и броја радних места у индустрији југословенских земаља, Македонија буде на претпоследњем месту (испред Црне Горе).
Велика светска криза, која je настала као последица хиперпродукције, неизбежно je условила и кредитно-новчане кризе у капиталистичким земљама. Банке у Југославији и Македонији одмах су замрзле већ додељене кредите, a престале су давати било какве нове кредите. Неке мање, локалне банке у Македонији, које су се до тада упуштале у шпекулантске операције, крахирале су и завршиле пословање аферама и пропашћу својих акционара. Трговачке фирме које нису могле да раде без кредита такође су пропадале. Кредитно-новчана криза у Македонији највише се изразила у бројним стечајевима и принудним поравнањима.
Године 1933. откривене су афере у скопској Привредној банци за Јужну Србију и у Велешкој банци, a њихове управе изведене су пред суд због незаконитог пословања и шпекулација маком. Чланови управног и надзорног одбора Виничке кредитне банке крајем 1934. године били су осуђени за кривично дело лажног банкротства и фалсификовања меница. Министар пољопривреде морао je 1935. године да суспендује све руководеће органе Савеза аграрних задруга у Скопљу због неправди и корупција при расподели кредита. Исте године налазило се у ликвидацији више банака у Македонији, док су одлагање плаћања 1934. и 1935. године тражиле Битољска банка, Брегалничка банка (Штип), Јужна банка (Велес), Преспанска привредна банка (Битољ) и Тетовска
62
трговачка и индустријска банка. У исто време ванбанкротну ликвидацију тражиле су Кумановска трговачка и индустријска банка, Привредна банка за Јужну Србију (Скопље) и велешка банка.
После савлађивања кризе, банкарски капитал je и даље имао важну улогу у привредном животу Македоније, иако до краја постојања старе Југославије нису отваране нове банке и новчане установе у Македонији. Постојеће банке и заводи својом распарчаношћу и ограниченим средствима нису биле у стању да кредитирају крупније привредне подухвате, a зајмове су додељивале углавном трговцима, индустријалцима, за комуналну изградњу и самосталним произвођачима — занатлијама.
Занатска производња у Македонији и у овом раздобљу представљала je важну грану градске привреде. Занатство je морало да се бори са многим тешкоћама не само за време кризе већ и после ње. Изложено ударима домаће и иностране конкуренције, занатство je у македонским градовима све више опадало. Индустријски производи фабрика „Бата“, „Пеко“, „Тивар“ и других сличних предузећа преплавили су тржиште у Македонији, ефикасно потискујући производе македонских занатлија.
Због тога су на IV конференцији Занатске коморе у Скопљу (маја 1934. године) постављени захтеви да се ограничи отварање филијала и продавница таквих великих индустријских предузећа у Македонији, да се забране картели и бесправни рад, да се помогне раздужење занатлија, да се смање порези, да се измене законски прописи итд. Овакви захтеви занатлија остајали су без резултата, a њихов положај се и даље погоршавао. С обзиром на то да им само њихова занатска делатност није обезбеђивала егзистенцију, већина занатлија тражила je допунске приходе и у другим делатностима (у производњи и преради дувана, у виноградарству, у гајењу свилене бубе, у пчеларству, у берби мака, жетви и сл.) или су се пауперизовали и претворили у најамне раднике.
Олакшању и убрзању промета у Вардарској Македонији, после светске економске кризе, допринела je и изградња железничке линије Велес — Прилеп — Битољ. Ова линија, нормалног колосека, грађена je уз учешће француског капитала и пуштена у саобраћај 1936. године. Изградња и пуштање железничке линије Велес — Прилеп — Битољ много je помогло у привредном повезивању југозападног дела са осталим деловима Вардарске Македоније и са читавим југословенским тржиштем.
Изградња и пуштање у промет међународног пута Скопље — Ђевђелија, непосредно пре фашистичке окупације Југославије, такође je позитивно утицало на повећање промета у Повардарју.
63
Глава IV. Прве године монархофашистичке диктатуре у Вардарској Македонији
1. TEPOP И АСИМИЛАТОРСКИ РЕЖИМ У МАКЕДОНИЈИ
Краљ Александар Карађорђевић и великосрпска буржоазија, да би ојачали своју хегемонистичку владавину и унитаризам, настојали су да угуше опозиционе снаге у земљи, да укину парламентаризам и да уведу диктатуру. Организовани атентат на посланике Хрватске сељачке партије (ХСС), који je показао крајњу бескрупулозност властодржаца и оштрину државне кризе, требало je да послужи као повод за ликвидацију опозиције и парламентарног система. Ово тим пре што je главна снага опозиције, Сељачко-демократска коалиција (СДК), захтевала распуштање Скупштине и непосредно спровођење парламентарних избора да би се држава преуредила на федеративним принципима.
Државним ударом, краљ Александар je 6. јануара 1929. године суспендовао устав, распустио Народну скупштину и сам себе прогласио „носиоцем целокупне власти у земљи“. Главни изговор за то био je, као што je истицано у краљевој прокламацији, што су „парламентаризам... заслепљене политичке страсти тобож почеле да злоупотребљавају до те мере да je постао сметња сваког плодног рада у држави“. Истовремено je краљ поставио нову владу, састављену од политичара који су одавно били у служби двора, са генералом Петром Живковићем као председником. Ови поступци су у ствари били отворено спровођење свега онога што се, више или мање прикривено, чинило од стварања југословенске државе. У раздобљу од 1918. до 1929. године у Краљевини СХС
64
промениле су се 24 владе, од којих су само две пале у Скупштини. Остале 22 владе смењивао je сам краљ, односно по његовом налогу.
Затим je допуњен Закон о заштити државе и забрањене су и растурене „све партије које су имале верско или племенско обележје", a Независни синдикати су се међу првима нашли под ударом диктатуре.
Даљи корак на путу успостављања апсолутистичко-диктаторског режима у Југославији било je растурање дотадашњих општинских управа, на чије место су, на основу новог закона, у главним градовима постављене општинске управе краљевим указом, a у осталим местима општинске управе су поставили жупани. За председнике општина у Македонији постављани су, у првом реду, људи одани двору, виши официри са службом у Македонији и слични, с обзиром на то да je војска постала главни стуб диктатуре уопште.
Апсолутистичко-диктаторски режим показао je своје право лице и угњетачку политику свом бескрупулозношћу и суровошћу у Македонији. Најоштрије je прогањана свака демократска и национална манифестација македонског народа и потпуно угушен политички живот у Македонији. Употреба македонског језика и изражавање осталих обележја националне индивидуалности и културе били су најоштрије забрањивани и кажњавани. Свим расположивим средствима усађивало се такозвано интегрално југословенство, које je било израз и облик великодржавног национализма, и натурала се званична „доктрина" о „јединственој југословенској нацији".
Диктаторски режим истовремено je успоставио бели терор, који je добио велику жестину и широке размере у Македонији. Прогони и хапшења највише су били усмерени на илегалне организације — КПЈ, СКОЈ и ВМРО (Уједињену). Једино су оне остале истински противници режима у Македонији, утолико више што су руководства грађанских партија (првенствено србијанских партија), које су дејствовале у Македонији, прихватиле диктатуру или joj бар нису давале никакав озбиљни отпор. ЦК КПЈ, пак, у тежњи да се супротстави диктатури, погрешно оцењујући стање у Југославији, фебруара 1929. године, узео је курс оружаног устанка за „власт радника и сељака“, који се показао као секташко застрањивање и опасан авантуризам.
Оваква неправилна оријентација и тактика ослабила je и изоловала партијске и скојевске организације и у Македонији, за чије je разбијање био ангажован читав апарат силе диктаторског режима. У лето 1929. године извршена су масовна хашпења чланова Партије и СКОЈ-а у Македонији (у Куманову, Велесу и др.), који су одржавали везе са ЦК углавном преко Загреба. Истовремено je ухапшено 113 припадника и симпатизера ВМРО (Уједињене) — из Велеса, Скопља, Прилепа, Кавадараца, Штипа и других
65
места и коначно су ликвидиране организације ВМРО (Уједињене) у југословенском делу Македоније.
Апсолутистичко-диктаторски режим наставио je да јача национално обесправљење и угњетавање македонског народа и осталих народности у Македонији. Губећи веру у могућност постизања циљева денационализације и асимилације македонског народа преко школа и осталих институција, као и мера државне и просветне политике, a откако je увођењем монархофашистичке диктатуре пала маска лажном парламентаризму, великосрпски хегемонистички режим je 1929. године приступио потпуном затварању многих гимназија у Македонији, a неке од њих претворио je у непотпуне и самоуправне гимназије. Законом су преко ноћи затворене гимназије у Струмици, Ресну, Кавадарцима и Кичеву. Ниже гимназије у Ђевђелији, Кавадарцима, Кочанима, Струги, Ресну, Кичеву, Дебру и Гостивару укинуте су. У исто време дотадашње гимназије у Велесу, Куманову, Штипу и Охриду претворене су у непотпуне гимназије, у такозване самоуправне школе. Учитељска школа у Прилепу такође je затворена.
Овај закон био je намењен Македонији и примењиван je само у њој и сасвим јасно je показивао дискриминаторску политику властодржаца и њихове замисли да духовно осакате македонски народ. Kao последица овог крајње суровог и дискриминаторског поступка власти цео источни део Вардарске Македоније, са више стотина хиљада становника, остао je без иједне гимназије или средње школе. To je изазвало крајње незадовољство и огорченост народа, које се најјаче одразило у демонстрацијама штипског грађанства. Укидање и смањење гимназија имало je далекосежне последице за македонски народ и за остале народности у Вардарској Македонији. Тиме су нанете огромне штете и створене велике тешкоће у просвећивању и образовању и онако већ запостављених народних маса у Македонији.
Затварање ових школа уједно je значило и онемогућавање, за период од 10 до 12 година, нормалног школовања и стварања висококвалификованих кадрова из редова домаћег становништва, који би иначе корисно служили привреди, здравству, просвети и осталим јавним делатностима у Македонији. Велике сметње у формирању македонске и турске интелигенције кочиле су бржи развој привредног и културно-политичког живота у Вардарској Македонији. Спонтани процес стварања домаће интелигенције био je грубо заустављен декретом „одозго“.
Смањивање броја просветних институција у Македонији настављено je и наредних година. Године 1932. престале су да раде још две гимназије у Македонији, што je изазвало смањење броја разреда за једанаест, као и отпуштање већег броја наставника. Режим je настојао да народ остане духовно слеп и непросвећен да би се лакше могао потчињавати и пљачкати.
66
Осим тога, забрањени су сви листови и издања који нису штампани по налогу и под директном контролом режима. У оквиру спроведене административно-територијалне поделе државе, крајем 1929. године формирана je вардарска бановина, која je, поред Вардарске Македоније, обухватала делове јужне Србије и Косова. Тада je промењено и име државе, која je од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца добила име Краљевина Југославија. Стварање нових административних подручја и преименовање државе били су одраз тежњи за учвршћење унитаризма и такозваног интегралног југословенства, за угушивање и „претапање“ потлачених нација.
Шта су носиоци монархофашистичке диктатуре хтели да постигну новом административно-територијалном поделом, на какве су се људе ослањали и каквим су се средствима служили, врло добро je показало постављање Жике Лазића за првог бана вардарске бановине, који je био дугогодишњи начелник одељења за јавну безбедност и од 1928. године помоћник министра унутрашњих послова краљевске владе. Његово постављење за бана вардарске бановине уједно je значило да „ред и мир“ у јужним крајевима државе може да уведе само испробана чврста рука и да се становништво може одржати у покорности само полицијским бичем.
Да би се наметнуо централистички систем и да би се заплашиле масе у Македонији, свакодневна појава постала су хапшења, убиства и процеси. Петнаест оптужених комуниста и скојеваца из Куманова, Велеса и других места (Милан Мијалковић, Киро Бурмаз, Трајко Стаменковић, Михаило Илиев и др.) Суд за заштиту државе je 1. фебруара 1930. године осудио на укупно 63 године. Против осуђивања оптужених у овом процесу, председнику југословенске владе и Суду за заштиту државе уложила je протест плејада истакнутих личности (Џавахарлал Нехру, Егон Ервин Киш и др.) у име 150 разних прогресивних организација и ослободилачких покрета потлачених народа у свету. Суд за заштиту државе није се обазирао на овакве протесте већ je изрекао пресуду деветнаесторици присталица ВМРО (Уједињене) и другим групама и појединцима.
У периоду замаха и најстрашнијег притиска диктатуре (1929—1931) у Македонији je замро јавни политички живот и одржаване су само званичне прославе државних празника. Власт се упорно трудила да у Македонији ствара и шири такозване „националне" организације („Соко“, „Јадранска стража“, „Коло српских сестара“ и др.), које никако нису могле да пусте корене у масама и сводиле су се само на чланове углавном из редова припадника државног апарата.
У првим годинама диктатуре и касније режим je улагао напоре да учврсти и прошири четничко-погромашку
67
организацију — Народну одбрану, чијим су огранцима у Македонији руководили војвода Илија Трифуновић Бирчанин, генерал Ристић и скопски митрополит Јосиф. С обзиром на то да се ова организација компромитовала у очима народа, да би утицала на омладину, власти су 11. јануара 1931. године формирале удружење „Југословенске омладине вардарске бановине" са великодржавном унитаристичком платформом. Главна девиза удружења била je: „Јака и јединствена Југославија, са једним југословенским народом, осовина je Балкана и интегралне Југославије, која ће обухватити све Јужне Словене.“
Удружење je основано и радило je уз благослов и финансијску подршку бана Жике Лазића, док се његово чланство састојало само од десетак буржоаских интелектуалаца и каријериста у Скопљу.
2. СЛАБЉЕЊЕ ДИКТАТУРЕ И АКТИВИРАЊЕ КПЈ И СКОЈ-а У МАКЕДОНИЈИ
У народу су остале да дејствују у току 1930. и 1931. године, и то као противници диктатуре, поједине партијске и скојевске организације у Македонији. Из одређених разлога оне нису могле да постигну неки значајнији успех у свом обнављању и повезивању, a од њих je најбоље радила и развијала се, и поред свих сметњи и тешкоћа, организација у Велесу.
У јесен и крајем 1931. године настало je мало побољшање општих политичких услова у Југославији, које се осетило и у Македонији. Делимично побољшање настало je као последица кризе диктатуре. Она je почела да наилази на све већи отпор трудбеника и национално потлачених маса и да губи подршку једног дела вођа грађанских партија. Ha слабљење диктатуре управнике je приморавала привредна криза и спољнополитички фактори и догађаји. Желећи да одговорност за тешко стање и будућност пребаци на другог, краљ je 3. септембра 1931. године издао нови устав.
Октроисани устав предвиђао je реорганизацију државе и увођење у живот два представничка тела (дома): скупштину и сенат. Краљ je задржао право да поставља владу, која je требало да њему буде одговорна за свој рад, a не скупштини. Велики број сенатора краљ je директно именовао, и из свих одредаба устава je произлазило да je власт и даље концентрисана у рукама краља, то јест да парламентаризам треба да буде фасада за прикривање централизма. Устав je у ствари санкционисао постојећу диктатуру. Осим тога, донет je нови изборни закон, у складу са којим су се могле потврђивати само оне кандидатске листе које имају кандидате у целој земљи, у свим изборним срезовима. Ha основу
68
тог закона, јавним гласањем су спроведени избори за народне посланике 8. новембра 1931. године. Ha изборима je истакнута само једна кандидатска листа, са председником владе Петром Живковићем као њеним носиоцем. Стога су избори, спроведени у оваквим условима, били обична фарса и провидна демагогија и нису водили ка стварној ликвидацији диктатуре и сукцесивном демократизовању земље.
Због тога се револт народних маса против централизма и диктатуре 1932. године изражавао на разне начине (демонстрације, штрајкови, покушаји буна, сукоби са оружаним снагама режима) и гурао je грађанске опозиционе партије у борбе за парламентарну демократију. Србијанске грађанске партије (нарочито Демократска и Републиканска) почеле су се залагати за владавину преко скупштине. Сељачко-демократска коалиција je новембра 1932. године иступила са посебном платформом — резолуцијом (такозване „Загребачке пунктације“), у којој je захтевала ликвидацију диктатуре и србијанске хегемоније у крајевима преко Дрине, Саве и Дунава и преуређење државе на начин који ће обезбедити равноправност Срба, Хрвата и Словенаца. Сличне захтеве истакла je и Словенска људска странка и неке друге политичке групације у опозицији. Све ове грађанске партије и групе нису сматрале потребним да обрате дажњу на потребу изношења и остваривања оправданих захтева македонског народа за националну равноправност и слободу.
Година 1932. у Македонији je прошла у настојањима владиних кругова и осталих грађанских партија (првенствено србијанских) да створе своје организације и клубове у Македонији, углавном за обезбеђење гласача на изборима. Тада je убрзан рад на обнављан»у и повезивању организација КПЈ и СКОЈ-а у Македонији, због чега je одржано илегално саветовање у Скопљу. Саветовање je највећу пажњу посветило раду комуниста у синдикалним организацијама, као и радничким спортским и културно-уметничким друштвима и секцијама. Захваљујући успостављеним везама са Загребом, партијским каналима су набављани илегални листови, леци и друта издања. Kao последица предузетих мера и појачане делатности оживеле су партијске организације у Скопљу, Куманову, Велесу, Прилепу, Тетову, Штипу, Ђевђелији и другим местима.
Процес организационог повезивања партијских организација у Македонији средином 1933. године убрзан je учешћем и помоћи делегата — инструктора ЦК КПЈ Николе Оровчанца. Тада je формиран Обласни комитет КПЈ за Македонију са седиштем у Скопљу. Ha демократски начин, тајним гласањем, за чланове Обласног комитета изабрани су Никола Оровчанец, Коста Солев Рацин и Живојин Ђурчић. Да би обезбедио партијски канал за добијање директивног и илегалног материјала, Коста Солев Рацин послат
69
je у Загреб, где се преко познатог прогресивног књижевника и публицисте Стевана Галогаже повезао са опуномоћеним функционерима ЦК КПЈ и примио je и донео у Македонију летке и брошуре: Зашто у СССР нема глади, Лењин као конспиратор, Инструкције за pad Комунистичке партије, Против рата, Како се треба држати пред полицијом у случају провале. Ови материјали су умножени и растурени међу партијским чланством у Македонији и помогли су ближем упознавању чланства са методама и тактиком Партије и са развитком актуелних унутрашње-политичких и међународних догађаја.
Новоформирани Обласни комитет, за релативно кратко време, успео je да успостави везе између партијских организација и да формира месне комитете у више градова Македоније (Скопље, Велес, Куманово, Тетово и др.). Да би успешније остварио постављене задатке, Обласни комитет КПЈ за Македонију почео je да штампа и да растура по месним организацијама сопствени илегални партијски материјал. Тако je, за време општинских избора у јесен 1933. године, у Велесу растуран летак у коме су осуђивани диктаторски режим и буржоазија као виновници избацивања многих радника на улицу, пропасти села и банкротства сиромашних занатлија и малих трговаца, као и незадовољства маса због насиља и пљачке у Македонији. У духу тадашње линије Партије народне масе су овако позиване до бојкотују изборе:
... „Радници, сиромашни сељаци и сиромашне занатлије из Македоније, Комунистичка партија вас позива у борбу. Бојкотујте изборе, ниједан глас за шестојануарски крвави режим. Комунисти, омладинци, поставите се на чело радника, сиромашних сељака и потлачених маса Македоније, у борби за хлеб и посао, за слободу и независност Македоније! Бојкотујте изборе, скините маску са лица лажних демократа и добротвора македонског народа, црначком терору супротставите фронт револуционарних радника и сељака из Македоније.“
Такође су издавани и растурани и други леци, међу којима су били важнији: Универзитетској омладини и радницима, сиромашним сељацима и народној интелигенцији. Нападани су антинародни управљачи због тога што су угушивали слободну мисао и дивљачки прогонили напредну универзитетску и средњошколску омладину. Смело су жигосани лоши услови школовања омладине у Македонији, превисоке таксе и дажбине, методи асимилације и потхрањивање омладине шовинистичким тирадама, насилно учлањивање у државне националистичке организације. Kao најсигурнији начин за одстрањивање недостатака постојећег система истицана je заједничка борба за рушење хегемонистичке владавине и капиталистичке експлоатације и за формирање савеза, федерације и радничко-сељачких република у Југославији.
70
Захтев за формирање савеза радничко-сељачких република у Југославији тада je истицала КПЈ као облик новог друштвеног уређења, који ћe искоренити систем пљачке и угњетавања и омогућити изградњу социјализма. Ови захтеви, пропраћени паролама о извојевању радничко-сељачке републике Македоније, опширније су изложени у брошури СССР и Македонија, коју je написао Никола Оровчанец и која je умножена на партијској техници. Леци и материјали Обласног комитета нису били лишени неких неправилних оцена и парола (као, на пример, о „војнофашистичкој диктатури" или о „самосталној Македонији“), које je у то време давао ЦК КПЈ.
Да би се успешније ширила партијска пропаганда и агитација, новембра 1933. године почео je да излази илегални месечни лист Искра, орган Обласног комитета КПЈ за Македонију. У тежњи да иде у корак са временом, Искра je настојала да обухвати и расветли сва важнија питања и догађаје кроз призму политике КПЈ. Насупрот буржоаским теоретичарима, који су препоручивaли аутархију и друге експерименте за излаз из ћорсокака у коме се нашла капиталистичка привреда Југославије за време светске привредне кризе, Искра je указивала да ће јединствени фронт револуционарне борбе радништва, сиромашног сељаштва и потлачених народа, рушењем постојећег система, моћи уништити корене привредних криза, експлоатације и угњетавања.
Криза и покрети потлачених народа оцењивани су као фактори који су пољуљали темеље последњих монархија на Балкану, na, у вези са сусретом владара Александра Карађорђевића и Бориса Кобуршког, Искра je писала да je то „братимљење крвавих непријатеља", који се због страха од својих народа договарају за заједничку одбрану. У вези са Лајпцишким процесом, пошто je изнела позадину суђења Георги Димитрову и његовим друговима, Искра je наглашавала да радници и сељаци из Македоније треба да дигну „пламени протест против крвавог немачког фашизма и сваког фашизма уопште".
У Искри су такође демаскирани пљачкашки методи при откупу дувана, несносни услови и ниске наднице радника у дуванским станицама, затим, злоупотреба, и шиканирање у вези са аграрном реформом и колонизацијом, итд. Осим тога, лист je објављивао дописе, краће вести, партијска саопштења и слично и он je заиста постајао моћно оружје и важан пропагатор партијске линије у Македонији. Због провале и хапшења чланова Обласног комитета и других партијских функционера, у почетку 1934. године, Искра je престала да излази и да обавља своју корисну функцију.
71
Глава V. Политички живот и изборне борбе у Вардарској Македонији 1933-1935. године
1. УЗБУРКАНОСТ РАДНИКА И ОПШТИНСКИ ИЗБОРИ 1933. ГОДИНЕ
Под притиском незадовољства и захтева народних маса за позитивне измене у друштвено-политичком животу Југославије, дубока криза система шестојануарске диктатуре прерастала je у његово постепено и неизбежно распадање. Оставка владе генерала Петра Живковића (априла 1932.) и, затим, брзо мењање краткотрајних влада В. Марковића, др Милана Сршића и Николе Узуновића јасно су показивали настојање и маневре владајућих кругова. Желели су да њихова обећања, мали уступци и попуштања буду признавани као „слабљење“ диктатуре, иако су и даље чврсто држали командне позиције у својим рукама. Београдски владајући кругови на тај начин су хтели да парирају грађанским партијама и политичарима у опозицији (Сава Косановић, Влатко Мачек, Анте Трумбић, Светозар Прибићевић, Антон Корошец, Јаша Продановић, Љуба Давидовић и др.), који су 1932. и 1933. године иступали против диктаторско-хегемонистичког режима великосрпске буржоазије, a неки од њих су се изјашњавали за преображај Југославије у федеративну државну заједницу са републиканским уређењем.
Да би избегла даља заоштравања и потресе у земљи, као и разне нападе и критике из иностранства, влада Николе Узуновића приступила je припремама за одржавање општинских избора у Југославији у другој половини 1933. године. Њена очигледна намера била je да се представи као поборник управљања земљом уз помоћ изабраних представника и органа, то јест враћања на
72
парламентарну демократију. У складу са новим законом о општинама, ти избори су спровођени по бановинама. Остављено je да се општински избори у Вардарској Македонији спроведу на крају.
Расписивање општинских избора и агитација око њиховог спровођења оживели су политичку делатност у Македонији, као и у осталим југословенским земљама. Ta делатност почела je предавањима, конференцијама и скуповима, које су држали владини народни посланици и функционери по македонским градовима. У изборној кампањи предњачиле су организације владине партије ЈРСД (Југословенска радикална сељачка демократија) — творевина и комбинација диктаторског режима.
Руководећа личност тих организација на подручју вардарске бановине био je познати извршилац великосрпске политике у Македонији, бивши четнички војвода и посланик у Прилепу, Василије Трбић. У вези са предстојећим изборима за општинске управе, 9. јула 1933. године одржана je бановинска скупштина ЈРСД у Скопљу, на којој je за председника поново изабран Василије Трбић. ЈРСД je у то време улагала појачане напоре за стварање и ширење својих омладинских организација у Македонији; она није успела да значајније обухвати омладину у своје редове.
Сличну судбину имала су и настојања властодржаца за сакупљање, организовање и „национално васпитање" омладине у Македонији. Чланство раније створене организације у време службовања Жике Лазића као бана у Скопљу, назване „Југословенска омладинa вардарске бановине", сводило се на шаку буржоаских интелектуалаца, каријериста и властољубаца. Из тактичких разлога овој организацији није давана јавна партијска обојеност. Међутим, њу су иначе користили државни фактори за остварење актуелних политичких задатака и акција. Тако су малобројне присталице организације ангажоване у агитацији и кампањи око општинских избора. Због тога што организација није успела да изиђе из уских оквира одозго створене и изоловане националистичке организације, чији се карактер ни најмање није изменио њеним преименовањем у организацију „Југословенски препород“ (новембра 1933.), она није била у стању да развије неку ширу и конструктивнију делатност код младих генерација у Македонији, нити да постигне неки утицај на њих.
У то исто време на територији Вардарске Македоније наставила je своју активност и организација „Народна одбрана“, која се истицала шовинистичко-милитаристичком усмереношћу. Њом су обично руководиле четничке војводе, генерали, митрополити и други припадници горњег слоја тадашњег класног друштва. Обласни одбор „Народне одбране" у Скопљу улагао je велике напоре за јачање и реорганизовање рада ове организације у Македонији у складу са новонасталим условима и потребама. Организација „Народна одбрана" није се директно и отворено ангажовала
73
у изборним борбама, али су њени руководиоци и припадници увек били на страни најзагриженијих великодржавничко-хегемонистичких експонената „испробаних и заслужних националних“ бораца, то јест отрованих шовиниста и реакционара.
У атмосфери започетог оживљавања политичке делатности у Македонији, средином 1933. године основане су локалне ционистичке организације у Скопљу и Битољу. Руководства су се трудила да задрже организације ван политичких кретања, ограничавајући се првенствено на верску и уско националну активност међу Јеврејима. Због тога су се оне често јављале као сметња повезивању, спонтаном зближавању и активирању Јевреја са осталим прогресивним снагама у Македонији.
Комунисти, као најреволуционарнија и најнапреднија друштвена снага у Македонији, иако нису имали могућност за легално деловање, путем летака и осталог илегалног материјала преносили су масама своје ставове у вези са најважнијим тадашњим унутрашњим и спољним политичким догађајима. Комунистичко руководство, односно Обласни комитет КПЈ за Македонију, у вези са општинским изборима, заузело je став да се бојкотују избори. Главни разлог за овакав став била je чињеница што je власт свим расположивим средствима онемогућавала истицање кандидата ван листе владине партије.
Осим илегалних форми и средстава деловања и утицаја на масе, Партија je налазила и користила легалне могућности (штампу, јавне скупове и сл.) да би истицала и заступала захтеве и интересе трудбеника. У том погледу био je важан допринос чланака и написа Косте Солева Рацина (без потписа) и Васила Антевског (са потписом Васко Антевски) у скопском листу Вардар у вези са изборима за Радничку комору у Скопљу, са радничким и синдикалним организацијама, са незапосленошћу и ниским радничким надницама, затим са рецензијама за новоизишле књиге и сл.
Ради успешнијег наступања и утицаја у радничким круговима, истакнутији комунисти су радили у Радничкој комори и радничким друштвима. Тако je Коста Солев Рацин био библиотекар у Радничкој комори и секретар друштва „Абрашевић“ у Скопљу, што je представљало повољну околност за ширење партијске линије и утицаја међу трудбеницима. Резултати делатности партијске организације ускоро су се показали и крунисали избијањем штрајкова столарских и кожарских радника у Скопљу, крајех 1933. године. Ови штрајкови сматрани су довољним аргументом „да разбију буржоаску теорију социјал-фашиста да су штрајкови немогући у време економске кризе“.
Ниске наднице, прекомерно радно време и насиља подстицали су раднике на вођење штрајкова и тарифних акција. Радно време текстилних радника у Скопљу достизало je 12 часова, наднице
74
у ложионици и у фабрици „Треска“ биле су драстично смањене, a стање радника у Монополу и другим мањим предузећима било je заиста неподношљиво. Радници у скопској столарској радионици В. Чешмеџијева били су принуђени да се дигну против једностраног кршења уговора од стране послодавца. Они су десетодневним штрајком приморали државну Инспекцију рада да интервенише у њихову корист. Ha покушаје послодавца да уз помоћ полиције потписани уговор претвори у мртво слово на папиру, радници су одговорили спремношћу за вођење жилаве борбе.
Штрајк у херихтерској радионици Ј. Јовановића у Скопљу, у којој су радници до тада били неорганизовани, показао je значај организованости и радничке солидарности; захваљујући томе радници су успели да сузбију покушаје да им се помоћу штрајкбрехера изјалови борба.
Ha отупљивању класне свести и борбе радника и на њиховом одвајању од политичке активности радиле су вође „жутих“ синдиката, социјалдемократи. У току 1933. године у Македонију су дошли и држали скупове и предавања познати лидери раније социјалдемократије Живко Топаловић, Богдан Крекић, Милорад Белић и др. Kao оруђа владајуће класе, служећи се социјалном демагогијом и денунцијантским методама против комуниста и борбених радника, они су наносили велике штете револуционарном радничком покрету у Југославији. Kao секретар радничких комора, Живко Топаловић je стигао у Скопље да би са факторима у бановини и осталим институцијама размотрио питање коришћења новчане помоћи коју je влада доделила за ублажавање незапослености и помагање сиротиње. Од укупног износа (55 000 000 динара), који je влада доделила за целу Југославију, за вардарску бановину било je одређено само 400 000 динара за додељивање помоћи незапосленима и 800 000 динара за јавне радове које je требало да изводе бановина, срезови (среска начелства) и градске општине. Због тога што je ова средства унапред фиксирала и распоредила сама влада, Живко Топаловић je имао незавидну улогу да тумачи и спроводи њену одлуку.
У Македонији су се око избора за Радничку комору у Београду нарочито активирали социјалдемократски синдикални функционери. Ha основу закона о заштити радника из 1922. године, требало je формирати осам покрајинских радничких комора (у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву, Сплиту, Новом Саду, Скопљу и Подгорици). Међутим, коморе нису отворене у Скопљу и Подгорици, већ само повереништва Радничке коморе у Београду. Због тога су све енергичније истицани захтеви прогресивних кругова у Македонији за формирање Радничке коморе са седиштем у Скопљу. Ha изборима за чланове и заменике на скупштини београдске Радничке коморе, на листи такозване
75
„коалиције професионалних радничких организација", са носиоцем Богданом Крекићем, из Македоније су кандидоване углавном присталице таквих социјалдемократских лидера и „жутих“ синдиката. Због тога одзив и интересовање радника за ове изборе нису били велики.
Општински избори остајали су као једно од главних унутрашњеполитичких питања које je привлачило пажњу широких слојева становништва. У тежњи да нагласи „национални", то јест интегрално-унитаристички програм и оријентацију своје партије, насупрот захтевима опозиционих партија и лидера за федерализацију Југославије, влада je преименовала партију ЈРСД (Југословенска радикална сељачка демократија), на коју се ослањала, у Југословенску националну странку. Приврженици владе, предвиђени за одговарајуће функције у општинама, кандидовали су се на листи Југословенске националне странке.
Избори за нове општинске управе у вардарској бановини спроведени су 15. октобра 1933. године. За 440 општина на читавој територији вардарске бановине истакнуто je 1 113 кандидатских листа, од којих je огромна већина припадала владиној Југословенској националној странци (1 084). Осим њих, постојало je још 23 такозване „неодређене“ кандидатске листе и само шест кандидатских листа опозиције. Влада je, у ствари, на разне начине онемогућавала подношење и потврђивање кандидатских листа истинских народних представника и опозиционих партија и група у Македонији. Овакви поступци владе, полицијски терор и разне малверзације утицали су да бирачко тело постане апатично према изборима, с обзиром на то да je било присиљено да јавно гласа, и то скоро искључиво за владине, режимске људе.
Резултати општинских избора у вардарској бановини јасно су показали расположење народа. Од укупно 354 242 уписана бирача, на изборе je изишло и гласало само 246 976, што je представљало 69,79% од целокупног броја пуноправних бирача. Овако мали проценат бирача био je у знатној мери последица и бојкота који je препоручивало руководство КПЈ за Македонију. Ha основу изборних резултата, који су постигнути насилним злоупотребама и фалсификатима, владина Југословенска национална странка узела je управу у 433 општине, односно у 98,4% општина вардарске бановине, док су „неодређени" добили пет општинских управа или 1,1%, a кандидатске листе опозиције победиле су само у две општине, освајајући на тај начин само 0,5% општина вардарске бановине. Да би се обманула јавност тобожњим очувањем законитости, 31. децембра 1933. године спроведени су поновни избори у неким општинама (велешки и дебарски крај). Из истих побуда наређено je поново гласање, 28. јануара 1934. године, за избор општинске управе града Скопља.
76
2. ЈАЧАЊЕ АГИТАЦИЈЕ И ПРОПАГАНДЕ КПЈ У МАКЕДОНИЈИ
Прогресивне снаге у Македонији, које су под утицајем и усмеравањем Комунистичке партије постигле успехе у друштвено-политичкој активности, претрпеле су велики ударац на почетку 1934. године. Приликом растурања листа Искра, илегалног органа Обласног комитета КПЈ за Македонију, 2. јануара 1934. године настала je провала и за кратко време 15 руководећих комуниста из Скопља, Куманова, Велеса, Тетова и Дебра нашло се у рукама полиције. Њихово хапшење изазвало je нови застој у раду партијске организације у Македонији.
Док je комунисте немилосрдно прогонила, власт je десним социјалдемократима око Живка Топаловића дозвољавала да одржавају скупове и конференције у Македонији, као и у читавој Југославији. Крајњи циљ делатности коју су они развили било je оснивање социјалистичке партије. При томе они нису наилазили ни на какве сметње од стране владајуће класе, с обзиром на то да су изјављивали и били познати као борци за уништавање комунистичког покрета и за отимање народних маса од утицаја комунистичких вођа. Међутим, Живко Топаловић, Богдан Крекић, Милорад Белић и други такви социјал-родољуби и демагози у Македонији нису могли, једино са незнатним изузетком у Скопљу, да нађу ни минимални број присталица за чланове иницијативних одбора за оснивање социјалистичке партије.
Иначе, у јавном политичком животу Вардарске Македоније најактивнија je била режимска Југословенска национална странка, која се представљала као једини „чувар државног и народног јединства". Ha скуповима ЈНС, као, на пример, у Тетову (3. маја 1934. године), опозиционе партије Мачека, Корошца и Давидовића нападане су због тога што су захтевале стварање посебних покрајина, аутономија или тријалистичке државе са Босном као тампоном за успостављање и одржавање равнотеже.
Конференција сенатора и народних посланика из вардарске бановине, која je одржана у Скопљу, јасно je показала да су они способни само да се такмиче у обећањима и националистичким тирадама, али не и да раде у корист народа. Да би смањили незадовољство македонског становништва, они су се с времена на време јављали у Народној скупштини са интерпелацијама о откупу мака или дувана и сл. Али зато Михаило Каламатија, др Фиданчев и други такви посланици из Македоније нису пропуштали да у дебатама о буџету Министарства унутрашњих послова величају великосрпски хегемонизам.
Повећано незадовољство због привредне кризе, поред најамних радника и сеоске сиротиње, нарочито je обухватило занатлијски сталеж у Македонији. To незадовољство дошло je до
77
потпуног изражаја на конференцији занатских комора у Скопљу, која je одржана 8. и 9. маја 1934. године.
Последица формирања привременог Покрајинског комитета КПЈ, средином 1934. године, било je повезивање и обнављање партијских организација у Македонији. Новоизабрано руководство почело je да издаје свој илегални орган — Билтен, односно Комунистички билтен. Уједно je оно формирало и средњошколски омладински комитет. У летку који je издао, овај Комитет je позвао напредну средњошколску омладину да се бори за укидање школских такса, физичких казни у школама, да тражи слободу за своју политичку активност, експерименталне методе у настави, да бојкотује државно-националистичке организације, обавезне посете црквама, односно џамијама или синагогама итд.
Тада je Партија успела да учврсти корене међу студентима на Филозофском факултету у Скопљу, који су заједно са ученицима гимназија и осталих средњих школа извели више успешних акција. Напредни студенти са скопског Филозофског факултета, са својим певачким друштвом „Обилић", у лето, приредили су концерте у Велесу, Прилепу, Битољу, Охриду, Струги и Тетову. Њихова турнеја коришћена je за успостављање веза и преношење материјала у македонске градове. Организоване студенте ангажовао je Покрајински комитет око издавања и растурања партијско-пропагандног материјала.
Део тог материјала односио се на питања у вези са предстојећим конгресом УРСС-а, затим на привредну кризу, светски омладински конгрес, седамнаестогодишњицу октобарске социјалистичке револуције итд. Материјал je долазио каналима из Загреба и састојао се из брошура (Комунисти за добро села — Захтјеви и програм КПЈ за село, Економска криза у свијету и код нас), прогласа, директива, летака и сл. Ово се поклапа са појачаном делатношћу Партије и припремама за одржавање Четврте земаљске конференције КПЈ у земљи, због чега je Централни комитет послао у Југославију чланове ЦК КПЈ Благоја Паровића и Јосипа Броза.
Партијско чланство у Македонији било je редовније информисано о унутрашњој и међународној ситуацији. Важнији догађаји коришћени су за објашњавање партијске линије и тактике. Тако je поводом атентата и убиства краља Александра Карађорђевића у Марсељу (9. октобра 1934. године) ЦК КПЈ упутио директно писмо комунистима у Македонији. У писму je краљ Александар означен као носилац шестојануарске диктатуре великосрпске буржоазије, белог терора и неограничене експлоатације, режима бескрупулозног националног угњетавања и пљачкања.
„Taj режим — каже се у писму — носи Кајинов жиг за многа убиства радничких бораца, као што je био Ђуро Ђаковић, и многи други, обележен je препуним затворима и робијашницама,
78
обележен убиством Стјепана Радића, као и многих хрватских и македонских сељака, паљењем читавих села и убијањем њихових становника у Македонији, Косову и Лики. Међутим, никакви атентати од стране било којих појединаца не могу помоћи експлоатисанима нити могу ослабити угњетаче... Једино револуционарна борба самих радних маса из града и села, једино револуционарни савез радника, сељака и угњетених народа може обезбедити хлеб, посао и ослобођење експлоатисаним радницима и сељацима и националну слободу потчињеним народима."
Билтен Покрајинског комитета КПЈ за Македонију, у коме су објављивани разни чланци, вести и упутства, такође je доприносио популарисању партијских ставова и идејном политичком васпитању чланства. У том погледу било je важно третирање македонског питања у духу тадашње марксистичке теорије, као саставног дела општег питања социјалистичке револуције и борбе за рушење класне експлоатације и империјалистичко-колонијалног угњетавања.
Полазећи од националне обесправљености и потчињености македонског народа, у Билтену се закључивало да „национално-ослободилачки покрет македонских маса, усмерен против версајске Југославије, добија антиимперијалистички карактер“ и у оквиру тога покрета „нису исцрпљене револуционарне могућности“ услед чега револуционарни пролетаријат, односно КПЈ помаже и треба да помаже тај покрет у име принципа и права народа на слободно, демократско самоопредељење до отцепљења. Повод за објављивање чланка, односно става о македонском питању било je неправилно схватање македонског питања од стране појединих комуниста, што се одразило и у вези са хапшењем групе македонских ученика — националиста.
Покрајински комитет, односно редакција Билтена, разматрао je чешће и са разних аспеката питање улоге и места Комунистичке партије, свесне авангарде радничке класе. У објављеном чланку О организационом раду компартије на Балкану у два броја Билтена подвлачена je неопходност појачања рада компартија у „националним рејонима“, с обзиром на то да он не задовољава, нарочито у Бугарској и Румунији. Kao потврда за ово указивало се да у Бугарској не постоје партијске организације у „бугарском делу Тракије и Македоније". Истовремено je наглашавано да je „тле за рад више него повољно, нарочито међу Македонцима"; такође би требало да буде интензивнија делатност комуниста и међу Македонцима у Грчкој.
Оцењивало се да се стање у Југославији одликује релативно већом распрострањеношћу комунистичког покрета и утицајем код потлачених народа и мањина. При томе je констатовано да постоје могућности да се националне супротности и угњетавања искористе у још већој мери за подизање маса у борби против
79
експлоататорско-угњетачког режима великосрпске буржоазије. Партијском апарату у Југославији и Румунији приписивана je недовољна способност да увек на време сагледава, истиче и повезује националне моменте, интересе и особености са најнапреднијим друштвеним тежњама.
Такође се указивало, као на недостатак у пракси појединих компартија у крајевима (земљама) са компактним, али национално потлаченим становништвом (на пример Македонија у Југославији или Бесарабија у Румунији), што су се оне јављале и називале се само као компартије одговарајућих држава, то јест Југославије и Румуније, a не, на пример, као Комунистичка партија Македоније или Комунистичка партија Бесарабије. У вези с тим указује се на огромни значај постојања „самосталних партија угњетених нација“ и прецизира се „да je крајње време да ЦК КПЈ и ЦК КПР поставе и реше питање стварања КП Словеније, КП Хрватске, КП Македоније у оквиру КПЈ ... и КП Бесарабије, на истим принципима, у оквиру КПР“.
Оваква схватања и захтеви ускоро су се почели остваривати у КПЈ. Ha Четвртој земаљској конференцији КПЈ, одржаној у Љубљани 24. и 25. децембра 1934. године, усвојена je посебна резолуција о раду Партије међу национално угњетеним масама. Конференција je заузела став да национално питање у Југославији треба и може да се решава у оквиру општих напора за „револуционарно преуређење југословенског друштва", револуционарном борбом трудбеника и национално угњетених народа и мањина под руководством радничке класе. Да би успешније реализовала ове крупне задатке, конференција je одлучила да се оснују комунистичке партије Хрватске и Словеније, као и Комунистичка партија Македоније „у најближој будућности“.
Ha конференцији није могла бити донета одлука о томе да се одмах оснује КП за Македонију, већ je то морало да буде остављено за „најближу будућност", с обзиром на то да се баш истога месеца догодила нова провала партијске организације у Македонији и хапшење једног дела руководећег партијског актива. Провала je највише погодила партијску организацију у Скопљу и обухватила je партијске раднике из Велеса, Куманова и Тетова (Антон Колендић, Хивзија Ћатовић, Алија Авдовић, Боро Тодоровић, Страхил Гигов, Мино Богданов, Никола Ангеловски, Јован Андов, Владо Пармак и др.). Због провале, на Четвртој конференцији КПЈ није учествовао делегат из Македоније.
У вези са хапшењем и суђењем комунистима који су развијали револуционарну делатност у Македонији, потребно je истаћи да су њих власти стално најжешће прогањале и кажњавале. Националисте и сепаратисте, михаиловистичке и других врста, много су блаже полицијски и судски прогањали. Док су комунисте батинали до смрти и слали на дугогодишњу робију, министарство
80
унутрашњих послова наређивало je нижим органима веома благи поступак према члановима откривене националистичке МОРО у Скопљу, и то непосредно после марсељског атентата, када je било природно да се очекује заоштравање курса према националистичким елементима несрпског порекла. Терор против комуниста био je већи зато што je режим оценио да управо комунисти за њега представљају већу опасност.
3. TOK И РЕЗУЛТАТИ ПАРЛАМЕНТАРНИХ И ОПШТИНСКИХ ИЗБОРА 1935. ГОДИНЕ У МАКЕДОНИЈИ
Благонаклони однос властодржаца и уступци које су чинили фашизму, било у спољној или унутрашњој политици, утицали су на то да се у Македонији створи такво тле на коме су све више дизали главу малобројни профашистички и сепаратистички елементи и појачавали своју делатност. У исто време насилно угушивање националне индивидуалности Македонаца, Албанаца и Турака, као и осталих обесправљених народа и мањина у Југославији, изазивајући оправдано незадовољство национално потлачених маса и заоштравање националних супротности, било je срачунато на то да ствара јаз и подељеност међу југословенским народима и мањинама и да обезбеди владавину великосрпске хегемонистичке буржоазије.
Политика обесправљивања, притиска и експлоатације трудбеника и национално потлачених маса, продубљујући кризу друштвено-политичког система, запала je у ћорсокак. У тражењу излаза из тешке ситуације широки слојеви народа све енергичније су се залагали за истинско мењање односно напуштање поменуте политике. Да би ублажила народно незадовољство и отпор, влада Богољуба Јефтића, крајем 1934. године, обећала je да ће либерализовати режим и да ће настојати да придобије и активира шири круг политичких и друштвених радника.
Раскорак између званичних изјава и дела одмах je запажен у начину и резултатима спровођења ванредних општинских избора у Македонији, односно у вардарској бановини. Ha ванредним општинским изборима у 69 општина вардарске бановине, који су одржани 23. децембра 1934. године на основу уредбе министра унутрашњих послова о смањењу броја општина, истакнуто je укупно 209 кандидатских листа и све оне припадале су владиној Југословенској странци. С обзиром на то да je било онемогућено истицање других листа, у нове општинске управе изабрани су само кандидати ЈНС. Резултати ових ванредних општинских избора врло убедљиво су показали да су обећања владе само празне речи.
81
Влада Богољуба Јефтића je на почетку 1935. године била присиљена да учини нови потез у унутрашњој политици, тобож да би доказала своју спремност за напуштање диктатуре. После амнестије неколицине буржоаских политичара — опозиционара, фебруара 1935. године, влада je растурила Народну скупштину и расписала парламентарне изборе за 5. мај исте године. Одмах затим старе политичке партије су почеле да се активирају, услед чега je уопште ојачао политички живот у земљи.
Предвиђајући удруживање грађанских партија у опозициони блок, ЦК КПЈ je у почетку заузео став за самостално иступање на предстојећим изборима у сарадњи са осталим струјама и левичарима у радничком, сељачком и националним покретима. Грађанске партије прилично су отегле преговоре око истицања заједничке листе и, коначно, после споразума, формирале су блок такозване Удружене опозиције. Блок су сачињавали Сељачко-демократска коалиција, Демократска партија, Земљорадничка партија, Југословенска муслиманска организација и део Радикалне, са вођама: Владимиром Мачеком, Љубомиром Давидовићем, Јованом Јовановићем и Мехмедом Спахом. За носиоца листе Удружене опозиције изабран je Владимир Мачек.
Пошто покушаји КПЈ за истицање самосталне радничке листе нису успели, њени представници ступили су у контакт и преговоре са Мачеком ради заједничког иступања на изборима. Међутим, Мачек je најкатегоричније одбијао сваку сарадњу. И поред тога, ЦК КПЈ je издао директиву партијским организацијама у земљи да оријентишу своје приврженике и симпатизере да гласају за кандидате Удружене опозиције. Брзо мењање ставова Партије за врло кратко време изазвало je забуну у појединим њеним организацијама и, као последица тога, неке организације у Црној Гори и Словенији бојкотовале су изборе.
Блок Удружене опозиције није иступио заједничком и јасно формулисаном политичком платформом, јер су разлике у гледиштима, интересима и тежњама грађанских партија, које су створиле блок, биле сметња њиховој успешној узајамној сарадњи. Њихово заједничко обележје и додирна тачка били су у томе што су се они налазили у опозицији и што их je борба за власт упућивала на удруживање. Због свега тога Удружена опозиција била je и остала дело изборне тактике и комбиновања. Међу партнерима Удружене опозиције постигнута je сагласност о томе где да се кандидују лидери и функционери сваке њене партије. У тим погађањима и споразумима Македонија je препуштена србијанским партијама, то јест оставило се да се у њој на изборима појаве само кандидати Демократске и Земљорадничке партије.
С обзиром на то да je партијска организација у Македонији после провале, децембра 1934. године, била осетно погођена и ослабљена, она није могла на почетку изборне кампање да развије
82
ширу политичку активност. Ово и због чињенице што je њу, пре свега, требало обновити и учврстити, због чега je фебруара 1935. године одржана партијска конференција. Ha конференцији je изабран нови Покрајински комитет и одлучено je да привремено седиште, док се поново не створе услови у Скопљу, буде у Куманову. После своје делимичне консолидације, партијска организација у Македонији припремала je терен за излазак на изборе са самосталним листама. Њена настојања остали су без резултата због слабости субјективног фактора и других неповољних околности.
Влада, односно Југословенска национална странка изишла je на изборе са својом листом на којој je био тадашњи председник Богољуб Јефтић. Изборну агитацију водио je великодржавним паролама, демагошким фразама и претњама, дајући својим противницима етикету „деструктивних елемената", „разбијача државног јединства у уређења" и сл. Поред земаљских листа владе, односно ЈНС и Удружене опозиције, на изборима су се појавиле још две листе екстремно десничарских и реакционарних елемената. Једна je била листа фашистичке партије Димитрија Љотића — „Збор“, a друга je била листа ранијег министра унутрашњих послова Боже Максимовића, познатог под надимком „Божа кундак“.
У току изборне кампање владини начелници и жандармерија примењивали су отворени притисак, чинили су свемогуће сметње кандидатима Удружене опозиције, преко својих кортеша и насилника растурали су противничке скупове. Да би обезбедила свој утицај при пребројавању и званичном утврђивању гласова, влада je поставила изборне комисије састављене од поверљивих људи, спремних да фалсификују изборне резултате. Због шиканирања и насиља власти, у Македонији су онемогућени да се кандидују напреднији људи који би заиста служили народу. Kao кандидати Удружене опозиције, односно Демократске партије, у македонским изборним јединицама јављају се углавном разни „заслужни национални“ радници, трговци, индустријалци итд.
Избори за посланике у Народној скупштини спроведени су 5. маја 1935. године и, према објављеним званичним подацима, листа владе (ЈНС) добила je 1 747 000 гласова, a листа Удружене опозиције 1 076 000 гласова. Посланички мандати нису били распоређени између владе и опозиције сразмерно броју добијених гласова, већ je на основу фамозног Донтовог система влада добила 303 мандата у Скупштини, a Удружена опозиција само 67 посланичких места. Ha територији вардарске бановине владина листа добила je 44 мандата, док je листа Удружене опозиције добила само један мандат. Кандидат Удружене опозиције, који je постао посланик жеглиговског среза (Куманово), био je индустријалац
83
Радмило Стојиљковић из Београда, који je имао парни млин у Куманову, електроцентралу у Велесу и сл.
Већи део кандидата владине Југословенске националне странке били су пензионери, свештеници, трговци, индустријалци, предуземачи, рентијери и други. Већина није била македонског порекла или није живела у Македонији и није познавала потребе и захтеве народа у Македонији. Kao посланици скопског среза и града Скопља изабрани су Драгутин Јанковић, министар пољопривреде београдске владе, и Драгутин Којић, министар правосуђа, који je, с обзиром на то да je био изабран и у другој изборној јединици, уступио мандат скопском трговцу Спири Хаџиристићу. Дугогодишњи стубови реакционарних режима и реализатори хегемонистичке политике у Македонији Василије Трбић, Михаило Каламатија, Мита Димитријевић и други остали су да и даље буду владини посланици из Македоније.
Ha изборима су претрпели потпуни пораз Љотићев фашистички „Збор“ и група око Боже Максимовића, не успевши да пошаљу ниједног свог посланика у Народну скупштину. Њихов пораз био je несумњиви доказ о порасту антифашистичке демократске свести и оријентације широких народних маса у Југославији.
Због тога што су избори били јавни и влада их je спроводила применом грубе силе и гажења закона, званични изборни резултати нису били истински одраз расположења и воље бирача. Кад се зна да су изборни резултати у великој мери фалсификовани, постаје јасно да влада на изборима у ствари није однела никакву победу. Незадовољни изборним резултатима и добијеним мандатима, вође Удружене опозиције су изјавили да избори нису слободно и законски спроведени и да ће због тога њихови посланици апстинирати из рада новоизабране Народне скупштине. Руководство Сељачко-демократске коалиције, одричући легитимност спроведених избора, захтевало je распуштање Скупштине и спровођење нових избора на заиста демократски начин.
Овакав развитак унутрашње политичке ситуације утицао je на пад владе Богољуба Јефтића и на формирање нове владе, крајем јуна 1935. године, коју je предводио Милан Стојадиновић, дотадашњи министар финансија и један од најкрупнијих југословенских финансијских магната. У његову владу приступили су вођа Југословенске муслиманске заједнице Мехмед Спахо и вођа Словеначке клерикалне партије Антон Корошец, због чије je лакомости за министарским фотељама био стешњен и пољуљан темељ Удружене опозиције. Њихов одлазак из блока Удружене опозиције и ступање у владу било je истовремено са постигнутим споразумом о формирању нове владине партије, Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ).
84
Да би учврстила свој положај, влада М. Стојадиновића морала je да у Народној скупштини и у Сенату савлађује отпор приврженика Б. Јефтића. Због тога, кад би joj се указала могућност, она je правила комбинације и измене да би довела своје људе у поменута представничка тела и уопште у органе власти. Тако je, на пример, сенаторско место Томе Поповића, који je више волео да задржи доходно чланство у управном одбору Народне банке, уступљено битољском адвокату Војиславу Протићу, родом из Пожаревца. Одлуком бана смењен je председник велешке општине и постављена je нова привремена општинска управа.
Међутим, на општинским изборима спроведеним у Велесу 20. новембра 1935. године, листа „грађанске солидарности", коју су подржавали комунисти и остали демократски елементи, добила je 1 220 гласова, док je листа владиног кандидата имала само 1 010 гласова и изгубила je. Не желећи да допусти да опозиционари узму у своје руке општинску управу у Велесу, иако су добијеном већином гласова они доказали да имају поверење народа, бановина je наредила да се избори пониште и да се нови избори спроведу 29. децембра исте године.
После поновних избора, који су спроведени уз терор, безакоња и фалсификате, владин кандидат je проглашен за изабраног председника велешке општине. To je изазвало огорченост и велико незадовољство грађана Велеса, који су још исте вечери организовали уличне демонстрације. О демонстрацијама je у режимском листу Вардар писало да им je „жестина била врло карактеристична“, a за њихово спровођење нападани су „левичари“ и „субверзивни елементи1', који су били на страни опозиционог кандидата.
4. ЈАЧАЊЕ АНТИФАШИСТИЧКОГ И РАДНИЧКОГ ПОКРЕТА
Оваква одлучна иступања и акције настале су као последица пораста демократског покрета у земљи, чему je много доприносила оријентација КПЈ у духу закључака Седмог конгреса Коминтерне о стварању антифашистичког народног фронта. У познатом реферату Георги Димитрова и у осталим материјалима и одлукама конгреса, одржаног у Москви од 25. јула до 20. августа 1935. године, утврђена je нова линија и тактика комунистичких партија. Успешни замах борбе против повећане опасности од фашизма и рата условљаван je ширином постигнутог окупљања свих прогресивних, демократских и родољубивих снага, сарадњом са грађанским демократским партијама и групама на антифашистичкој платформи за формирање заједничког народног фронта.
85
Прихватајући и спроводећи ставове VII конгреса Коминтерне, КПЈ je успела да покрене масе и да их подстакне на појачану активност и борбу против реакционарне политике владе и против снага фашизма у земљи и ван ње. Пленум ЦК КПЈ у Сплиту (9—10. јули 1935) на коме je учествовао и представник из Македоније (Мире Анастасов), представљао je крупан корак у превазилажењу ранијих застрањивања и недоследности у вези са суштином фашизма, ставом према националном питању и сл. У складу са рефератом За фронт народне слободе, који je на пленуму поднео Благоје Паровић, Партија се заложила за формирање фронта народне слободе, који je требало да омогући најтешње повезивање радничке класе, сељаштва и национално потлачених маса у широком демократском и антифашистичком покрету.
Посебни значај имала су гледишта изражена на сплитском пленуму о постављању и решавању националног питања у Југославији. При томе je највише дошло до изражаја схватање да право на самоопредељење не треба да се тумачи као дужност за отцепљење, тим пре што je сагледавана могућност решавања националног питања у оквиру југословенске заједнице, под условом да се у њој изврши истински демократски преображај и да се обезбеди национална равноправност. У једном документу ЦК КПЈ, донетом у лето 1935. године, у вези са тим стајало je:
„Остајући при свом принципијелном становишту о самоопредељењу народа са правом на отцепљење, комунисти узимају у обзир садашњу међународну ситуацију и при условима да се уништи национална неравноправност, при максималним гаранцијама за слободу хрватског и осталих народа и при слободној сагласности тих народа, не изјашњавају се за отцепљење тог народа од данашње државне заједнице — Југославије ... Комунисти се изјашњавају за сазивање и слободно бирање народних скупштина за сваки народ у Југославији, у првом реду Хрватског сабора, и затим словеначке, македонске, босанске, војвођанске народне скупштине. Хрватски сабор и остале народне скупштине треба суверено да решавају о свим питањима."
Акција КПЈ у лето и јесен 1935. године за оснивање Јединствене радничке партије, иако није завршена са успехом због сметњи од стране власти, такође je допринела приближавању Партије народним масама и усмеравању маса на захтеве за радикалније политичке и социјалне промене. Трудбеници у Македонији прихватили су револуционарне методе и акције које je организовала Партија, пошто je једино она заступала њихове животне интересе и захтеве.
Повећање незапослености у Македонији (1935. године регистровано je око 32 000 незапослених код берзе рада у Скопљу и Битољу) било je разлог великог незадовољства у редовима радничке класе. Такође je опадала зарада запослених радника, тако
86
да je просечна надница обавезно осигураних чланова код Уреда за осигурање радника у Скопљу од 18,70 динара 1934. смањена 1935. године на 16,75 динара.
Индустрија Македоније исте године je радила са половином свога капацитета, a нарочито тешко била je погођена прехрамбена индустрија, и то конкуренцијом такве индустрије у северним крајевима државе. Због тешког материјалног стања, недовољне исхране и скоро без икакве социјално-здравствене заштите становништва, три четвртине од укупног броја болесних у целој Југославији отпадало je на подручје тадашње вардарске бановине, то јест на Македонију, Косово и Метохију. Због тога се с правом истицало да здравствено стање по селима у Македонији не би било толико забрињавајуће кад би у њима било бар толико лекара колико je било попова.
Незадовољство маса, нарочито радника, због оваквог стања, манифестовало се у тарифним акцијама и штрајковима, који су се ширили и обухватали разне бранше. Тако су септембра 1935. године ступили у штрајк и берберско-фризерски радници у Скопљу. Грађевински радници у Македонији прикључили су се и учествовали у генералном штрајку грађевинских радника у Југославији, који je избио почетком 1936. године и обухватио више десетина хиљада радника ове струке у Београду, Загребу, Сарајеву, Словенији, Македонији и осталим крајевима Југославије. Грађевински радници у Скопљу и у другим местима водили су дуготрајни штрајк и јула 1936. године успели да коначно постигну да се усвоје њихови захтеви: утврђивање минималних надница од 16—40 динара и дужине радног времена (10 часова), као и плаћање прековременог рада 50% више.
При оваквим напорима радника да побољшају своје животне услове редовно je интервенисала полиција у корист послодаваца. За спречавање организовања радника у Македонији и за угушивање њихове економске и политичке борбе, режим je затварао радничке домове (Скопље и Прилеп), забрањивао je рад друштва „Абрашевић“ и хапшењем партијских и синдикалних функционера наносио je велике ударце партијској организацији и целокупном радничком покрету у Македонији. Услед нове провале, која je настала одозго, од ЦК КПЈ, крајем 1935. године, затворени су чланови Покрајинског комитета и откривено je више ћелија партијске организације у Скопљу и Куманову. Ова провала и хапшења штетно су се одразили на живот и рад партијске организације и радничког покрета у Македонији. Она су такође, поред осталих околности, утицала и на то што се у Македонији тада нису могли постићи већи успеси у окупљању и ангажовању постојећих демократских и родољубивих снага у борби на антифашистичкој платформи.
87
Глава VI. Превирање и борбе у Вардарској Македонији од 1936. до 1938.
1. СТВАРАЊЕ И ИДЕЈНО-ПОЛИТИЧКО ОФОРМЉАВАЊЕ МАНАПО-а
И поред смишљење денационализаторске политике великосрпског хегемонистичког режима, као и осталих сметњи и тешкоћа у стварању македонске интелигенције, постепено je јачала академска омладина у Македонији и она се средином тридесетих година све активније укључивала у друштвено-политички живот. Велики број македонских студената који су се школовали на универзитетима у Београду и Загребу, који су истовремено били најјача упоришта прогресивног и комунистичког покрета, долазили су тамо у додир са овим покретима и упознавали су и прихватали њихове револуционарне идеје и методе.
Ступајући у редове напредног студентског покрета, македонски студенти су учествовали у његовим борбама и акцијама и стицали драгоцено искуство за револуционарни, масовни рад. У штрајковима, демонстрацијама, сукобима са полицијом и у осталим акцијама студената Београдског и Загребачког универзитета учествовали су и Македонци. Студенти Филозофског факултета у Скопљу такође су се укључивали у те опште студентске акције. Студенти скопског Филозофског факултета су фебруара 1935. године ступили у штрајк у знак солидарности са студентима Београдског универзитета и против убиства студента Мирка Срзентића, кога je убила полиција. Студенти Филозофског факултета у Скопљу такође су се придружили и учествовали у генералном штрајку борбене југословенске универзитетске омладине, априла
88
1936. године, за одбрану аутономије универзитета. Ова последња акција била je посебно значајна због тога што je она представљала генерални штрајк југословенских студената, који je завршен потпуном студентском победом.
Борбама и акцијама македонских, као и осталих југословенских студената руководила je Партија и оне су све више добијале карактер отворених политичких сукоба са режимом. Ставови и пароле КПЈ имали су одлучујућу улогу у покретању и ангажовању студентске омладине и народне интелигенције у борби радника, сељака и национално потлачених маса за демократију, прогрес и социјална и национална права. Томе je такође много доприносила и позитивна еволуција КПЈ у вези са постављањем и решавањем националног питања у Југославији, то јест одбацивањем ранијег става и препоруке Коминтерне за остваривање и права на самоопредељење југословенских народа са њиховим отцепљењем од југословенске државе и конституисање у посебне државе. Имајући у виду промене у међународним односима и све већу опасност од агресивног фашизма, схватило се да би такве државице лако постале плен фашизма и не би могле обезбедити праву националну слободу и самосталност југословенским народима.
С обзиром на то Партија je заузела став за очување државне заједнице југословенских народа ради њихове успешније борбе против фашизма, за мир, демократију и равноправност. Међутим, њихов даљи заједнички живот и развитак није замишљан без радикалних промена у држави, без укидања хегемонистичког система и без остваривања истинске националне равноправности. Оваква схватања сасвим су јасно изражена и прихваћена на пленарном састанку ЦК КПЈ априла 1936. године. Тада je констатовано да je Партија, у борби за демократско национално самоопредељење, с обзиром на тежње и интересе југословенских народа и постојеће међународне констелације, правилно истицала да je
„могућа заједничка егзистенција Хрвата, Словенаца и осталих народа у једној држави са Србима под условом да се уништи превласт једног народа над другим, да се постигне демократија и национална равноправност и да се обезбеди слободни развитак сваког народа".
Ова схватања су са још већом и детаљнијом разрадом и аргументима формулисана у резолуцији усвојеној на саветовању руководећег партијског актива КПЈ у Москви јуна 1936. године, уз учешће Благоја Паровића, Јосипа Броза, Филипа Филиповића, Едварда Кардеља и др. У поменутој резолуцији изјављивало се да, придржавајући се доследно у области националног питања и политике маркистичко-лењинистичког принципа о праву народа на самоопредељење до отцепљења
89
„КПЈ иступа против разбијања садашњег државног подручја Југославије, с обзиром на то да жели да то преуређење државе постигне на миран начин на основу националне равноправности; у данашњим приликама покрет за отцепљење потлачених народа ишао би на руку само фашистичким непријатељима и њиховим ратним циљевима ... Због тога КПЈ мора да демаскира групе Ивана Михаилова и Павелића — Перчеца као агенте фашистичких империјалиста, који се сада демагошки изјашњавају за независну Македонију и независну Хрватску".
Долазак организационог секретаријата са организационим секретаром ЦК КПЈ Јосипом Брозом у земљу био je важна прекретница у правцу свестраног јачања партијске делатности, јачања демократског и антифашистичког покрета у Југославији, као и у правцу спровођења у живот донетих одлука и ставова у вези са националним и другим основним питањима. Оваква решења, ставови и смернице имали су пресудну улогу у појави и формирању једне нове струје у Македонији, чију су кичму и руководеће језгро сачињавали углавном македонски студенти и интелектуалци комунисти.
Почеци овог покрета потичу из нешто ранијег времена, али своју платформу, тактику и физиономију он je добио углавном у пролеће и лето 1936. године. Идејни основи и принципи покрета, који je називан „Македонски народни покрет“ (скраћено МАНАПО), изнети су у једном програмском документу — Политичкој декларацији, која je усвојена на посебном илегалном састанку напредних и родољубивих македонских студената антифашиста у Загребу. Политичку декларацију потписали су скоро сви македонски студенти Загребачког универзитета и затим послали у Београд да би je усвојили и потписали тамошњи студенти Македонци. Већи део македонских студената на свим факултетима у Београду такође се солидарисао са Политичком декларацијом и потписао ју je. Око три четвртине македонских студената Загребачког и Београдског универзитета прихватило je и потписало Политичку декларацију, што je показало да je млада интелигенција Македоније у ствари прихватила поставке и захтеве Декларације.
Значај свега тога je утолико већи што je потписницима стављено до знања да ће се Декларација штампати и растурати у Македонији, због чега су они са сигурношћу могли да рачунају на репресалије власти. Ипак, Декларација није штампана и растурана, пошто je оцењено да би режим на то сурово реаговао и не би имало смисла ризиковати да се још недовољно ојачана политичка струја излаже опасности да буде драстично угушена у самом почетку.
90
За идејно-политичко оформљавање МАНАПО-а такође je био значајан састанак који je одржан у Охриду 28. августа 1936. године, на коме су учествовали студенти, интелектуалци и политички експонирани Македонци из Скопља, Куманова, Велеса, Битоља, Прилепа, Кавадараца, Ресна, Охрида и Тетова. Учесници састанка били су комунисти и убеђени антифашисти, што je омогућило да се брзо постигне сагласност о основним циљевима, методама и формама деловања МАНАПО-а. Састанак je закључио да МАНАПО треба да се бори за националну слободу и равноправност македонског народа у оквиру Југославије, која би се преобразила у федеративну државну заједницу.
Неопходним предусловом за постизање овог основног циља сматрано je искорешивање диктаторско-хегемонистичке владавине и успостављдње истинске демократије. У том смислу истицано je да борба македонског народа треба да се слије са борбом осталих југословенских народа и мањина и најпрогресивнијих друштвених снага у Југославији за остварење елементарних демократских права (слободу скупова и договора, штампе и сл.), за амнестију политичких осуђеника, за спровођење слободних парламентарних избора тајним гласањем итд. Присутни на охридском састанку истовремено су се сагласили да МАНАПО захтева промену спољне политике Југославије, то јест успостављање дипломатских односа и склапање уговора о пријатељству са Совјетским Савезом.
Ови принципи и захтеви МАНАПО-а, који су прихваћени под утицајем и залагањем комуниста, почели су успешно да се популаришу и да се брзо шире међу масама у Македонији. Истовремено су успостављени контакти и одржавани састанци и конференције са присталицама Удружене опозиције и са осталим политички активним појединцима, углавном из редова домаће ситне буржоазије. Ти сусрети и разговори били су у ствари покушаји да се придобију грађански елементи из разних опозиционих партија и струја, као и антирежимске групе и за постизање сарадње са њима на широкој, народнофронтовској, антифашистичкој платформи.
Стога су вођени дужи разговори, 1936. и 1937. године, са истакнутијим присталицама Удружене опозиције у Скопљу, за стварање заједничког демократског и антифашистичког политичког покрета. Преговори се нису завршили успешно, a разлог je лежао у категоричком одбијању представника грађанских опозиционих партија да македонски народ третирају као посебну нацију, то јест да му признају право на националну слободу, равноправност и развитак у оквиру једне федеративне државне заједнице југословенских народа.
Даље, неуспех преговора такође je уследио због тога што ти представници нису прихватили било какву сарадњу и делатност
91
и шири покрет по имену Народни фронт. За њих je Народни фронт представљао фасаду иза које се крије КПЈ, a њихов антикомунизам није им допуштао да ступе у сарадњу са правим напредним снагама које су тада биле једино доследне у борби против фашизма, за демократију и радикалне политичке промене у спољној политици Југославије.
Комунистичка партија и раднички покрет у Македонији, поред разних недостатака и огромних сметњи које су морали савлађивати, постепено су се ослобађали својих слабости и разбијали су обруч изолованости. Све више су постајали активни фактори у друштвено-политичком животу, чије се присуство и утицај нису могли једноставно игнорисати.
Године 1936. предузете су мере и постигнути су извесни успеси у обнављању и јачању партијске организације у Македонији. Прекинуте везе између комитета и партијских ћелија брзо су успостављене и партијском чланству су стизали илегални листови Комунист, Пролетер, Млади комунист и Хрватски пут, као и леци и брошуре: О закључцима VII конгреса Комунистичке интернационале, Говор Димитрова на VII конгресу Коминтерне, Омладини, Како се чисти кукољ, Козмополити, Из искуства napтијског рада, Закон о становима, Шта мора да зна комуниста, Конспирација и држање пред полицијом и судом и сл. Материјали са ставовима и директивама ЦК КПЈ доприносили су оспособљавању комуниста да предводе масе у борби за социјална, политичка и национална права и слободе.
Под утицајем и руководством комуниста, 1936. године спроведено je више акција у Македонији. У исто време борба македонског народа за националну слободу и равноправност добијала je јасније перспективе и повезивана je са револуционарном активношћу и класном борбом радника и сељака. Ha овакав ток ствари руководства грађанских партија из Удружене опозиције, која су унапред одбијала предлоге о формирању Народног фронта, гледала су веома узнемирено и уплашено и била су непомирљиви противници прихватања сарадње са МАНАПО-ом од стране њихових присталица у Македонији.
Њихов непријатељски однос према МАНАПО-у остао je неизмењен до краја, a произлазио je највише из њиховог енергичног одбијања да признају Македонце као посебну нацију. Вође свих грађанских партија, без обзира на то да ли су се налазиле на власти или су биле у опозицији, у вези са македонским питањем и у ово време су стајале на старим позицијама непризнавања Македонаца као посебног народа и нације. Због тога су МАНАПО и партијска организација у Македонији углавном могли да успоставе везе и сарадњу са појединим мештанима, присталицама опозиционих партија, који су имали либералнија схватања.
92
2. КАМПАЊА ЗА ОПШТИНСКЕ ИЗБОРЕ 1936. ГОДИНЕ И ЈАЧАЊЕ МАКЕДОНСКОГ НАПРЕДНОГ СТУДЕНТСКОГ ПОКРЕТА
Општински избори 1936. године постали су разлог за веће зближење Партије и МАНАПО-а са неким више улево оријентисаним елементима из партије Удружене опозиције у оквиру народнофронтовског програма и тактике. Нарочито у градовима и местима где су комунисти уживали велики углед и утицај, где су успевали да у одговарајућим формама користе платформу МАНАПО-а за шире окупљање родољубивих, демократских и антифашистичких снага, постигнути су знатни резултати у обухватању и покретању народних маса. Комунисти и активисти МАНАПО-а, лецима, новинама и другим илегалним материјалима и на јавним предизборним скуповима и митинзима, као и у разним друштвеним организацијама и културно-просветним друштвима, где су имали своје људе, објашњавали су потребу и суштину Народног фронта и перспективе за извојевање националних и демократских права и слободе македонског народа заједничком борбом радничке класе, сељаштва и национално потлачених народа и мањина у Југославији.
Влада Милана Стојадиновића на разне начине je спречавала истицање опозиционих кандидатских листа за општинске изборе у Македонији, уз помоћ полиције и жандарма растурала je њихове скупштине и, сејући терор, настојала je да примора бираче да гласају за кандидате њене партије, Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ). Због антидемократских поступака властодржаца, у ограниченом броју општина Македоније биле су допуштене опозиционе кандидатске листе, и то под фирмом србијанских партија. Ha овим изборима учињен je покушај за самостално иступање МАНАПО-а са „независном“ листом, али ти покушаји нису успели због полицијске интервенције и забране.
Ha општинским изборима, који су спроведени у Македонији, односно у вардарској бановини 6. децембра 1936. године, од укупно 376 463 уписаних бирача у бирачке спискове, према званичним подацима, на гласање je изишло 236 102 бирача, то јест 72%. Кандидатске листе Удружене опозиције однеле су победу у 9 општина, док су такозване „неодређене“ листе освојиле 7 општина, и „грађански" кандидати 2 општине.
Нарочито велики број гласова добиле су опозиционе кандидатске листе у Велесу и Прилепу, којима су Комунистичка партија и МАНАПО давали подршку, агитујући међу бирачима да гласају за њих. Захваљујући у првом реду њиховој политичкој активности и утицају, и поред свих махинација, насиља и „крађа“ гласова, кандидатска листа Удружене опозиције у Велесу,
93
са Љубомиром Маричићем, добила je 1 062 гласа, односно само 200 гласова мање од листе ЈРЗ. Листа Удружене опозиције за прилепску општину добила je на изборима 974 гласа, a листа владине Југословенске радикалне заједнице 1 280 гласова.
Активизација и мобилизација маса постигнута у Македонији за време кампање за општинске изборе 1936. године подстакла je јачање делатности Партије и МАНАПО-а наредних година. Искуство стечено у комбиновању легалног са илегалним радом и везе успостављене са масама позитивно су деловале на македонске комунисте и родољубе антифашисте и оспособљавале их за успешну организаторску и предводничку улогу у општем револуционарно-демократском покрету, који je обухватао класне и националне интересе и захтеве широких слојева народа. Активисти МАНАПО-а после избора су са великим еланом приступили учвршћивању и ширењу студентских друштава и организација.
Удружења македонских студената „Вардар“ у Загребу и Београду постала су жаришта интензивне политичке и културно-просветне делатности. У удружењима je држано више реферата, предавања и дискусија о актуелним друштвено-политичким темама. Kao црвена нит у њима се провлачило македонско национално питање, које je разматрано са разних аспеката. У оквиру ових удружења одржаване су приредбе македонских народних песама и игара, уз сценске фрагменте и импровизације из живота, страдања и борби македонског народа. Удружења „Вардар“ у Загребу и Београду била су најтешње повезана са комунистичким организацијама оба универзитета и већи део македонских студената активно je учествовао у свим напредним општестудентским организацијама.
Популарисању идејних основа МАНАПО-а знатно су допринели леци и остали материјали који су издавани и растурани преко удружења „Вардар“. У том погледу велики значај имала je турнеја коју je организовало загребачко студентско удружење „Вардар“ у Македонији, дајући велики број приредаба и помажући организовање студентских удружења у већим македонским градовима. Студентска удружења у Македонији развијала су живљу делатност за време школског распуста, када су преко излета, приредаба, позоришних представа, предавања и других јавних наступа ширила прогресивне идеје и здрава патриотска осећања.
У својим родним местима напредни студенти су се укључивали како у рад илегалних партијских и омладинских организација тако и у разна радничка и грађанска културно-просветна друштва, клубове и организације. Значајна je била њихова делатност у друштвима односно секцијама „Абрашевића", затим у синдикалним хоровима, читаоницама, народним универзитетима, трезвењачким ложама и сл. Уз помоћ студената Партија je успевала да у Скогаву, Велесу, Куманову, Прилепу, Битољу и другим
94
градовима Македоније узме у своје руке управу у већини ових културно-просветних друштава и организација и да њима руководи. Тиме не само што се проширивало тле утицаја Партије већ су се и напредни студенти и активисти, присталице МАНАПО-а, повезивали са масама и стицали њихово поверење.
Крупан корак напред у изношењу платформе МАНАПО-а било je оснивање листа Наш весник у Загребу. Иницијатори за издавање овог листа били су Кирил Миљовски, Димитар Мицев, Лазар Соколов и њихови истомишљеници из МАНАПО-а, a одговорни уредник постао je Боро Шукар. У редакцији листа био je обезбеђен потпуни утицај и руководство комуниста. Међу сарадницима листа налазе се Кочо Солев Рацин, Страшо Пинџур и други истакнути раднички и студентски првоборци. Одлучено je да Наш весник почне да излази у Загребу због тога што се већина руководећег језгра МАНАПО-а налазила у овом граду, па се сматрало да ће бити мање сметњи ако се лист штампа ван Македоније. Власт се показала много бруталнијом него што je било предвиђено, јер je полиција, одмах после излажења првог броја, запленила лист и забранила свако његово издавање и растурање. Ha тај начин власт je одузела МАНАПО-у могућност да преко свог органа утиче и дејствује на легалном изношењу и популарисању народнофронтовских идеја и националне тежње македонског народа. Ова мера полиције такође je показала са каквом се жестином режим бацио на сваку прогресивну и националну манифестацију Македонаца.
3. УДАРЦИ РЕАКЦИЈЕ НАНЕТИ ПАРТИЈИ И УЧЕШЋЕ МАКЕДОНАЦА У АНТИФАШИСТИЧКОЈ БОРБИ
Међутим, ни угњетачка и експлоататорска политика буржоаских властодржаца, ни сурова полицијска средства нису била у стању да зауставе брзи пораст антифашистичког и национално-демократског покрета маса у Македонији, чије су најпрогресивније крило сачињавали комунисти, који су својим утицајем и усмереношћу доприносили успешном повезивању национално-ослободилачког покрета са револуционарном активношћу и класном борбом радништва и сиромашног сељаштва. Антифашистичко и револуционарно расположење напредних Македонаца дошло je до потпуног изражаја у њиховом односу према грађанском рату у Шпанији (1936—1939).
Ha позив КПЈ и међународне антифашистичке јавности за пружање свестране помоћи слободољубивом шпанском народу, и у Македонији и међу Македонцима уопште започете су акције за сакупљање материјалних средстава и слање добровољаца.
95
У лецима и илегалним материјалима који су долазили до припадника и симпатизера Партије и МАНАПО-а најодлучније je узимана у одбрану праведна борба народнофронтовске републике Шпаније, док су генералско-фашистичка побуна и интервенција немачко-италијанског фашизма и светске реакције биле осуђене као највећи злочин против слободе и мира човечанства.
Илегалним каналима КПЈ у земљи и у иностранству велики број Југословена отишао je у Шпанију да са оружјем у руци потврди свој пролетерски интернационализам и солидарност са борбом антифашистичких и родољубивих снага у Шпанији. Међу југословенским добровољцима који су долазили из разних крајева света и ступали у интернационалне бригаде налазило се и више Македонаца. Један део Македонаца, добровољаца и учесника у шпанском грађанском рату, долазио je директно из Југославије, a други, политички или економски емигранти, стизали су у Шпанију из СССР-а, Француске, САД, Канаде и других земаља. Македонски добровољци, као и остали југословенски добровољци, борећи се у редовима интернационалних бригада, показали су високу свест, морал и храброст и добили су одговорне функције (Алексо Демијевски Бауман и др.), као и јавна признања и одликовања од републиканске владе Шпаније. Неки од њих оставили су своје кости по бојиштима Шпаније (Ганчо Хаџипанзов и др.).
За успешну борбу и ширење антифашистичког покрета у Македонији, као и за даљи рад по линији МАНАПО-а настале су нове озбиљне тешкоће и сметње у лето 1937. године због велике провале партијске организације, која je обухватила скоро читаву Македонију. Тада je ухапшено преко стотину комуниста и скојеваца у Велесу, Куманову, Кавадарцима, Прилепу, Штипу, Скопљу, Ђевђелији и другим градовима и местима Македоније. Због тога што су постојеће затворске просторије у Велесу биле недовољне да приме сва ухапшена лица, за њихов смештај употребљено je више других зграда у граду. To je била до тада највећа провала партијске организације у Македонији, после које су Покрајински комитет и велики број руководилаца месних комитета у Македонији пали у руке полицији. После страшне полицијске тортуре и вишемесечног ислеђења, 27 оптужених лица предато je на суђење. Ha процесу који je одржан децембра 1937. године Суд за заштиту државе je деветнаесторици оптужених изрекао разне временске казне робије.
Откривањем партијске организације и веза, као и осуђивањем ових партијских функционера и активиста нанет je веома тежак ударац партијској организацији у Македонији. Јачина и штетне последице тог ударца огледају се пре свега у томе што je партијска организација у Македонији, иако за кратко време, престала да постоји. Ово се временски поклапа са давањем мандата
96
Првомајска прослава, Велес, 1934. године
------------------
Јосипу Брозу од стране Коминтерне, крајем 1937. године, за формирање новог руководства KILI, као и са формирањем, почетком 1938. године, новог ЦК КПЈ у земљи, којим je руководио Јосип Броз. Ова два догађаја представљала су одлучну прекретницу у историји Партије, у њеном ослобађању од ранијих слабости и девијација и у прекаљивању КПЈ у истинску авангарду радничке класе и предводника маса у борби за социјална и национална права, за демократију и мир, против фашизма и реакције.
Због тога, док се у осталим земљама и крајевима Југославије одмах осетио снажан револуционарни елан и врење, као резултат организационог и идејно-политичког јачања Партије под утицајем новог руководства, у Македонији je тек требало радити на обнављању и оживљавању партијске организације. Обнављању и учвршћењу партијске организације Централни комитет je посветио велику бригу и пажњу, шаљући у Македонију своје делегате и инструкторе. С обзиром на овакво стање, МАНАПО je остао без подршке коју му je до тада пружао партијски актив у Македонији и којој, у првом реду, треба захвалити за дотадашња достигнућа МАНАПО-а у Македонији међу напредном омладином и интелигенцијом, трудбеничким масама и неким опозиционим антирежимским елементима из редова македонског грађанства. С обзиром на однос политичких снага и тадашње околности, ако je и стваран покрет са утицајем међу масама у Македонији, то je стварала Партија.
Последица привременог губљења поменуте подршке, у целини или у великој мери, било je знатно сужавање делатности и утицаја МАНАПО-а у Македонији. Ипак, антифашистичко расположење и покрет маса, што je представљало свесни отпор против политике Стојадиновићеве владе за фашизацију земље и за уступке агресивном немачко-италијанском фашизму, није спласнуло, већ je све више расло. Хитлеровска анексија Сарске и Рајнске области, гажење међународног права и насилно прикључивање („аншлус") Аустрије, марта 1938. године, показали су освајачке апетите и бруталне методе фашистичких агресора.
Југословенска влада, уплашена од све већег утицаја и улоге СССР-а у европској политици, као и од револуционарног замаха и јачања покрета трудбеника и национално угњетених маса у Југославији, на међународном плану све више je упрезала Југославију у кола сила осовине, спроводећи истовремено отворену фашизацију земље по угледу на Мусолинијеву Италију и Хитлерову Немачку (оружаним одредима „зелених кошуља“, проглашењем Стојадиновића за „вођу“ и сл.). Продаја националних интереса и независности југословенских народа и економско-политичко везивање и потчињавање Југославије политици фашистичких
97
држава дошло je до потпуног изражаја у држању Стојадиновићеве владе за време минхенске кризе, у јесен 1938. године.
Насупрот тежњи европских и југословенских властодржаца ка капитулацији пред фашистичким агресорима и ка усмеравању немачке ратне машине против СССР-а, по цену жртвовања независности Чехословачке, КПЈ je организовала масовно пријављивање добровољаца из свих крајева Југославије за одбрану Чехословачке. Ова велика акција и манифестација солидарности у тешком искушењу Чеха и Словака показала je спремност око 60 000 југословенских добровољаца да се са оружјем у рукама боре против распарчавања и поробљавања Чехословачке. Међу пријављеним добровољцима налазили су се и многи Македонци, док je чехословачки конзулат у Скопљу стално добијао нове пријаве и огроман број писама и телеграма са изразима борбене солидарности и антифашистичких осећања.
4. ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ У МАКЕДОНИЈИ 1938. ГОДИНЕ И ПРЕСТАНАК МАНАПО-а
Бурни развитак догађаја утицао je на убрзање мера и напора КПЈ за консолидацију партијске организације у Македонији и за њено оспособљавање и успешно активирање у целокупном друштвено-политичком животу. Ради чвршћег организационог повезивања и активирања у Македонији, на почетку 1938. године илегално су одржана два саветовања у Велесу, на којима су учествовали делегати партијских организација и група из више градова Македоније (Скопље, Прилеп, Куманово, Велес, Ђевђелија, Штип и др.). Kao резултат донетих решења и предузетих мера и помоћи од стране ЦК СКЈ, већ средином 1938. године, успостављене су редовне партијске везе између појединих градова у Македонији, изабрана су локална руководства и повереништва и поново се осећао позитивни утицај Партије. У томе je, посредством Моше Пијаде, важну улогу имало повезивање са ЦК КПЈ, који je послао свог делегата и инструктора у Македонију. Обнављање и консолидовање партијске организације били су последица курса ЦК и тока унутрашњеполитичких догађаја, међу којима су нарочито били важни парламентарни избори децембра 1938. године.
За ове изборе, за посланике Народне скупштине, руководећи активисти МАНАПО-а предузели су обимније припреме и мере. У вези с тим вођени су преговори и разматране могућности за укључење МАНАПО-а у блок опозиције и за истицање његових кандидата у оквиру Удружене опозиције. Вође српских грађанских
98
партија у опозицији, без изузетка, најодлучније су одбиле да прихвате било какав предлог и солуцију у том смислу. Остајући на позицијама великосрпског шовинизма, они уопште нису хтели да чују о некаквом признавању или третирању МАНАПО-а као демократског национално-политичког покрета македонског народа, јер нису признавали постојање македонског народа, као и његове тежње и захтеве за националну слободу, равноправност и несметани развитак. Истовремено они нису хтели да изгубе подршку и гласове приврженика МАНАПО-а, али такође нису давали ни конкретна обећања и нису узимали обавезе за евентуално мењање положаја и судбине Македонаца у Југославији.
Кад се испоставило да су остали без успеха сви покушаји код врхова српских опозиционих партија, опуномоћени представници МАНАПО-а из Београда и Загреба, међу којима се налазио и Кузман Јосифовски, ступили су у контакт са др Влатком Мачеком, вођом Хрватске сељачке партије и носиоцем земаљске листе Удружене опозиције. Представници МАНАПО-а су том приликом предложити Мачеку да се МАНАПО, односно његови кандидати за посланике из Македоније директно вежу за носиоца земаљске листе. Иако je Мачеку било изричито наглашено да руководства српских грађанских партија најкатегоричније одбијају да прихвате кандидате из МАНАПО-а, он се и овог пута супротставио томе да МАНАПО иступи на изборе самостално са својим кандидатима, везаним за носиоца листе Удружене опозиције. Мачек се ограничио само на давање препорука да се македонски кандидати вежу за неку од српских партија, правдајући то својом тобожњом лојалношћу према „српским партнерима“ у Удруженој опозицији.
Ово je јасно показало да Мачек из тактичких разлога није хтео да пред изборе прекрши свој споразум са српским шефовима Удружене опозиције, на основу кога je Македонија била препуштена српским буржоаским партијама као њихова „интересна сфера“ и домен политичког деловања. У исто време то je показало и егоистичко-националистичку оријентацију и опортунизам руководилаца Хрватске сељачке партије, који су се једино бринули за укидање хегемонистичке владавине на подручју Хрватске у интересу сопствене хрватске буржоазије, избегавајући повезивање са осталим прогресивним демократским снагама и националним покретима у Југославији ради заједничке борбе против профашистичког режима и система националног угњетавања.
С обзиром на ове околности, као и због сметњи које су чиниле власти, МАНАПО није могао да самостално иступи на парламентарним изборима 1938. године. Такође су остали без успеха покушаји комуниста у Македонији за истицање кандидата на листи Партије радног народа (Странка радног народа), коју je створила КПЈ и под чијим именом je она иступала у неким крајевима Југославије.
99
Питања формирања организација Партије радног народа у Македонији и одређивања тактике и иступања на изборима разматрана су на илегалном саветовању у Катланову, уз учешће представника партијских организација из Скопља, Куманова, Велеса, Прилепа и Ђевђелије (Страхил Гигов, Панче Пешев, Благој Поповски, Ристо Бајалски и др.). Мишљења и предлози који су изнети на саветовању нису конкретизовани и нису спроведени у живот.
Због свега тога, личности које су из своје средине истицали прогресивни и патриотски елементи у Македонији за посланичке кандидате везиване су за листу српске Земљорадничке партије Јоце Јовановића, с обзиром на то што je владало уверење да је она мање компромитована код народа у Македонији него остале српске буржоаске партије. Изборна кампања у Македонији водила се великом енергичношћу и ширином, изазивајући знатну политичку живост и интересовање маса, у коме су главну улогу имали комунисти и активисти МАНАПО-а. Приликом агитације за изборе популарисани су ставови и пароле КПЈ и револуционарно-демократске тежње македонског националног покрета. Изборне борбе постајале су нарочито оштре у местима где су комунисти били утицајни и најактивнији, не одступајући пред полицијом и жандармеријом, која je растурала њихове скупове и митинге. To je дошло до изражаја у Велесу, где се грађанство на позив комуниста дигло на протестне демонстрације и успело да присили власт да пусти на слободу Страхила Гигова, кога су жандарми ухапсили због агитације по селима. У Прилепу je власт такође била принуђена да ослободи Рампу Левкова и његове другове, које je ухапсила три дана пре избора да би их спречила у агитацији.
Услед незадовољства маса профашистичком политиком Стојадиновићеве владе и услед њихове огорчености против претњи, насиља и злоупотреба ради наметања „избора“ режимских кандидата настале су демонстрације и сукоби бирача са жандармеријом у Скопљу, Куманову и другим градовима Македоније. Ha уличним демонстрацијама у Скопљу, које су избиле после гласања за посланике Народне скупштине, избачено je неколико парола против фашизације земље, за обезбеђење елементарних политичких и социјалних права радног народа, захтевало се неодложно формирање праве демократске владе која ће заступати интересе народних маса и водити политику одбране земље, a такође се захтевало закључење уговора о пријатељству и савезу са СССР-ом.
Парламентарни избори 11. децембра 1938. године спроведени су према старом реакционарном изборном закону, јавним гласањем
100
под надзором полиције, куповањем гласова, фалсификатима и терором, то јест антидемократским методама, по којима je Југославија била позната у свету. Према званичним подацима, на изборе je изашло 74% бирача; за кандидате владине Југословенске радикалне заједнице гласало je 54,09%, за кандидате Удружене опозиције 44,9%, a за листу фашистичке организације „Збор“, са носиоцем Димитријем Љотићем, око 1%.
Поред фалсификата и осталих махинација власти, изборни резултати су показали повећање гласова за кандидате Удружене опозиције за око 300 000 у поређењу са бројем гласова на изборима 1935. године, као и опадање гласова (преко 100 000) за владине кандидате. Од кандидата Удружене опозиције у Македонији пропорционално највећи број гласова добили су кандидати које je истакла или подржавала Комунистичка партија и МАНАПО, то јест кандидати који су били везани за листу српске Земљорадничке партије (Ј. Јовановића).
Узето у целини, највећи успех постигла je Удружена опозиција у велешком срезу, добивши, према званичним подацима, 4 094 гласа, насупрот кандидатима ЈРЗ, који су добили 4 091 глас. Кандидат на листи Земљорадничке партије добио je 1 961 глас, кандидат Демократске партије 1 555, a кандидат југословенске националне странке 578 гласова. Овај успех je у великој мери био резултат широке политичке активности, повезаности и утицаја комуниста. Сличан успех остварен je и у Прилепу, где je кандидат на листи Земљорадничке партије добио 2 113 гласова од укупно 3 815 гласова за све кандидате Удружене опозиције. Кандидат на листи Земљорадничке партије за кавадарски срез добио je знатно више гласова (1 273) него двојица других кандидата Удружене опозиције (408 и 303).
Кандидати на листи Земљорадничке партије добили су релативно највише гласова у Македонији, у првом реду због тога што су комунисти и активисти МАНАПО-а својом агитацијом упућивали масе да гласају за њих. У вези са резултатима ових избора треба имати у виду да Љотићева фашистичка организација „Збор“, у већем делу срезова у Македонији није добила ни један глас, a у целој вардарској бановини само 133 гласа или 0,05%. To je био доказ дубоке мржње коју су широке народне масе у Македонији осећале према фашизму.
Ha основу антидемократског Донтовог изборног система, владина партија (ЈРЗ) добила je 306 посланичких места у Народној скупштини, a Удружена опозиција само 67 мандата. Љотићева фашистичка организација „Збор“ није добила ниједан мандат. Од партија Удружене опозиције највећи број мандата добиле су Сељачко-демократска коалиција (45) и Српска земљорадничка партија.
101
Један кандидат из Македоније, који je био везан за листу Земљорадничке партије, ушао je у Народну скупштину, и то захваљујући гласовима бирача добијеним ангажовањем комуниста и улево оријентисане македонске интелигенције.
Иако званични изборни резултати нису били верна слика правог политичког расположења народа у Македонији, жива политичка активност у вези са изборима утицала je на још већи пораст антифашистичког и национал-демократског покрета и уопште на лево оријентисање маса у Македонији. Успешно консолидовање и активирање партијских организација у Велесу, Прилепу и осталим градовима Македоније омогућило je да оне постану центар политичког рада и после повратка једног дела активиста МАНАПО-а у Македонију. Београд и Загреб, као дотадашња главна упоришта МАНАПО-а, престали су да и даље имају такав значај за политичко окупљање и активирање македонских интелектуалаца на прогресивној национално-политичкој линији преко народнофронтовске платформе и тактике.
Јачањем партијске организације у Македонији МАНАПО je постепено ишчезавао из политичког живота и сливањем његових оснивача и предводника у комунистички покрет, МАНАПО je коначно престао да постоји. За време свог постојања и деловања МАНАПО je имао позитивну улогу у аргументовању и популарисању тезе о македонској нацији као издиференцираној националној целини од осталих балканских нација, доприносећи истовремено учвршћењу и афирмацији македонске националне свести. Позитивну страну МАНАПО-а чинила je његова оријентација ка решавању македонског питања у оквиру Југославије и њеним темељитим демократским преображајем. Категорично одбацивање ускогрудог сепаратизма није значило да се МАНАПО одрекао права и захтева македонског народа за уједињење у будућој повољној констелацији.
Такође je била значајна улога МАНАПО-а у диференцирању истинских македонских патриота од разних буржоаско-националистичких елемената и великобугарских експонената. Ови последњи изјашњавали су се за борбу углавном против великосрпског хегемонистичког режима, док су одбијали да признају националну индивидуалност македонског народа, не желећи сарадњу на истинском, антифашистичком, народнофронтовском пољу и заузимали су непријатељски став према СССР-у. МАНАПО се показао способним да успешно комбинује легалне и полулегалне форме рада, да продире у народне масе и да шири међу њима нова, прогресивна идејно-политичка и национална схватања, која су у ствари извирала из КПЈ и македонске стварности. Захваљујући томе, МАНАПО je био у стању да отпочиње и усмерава акције које су обухватиле целу Вардарску Македонију
102
и да се сам афирмише као прогресивни национални, антифашистички покрет уз доминантну улогу и утицај комуниста.
И поред поменуте одлучујуће улоге и утицаја комуниста, МАНАПО није претворен у збијену сталну организацију са одговарајућим телима и везама, због тога што je ова организација деловала без главног руководства и без својих органа у Македонији. Разлог за то што није постигнуто организационо сређивање и изграђивање МАНАПО-а и што се није остварило директно повезивање МАНАПО-а са Покрајинским комитетом КПЈ за Македонију биле су честе провале и обезглављивање партијске организације у Македонији. Због тога су разне акције, питања и одлуке о делатности МАНАПО-а разматране и предузимане у Београду и Загребу, јер се у тим познатим центрима радничког и напредног студентског покрета налазила већина активиста МАНАПО-а. Недостатак МАНАПО-а био je и тај што се није оријентисао на то да обухвати присталице из редова осталих народности у Македонији — Албанце и Турке, који су због потпуне националне обесправљености и тешког економско-социјалног стања представљали револуционарни потенцијал и савезника у борби против буржоаско-хегемонистичког система националног угњетавања и пљачкања радних маса.
103
Глава VII. Вардарска Македонија у време избијања другог светског рата
1. ШИРЕЊЕ ДЕМОКРАТСКОГ АНТИФАШИСТИЧКОГ ПОКРЕТА У МАКЕДОНИЈИ И ЛИСТ НAШA РЕЧ
Изборни неуспех профашистичке владе М. Стојадиновића и даље заоштравање друштвено-економских и националних супротности у Југославији све више су повећавали незадовољство народних маса целокупном унутрашњом и спољном политиком владе. Да би боље заштитили и камуфлирали своје класне интересе и позиције, буржоаски владајући кругови били су присиљени да врше тактичке маневаре и неке уступке како би ублажили затегнуту ситуацију у земљи. Због изазивања кризе и обарања владе, оставке je поднело неколико министара под изговором да je Стојадиновићева влада сметња за решавање хрватског питања. Четвртог фебруара 1939. године Драгиша Цветковић, дотадашњи министар социјалне политике, формирао je нову владу са главним задатком да постигне споразум од вођама Сељачке демократске коалиције, односно Хрватске сељачке партије, ради решавања хрватског питања.
Влада Д. Цветковића преузела je државну крму у време нових освајања од стране фашистичких држава у Европи. Газећи своје раније уговоре и обећања, нацистичка Немачка, марта 1939. године, окупирала je Чехословачку, a италијанске фашистичке трупе, априла 1939. године, прегазиле су Албанију. Цветковићева влада није дигла глас против ових аката фашистичке агресије. Она je показала колебљиво држање и попуштање, као и владе осталих европских држава и није се супротстављала фашистичким поробљивачима у остварењу њихових освајачких планова.
104
Насупрот капитулантству владе пред силама осовине, демократски и антифашистички елементи у Југославији повећали су своје напоре за припреме широких народних маса за борбу против фашистичке опасности и за одбрану независности земље. Разни поводи и средства коришћени су за усађивање мржње у масе против фашизма и за подизање њихове демократске и патриотске свести и интернационалне солидарности. Симпатизери КПЈ и скојевци, за време чехословачке кризе, развијали су веома успешну делатност у оквиру Југословенско-чехословачке лиге. Омладинска секција ове Лиге у Скопљу, 5. фебруара 1939. године, организовала je комеморацију поводом смрти великог прогресивног чешког књижевника Карела Чапека, на којој je осуђен фашизам и манифестована солидарност са братским народима Чехословачке.
Скопље, као политички, економски и културни центар Вардарске Македоније, постајало je све богатије догађајима и акцијама прогресивних снага. Конференцију Земљорадничког савеза (српска Земљорадничка партија), која je одржана у Скопљу 5. марта 1939. године, представници Удружене опозиције из Македоније искористили су за раскринкавање национално-угњетачке и денационализаторске политике ненародних режима према Македонцима и за осуду привредне експлоатације Македоније.
Нарочито значајна била je делатност и борба напредне омладине у Македонији против покушаја ширења фашистичке пропаганде и јавних иступања Љотићевог „Збора“. Присталице фашистичке организације „Збор“ у Скопљу онемогућаване су да држе конференције у сали Поштанског дома и у другим локалима. Леци које je априла 1939. године растурала једна шака чланова „Збора“ по кућама у Скопљу и још у неким градовима Македоније изазвали су само негативна реаговања омладине и грађанства у Македонији, који нису хтели ни да чују за Љотића и његов „Збор“, јер су знали да су они плаћена агентура нацифашизма.
Замах демократског антифашистичког покрета у Македонији добио je знатни подстицај и утицајно средство оснивањем листа Наша реч, фебруара 1939. године, као легалног гласила привременог Покрајинског комитета КПЈ за Македонију. Издавање листа дошло je као последица дискусије међу комунистичким руководиоцима у Македонији (Орце Николов, Страхил Гигов, Блажо Орландић, Цветан Димов, Душко Поповић и др.), који су увидели потребу за легалним листом ради брзог информисања и правилног усмеравања маса о току и променама у динамичној, сложеној ситуацији.
Први број листа Наша реч изишао je 25. фебруара 1939. године. И поред честих забрана, лист je излазио све до 6. јануара 1941. године. У њему су штампани чланци о разним актуелним
105
проблемима, вести, прилози, критике, материјали и сл., од којих неки на македонском језику. Редакцију листа чинили су комунисти и симпатизери Партије (Милош Мацура, Дејан Алексић, Нада Богданова, Бошко Шиљеговић, Душко Поповић, Радован Лалић, Периша Савелић, Антон Колендић и др.). У листу Наша реч објављивали су своја књижевна дела и написе македонски песници Кочо Солев Рацин, Мите Богоевски, Волче Наумовски, Кире Димов, Александар Градачки и други.
Својом садржином и начином третирања Наша реч je успела да окупи око себе велики број сарадника и дописника из свих градова Македоније. Већина од њих били су познати као истакнути партијски функционери и активисти, који су, тада и касније, учествовали у револуционарним борбама за рушење класне експлоатације и националног угњетавања. У листу су сарађивали Васил Антевски, Добривоје Видић, Љиљана Манева, Вуко Павићевић, Милева Сабо, Киро Бермазов, Панче Пешев, Гојчо Стефковски, Мирче Ацев, Борка Талески, Благој Поповски, Крсте Црвенковски, Киро Миљовски, Стеван Наумов, Страшо Пинџур, Јосип Јосифовски и др.
Наша реч je редовно обавештавала јавност о најновијим политичким догађајима кроз призму оцена и захтева који су у ствари били ставови и пароле КПЈ. У складу са становиштем Партије, лист се залагао за темељни демократски преображај Југославије и за њено оспособљавање за ефикасније супротстављање фашистичким освајачким плановима решавањем „свих питања која потресају народ“, и ова одлука пропраћена je слањем делегата и инструктора ЦК у Македонију, као и другим мерама за јачање и ширење Партије и СКОЈ-а у Македонији.
Консолидација и развитак партијске организације у Македонији ишли су по узлазној линији и омогућили су брзо непосредно укључење комуниста, скојеваца и њихових симпатизера у многе друштвено-политичке акције и манифестације. Међу њима нарочити значај и одраз имала je прослава сто педесете годишњице велике француске буржоаско-демократске револуције. Поред приредби, академија и предавања, која су организована у већим градовима Македоније, издата je и посебна брошура Сто педесета годишњица француске револуције. У брошури су објављени: Декларација о правима човека и грађана, песме Ла Кармањола и Марсељеза, као и чланци Зашто волимо француску револуцију (Васил Антевски), Француска револуција и наше традиције (Страхил Гигов) и хроника Значајни дани француске револуције. Поред тога, у брошури je био објављен и Крушевски манифест из 1903. године, и тако je широка јавност у Вардарској Македонији први пут упозната са његовом садржином.
Због тога што je у чланку Француска револуција и наше традиције у ствари дат приказ стварања и развитка македонског
106
организованог национално-ослободилачког покрета и његових тежњи и остварења за време илинденског устанка и Крушевске Републике, полиција je одмах забранила растурање брошуре, као и листа Наш лист (наставак претходног листа Наша реч) од 18. јула 1939. године, због прештампавања у њему чланка Страхила Гигова Француска револуција и наше традиције. Да би задовољила захтеве напредних кругова, редакција листа Наша реч (односно Наш лист) накнадно je одштампала, у виду сепарата, још преко хиљаду примерака истог чланка, од којих je један део запленила полиција, a други je растурен у унутрашњости Македоније преко партијских канала и мреже листа Наша реч.
Делатност напредних снага и целокупни друштвено-политички живот у Македонији, као и у читавој Југославији, наредних месеци текли су у новоствореним условима који су били последица формирања владе Цветковић — Мачек, на унутрашњим плану, и избијања другог светског рата, на међународном плану. Двадесет шестог августа 1939. године коначно су завршени преговори између Д. Цветковића и В. Мачека и на основу постигнутог споразума још истог дана формирана je нова влада, са Д. Цветковићем као председником и В. Мачеком као потпредседником. Министарске фотеље добила су још четири лидера Хрватске сељачке странке, a владу су у целини сачињавали још представници радикала Словеначке клерикалне партије, Муслиманске заједнице и Самосталне демократске партије.
Споразум између владе (Д. Цветковић) и Сељачко-демократске коалиције (В. Мачек) састојао се првенствено у сагласности и одлуци новоформиране владе да изврши неопходне измене за стварање хрватске бановине, која треба да обухвати територије савске и приморске бановине и неке суседне срезове са хрватским становништвом у већини. У тако формираној хрватској бановини извршна власт требало je да припадне бану, кога би поставио краљ, a који je за свој рад требало да одговара краљу и Хрватском сабору. У исто време предвиђало се спровођење избора за представнике Хрватског сабора, који je требало да доноси законе и акте за подручје хрватске бановине.
Стварање хрватске бановине и политика владе Цветковић — Мачек одмах су показали да je закључени споразум само у интересу хрватске буржоазије и да се формирањем нове бановине ни најмање није побољшао економско-социјални и политички положај хрватског народа. С обзиром на то постало je јасно да споразум, у крајњој линији, није решио ниједно кључно питање у политичком животу Југославије. Сама влада брзо je демаскирана као обична спрега и удруживање реакционарних и властољубивих српских и хрватских буржоаских кругова. Лидери Хрватске
107
сељачке партије одрекли су се својих захтева и обећања, којима су се раније демагошки служили да би придобили масе.
Споразум Цветковић — Мачек уједно je убрзао распадање Удружене опозиције и изазвао je оживљавање унитаристичко-хегемонистичких тенденција код вођа српских буржоаских опозиционих партија.
2. УСПЕШНИ РАЗВИТАК И БОРБА ПАРТИЈСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У МАКЕДОНИЈИ
Брзи развитак догађаја на унутрашњем и међународном плану утицао je на повећање мера за организационо јачање и ширење КПЈ, као и за њено оспособљавање као истинског предводника борбе радничке класе и национално угњетених маса у Југославији. Kao последица таквих мера и корака за спровођење закључака такозваног „Мајског саветовања" руководећег актива КПЈ, у лето 1939. године успостављени су чврсти партијски канали и веза Централног комитета КПЈ са Македонијом, и формирано je ново покрајинско руководство КПЈ за Македонију. Секретар Покрајинског комитета постао je Блажо Орландић, a чланови комитета — Орце Николов, Страхил Гигов и Добривоје Видић.
Други светски рат, који je почео нападом Немачке на Пољску 1. септембра 1939. године, и улазак Енглеске и Француске у рат против Немачке, имао je огромни утицај на даљи развитак положаја и односа у Југославији, како на држање буржоаских кругова тако и на оријентацију и активност КПЈ, на радничку класу и на напредне партијске снаге у земљи. Главни напори Партије били су усмерени на то да се спречи увлачење Југославије у рат и њено везивање за било који зараћени империјалистички блок, a да народним масама обезбеди хлеб, мир и слободу. Паралелно са убрзаном консолидацијом и својим ширењем, Партија je бележила крупне успехе у организовању масовних економских и политичких борби и акција трудбеника и потлачених.
Скупоћа, шпекулација и остале последице рата много су погоршале и иначе тешко материјално стање радних маса. Влада Цветковић — Мачек и низом реакционарних мера настојала je да терет привредних тешкоћа пребаци на леђа радних маса и да угуши њихов отпор. Насиља и реакционарне мере профашистичког режима биле су нарочито сурове у Македонији, али ипак нису могле да сломе борбени дух народних маса, које су у Партији све више гледале јединог заступника њихових интереса и захтева. Шире се и јачају редови партијске организације у Македонији и стално расте њен утицај међу масама, чему je помагао и
108
рад инструктора ЦК КПЈ Светозара Вукмановића, који je послат у јесен 1939. године.
У исто време напори за организовање синдикалног покрета у Македонији давали су све крупније резултате. Радници су све више истицали захтеве и водили акције одређеног политичког карактера, и то не само за заштиту економско-социјалних интереса. Т.ако je на конференцији текстилних радника у Скопљу, одржаној 8. октобра 1939. године, захтевана потпуна слобода синдикалног организовања и обустава прогона и малтретирања радничких функционера од стране режима; затим, спровођење одложених избора 1938. године за Радничку комору, избор радничких повереника за Окружни уред и осигурање учешћа радника у свим социјалним установама и сл.
Скуп монополских радника у Скопљу (децембра 1939.) прошао je у знаку отворене борбе против режима. Радници су одбили напад групе припадника владине профашистичке организације „Југорас“ (Југословенски раднички савез) и избацили их из сале Радничког дома. У резолуцији коју су упутили Министарству социјалне политике, радници су инсистирали да се неодложно спроведу избори за Радничку комору, Окружни уред и Јавну берзу рада и да им се обезбеди несметана делатност УРС-ових синдиката на територији вардарске бановине. У другој резолуцији захтевало се од Управе државних монопола у Београду да донесе хитне измене и допуне прописа о зарадама и пензијском осигурању. Осим тога, захтевало се одговарајуће повећање радничких надница према повећању цена прехрамбених артикала, у просеку од 20 до 50 па и више процената. Захтеви за повећање надница били су сасвим оправдани и неопходни с обзиром на брзи стални пораст скупоће. Само у прва четири месеца после почетка другог светског рата цена пасуља од 2,60 динара за један килограм повећала се на 3,80 динара, пиринча од 5,90 на 8,40 динара, уља од 9,55 на 13,50 динара, сочива од 6,00 на 12,00 динара итд.
За распламсавање и усмеравање економско-политичке борбе радника било je веома значајно истискивање опортунистичких елемената из синдиката у Скопљу и у неким другим градовима Македоније, чему су допринели инструктори ЦК КПЈ. По налогу секретара КПЈ Јосипа Броза, Светозар Вукмановић и Сретен Жујовић дошли су у Скопље са задатком да дуже остану и да раде на свестраном оспособљавању и ширењу партијске организације. Ова корисна мера била je неопходна и због тога што су секретар и један члан Покрајинског комитета КПЈ за Македонију пали у руке полицији. Затим се одмах приступило учвршћењу и активирању партијских организација у Скопљу, Куманову, Велесу, Прилепу и Битољу. Они су још већом смелошћу и енергијом наставили борбу, и поред затварања и слања неких комуниста из Македоније у концентрационе логоре (Билеће и Лепоглава),
109
које je профашистичка влада створила децембра 1939. године да би обезглавила раднички и антифашистички покрет у Југославији.
Тада су истовремено вршене припреме за шире покрајинско партијско саветовање, које je одржано фебруара 1940. године у Скопљу. Ha саветовању je извршена детаљна анализа стања и целокупне делатности партијске организације у Македонији. Учесници у саветовању размотрили су и усвојили мере за организовање Покрајинског комитета, као и за свестрано ширење и јачање партијске организације уопште. Одмах затим великом организационом и политичком активношћу приступило се ангажовању присталица и симпатизера преко разних масовних организација у којима je Партија имала утицај. Појачана делатност, утицај и улога Партије нарочито су се одразили у великом таласу штрајкова, у илинденским демонстрацијама које су организоване у Македонији 1940. године, као и у масовном растурању летака и осталог пропагандног материјала и илегалног партијског материјала.
У лето 1940. године у Скопљу je почео да излази илегални Билтен као привремено гласило партијског руководства у Македонији. У уводном чланку (Наш лист) првог броја Билтена истицано je да за Македонију могу бити „поразне и штетне последице несхватања улоге и значаја наше Партије као организатора и руководиоца борбе радничке класе и радног народа против насиља, пљачке и националног угњетавања", због чега „одлука ЦК Партије да се посвети посебна пажња раду у Македонији има историјски значај“. У Билтену су штампани прогласи и саопштењa ЦК КПЈ, директивни чланци, политички и привредни прегледи, вести о штрајковима, тарифним и другим акцијама радника, историјски материјал и коментари и сл.
Редакција Билтена настојала je да редовно објављује и да на одговарајући начин тумачи важне актуелне појаве и догађаје, критикујући истовремено реакционарна иступања буржоаских политичара, јавних и научних радника. Мета таквих критика постао je и професор Београдског универзитета Никола Вулић, који се у свом чланку Јужна Србија, објављеном 10. јула 1940. године у листу Правда опет упустио у „доказивање“ да тобож „не постоји никаква посебна македонска народност“. Вулићево иступање изазвало je живо реаговање и огорченост у целој Македонији, што се манифестовало у отвореним писмима и одговорима који су му упућивани. Поводом једног таквог отвореног писма Вулићу, Билтен je писао да у одговору правих Македонаца и доследних приврженика македонског ослободилачког покрета „историјски и научно се доказује формирање и постојање македонског народа и указује се на пут борбе македонског народа за ослобођење“.
110
У поменутом отвореном писму категорички се тврдило да „македонска народност, то јест националност постоји“, без обзира на то што није створена македонска држава. Главни разлог за то што су Македонци остали без сопствене државе била je политика „српских, бугарских и грчких империјалиста, који су се удружили, приграбили, поцепали и поробили Македонију“. Важно место у писму заузимало je аргументовање постојања македонског језика, чија се животна способност потврђивала у то време издатим збиркама стихова на македонском језику у Југославији и Бугарској.
Прослава илинденског устанка и демонстрације организоване 2. августа 1940. године у Прилепу и Охриду показале су не само организаторске способности и утицај комуниста у масама већ и огромну снагу коју je крио у себи македонски национални покрет. У демонстрацијама у Прилепу учествовало je више хиљада грађана и настали су отворени сукоби са жандармеријом и полицијом. Власт je затим ухапсила више комуниста и напредних људи из града, a четворицу je хтела да преда Суду за заштиту државе.
Демонстрације у Охриду организовали су напредни македонски и југословенски студенти који су се налазили у студентској феријалној колонији. Руководећу улогу у демонстрацијама имао je Мирче Ацев, који je заједно са неколико других студената био затворен. To je изазвало још већу компактност демонстраната, који су присилили начелство да ослободи ухапшене студенте. Истог дана излетима и приредбама била je прослављена годишњица илинденског устанка и у осталим градовима Македоније (Скопље, Велес и др.).
Крупне акције и револуционарни иступи, пре свега штрајкови и демонстрације изведене 1940. године у Македонији, били су сигуран знак успешног повезивања Партије са широким слојевима становништва и њеног оспособљавања за покретање и предвођење народних маса у борби за извојевање економских, политичких и националних права и слобода. Стечено искуство, постигнути успеси и показане слабости у раду партијске организације у последње време размотрени су и оцењени на одржаној покрајинској конференцији у Скопљу. Знатан део дискусије на конференцији био je посвећен националном питању, могућностима и формама рада у синдикатима, организовању масовних политичких акција, затим партијској техници и пропаганди, као и питању ангажовања и оспособљавања жена и омладинаца за руководеће функције и сл.
Ha конференцији je изражено јединство у гледиштима и ставовима учесника, са изузетком Методи Шаторова, тек кооптираног у Покрајински комитет, који je дошао из иностранства и у дискусији о раду Партије у вези са националном линијом износио
111
посебно и усамљено становиште које су присутни делегати критиковали. Ово становиште и нека друга схватања Шаторова, која се нису поклапала са утврђеним ставовима КПЈ, тада нису тумачена као његово свесно супротстављање линији и тактици КПЈ. Сматрало се да он због свог дугогодишњег боравка у иностранству и одсуствовања из земље није у стању да се брзо оријентише у конкретној ситуацији и специфичним условима Југославије и Македоније.
Покрајинска партијска конференција донела je резолуцију која je, поред неких недостатака, била веома значајна за даље јачање и активирање Партије у Македонији. Ha конференцији je изабран, односно потврђен нови састав Покрајинског комитета КПЈ, који су сачињавали Методи Шаторов, Петар Ивановски, Добривоје Видић и Коце Стојановски. Ha конференцији je такође изабрано шест делегата за предстојећу Пету земаљску конференцију КПЈ (Методи Шаторов, Петар Ивановски, Сретен Жујовић, Коце Стојановски, Борис Гонев и Гојчо Стефковски), према кључу, зависно од броја партијског чланства.
Пета земаљска конференција КПЈ, одржана од 19. до 23. октобра 1940. године у близини Загреба, која je по броју делегата и по важности донетих одлука имала значај конгреса, имала je веома крупну улогу у даљем успешном развитку Партије и свестраном замаху револуционарног покрета у Југославији. У политичком извештају Централног комитета, који je поднео Јосип Броз, као и у рефератима о политичкој ситуацији, о синдикалном, националном и омладинском питању, о агитацији и пропаганди, о раду са женама и у војсци итд. извршена je детаљна анализа унутрашње и међународне ситуације и утврђена тактика и стратегија Партије за наредни период. Конференција je истакла да je неопходна борба против уласка Југославије у рат, као и одбрана независности земље од фашистичких освајача, a у вези с тим и борба против капитулантског и реакционарног режима Цветковић — Мачек, као и решавање унутрашњих питања и супротности да би ојачала одбрамбена способност Југославије и да би се радничка класа приближила својим основним циљевима. Ради што већег окупљања народних маса за одбрану независности народа Југославије и решавања крупних револуционарних задатака, Пета конференција КПЈ истакла je захтев за формирање „народне владе са ослањањем на савез радника и сељака“.
Земаљска конференција посветила je нарочиту пажњу разради ставова КПЈ о националном питању с обзиром на тадашњу ситуацију, као и реалним предвиђањима, наглашавајући потребу да се борба за националну равноправност и једнакост свих народа и мањина у Југославији настави са истовременом борбом против буржоаског национализма, сепаратистичких покрета и шовинистичких појава. Конференција je указала на намере фашистичких
112
Штрајк железничара, Велес, 1920. године
Протестни митинг за ослобођење политичких затвореника, Куманово, 1940. године
------------------
држава да уз помоћ сепаратистичких покрета и тенденција лакше разбију Југославију и да поробе њене народе. У вези са тежњама македонског народа за националну слободу и равноправност, конференција je у усвојеној резолуцији прецизирала да je неопходна „борба за равноправност и самоопредељење македонског народа против угњетавања од стране српске буржоазије, али, у исто време, и упорно демаскирање италијанских и бугарских империјалиста и њихових агената, који такође демагошким обећањима хоће да подјарме македонски народ“.
3. ЕКОНОМСКА БОРБА РАДНИКА У 1940. ГОДИНИ
Штрајкови и тарифне акције радника у Македонији појачани су и добили су масовне размере пре и после одржавања Пете земаљске партијске конференције. Реакционарна профашистичка влада, као верни чувар интереса капиталистичке класе, настојала je да тешкоће и бреме рата сручи на леђа трудбеника, који су највише били погођени незадрживим повећањем скупоће и шпекулација. Веома ниске наднице никад нису биле довољне да покрију основне потребе радника у Македонији, a при постојећем повећању цена оне су падале знатно испод потребног минимума за егзистенцију. Због тога су радници почели да ступају у штрајкове и да воде акције за одбрану својих основних економских права.
Истински штрајкачки талас захватио je Македонију у јесен 1940. године, иако je било штрајкова и у пролеће исте године. Тако, радници и раднице скопске текстилне фабрике „Вардар“, који су радили по девет и више часова дневно и били плаћани мање него што je прописано Уредбом о минималним надницама, маја 1940. године ступили су у тринаестодневни штрајк. Истог месеца штрајковали су радници скопске фабрике ћилима, који су успели да постигну повећање надница за 64%, признавање УРС-ове синдикалне организације, право на избор радничких повереника и сл. После успешног штрајка истог месеца, папуџијски радници су закључили колективни уговор, којим су извојевали повећање надница, скраћено радно време, признавање УРС-ове синдикалне организације и право на прослављање Првог маја.
Нарочито упорни и дуготрајни били су штрајкови које су водили металски радници у Македонији. Штрајк радника у скопској металској фабрици Папа-Теодоси, који je избио 13. септембра 1940. године, трајао je 50 дана и коначно се завршио успехом радника. Сагласно колективном уговору, наднице су повећане просечно за 50—100%, уведено je осмочасовно радно време, регулисан рад на акорд и побољшана хигијенско-техничка заштита.
113
Двадесетог септембра ступили су у штрајк и металски радници из радионице Ручигаја, који се, после седмонедељног штрајка завршио потписивањем колективног уговора, a када je послодавац покушао да игнорише тај уговор, новим штрајком je принуђен да га се придржава.
У исто време спроводили су штрајк кројачки радници у Скопљу, на чијем je организовању највише радио Орце Николов. Њихов колективни уговор објављен je у листу Наша реч и послужио je као образац радницима разних струка и места у Македонији који су ступали или су се спремали за штрајкове и тарифне акције. Тада су успешно спроводили штрајкове столарски радници у Скопљу и Прилепу, постижући повећање надница за 30%, смањење радног времена и сл. Такође су штрајковали и обућарски радници у Кавадару, који нису успели да остваре своје захтеве због слабе организације штрајка. Поред њих, у штрајк су ступили и берберски радници у Кавадару. Велику упорност показали су берберско-фризерски радници у Скопљу, постављајући у току штрајка захтеве за повећање примања свих категорија радника, за укидање прековременог рада, за плаћање годишњег одмора, као и да се запошљавање или отпуштање радника врши само преко синдикалне организације и сл.
Упоредо са акцијама синдикално организованих радника, у Македонији су избили и спонтани штрајкови у местима где није било УРС-ових синдиката и партијских организација. Такви су били штрајкови радника на исушивању Мавровског и Струмичког поља, који су избили 1940. године. После кратке обуставе рада, радници су постигли повећање надница и побољшање радних услова. У то време у акцији су се налазили и столарски радници у Скопљу, чији су представници потписали колективни уговор са послодавцима, на основу кога су наднице повећане за 25%, радно време je смањено од десет на осом часова дневно, радницима je признато право на синдикално удруживање, добијање додатка од 50% за прековремени рад, побољшање хигијенско-техничких услова рада итд. Колективни уговор je нарочито пружио могућности за побољшање положаја шегрта, с обзиром на то што су послодавцима наметнуте обавезе и законске санкције које су они до тада избегавали да примењују.
Успех бројних штрајкова позитивно je утицао на јачање економске борбе радника у Македонији. Обућарски радници у Скопљу, организовани у Савезу кожарско-прерађивачких радника, повели су тарифну акцију. Пошто су послодавци одбили да потпишу колективни уговор, они су ступили у штрајк, 29. октобра 1940. године, захтевајући осмочасовно радно време, двоструко повећање надница и примања радника преко одговарајуће подружнице кожарско-прерађивачког савеза. Истог месеца избио je спонтани штрајк радника у млину Шабан-паше, који се успешно
114
завршио, иако радници нису били синдикално организовани и штрајк није прихваћен и помогнут од стране УРС-а. Стање je било сасвим друкчије са штрајком радника у фабрици брашна „Балкан“ у Скопљу. Они су били учлањени у УРС-ову синдикалну организацију, па су послодавцу поднели колективни уговор и после безуспешних преговора уз посредништво власти, ступили су у штрајк. За време штрајка дошла je до изражаја солидарност радника из осталих таквих предузећа у Скопљу, који су, да би помогли штрајкачима из фабрика „Балкан“, уступали целе наднице.
Ниске наднице и дуго радно време били су разлог за почетак акције млинских радника у Прилепу, који су после успешно завршених преговора са послодавцима, крајем 1940. године, успели да повећају наднице и да смање радно време. Ha сличан начин отпочета je и успешно завршена акција радника у прилепској пивари, који су постигли смањење радног времена од десет на осам часова дневно, повећање надница и плаћање прековременог рада 50% више. Такође су организовани штрајкови монополских радника и произвођача дувана у Прилепу, који су одбијали да носе и продају дуван у откупне станице због тога што су им га врло ниско процењивали.
Успешни су били и штрајкови радника у керамичкој индустрији Македоније. Радници из керамичке фабрике у Скопљу, својим тродневним штрајком, постигли су повећање надница за 60%, увођење осмочасовног радног дана, слободан избор радничких повереника и празновање Првог маја, дана рада. Такође су и радници керамичке фабрике „Вила Зора“ у Велесу успели да се штрајком изборе за побољшање радних услова.
У акцији столарских радника у Скопљу, за потписивање колективног уговора, септембра 1940. године, учествовало je неколико стотина радника. Арбитражним споразумом радницима су повећане наднице за 25%, ограничено им je радно време на осам часова, утврђено je повећање од 50% надница за прековремени рад и послодавцима су наређене мере и обавезе за хигијенско-техничку заштиту при раду. Октобра месеца исте године штрајковали су радници у каменолому „Превалец“ код Велеса, који су били изложени сталној опасности, претераној експлоатацији и разним малтретирањима. Да би се онемогућио штрајк, дат je отказ свим радницима, али то их није поколебало и они су упоредо наставили да се боре за своје оправдане захтеве и интересе и на крају су победили.
Штрајкови и тарифне акције радника у Македонији показивали су појачану свест, организованост и солидарност радничке класе. Радници су ступали све одлучније у економску борбу против скупоће и сиромаштва, за побољшање свога материјалног положаја и радних услова уопште. Спонтани штрајкови
115
јасно су показивали да je тешко економско стање најамних радника било главни разлог што су започели економску борбу.
Велики број штрајкова и акција и масовно учешће радника у њима показивали су све већу ангажованост радничке класе за одбрану и за побољшање својих основних интереса и права. Да би успешно окончали штрајкове и акције, радници су морали да савлађују отпор послодаваца и да се ефикасно супротстављају полицијским насиљима и осталим средствима властодржаца за угушивање штрајкова, то јест да ступају у отворене сукобе са режимом. Полиција, власт и капиталисти, поред употребе свакојаких средстава за сузбијање штрајкова — од претњи и хапшења до лок-аута и војне мобилизације — нису били у стању да сломе борбену вољу и јединство радника. Не само да су штрајкачи показивали високи морал, истрајност и чврстину већ су се редовно са њиховим борбама и захтевима солидарисали и остали трудбеници, указујући им помоћ и подршку у границама могућности.
Дух пролетерске солидарности међу радницима уносила je Комунистичка партија, која je скоро у свим случајевима била непосредни инспиратор и организатор штрајкова, тарифних акција и осталих видова економске и политичке борбе. Под утицајем и руководством партијских организација поједини штрајкови претварали су се у иступање против система експлоатације и угњетавања и против капитулантске профашистичке политике владе Цветковић — Мачек.
Кроз штрајкове и акције радници су се жилаво борили за право синдикалног удруживања, то јест за очување или за стварање УРС-ових синдиката. Увидевши значај и улогу УРС-ових синдиката у класној борби радника, реакционарна петоколонашка влада, ноћу између 30. и 31. децембра 1940. године, забранила je и растурила УРС, и истовремено запленила његову имовину. Властодршци су ово спровели по угледу на фашистичке препаде и налете против напредних организација и елемената. Стављањем УРС-а ван закона, класном синдикалном покрету у Југославији режим и буржоазија по четврти пут су нанели тежак ударац у току двадесет година. Растурање УРС-ових синдиката у Македонији утицало je да радници изгубе значајно упориште и средство своје борбе. Против забране класних синдиката радници су организовали протестне скупове и демонстрације, при којима je било сукоба са полицијом, како у Скопљу тако и у осталим местима.
Затварањем УРС-ових синдиката ипак нису у потпуности остварене намере реакционарних управљача, јер су партијске организације одмах пренеле задатке и рад синдиката на формиране полулегалне синдикалне комисије. Ове комисије су, заједно са радничким одборима формираним по предузећима, управљале тарифним и штрајкачким покретом и борбом против незапослености, скупоће и глади.
116
Глава VIII. Априлски рат и подела Македоније 1941. године
1. БОРБА ПРОТИВ ФАШИЗАЦИЈЕ И ПРИСТУПАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ТРОЈНОМ ПАКТУ
Да би угушила борбени демократски покрет трудбеника и национално потлачених маса, који je добијао све шири замах и револуционарни карактер, и да би спроводила даљу фашизацију земље, антинародна издајничка влада Цветковић — Мачек, јануара 1941. године, створила je специјалне војне концентрационе логоре. У такозване „радне батаљоне" позван je тобоже на „војну вежбу“ велики број комуниста, напредних људи, разни противници режима и „сумњиви“ елементи. У логору код Ивањице, где je мобилисано и доведено на принудни рад око 450 Црногораца, Босанаца и Македонаца, налазило се 200 људи из разних градова и села Македоније. Већина међу њима били су комунисти и антифашисти, a такође je било и много сељака из пограничних крајева Македоније.
Иако je полиција одабирала и слала у војне концентрационе логоре првенствено руководеће и истакнуте комунисте, она ипак није могла да обезглави партијску организацију у Македонији. Остало je много некомпромитованих комуниста по македонским местима, a било je и комуниста који су прелазили у илегалност да би наставили партијски рад. Неки су били ангажовани у техници Покрајинског комитета и за обављање других партијских задатака.
Уз помоћ и средства ЦК КПЈ, за потребе партијске пропаганде и агитације у Македонији набављена je и пренета у Скопље
117
штампарска машина. Ha тој машини штампан je лист Искра, илегални орган Покрајинског комитета КПЈ за Македонију, чији je први број изишао јануара 1941. године.
У првом броју Искре одштампан je летак ЦК КПЈ Радници, сељаци и грађани, војници, подофицири и официри у Југославији, у коме je дат преглед најновије међународне и унутрашње ситуације и изнети ставови Партије према најважнијим актуелним питањима. У инструктивном чланку — апелу Покрајинског комитета Македонском народу! Браћо! — у вези са шовинистичким изјавама представника великосрпског и великобугарског хегемонизма (проф. Вулића и посланика Думанова) указивало се на то да Македонци имају свој језик, своју културу, традиције, фолклор, славну историју, револуционарне борбе и достигнућа, међу којима je посебно наглашаван илинденски устанак као веома значајна масовна акција у борби Македонаца „за слободу и равноправност“. У закључку je стајало да je „за Македонију спас у борби за слободу у савезу са свим народима и потлаченима у Југославији".
Искра je садржала оцене односа Југославије према европским и суседним државама, при чему je разобличавана петоколонашка и профашистичка политика београдске владе, која je, припремајући улазак Југославије у Тројни пакт, тек потписала „пакт о вечном пријатељству" са Мађарском. У Искри су изношени организациони недостаци и слабости Партије у Македонији, као и пропусти у остварењу закључака Покрајинске партијске конференције у вези са формирањем партијских организација — ћелија на производном принципу. Искра je такође писала и о крајње тешком материјалном положају трудбеника, као и о великој глади, нарочито у пасивним крајевима, a и о последицама скупоће и шпекулације.
У Искри и неким другим материјалима које je издавао тадашњи Покрајински комитет, поред већег броја правилних ставова заснованих на револуционарној, интернационалистичкој линији КПЈ, сусретале су се и поједине пароле и поставке, као она о „слободној македонској републици“, или о стварању „националног“ фронта у Македонији, које су биле у дисонанси са разрађеном платформом и тактиком КПЈ у годинама пре пропасти старе Југославије. Правилна политика КПЈ отворила je перспективе македонском народу за решавање македонског националног питања у заједничкој борби са прогресивним друштвеним снагама у Југославији против система угњетавања, пљачкања и фашизма, за мир и демократију. Истовремено je ЦК КПЈ имао пресудну улогу у откривању махинација реакционарних властодржаца и
118
иностраних експонената око Македоније. Нарочито je био важан његов допринос у демаскирању парола и илузија о извојевању „независне Македоније“, у време када je агресивни фашизам био смртна опасност за слободу и независност малих народа и када су тенденције сепаратистичког аутономизма могле имати најштетније последице.
Блиска будућност сасвим je обелоданила поробљивачке планове немачко-италијанског фашизма према народима Балкана. После приступања Бугарске Тројном пакту и надирања немачких трупа у Бугарску, 1. марта 1941. године, Хитлерова Немачка je разним средствима притиска и обећањима настојала да привуче и Југославију у Тројни пакт. Влада и вође српских грађанских опозиционих партија — М. Грол, М. Трифуновић и П. Живковић — сагласили су се да Југославија уђе Тројни пакт. Председник југословенске владе Драгиша Цветковић и министар спољних послова Цинцар-Марковић, 25. марта 1941. године потписали су уговор о прикључењу Југославије Тројном пакту. Тиме се уједно показало издајничко лице и капитулантство петоколонашке владе Цветковић—Мачек и ускокласни егоизам и кратковидост југословенске реакционарне буржоазије.
Широки покрет народних маса против приступања Југославије Тројном пакту и њеног упрезања у кола немачко-италијанских поробљивача, који je избио еруптивном снагом 25. и 26. марта, захватио je и узбуркао читаву Македонију. Омладинци и ученици изишли су на улице у Скопљу да демонстрирају против издајничке владе и Тројног пакта. Да би онемогућила средњошколску омладину да учествује у демонстрацијама, влада je увече 26. марта донела наредбу о затварању свих средњих школа у држави. Демонстрације су добиле масовне размере 27. марта. Поздрављајући обарање издајничке владе Цветковић — Мачек од стране пучиста око генерала Душана Симовића, демонстранти су захтевали одбацивање Тројног пакта и формирање народне владе која ће остварити главне демократске, националне и социјалне захтеве маса и која ће водити политику очувања независности Југославије ослањањем на Совјетски Савез.
Новоформирана влада генерала Симовића није давала никакве гаранције да ће водити такву политику, с обзиром на то да су у њој и даље остали издајници и капитуланти, Мачек и Куловац, a остали представници буржоаских струја били су више забринути за своје ускокласне интересе него за организовање ефикасне одбране земље и супротстављање фашистичкој агресији. Осим распуштања војних концентрационих логора, влада није учинила ништа више за истинску демократизацију земље и за решавање основних животних питања широких радних маса.
119
2. ФАШИСТИЧКА ОКУПАЦИЈА И РАСПАРЧАВАЊЕ МАКЕДОНИЈЕ
Вероломни напад немачко-италијанских трупа на Југославију, 6. априла 1941. године, без објаве рата, пропраћен je терористичким бомбардовањем Београда и осталих југословенских градова. Скопље je такође било један од градова које je бомбардовала немачка авијација још 6. априла. Седмог априла бомбардован je Велес и за кратко време немачке окупаторске јединице продрле су у Македонију, док су италијанске јединице у почетку биле принуђене на повлачење преко албанско-југословенске границе. У току краткотрајног рата у Југославији се показала сва гњилост буржоаско-монархистичке државе и капитулантство њених политичких и војних врхова. Пета колона и издаја олакшале су освајање фашистичких окупатора, док je неочекивано брзи распад југословенске војске онемогућио организовање ефикасног отпора против агресора.
Седамнаестог априла 1941. године потписана je безусловна капитулација Југославије, при чему je она престала да постоји као држава у својим дотадашњим границама. Њену територију окупирале су, расцепкале, поделиле и анексирале Немачка, Италија и њихови савезници, чиме су настали нови, веома тешки услови за југословенске народе, па и за македонски народ.
Због својих привредних ресурса и јевтине радне снаге, a и као погодно тржиште и важно комуникационо-стратешко подручје, Македонија je стално узимана у обзир у плановима и комбинацијама фашистичких вођа. Подела Македоније 1941. године спроведена je у сагласности и у оквиру Хитлерове одлуке о потпуном распарчавању и уништењу југословенске државе, с обзиром на то да су се извршеним пучем и рушењем Цветковићеве владе изјаловиле његове наде да упрегне Југославију у кола Осовине. За време припреме војних операција против Југославије и Грчке, после издавања Хитлерове „Директиве 25“, фашистички агресори још нису имали дефинитивни план за политичку будућност југословенских територија, што се односило и на Македонију.
За ослобођење својих трупа и њихово напредовање према Грчкој, Немци су допустили „учешће бугарских дивизија у јужној Југославији, ради обезбеђења овог подручја и за сузбијање одметања“. Међутим, то није сметало бугарским управљачима да развију бучну пропаганду преко штампе и радија, преко такозваног Македонског комитета у Софији, Народне скупштине итд. за доказивање оправданости њихових захтева да се Македонија укључи у бугарску државу. Са немачке стране тада се оцењивало да бугарске територијалне претензије у односу на Македонију превазилазе захтеве максималиста.
120
Када je већ био очигледан исход балканске кампање, Хитлер je, 12. априла 1941. године, донео одлуку о распарчавању Југославије, издајући због тога „привремене смернице за поделу Југославије", у којима су узете у обзир познате италијанске, мађарске и бугарске аспирације на југословенске области. Убрзо после тога, 19. априла 1941. године, бугарски краљ Борис отпутовао je у Беч и Хитлеру je изнео захтев да се Македонија додели бугарској држави као компензација за учешће Бугарске у Тројном пакту и за њене заслуге за брзо војно покоравање Југославије и Грчке.
Одлуке о судбини југословенских земаља и Македоније добиле су детаљнију конкретизацију у преговорима и закључцима Рибентропа и Ћана у Бечу, 21. и 22. априла 1941. године. Ha тим преговорима Ћано je инсистирао да се прошири државна територија Албаније у правцу истока, нарочито северно од Преспанског језера. Да би обеснажио италијанске захтеве, Рибентроп je указао на Хитлерово становиште, који je сматрао разумним захтеве за додељивање целе Вардарске Македоније Бугарској, заједно са Охридом. Ћано je допустио могућност да се изузме Охрид, изјављујући да су привредни и ратни моменти диктирали Италији да помери албанску границу на исток.
Ha преговорима je доста времена посвећено разматрању бугарских претензија према Македонији и захтевима које je краљ Борис поставио Хитлеру за уступање Солуна Бугарима. Ha крају, двојица министара спољних послова, Немачке и Италије, сложили су се да Македонију и неке мање области, које су после првог светског рата ушле у састав Југославије, уступе Бугарској. Због територијалног проширивања Албаније, они су одлучили да се одвоје неки западни крајеви Македоније, заједно са градовима Стругом, Гостиваром и Тетовом, и да се прикључе Албанији. Одлучено je да се бугарски захтев за прикључење Солуна Македонији, односно Бугарској, као и питање коначне судбине Грчке, регулише споразумом између Хитлера и Мусолинија после завршетка рата.
У складу са ранијом одлуком о демаркационој линији између немачких и италијанских трула у Југославији, Хитлер je 26. априла саопштио да окупационо подручје Бугарске треба да се простире до линије Бујановац — Лешак — Групчин — Здуње — Брод — Битољ, чиме je нова бугарска граница померена још северније од Скопља. Италијанске трупе требало je да се повуку западно од линије Брод — Битољ и да уступе Охрид Бугарској. Охрабрени добијањем ових нових крајева, бугарски фашистички управљачи повећавали су захтеве за проширењем њихове окупационе зоне у правцу севера и за заузимањем што већег дела српске територије.
121
Део Македоније који су окупирали бугарски фашисти .априла 1941. године, на основу немачко-италијанских одлука о присвајању и подели Југославије, обухватао je 28 250 km2 са 1 260 000 становника, док je њен мањи део прикључен Албанији. Знатан део Македоније, међутим, био je припојен Бугарској, a прилично велики део, који се раније налазио у саставу грчке државе, и даље je остао одвојен границама од осталих њених делова. Распарчавање и подела Македоније априла 1941. године био je једностран насилнички диктат немачко-италијанских фашистичких агресора и окупатора и њихових трабаната, као и најгрубље гажење воље и интереса македонског народа да живи слободан и неподељен. Прикључење југословенског дела Македоније и неких крајева грчког дела Македоније бугарској фашистичкој држави немачки и италијански државници сматрали су само привременим решењем ради окупационог управљања. Узимање Солуна и већег дела приморске Македоније од стране Немаца и њихова обећања да ће их уступити својим бугарским савезницима били су срачунати на тешње повезивање фашистичких кругова у Бугарској са Хитлеровом Немачком. Kao последица створеног сплета околности и интереса, капитулација и распарчавање Југославије априла 1941. године донели су Македонији нову насилну поделу, несносни фашистички јарам и најбезочније национално угњетавање и привредну експлоатацију.
122
Глава IX. Штампа, култура и уметност у Вардарској Македонији од 1918. до 1941.
1. ШТАМПА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ДЕЛУ МАКЕДОНИЈЕ ДО ФАШИСТИЧКЕ ОКУПАЦИЈЕ
Непризнавање националне индивидуалности и културе македонског народа и прогањање македонског имена и језика које je спроводио великосрпски хегемонистички режим били су главни разлог што je Вардарска Македонија, у поређењу са осталим земљама и крајевима старе Југославије, имала најнеразвијенију штампу. Најсуровијим мерама онемогућавано je издавање било каквих листова и часописа на македонском језику, као и гласила коja би објективно третирала суштинске национално-политичке, културне и друге интересе и захтеве широких слојева становништва Македоније.
Да би се наметнула и учврстила монархо-капиталистичка владавина и да би се денационализовао и претопио македонски народ, у Вардарској Македонији почели су да излазе листови на српском језику још 1919. године. Међу прве такве листове убрајани су Стара Србија и Привредни гласник, оба штампана у Скопљу. Лист Стара Србија, касније назван Наша Стара Србија, излазио je десетак година и заступао je гледишта Радикалне партије. Први уредник листа био je Бошко Богдановић. Привредни гласник, који je излазио као дневни лист, био je издање Трговачке омладине у Скопљу и уређивали су га Глиша Елезовић и Милан Чемерикић. У то време почео je да излази и лист Скопски гласник, који je финансирао солунски Грк Берос, a уређивао га je Рад. Караџић. Намена овог листа у великој мери била je комерцијална.
123
Демократска партија, друга велика српска грађанска партија, 1920. године основала je лист Демократ, као орган месне организације у Скопљу. Лист je уређивао Михаило Кујунџић, a његов директор био je Стеван Мацура. Лист je редовно излазио око годину дана, a касније се јављао периодично, за време изборних кампања, под називом Народна воља. Kao недељна публикација, 1920. године у Битољу je почео да излази лист Јужна звезда, који je успео да се одржи више година, a служио je за посрбљавање Македонаца.
Обласна конференција Социјалистичке радничке партије Југославије (комунисти) у Скопљу, 7. и 8. јануара 1920. године, донела je одлуку о обнављању и издавању листа Социјалистичка зора, као органа Покрајинског партијског руководства за Македонију и Стару (Јужну) Србију да би „правилно васпитала најшире радне масе у духу принципа и програма Комунистичке партије и мобилисала масе за предстојеће општинске изборе“. Социјалистичка зора почела je да излази 1. II 1920. године у Скопљу под уредништвом Душана Цекића и Петра Георгијева, и то у почетку два пута недељно, a касније, у вези са кампањом за општинске и парламентарне изборе, излазила je сваког дана, осам недеља. Поред српског издања, потребе партијске агитације и пропаганде захтевале су да лист излази и на турском језику. Турско издање припремао je Ферид Бајрам, дугогодишњи социјалистички активиста и просветни радник, турске националности.
Социјалистичка зора не само што je успешно разјашњавала политику Партије већ je у исто време одиграла крупну улогу отвореним изношењем главних друштвено-политичких, привредних и културних проблема и захтева народних маса у Македонији. Захваљујући широкој дописничкој мрежи, Социјалистичка зора могла je да сазна и да изражава животне потребе и тежње трудбеника. Стављањем КПЈ ван закона, после Обзнане, и затварањем комунистичких клубова и редакција, престала je да излази Социјалистичка зора. Покушај њеног поновног издавања учињен je 1923. године издавањем листа Радничка зора, као органа скопске организације Независне радничке партије Југославије. Још први број Радничке зоре je заплењен и одмах je забрањено даље штампање и растурање.
Полицијске забране и прогони комунистичке штампе у то време условили су појаву илегалних листова у Вардарској Македонији. У том погледу значајан je био хектографисани лист Искра, орган велешке партијске организације и штампан на македонском језику, односно на његовом велешком наречју. Лист Искра излазио je 1922. и 1923. године, a растуран je ван редова комуниста и скојеваца не само у Велесу већ и у Скопљу, Кавадарцима, Штипу и Прилепу.
124
Осим Комунистичке партије, која je за приближавање свога органа радним масама турске националности издавала лист Социјалистичка зора и на турском језику, ускоро су се у Скопљу, 1921. године, појавили листови који су штампани искључиво на језицима осталих националности — на турском и албанском језику. Такви су били листови Хак (Правда) и Рехбер (Водич), који су почели да излазе исте године у Скопљу. Хак je био гласило муслиманске реакционарне организације Џемијет. Он je подржавао национално-угњетачки систем великосрпске хегемонистичке буржоазије. Редакција листа Хак налазила се у рукама Ф. Ђулбеговића, Ј. Хакије и X. Хусеина. Повремено су у листу штампани текстови и на албанском језику, док je лист Рехбер штампан само на албанском језику.
Осим листова са одређеном политичком оријентацијом и који су изражавали разне политичке правце, у то време je у Скопљу излазио лист Слобода, чији je уредник био Момчило Обрадовић. Овај подмитљиви булеварски лист ускоро je пропао и оставио лоше успомене и трагове. Године 1921. у Скопљу je основан Земљорадник као „лист земљорадника нових јужних крајева" чија je намена била да служи спровођењу режимске политике за аграрну реформу и колонизацију у Македонији. Касније, 1924. године, у Скопљу je почео да излази Јужни привредник, као недељни лист, бавећи се у већој мери привредним питањима. До краја 1925. године у Скопљу je излазио још и лист Завичај, намењен углавном деци. Слични такав лист, Трезвена деца, штампан je у то време у Скопљу.
Вардарска Македонија добила je 1925. године, нови дневни лист, Вардар, који je уређивао Милосав Јелић и који je претворен у трибину групе утицајних српских интелектуалаца у Скопљу. Лист je заступао званичну политику властодржаца, a због материјалних тешкоћа престао je да излази 1926. године.
Године 1927. и 1928. у Скопљу je излазио лист Ишик (Светлост) на турском језику, који je био оруђе две највеће српске грађанске партије — Радикалне и Демократске, које су се мењале на власти. Изразитији режимски лист био je Садаи милет (Глас народа), који je излазио два пута недељно на турском језику.
Непосредно пре увођења монархофашистичке диктатуре (6. I 1929) Скопље није имало ниједан стални дневни лист. Године 1929. почео je да излази Скопски гласник, као недељни орган скопске општине. Побољшање услова после распада диктатуре и позитивна настојања Вука Ивановића, уредника Скопског гласника, утицали су да се обухвати широки круг друштвених, културних и научних радника за сарадњу у листу. Услед оваквих околности, касније je било могуће да се у листу разматрају не само питања из области комуналне политике већ и разне друге
125
актуелне појаве и догађаји у друштвеном, привредном и културном животу Скопља.
Од маја 1932. године у Скопљу je поново почео да излази лист под називом Вардар, и то у почетку као недељни лист, затим два пута и три пута недељно, a кратко време и као дневник. Уредник листа био je Милан Стоимировић Јовановић, који je био у најтешњим везама са владајућим круговима и претворио je лист у обично режимско гласило, које je издржавано средствима вардарске бановине. Kao коректори и на другим пословима у редакцији повремено су се налазили људи напредних схватања, али они нису могли да имају важнију улогу нити да измене оријентацију и садржину листа. После петогодишњег излажења, пошто није успео да ухвати корене у Македонији, лист je престао да се штампа.
Да би ширила свој утицај, власт je помагала оснивање и издавање локалних режимских листова и у осталим градовима Македоније. Они су често постајали средство на изборима којим су кандидати за посланичка места и сенаторске фотеље „ловили гласове на изборима". У том погледу нарочито je био карактеристичан недељни лист Глас Полога, који je излазио у Тетову од 1933. до 1937. године. Лист се ограничавао углавном на разматрање локалних питања кроз гледишта и интересе тадашњих ненародних управљача.
Године 1933. у Скопљу се појавио месечни лист за децу Вардарче, истовремено са хумористичким листом Скопско врдало („лист озбиљне шале“), који je од трећег броја добио име Врдало. Исте године изишло je и 19 бројева листа Каравиље.
Исте, 1933. године започело je издавање листа Искра, као илегалног органа Обласног комитета КПЈ. Око издавања Искре били су највише ангажовани тадашњи партијски функционери Кочо Солев Рацин и Никола Оровчанец. Издавачи Искре су простим, али ватреним речима — акционим паролама, учили трудбенике да се спас од тешког положаја налази у њима самима, у њиховом уједињењу и свесној борби. Искра je разобличавала неизлечиве слабости капиталистичког друштвеног уређеша, разједаног унутрашњим супротностима, нападајући истовремено методе експлоатације и националног угњетавања. Дубоко незадовољство и енергични протест изливали су се у редовима Искре, задојени гневом и борбеним замахом. Због провале настале почетком 1934. године, Искра je престала да излази.
Место Искре, већ у другој половини 1934. године попуњено je такође краткотрајним илегалним органом партијског руководства за Македонију — Билтеном (касније назван Комунистички билтен). У њему су објављивани инструктивни материјали, партијска саопштења и слични прилози чији je циљ био да васпитавају комунисте да постану прави организатори и предводници
126
борбе радних маса против класне експлоатације и националног обесправљења и угњетавања.
Године 1934. у Тетову се појавио други лист — Тетовске новине, који je излазио једном недељно под уредништвом Б. Атковића и В. Аћимовића. Лист je имао локална обележја и објављивао je по неки критички напис. Нешто касније, 1936. године, у Скопљу je почео да излази једном недељно и наставио je да излази две године лист Народна слога, који се сам представљао као „независни привредно-културни лист“. Сличан недељни лист, који се звао Кајмакчалан, штампан je 1937. године у Битољу. Исте године je у Скопљу на турском језику излазио лист Дегру јол (Истински пут), који je издавала Муслиманска имамска организација, a уређивао га je С. Ашкија.
У годинама брзог јачања антифашистичког и национално-демократског покрета маса, у Македонији су се изменили друштвено-политички услови и појавили су се прогресивни, антирежимски оријентисани листови. Такав je био лист Наш дом, који je имао опозиционе ставове и критички je писао о актуелним питањима. Излазио je у Скопљу од 1938. до 1940. године, a уређивао га je Зуфер Мусић. У листу Наш дом нарочито су долазила до изражаја схватања присталица левог крила српске Земљорадничке партије и веома објективно je писано о стању у Македонији, демаскирајући злоупотребе и насиља владајућих кругова.
Оснивањем листа Наша реч, чији je први број изишао у Скопљу 25. фебруара 1939. године, југословенски део Македоније стекао je утицајну трибину која je износила прогресивне и социјалне и националне интересе и тежње Македонаца, Турака и Албанаца. Наша реч у ствари je био лист који je организовао и водио тадашњи Покрајински комитет КПЈ за Македонију. Редакција листа Наша реч била je потпуно у рукама комуниста и симпатизера Партије. Kao сопственик и издавач фигурирао je Милош Мацура, главни и одговорни уредник био je Дејан Алексић, a чланови редакције Нада Богданова, Бошко Шиљеговић, Душко Поповић, Радован Лалић и Александар Аксић. Касније су у редакцију ушли још Вук Кнежевић (тадашњи инструктор ЦК КПЈ), Периша Савелић (секретар КПЈ у Скопљу) и Антон Колендић.
Лист Наша реч ускоро je успео да створи широку дописничку мрежу и да добија разне информације из свих крајева Македоније. Актуелне појаве и догађаји у Нашој речи осветљавани су у складу са политичком линијом и тактиком КПЈ. У листу je објављиван низ чланака и прилога против агресивних планова нацифашизма, за уједињење снага мира и напретка у свету и за темељни демократски преображај Југославије у државну заједницу равноправних народа. Наша реч je за време свог двогодишњег излажења (до 6. јануара 1941. године) имала вишестрани позитивни утицај и доприносила je јачању националне културе
127
и свести македонског народа. Странице овог листа често су попуњаване аналитичким приказима револуционарних покрета и догађаја у македонској националној историји, са фолклорним материјалима и текстовима на македонском језику. Кочо Солев Рацин, Мите Богоевски, Волче Наумовски и други македонски песници јављали су се својим приповеткама, песмама и написима на македонском језику.
Ширење и афирмација националне културе и индивидуалности македонског народа у то време били су пропраћени заслепљеним шовинистичким настојањима великосрпске буржоаске „интелектуалне елите“ да негира македонску нацију и име. Ненаучне антимакедонске „теорије“ и „докази“ београдског професора универзитета Николе Вулића изазвали су спонтане реакције и многобројна писма упућена професору Вулићу. Једно такво Отворено писмо Вулићу објављено je у листу Јужна стварност (децембра 1939) у коме je стајало да „нико не може да оспори име Македонији, као што се не може оспорити име и индивидуалност српског, словеначког, хрватског и осталих народа Југославије, a о томе сам македонски народ врло добро зна и као такав се осећа... с обзиром на то да je национално питање Македоније било, a и сада je отворено“.
Схватања о постојању македонске нације много раније су заступана у Билтену, илегалном органу Покрајинског комитета КПЈ за Македонију, који je почео да излази у лето 1940. године. У Билтену je истицана руководећа улога Партије у борби против „насиља, пљачке и националног угњетавања", као и то да je „историјски и научно“ доказано „формирање и постојање македонског народа“. Билтен je излазио једном месечно са текстовима на македонском и на српском језику. Тада je илегално штампан и растуран Билтен младих, око чијег je редиговања и умножавања највише био ангажован Добривоје Видић, тадашњи секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Македонију.
Од јесени 1940. године до пропасти старе Југославије (априла 1941) у Скопљу je штампан дневни лист Глас југа, чији je директор био Анђелко Крстић, и који je по писању и служењу буржоаским властодршцима лично на ранији лист Вардар. Почетак 1941. године обележен je појачаном политичком делатношћу прогресивних елемената у Македонији. Јануара 1941. године на македонском језику изишао je први број Искре, илегалног oprana Покрајинског комитета КПЈ за Македонију, са детаљном анализом међународне и унутрашње ситуације и демаскирањем петоколонашке и профашистичке политике београдске владе. Искра je приказивала тешко економско стање радних маса у Македонији због незапослености, скупоће и шпекулације.
У Вардарској Македонији за време старе Југославије излазили су и неки часописи, од којих je најпознатији био
128
Гласник Скопског научног друштва. Гласник je, почевши од 1925. године, излазио једном годишње, и у њему су објављивали своје радове и прилоге професори скопског Филозофског факултета и Београдског универзитета. Већина je расправљала питања из области историје, етнологије и географије, социологије итд., док су неки служили као подршка великосрпској хегемонистичкој политици у Македонији.
Сличан часопис „за науку и културу“ почео je да излази у Скопљу 1927. године под називом Јужни преглед. Часопис je излазио једном месечно да би олакшао спровођење политике владајуће класе за денационализацију и асимилацију македонског народа. Од 1933. до 1940. године повремено je излазила публикација Годишњак Скопског филозофског факултета са радовима професора истог факултета. Осим радова несумњиве научне вредности, објављивани су и радови прагматистичке садржине, са идеалистичким тумачењима и националистичким одступањима.
Група прогресивних учитеља у Скопљу, 1933. и 1934. године, шест пута годишње je издавала „педагошко-социјални часопис“ Учитељски покрет, који je због критичких ставова према актуелним појавама и проблемима полиција забрањивала. Од средине 1937. године почео je у Скопљу да излази часопис Луч, у коме je сарађивао и известан број македонских интелектуалаца. Очигледни су били напори појединих аутора да објективно, па чак са научним претензијама разматрају важна културна, економска и социјална питања Македоније. Постепено je часопис напустио овакав правац и побегао у историју и фолклористику.
Међу прогресивне часописе из тога времена убраја се часопис Пољопривреда нашег југа, који je у редакцији инж. Боре Атанасковића излазио 1938. године једном месечно у Скопљу. У часопису су млади агрономи и други специјалисти који су имали нове, напредне идеје разматрали разна питања сеоске привреде у Македонији. Од почетка 1940. године до марта 1941. године у Скопљу je четири пута годишње излазио часопис Етнологија, у коме су етничка обележја и елементи македонског народа представљани као органски део српског етноса.
Листови и часописи који су издавани у југословенском делу Македоније до фашистичке окупације земље, са малим изузецима, спроводили су политику великосрпске хегемонистичке буржоазије за национално обезличавање и претапање македонског народа. Ти листови штампани су на српском језику и није дозвољавано штампање ниједног листа на македонском језику, јер би евентуална употреба македонског језика могла значити вољно или невољно признавање македонске нације, a о томе реакционарни властодршци монархистичке Југославије нису хтели ни да чују. Македонски језик употребљаван je једино у малобројним
129
прогресивним листовима и часописима и углавном у илегалним издањима КПЈ.
Већина листова и часописа штампана je у Скопљу, a само неколико у Битољу и Тетову, док се у свим осталим градовима Вардарске Македоније није појавио ниједан лист, a камоли часопис. Листови на турском и албанском језику били су малобројни и релативно су кратко излазили. Они су издавани са задатком да одвоје турску и албанску националност од македонског народа да би на тај начин олакшали експлоатацију и национално угњетавање од стране капиталистичких управљача. Међутим, намере тадашњих реакционарних властодржаца и хегемониста да преко штампе и осталих средстава утицаја остваре своју политику денационализације и асимилације и да разједине и држе у покорности Македонце, Турке и Албанце, нису реализоване.
2. КЊИЖЕВНОСТ У ВАРДАРСКОЈ МАКЕДОНИЈИ ИЗМЕЂУ 1918. И 1941. ГОДИНЕ
Период између два рата веома je значајан за савремену македонску књижевност. Успостављање нормално развијеног књижевног живота и продукције код нас настаје тек после конституисања македонске државе. Међутим, период између два рата представља веома важан предуслов за будући слободни и богат стваралачки развој македонске књижевности после 1944. године.
Пред малобројним књижевним радницима између два рата стајали су врло тешки задаци. Најпре je требало коначно обновити књижевну традицију, која je пре тога неколико деценија, па и више, у најбољем случају, одржавана у минималној мери. С друге стране, истовремено су полагани основи савремене, модерне македонске књижевности, и то у условима кад режими нису признавали самосталност македонске националне културе уопште, са свим последицама које су произлазиле из таквог става. Без икаквих материјалних претпоставки за нормални књижевни живот — непостојање националног културног центра, без новина и часописа на македонском језику, и слично — као и у условима неоформљеног македонског књижевног језика, наши књижевници из тога раздобља заиста су морали да улажу „стоструке напоре“ да би се „дело које су започели Пејчинович, Миладинови и Жинзифов, скренуто једном са историјске неминовности на други пут, могло сада вратити својој матици и да би нашло достојне следбенике“ (К. Рацин). Најистакнутији представници генерације македонских књижевника између два светска рата потпуно јасно су схватили тај свој историјски задатак и улогу. Они су своје дело непосредно повезивали и одређивали
130
зависно од историјске неминовности рађања савремене македонске књижевности.
Крајем треће, a нарочито четврте деценије XX века у Македонији снажно оживљава литература на народном језику. To се највидније остварује у поезији и у драмској књижевности. У сасвим кратком временском распону, од 1938. до 1941. године, појавило се више збирки стихова на македонском језику: прва збирка песама на македонском језику у Југославији — Бели мугри Коче Рацина, као и збирке Венка Марковског и Колета Неделковског. Још раније, a и у тим годинама, извођене су, a неке од њих су и штампане, драме и комедије Васила Иљоског, Антона Панова и Риста Крлета. Осим поменутих књижевника, на македонском језику пишу и објављују, нарочито непосредно пред други светски рат, у напредним листовима (Наш весник, Наша реч и др.) и у часописима многи млади људи који су тек почињали књижевну делатност, међу којима: Мите Богоевски, Киро Димов, Волче Наумовски, Раде К. Петковски, Ристо Попсимов, Цеко Стефанов, Гојчо Стефковски и др.
Веома приметно оживљавање књижевног живота у означеном периоду, чија je последица била отварање најновијег поглавља македонске књижевности, свом својом актуелношћу поставило je и питање македонског књижевног језика. Око овог битног проблема, преко књижевне праксе, ангажовали су се сви књижевници из тог периода, a неки од њих, као Кочо Рацин, и око његових теоретских аспеката. Карактеристично je да се генерација македонских књижевника између два рата чврсто везује за ставове К. П. Мисиркова и својим стваралаштвом потврђује правилност његових концепција о формирању македонског књижевног језика и тиме доприноси да оне буду и званично прихваћене одмах после ослобођења.
Македонски књижевници из овог периода, у настојању да обогате свој језик и израз, истовремено су се ослањали на књижевну традицију и на народно стваралаштво. У великој мери се користе, нарочито у поезији, језик и изражајна средства македонске народне песме, a делимично и народне прозе, чију фразу ћемо срести у драмској књижевности. Осврћући се на ову појаву, К. Рацин je истицао да су богати извори народног стваралаштва сигурне полазне тачке за даље култивисање македонског поетског језика и израза. Он je 1940. године писао: „Јасно се види да je најправилнији и једино могући пут успона у развоју савремене књижевности Повардарја ослањање на неисцрпно језичко и изражајно богатство македонског фолклора" ...
Период између два рата донео je македонској књижевности видну тематску разноврсност и богаћење. Надовезујући се на традицију национално-романтичарске поезије XIX века, македонски песници овог раздобља уносе у њу потпуно нове садржаје.
131
Код њих нарочито снажно долази до изражаја поезија у којој се опева борбена историја македонског народа, и то пре свега из времена илинденског устанка. Истовремено се рађа и поезија, која позива на бунт против постојећих поробљивача и наговештава зору коначне слободе македонског народа. Веома значајну тематску новину у македонској поезији из овог периода представља социјална проблематика, којом je највише преокупирана лирика Коче Рацина. Врхунско дело у македонској књижевности између два рата, збирка стихова Коче Рацина Бели мугри, својом социјалном усмереношћу даје доминантни тон књижевном стваралаштву тог времена. Драмска књижевност такође je скоро потпуно окренута тадашњем друштвеном Животу у Македонији. Она свестрано описује народну бит и истовремено истиче социјалне аспекте, тако да у неким случајевима чак фиксира горуће најактуелније појаве у економском животу македонског народа (печалбарство, пропадање занатства и др.).
Кочо Солев Рацин (1908—1943) je централна и водећа личност у македонској књижевности између два рата.
Рођен je у Велесу, у сиромашној занатској породици. Још као младић приступио je комунистичком покрету, постао члан КПЈ, у којој заузима одговорне партијске дужности, уређујући извесно време и лист Искра, орган Обласног комитета КПЈ за Македонију. Већи део живота провео je у затвору и интернацији. Погинуо je у партизанима, на планини Бистра, место Лопушник.
Књижевни рад Коче Рацина je разноврстан. Он се јавља скоро у свим родовима: био je песник, приповедач, есејист, публицист, a бавио се и проучавањем културне и политичке историје македонског народа. Највећи део својих дела штампао je у напредним југословенским часописима: Критика, Литература, Наша стварност и др. Учествовао je у колективном песничком зборнику „1932“, објављеном у Скопљу. Студија о богумилима умножена je на шапирографу и тајно je растурана. Његова једина збирка стихова Бели мугри (Свитање) штампана je такође илегално у Самобору, 1939. године. Нека Рационова дела уништила je полиција, међу којима и роман Афион (Мак), од која су сачувана само три одломка.
Још у својим првим песмама, које објављује у току 1928—1934. године, написаним на српскохрватском језику, Рацин пева искључиво о животу обесправљених радника. To je типична социјална поезија, са црним сликама стварности, пуна горчине и револта.
Збирка стихова Бели мугри представља круну Рациновог стваралаштва. И као појава у датој историјској ситуацији и као уметничко остварење она заузима доминантно место у Рациновом опусу. Збирка стихова Бели мугри je импресивна уметничка слика
132
најтипичнијих социјалних појава у предратној македонској стварности. Ова књига песама представља песничку антологију страдања и патњи македонског народа. Сваком песмом открива се по једна нова страница тадашњег живота македонских радника, сиромашних сељака и пропалих занатлија. У центру песникове пажње je експлоатисање произвођача дувана, македонских радника, наполичара, затим печалбарство, у коме пролетаризовани сељаци траже излаза, као и пропадање занатства.
Аутор збирке Бели мугри први je међу македонским предратним песницима дубоко сагледао тадашњу стварност свога народа. Централни проблем његове поезије je тешки социјални и национални живот македонског народа, a главни јунак je народ „црног рада“.
Сва Рацинова поезија прожета je револуционарношћу. У њој je увек присутна перспектива револуционарне борбе и вера да ће само преко ње бити остварена светла сутрашњица. Рацин je сагледао нови дан који се рађао. Означио га je и симболичним насловом своје збирке стихова. Копачи, последња песма у збирци Бели мугри, визија je тог новог дана. У њој радни народ израста из роба у градитеља новог света ослобођеног рада и људске среће.
Збирка Бели мугри има и велики културно-историјски значај за македонски народ. Њеном појавом у јавности задовољена je једна историјска нужност. У време када je објављена, ова збирка песама означавала je кулминацију тежње ка дефинитивном учвршћењу македонског језика и уопште ка афирмацији македонске националне културе. Појаву ове збирке песама треба оценити у склопу политичких настојања македонског народа да оствари своју националну и социјалну слободу, као непосредни резултат тих настојања, као њихову изразиту манифестацију на књижевном плану.
„Ова збирка песама побуђује посебно интересовање тиме што представља један од првих покушаја стварања уметничке поезије на македонском језику. Бели мугри су гласник буђења једног културно заосталог народа, који у борби за бољи живот сазрева за стварање своје националне културе. Ова мала збирка песама долази као одговор на разна тврђења која настоје да оспоре постојање македонског народа и његовог језика“
— писао je, непосредно после изласка збирке Бели мугри, предратни напредни часопис у Београду Млада култура, оцењујући при томе, потпуно тачно, културно-историјски и политички значај појаве Рацинових македонских песама.
Осим поезијом, Рацин се бавио и приповедачком прозом и публицистиком. За његову прозу je карактеристично што се у њој обрађују скоро исти они мотиви које налазимо и у збирци песама Бели мугри. Приповедач Кочо Рацин не заобилази горуће социјалне
133
проблеме свога народа, који представљају језгро његове поезије.
Значајна je и Рацинова публицистика. Овај песник осећао je дужност да и непосредном речју публицисте преговори о многим актуелним питањима свога времена, a посебно о многим питањима која су имала витални значај за његов народ. Писао je опширну расправу о македонском националном питању, о неопходности обнављања македонске књижевне традиције, о драговитским богумилима, о македонској народној песми итд.
Посебно je важна улога Коче Рацина у формирању савременог македонског књижевног језика. У својој поезији он je прерастао оквире родног говора и ослонио се на најправилније и најживотворније интенције претходника, доприносећи својом праксом да се оне што убедљивије реализују.
Рацинове песме представљају нову фазу у развоју македонске поезије. Рађање савремене македонске књижевности je нераздвојно повезано са Рациновим именом и са његовом збирком стихова Бели мугри. Кочо Рацин je оснивач савремене македонске књижевности и најистакнутији настављач светлих традиција македонских писаца XIX и почетка XX века.
Коле Неделковски (1912—1941) оставио je значајни траг у македонској књижевности између два рата двема збиркама стихова: М’скавици (Муње — 1940) и Пеш по светот (Пешке по свету — 1941).
Рођен je у велешком селу Војница. Био je бојаџијски радник. Књижевношћу je почео да се нарочито активно бави после 1937. године, кад je ушао у македонски књижевни кружок у Софији, где je живео од 1933. до своје херојске смрти, 2. септембра 1941. године. Погинуо je као диверзант, учесник у покрету отпора против фашизма.
Коле Неделковски je такође песник народних патњи и невоља, које представљају доминантни лајтмотив, заједно са песмама о личној трагичној судбини изгнаника, обеју његових збирки стихова. Патриотска поезија Неделковског изражава атмосферу револуционарног успона Македонаца непосредно пред други светски рат и првих месеци фашистичке окупације. Сведок тога периода, активни борац, Коле Неделковски je у обема збиркама стихова носилац идеала и чежње за националном слободом. У његовој поезији je истовремено присутно и осећање за социјалне неправде и експлоатацију радног народа у капиталистичком друштву.
Збирка стихова М’скавици описује ропски живот и патње Македонаца током читаве историје вишевековне туђинске владавине. Песник у свом рањеном срцу, чак и у најинтимнијим доживљавањима, носи дубоку тугу и горчину због народних патњи.
134
Он пева и о трагичној судбини сиромашних радника. Велики број песама из збирке М’скавици говори о борбеним традицијама македонског народа. Оне истовремено позивају у нове битке и жртве да би се постигла слобода. У овој збирци стихова протеже се и мотив о личној несрећи и удаљености од родног краја и најближих, који ће се у следећој збирци стихова, нарочито у поеми Пеш по светот, развити још опширније. Поема Пеш по светот такође представља слику жалосне судбине македонског народа кроз сву његову дотадашњу прошлост и усхићене евокације ликова који су својим делом оставили дубоке трагове у нашем националном егзистирању: браћа Ћирило и Методије, Гоце Делчев, Ђорче Петров, Јане Сандански. Друга збирка стихова садржи песме које су одраз догађаја из 1941. године, кад се над Македонијом наднела фашистичка окупација. У њима се Неделковски одлучно опредељује за бескомпромисну борбу против непријатеља македонског народа.
У лирици Колета Неделковског, која се одликује наглашеном непосредношћу, одмах се може приметити велика повезаност са мотивима, језиком и изразом наше народне песме. To се нарочито запажа у песмама збирке М’скавици. Касније песник у том смислу прилично еволуира у правцу индивидуалног песничког израза, тако да већина песама из збирке стихова Пеш по светот већ значи садржинске и изражајне новине у развоју Неделковског.
У овом периоду песме на македонском језику објављује и Венко Марковски (1915— ). У њима он обрађује националне и социјалне мотиве. Песме В. Марковског такође су под великим утицајем наше народне поезије. У току 1938. до 1941. године штампане су следеће његове збирке стихова: Народни бигори, Огинот (Ватра), Лулкина песна (Успаванка), Луња (Олуја). Из овог времена познате су поеме В. Марковског: Гоце, Илинден, Чудна е Македонија, Бие дванаесет.
Драмска књижевност између два светска рата такође доживљава посебно интензивни развој и бележи веома видне резултате.
У поређењу са досадашњом прилично оскудном традицијом у Македонији, нови талас драмских писаца, који су се појавили у трећој и четвртој деценији нашег века, донео je у сваком погледу велики напредак и осетно богаћење овог рода код нас.
Ова драмска књижевност сва je окренута према македонској стварности из ближе прошлости или према актуелним савременим проблемима. Њу карактерише акцентована заинтересованост за социјалне појаве времена и средине и она се са посебном пажњом задржава на њима (поред пропадања занатства, она указује на проблематику печалбарства, типичну за живот македонског
135
народа). Наша народна бит у својој разноврсности такође je предмет обрађивања македонских драмских писаца између два светска рата.
Видно присуство фолклорног у овој драмској књижевности једна je од битних карактеристика. Врло често и лепо уклопљена народна песма и народна фраза дају тим драмским текстовима посебну драж. Међутим, при томе треба истаћи да се физиономија македонске драмске књижевности између два светска рата уопште не исцрпљује и не одређује искључиво фолклорним у њој. И амбиције и резултати ни издалека не остају на нивоу једноставног сценског адаптирања и интерпретирања македонског народног стваралаштва и суштине. Тежње и стазице ових текстова потпуно су јасно усмерене ка остварењу сложенијег и савременијег драматуршког приступа, a истовремено и ка обухватању савременијих животних садржаја.
Значај македонске драмске књижевности из овог периода огледа се и у њеном национално-политичком дејству. Сви позоришни комади који се играју на сцени тадашњег позоришта у Скопљу доживљавају велики успех код публике. Наш човек je у њима гледао и манифестацију своје националности. Без сумње да су се код њега рађале неподељене симпатије према овој драмској књижевности и из саме чињенице што je он имао ретку могућност да јавно чује матерњи језик.
Васил Иљоски (1902— ) je аутор првог комада који je приказан између два светска рата на сцени скопског позоришта. To je комедија у пет чинова Бегалка, тада, у сезони 1927/1928. године, изведена под називом Ленче Кумановче. У њој je описана љубав између младог сиромашног занатлије и ћерке богаташа, која се и поред свих социјалних сметњи опредељује за глас свога срца. Друго драмско дело Васила Иљоског из тог периода такође je комедија у којој се оштро исмевају чорбаџије — Чорбаџи Теодос, први пут приказана под називом Нагазил човек. У обе комедије изложена су сатири стара и конзервативна схватања наше средине у ближој прошлости. Истовремено се запажају симпатије аутора према сиромашним слојевима, као и његова осуда социјалне неравноправности.
Антон Панов (1905—1968) у комаду Печалбари успева да наслика, веома импресивно, једну заиста трагичну историју младог човека, који je, као и многи Македонци, био принуђен да се одрекне нормалне, обичне људске среће, да остави родно огњиште и да пође у туђину, на печалбу, да би обезбедио егзистенцију својој породици.
Ристо Крле (1900— ) у своја три комада: Парите се отепувачка (Новац je убиство), Антица и Милиони маченици
136
Социјалистичка зора на српском и турском језику
Напредна штампа између два светска рата
-----------------------
(Милиони мученика) открива значајне моменте из живота нашег народа: печалбарство, утицај иностраних пропаганди у Македонији и пропадање занатства. Нарочито успешно и изразито социјално наглашена je његова драма Милиони маченици у којој се аутентично представља продор иностраног капитала код нас и економско уништавање занатлија обућара у једној македонској паланци.
3. ПОЗОРИШНА ДЕЛАТНОСТ У МАКЕДОНИЈИ ЗА ВРЕМЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВЛАСТИ
Балкански и први светски рат доносе нови прекид и културним акцијама македонског народа. Подела Македоније још више онемогућава јединствена настојања у свим областима уметничког стваралаштва. У свим њеним деловима отпочиње процес насилне асимилације и угушивања македонског језика, na, према томе, и покутаја за стварање књижевности на том језику. Па ипак, и поред свих баријера, јављају се нова настојања, поред осталог и пре свега у области драмске књижевности и позоришта. У редовима македонске емиграције у Бугарској, где још увек егзистира делатност Чернодринског (познате су представе његовог полупрофесионалног „Македонског драматичног театра“ у Софији чак и 1935, као и низ представа његових драмских текстова, нарочито Македонска крвава свадба, у многим позоришним групама), настају нови покушаји писања драмске књижевности на македонском језику.
Никола Киров Мајски већ 1923. године објављује у Софији позоришни комад Илинден (у пет чинова); он je посвећен илинденском устанку и у њему се појављују аутентичне историјске личности, као Никола Карев и др. Мајски je написао још неколико драмских текстова, који нису објављени и, вероватно, нису ни извођени. Други македонски емигрант из Крушева, Никола Дренков, 1934. године објављује драмски текст Народ и црква, о борбама против грчког фанариотског свештенства у Македонији.
Ова настојања су далеко обухватнија и значајнија у редовима младих македонских интелектуалаца који су живели у централном делу Македоније. Непосредно после завршетка првог светског рата, у Скопљу je отворено професионално позориште које je давало представе на српском језику и са репертоаром у великој мери прожетим денационализаторским побудама. Неочекивано, на почетку 1928. године, на сцени новоотворене позоришне зграде на обали Вардара (једина позоришна зграда модерног типа у Македонији) појављује се представа на македонском језику. To je почетак једне иницијативе, која je касније прерасла у
137
живу стваралачку акцију у области македонске драмске литературе. Побуде које су омогућиле појаву македонских текстова на сцени крију се у чињеници да je публика показивала резистентан став према раду и репертоару позоришта и није посећивала његове представе. Међутим, представе на македонском језику, доводећи у позориште заиста нову публику, изазивају и нови ефекат који су најмање желели режим и његови реализатори: та нова публика из народа на представама je манифестовала одређена политичка и национална расположења, иако су били у питању у основи непретенциозни фолклорни позоришни комади.
Први позоришни комад изведен на сцени тадашњег скопског позоришта je комедија Бегалка, коју je написао гимназијски професор Васил Иљоски. Комад je писан на кумановском дијалекту и тако je и игран. Иако je публика примила са одушевљењем представе овог комада, управа позоришта била je принуђена да га скине са репертоара. Међутим, тиме није скинуто са дневног реда и питање македонске драмске књижевности и позоришта.
Неколико година касније, при извесним либералнијим односима у самом позоришту и ван њега, у условима појачане свести код македонске интелигенције да je стварање књижевности на македонском језику историјска неминовност за афирмацију националности македонског народа, македонска драмска књижевност поново добија приступ на сцену. Наредних година, до почетка другог светског рата, на сцени скопског позоришта, у коме раде и сценски уметници Македонци, изведено je неколико дела на македонском језику. У сезони 1935/36. изведена je премијера драме Печалбари од Антона Панова; следеће сезоне, 1936/37, поново се приказује Бегалка Васила Иљоског, сада изведена на скопском дијалекту, као и његов нови комад Чорбаџи Теодос, такође написан на скопском дијалекту. Од овог момента скоро и нема сезоне у којој није дата нова премијера на македонском језику, док се представе ранијих позоришних комада, које je публика дочекала са великим интересовањем, преносе из сезоне у сезону. Тако се већ 1938. године појављује нови драмски аутор из Струге, позоришни аматер ентузијаста Ристо Крле, са три драмска дела: Парите се отепувачка, изведено први пут децембра 1938, Антица, изведено je јануара 1940, и Милиони маченици, изведено октобра исте године.
У периоду између два рата на територији овог дела Македоније раде и неке путујуће позоришне групе (Петре Прличко, Димче Трајковски) и бројне радничке и студентске аматерске групе, које изводе представе и на македонском језику, засноване на делима македонских аматера. Оваквом делатношћу нарочито се истицала аматерска група прилепских студената. Овај период обележен je покретањем уметничког стваралаштва на свим пољима,
138
упоредо са снажним успоном политичке и националне акције македонског народа, што достиже кулминацију у његовом активном учешћу у југословенској револуцији.
4. ШИРЕЊЕ МУЗИЧКЕ УМЕТНОСТИ У ВАРДАРСКОЈ МАКЕДОНИЈИ
Ослобођен отоманске доминације, македонски народ, иако под тешким економско-политичким условима, још 1918. године je продужио своје уметничке традиције и, тражећи и стварајући нове путеве, успео je да се укључи у општи културни талас који je захватио југословенске народе. Македонска омладина своје политичке акције остварује кроз разне облике уметничке делатности, a најчешће преко културно-уметничких друштава, у којима су хорови одиграли посебну улогу својом масовношћу.
У Скопљу je продужио да ради већ основани хор „Вардар“. Године 1922. формиран je хор „Мокрањац". Исте године формиран je и раднички хор „Коста Абрашевић“, a 1928. године основан je академски хор „Обилић“. Крајем 1930. године у Скопљу су формирана још два хора: „Јеврејско певачко друштво“ и хор „Гусле“.
У Битољу су формирани раднички хор „Коста Абрашевић", „Кајмакчалан“ (1922), a годину дана касније формиран je хор „Стеван Мокрањац“. У Тетову je такође веома развијен хорски живот: 1922. године основан je хор „Бинички", 1932. хор „Кирил Пејчиновић", a 1936. црквени хор „Братство". Штип je добио хор „Јединство“ 1925. године. У Прилепу je 1925. године основано градско певачко друштво, a 1937. године формиран je „Студентско-академски хор“. У Велесу се такође развија жива музичка делатност и 1929. године основан je хор „Јека са Вардара“. У Охриду je формиран хор „Биљана“ (1930), a у Гостивару хор „Шијачки" (1935). У Куманову je основан први градски хор 1925. године. У осталим мањим местима такође су формирани хорови, али због недостатка стручног руководства, њихово постојање и рад су периодични.
Из овог времена датују и први покушаји стварања ансамбала који ће бити у стању да изводе разноврснија и сложенија музичка уметничка дела. Ha концертним подијумима, осим хорова, појављују се и први самостални виолинисти, пијанисти, соло-певачи, разни оркестарски састави, камерни ансамбли, па чак и симфонијски оркестри.
Двадесетих година овог века Скопље већ добија физиономију града са, за то време, прилично богатим музичким животом. Богаћењу оваквог концертног живота у Скопљу доприноси велики број музичара, нарочито виолиниста. Они својим наступима у
139
Официрском дому, Народном позоришту и биоскопској дворани „Балкан“ уносе нову садржину у репродуктивни музички живот у Скопљу и унутрашњости Македоније. Касније се њима придружују и нове снаге. У овом периоду нарочито je развијено интересовање за усавршавање инструмента гитаре. Од многобројних гитариста, који су наступали на концертима, вредно je поменути Васила Џаконовског Шпату, a нарочито Владу Петрова Брицу, чија су извођења била једнака извођењима највећих виртуоза тог времена.
Овај период богат je оснивањем разних камерних и оркестарских састава. У том смислу нарочиту заслугу за Скопље има Васил Џаконовски Шпато, који je у току две деценије радио на формирању разних оркестара, чији су чланови већином његови ученици, од којих ће неки касније постати угледни музичари. У Велесу je 1924. године основан оркестар при спортском друштву „Горски“ који, поред осталих наступа, свира и у градском биоскопу. У Тетову je формиран мандолински квинтет, који делује две деценије на овом подручју. Овај ансамбл je у те две деценије створио репертоар који обухвата скоро све врсте музике намењене оваквим ансамблима. Овакви ансамбли формирају се у Прилепу, као и у многим другим градовима Македоније. Они су истински носиоци и пропагатори нотног писма и концертног живота у то време у Македонији.
Период између два светска рата бележи и прве успехе у организовању симфонијских концерата. Војни оркестри при гарнизонима у Битољу, Штипу, Дебру и Скопљу почињу да организују овакве концерте. Нарочито велике заслуге за развој музичке уметности, посебно симфонијског музицирања, припадају скопској војној музици, којом су руководили чешки диригенти: Леопола Дворжак, Вацлав Недела и Вацлав Мали. Овај период бележи и прве покушаје за стварање музичко-сценске репродуктивне уметности у Македонији. У Народном позоришту у Битољу, a нарочито у Скопљу, најпре су извођена драмска дела у којима музика има свог удела (Коштана, Дорћолска посла, Зона Замфирова, Лепче Кумановче, Печалбари и др.). После кратког времена у Скопљу се постављају и следеће популарне оперете: Лепа Јелена, Мамзел Нитуш, Гејша, Пољска крв, као и Три девојчице и друге оперете. Око 1937. године, у Скопљу, под покровитељством Народног позоришта, формира се музичка задруга са циљем да обогаћује музички живот у граду. У овој акцији учествује симфонијски састав Војног оркестра, попуњен другим музичарима из града, градски хорови и соло-певачи. Тада су у Скопљу први пут изведене и опере Кавалерија рустикана и Риголето. У току ове две деценије, у извођењу ових опера и оперета, запажено je учешће неколико чешких диригената.
140
У Штипу je Сергеј Михаилов развио живу музичку делатност, нарочито извођењем оперетских и других музичких сценских дела. Међутим, музички развој у Македонији своју истинску професионалну физиономију добија оснивањем музичке школе „Стеван Мокрањац" у Скопљу 1934. године. Њеним оснивањем стварају се услови за прилив већег броја висококвалификованих музичких радника, који ће ускоро читав музички живот узети у своје руке. Приређују се солистички концерти, оснивају се разни камерни састави и оркестри. Посебно je важно оснивање камерно-симфонијског оркестра при музичкој школи „Мокрањац" под руководством Тодора Скаловског (1935—1937) и Трајка Прокопијева (1938—1939). За развој инструментално-камерне музике такође je веома значајно стварање скопског гудачког квартета.
Музичко школство у Македонији датује од 1922. године, када je у Скопљу отворена прва приватна музичка школа Cape Арсић. Оснивањем музичке школе „Мокрањац" 1934. године, ова школа je престала да ради. У Битољу je при француском колеџу формирана једна врста музичке школе. У Штипу je Сергеј Михаилов основао сличну музичку школу, која je имала велику улогу у развоју музике у овом граду. У осталим градовима Македоније такође се чине покушаји за оснивање оваквих школа.
Музичко стваралаштво у Вардарској Македонији између два светска рата своје почетке бележи негде око 1930. године. Тада почиње да ради прва генерација професионално образованих музичара Македоније. Стефан Гајдов 1929. године штампа прву збирку Народних песама за мешовити хор, a другу 1934. године. У ово време он завршава и свој гудачки квартет. Живко Фирфов штампа 1933. године Дротар и Борјано, песме за мешовити хор. Трајко Прокопијев 1934. године изводи своју прву композицију Отвори го, Кате, пенџерчето и дуплу фугу за две виолине, a годину дана касније пише и изводи своју прву Кумановку I. Године 1935. изводи се композиција Тодора Скаловског Трието за флауту, виолину и виолу, a 1936. године у Скопљу и у другим градовима Петре Богданов Кочко изводи соло-песму Ковач за соло-глас и клавир која je у ствари прва уметничка соло-песма коју je створио македонски аутор. Године 1938—1939. изводе се композиције Македонска хумореска и Рапсодија I од истог аутора, обе за мешовити хор. Исте године изводи се црквено дело Иже херувими Трајка Прокопијева. Иако су били растурени по разним градовима Југославије, идеја о стварању националне уметничке музике руководила je тадашње македонске музичке ствараоце да остварују дела у духу македонског народног музичког стваралаштва, чији ће утицај остати доминантан у току целокупног њиховог опуса.
141
Непосредно пре почетка другог светског рата, кад je напредни раднички покрет почео да указује на опасност која je човечанству претила од фашизма, скоро у свим градовима Југославије појављују се и придружују овом покрету и музички радници, који ће својим учешћем у револуцији знатно допринети развоју социјалистичких тежњи и достигнућа наших народа. Њихово деловање састоји се у припремама и дириговању студентским и радничким хоровима и оркестрима, хорским рецитацијама, разним солистичким, камерним концертима и другим приредбама. Петре Богданов Кочко ради од 1936—1939. у студентском хору при студентској организацији „Самопомоћ" у Београду, a затим води хор Македонаца. Тодор Скаловски води раднички хор „Милошевац“ и хор „Југ“ при друштву које je названо Друштво Јужносрбијанаца у Београду. Пре тога, 1936. године, на иницијативу организације „Народни студенти“ (под утицајем и руководством КПЈ) формиран je камерни ансамбл, чији je задатак био да се путем концерата и осталих сличних манифестација шири прогресива мисао. Овај камерни ансамбл развио je велику активност скоро на целом подручју Македоније. Поводом ових акција, Тодор Скаловски je написао песму Рудари за мешовити хор, a за глас и клавир Ковач, према тексту Алексе Шантића. Овај ансамбл прошириван je и другим музичким уметницима. Код тадашњих власти ови концерти су регистровани као акција за помоћ болесним студентима, a у ствари то je била акција „Црвене помоћи“, намењене политичким затвореницима.
Истовремено, Панче Пешев из Куманова, који je тада студирао музику у Београду, инспирисан херојском борбом шпанског народа, међу првима почео je да пише револуционарне песме. Из тог периода разбеснелог фашизма je и његова песма Класје зелено; ова и друга слична дела Панче Пешева била су велики и смео подухват.
У Загребу су 1935. године напредни студенти формирали студентско македонско културно-уметничко друштво „Вардар“. Новембра месеца исте године под руководством Александра Линина, у дому новинара у Загребу, „Вардар“ je приредио свој први концерт. Затим je отишао на турнеју по Македонији, где je приредио концерте у Куманову, Скопљу, Штипу и Радовишту, a када су његови чланови стигли у Струмицу, дочекала их je полиција. По наредби бана вардарске бановине даља турнеја „Вардара“ била je забрањена, a по повратку у Загреб тамошња полиција je потпуно растурила ово друштво. У Прилепу су, јула 1937. године, студенти формирали свој хор, који je имао и подсекције: оркестар, женску певачку групу и драмску секцију. У хору и у осталим секцијама учествовали су студенти, међу којима Рампо Левката и Добре Ивановски. Хор и драмска секција давали су приредбе
142
у Битољу, Охриду, Велесу и Кичеву. Ha сличан начин формирани су разни музички ансамбли и хорови и у другим местима Македоније.
5. СЛИКАРСТВО У ВАРДАРСКОЈ МАКЕДОНИЈИ ОД СТВАРАЊА ДО ПРОПАСТИ СТАРЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Балкански и први светски рат изменили су ситуацију у Македонији. Версајским уговором један део Македоније припао je новоствореној Краљевини СХС (касније Краљевина Југославија). Град Скопље постао je нови политички и културни центар. Сложеност новонастале ситуације утицала je на развитак уметности. Ha једној страни била су настојања прогресивних снага, које су хтеле да продуже токове националне културе започете борбом за национално ослобођење у XIX веку, a на другој — задаци реакционарних режимских снага, које су диктирале денационализацију македонског народа, a тиме и политику угушивања националне културе и обележја Македонаца. Стварају се разна културна и научна удружења и установе које су, и поред реакционарних жеља оснивача, имале извесну позитивну улогу у ширењу културе. Осим новооснованог Филозофског факултета, позоришта, музеја и више удружења у Скопљу, тридесетих година je основано Друштво пријатеља уметности „Јефимија“, по угледу на београдско друштво „Цвијета Зузорић". Ово друштво допринело je да се помогне развитак више уметности. У Скопљу je скоро сваке године отварано по неколико сликарских изложби, било појединаца било група. У исто време пада и наступ прве академски образоване сликарске генерације: Димитар Аврамовски Пандилов, Лазар Личеноски, Никола Мартиноски, Вангел Коџоман, Томо Владимирски и Василије Поповић Цицо, као и првог савременог скулптора — Димче Тодоровски.
У току XIX века школовање првих зографа — сликара Димитра Андонова Папрадишког и Ђорђи Јакова Зографског било je везано за Русију. Касније се македонски сликари школују у Софији (Михаило Шојлев и Димитар Аврамовски Пандилов), у Букурешту (Никола Мартиноски) и највише у Београду (Лазар Личеноски, Томо Владимирски, Вангел Коџоман, Василије Поповић Цицо, Љубомир Белогаски, Димче Тодоровски, Димче Коцо и други). Сви сликари из прве генерације живе и раде у Југославији, изузев Димитра Аврамовског Пандилова, који дуже време између два светска рата проводи у Бугарској.
У периоду између два светска рата, упоредо са коначним изумирањем вишевековне традиције црквене уметности, развијао се процес осавремењавања уметности у Македонији. Упоредо са последњим зографима сликарима (Димитар Андонов Папрадишки —
143
умро 1954. године и Ђорђи Јаков Зографски — умро 1945. године), израсли су нови модерни сликари у Македонији, који својим талентом, радом и афирмацијом на југословенском нивоу, представљају прву генерацију македонских савремених сликара, a тиме и део југословенског сликарства у овом периоду.
Нове прилике између два светска рата омогућиле су школовање и усавршавање ове прве сликарске генерације, као и њихове ликовне манифестације. Прва изложба савремених, световних дела југословенских, пољских и чешких сликара одржана je у Скопљу 1922. године. Тада je скопска публика први пут могла да види вредна, савремена дела више уметника. Пет година касније у Скопљу je отворена самостална изложба сликара Димитра Аврамовског Пандилова. Ова изложба je веома значајна за дефинитивно рађање савременог македонског сликарства, с обзиром н,а то да представља прву ликовну манифестацију аутора из прве генерације академски образованих македонских сликара.
Димитар Аврамовски Пандилов, последњи изданак велике зографске породице Дичоваца, рођен je 1. марта 1898. године у селу Тресонче. Године 1924. завршио je уметничку академију у Софији. Следеће године враћа се у Македонију, у Скопље, са намером да живи и ради у свом родном крају. Ускоро одлази у Француску на специјализацију, прво у Монпеље, затим у Париз. Ha својој првој изложби у Скопљу, 1927. године, он je изложио око 100 дела, цртежа, уља и акварела. Међу њима највећи простор су заузимали пејзажи и сеоски жанр, оно што ће остати његова сликарска преокупација и интересовање све до краја његовог плодног сликарског живота — 26. јула 1963. године. Школован je на Уметничкој академији у Софији, у атмосфери академског реализама, a одлазак у Француску имао je пресудни значај за његово формирање у савременог модерног сликара. У Паризу je одушевљен импресионистима, али веома блиски су му и реалисти. Ове две компоненте, заједно са мотивима које обрађује, главне су и преовлађујуће у његовом сликарству. Иако његова дела делују импресионистички, она никада не губе свој реалистички цртеж. Његова дела остављају утисак смиреног импресионизма са великом дозом лирике, које су му наметали његови омиљени мотиви: македонски пејзажи и сеоски жанр. Оставио je огроман број дела, како у уљу тако и префињене аквареле, тихо и скромно, какав му je био и цео живот. Димитар Аврамовски Пандилов дао je велики допринос осавремењавању македонског сликарства, a и као дугогодишњи педагог.
Остали пионири македонског модерног сликарства — Л. Личеноски, Н. Мартиноски, Т. Владимирски, В. Коџоман, В. Поповић Цицо — стално живе и раде у Југославији; због тога je њихово дело део македонског, односно југословенског модерног сликарства XX века.
144
Лазар Личеноски: Охридски рибари
---------------------
Никола Мартиноски: Мајка со дететом
---------------------
Лазар Личеноски потиче из зографске породице. Рођен je у Галичнику 26. марта 1901. године. Од оца Филипа, резбара и устабашије, научио je прво да црта. Лазар Личеноски je сликарске студије завршио у Београду. Затим га амбиција води у Париз на специјализацију да студира фреске у атељеу фрескисте Марсела Леноара и мозаик код сликара Пола Бодуена. Савлађујући брзо технику фреске и мозаика, Лазар Личеноски постаје сарадник својих учитеља и истовремено студира савремено сликарство у Паризу. После две године враћа се у Београд, где живи све до 1945. године. Постаје редовни члан Удружења југословенских ликовних уметника и са њима излаже редовно на изложбама у павиљону „Цвијета Зузорић“. Већ приликом формирања ликовног друштва „Обилић“ постаје његов члан (1930), a затим секретар све до почетка другог светског рата. Са друштвом „Обилић" излаже у разним градовима у Југославији и у иностранству. Сликарство Лазара Личеноског још једном je обележено као нова, позитивна вредност у југословенском, односно београдском сликарству.
Одушевљен Пикасом и Сезаном, Личеноски у почетку слика велике композиције женских актова, у којима je хтео да помири традицију македонских фресака са савременим обликовањем. Истовремено слика бројне реалистичке портрете, пејзаже и мртве природе. Тек се 1936. године са изложби Лазара Личеноског губе велике фигуралне композиције везане за Пикаса и Сезана, колорит je све интензивнији у пејзажима, a у портрете се увлаче, уместо угледних грађана и грађанки, монументални ликови сељака и сељанки из родног Галичника. Македонија je била његова једина и главна преокупација разним мотивима, пејзажима, мртвом природом и жанром. Прво потпуно признање Личеноски добија за сеоски жанр, како од домаћих тако и од иностраних критичара. Слике Теферич, Бачило, Охридски рибари, Долап, Враћање са пијаце, у много варијанти, најквалитетније обележавају овај период и остаће и даље једна од главних тема у његовом сликарству, све до његове смрти, априла 1964. године.
Сликарски развојни пут Лазара Личеноског прилично je јасан. Делатност од десет година, после завршетка студија, обележена je бројним успесима. Међутим, оно што му доноси признање коje га уклапа у круг признатих београдских сликара у периоду између два рата јесу његови експресионистички пејзажи, натопљени колоритом македонског поднебља и жанр-сценама из живота македонског човека, сељака, занатлије, печалбара. To нису композиције у којима се осећа париска атмосфера, већ зографски постављене сцене са фолклорним елементима. Фигуре и ликови су тако постављени у јарком пејзажу да подсећају на многобројне покушаје познатих и непознатих македонских зографа из XIX века, који су испунили македонске цркве фрескама
145
и иконама. Личеноски je успео да измири традицију са савременим, да продужи традицију на савремени, модеран начин.
Личеноски je насликао и низ успелих портрета који су продужетак галерије македонског грађанског портрета који су започели зографи — сликари Димитар Андонов Папрадишки и Ђорђи Јаков Зографски. Због тога je Личеноски пионир савременог, модерног македонског сликарства, који je имао најшире интересовање како за сликарске радове тако и за сликарске технике. Он je својим делом први увео македонско сликарство у југословенско сликарство XX века. Не мењајући се суштински, после ослобођења вредно je сликао и био дугогодишњи педагог, освојио je бројна признања, одликовања и награде.
Вангел Коџоман, Томо Владимирски и Василије Поповић Цицо почињу своју сликарску афирмацију неколико година пре другог светског рата. Од ове тројице, своје сликарско образовање најраније je завршио Вангел Коџоман, али његов вишегодишњи рад као педагога, сликара и културног радника у Охриду остао je слабо запажен због неповезаности дубоке провинције са центром Београдом.
Вангел Коџоман рођен je у Струги 14. фебруара 1904. године. Основно и гимназијско образовање стекао je у Струги и Охриду 1925. године. Исте године уписује се на Уметничку школу у Београду, a 1928. године завршава наставни одсек. Ha годину дана одлази у Италију да проучава италијанску ренесансу. По повратку у Београд, од 1929. до 1931. године, завршава двогодишњи сликарски курс код сликара М. Миловановића. Прву службу добија у охридској гимназији, где je остао до 1938. године. Од 1938. до 1945. године живео je и радио у Београду. После ослобођења вратио се у Скопље за професора на Уметничкој школи. Када je у Скопљу формирана Виша педагошка школа, постављен je за професора цртања и акварела.
Ha формирање сликара Вангела Коџомана прилично je утицао професор М. Миловановић својим импресионистичким сликарством. Италијанска ренесанса оставила je трагове на његовим предратним и послератним портретима. Име сликара Вангела Коџомана први пут се помиње на Првој пролећној изложби југословенских уметника 1929. године. Затим je повремено излагао као гост пролећних и јесењих изложби у павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду, све до 1941. године. Група „Независни“ позвала га je да са њима као гост излаже уља и аквареле на све три изложбе: 1937, 1938. и 1939. године. Прву самосталну изложбу приредио je у Скопљу 1938. године, када je изложио 50 дела, од којих највише пејзажа, мање жанр-сцена и само неколико портрета. Ова његова прва изложба потпуније га je приказала као сликара акварелисту. Мотиви су из Струге и Охрида, из родног краја сликара Вангела Коџомана. Прво веће признање за своја дела добио je на
146
скопској изложби, не само од тадашњих локалних критичара већ и од београдских, што га je ставило у ред југословенских сликара у периоду између два рата. Сликарско формирање Вангела Коџомана вршено je преласком са имресионистичког на експресионистички начин обраде. Он je постепено створио свој стил акварела, који га одликују и одвајају од осталих македонских и осталих југословенских акварелиста савременика. Акварели Вангела Коџомана имају не само сликарски већ и историјски значај. Они су документи времена по мотивима охридске и струшке архитектуре, која полако ишчезава. Сликар Вангел Коџоман je творац модерног македонског акварела, a његова уметност сврстава га међу пионире из прве генерације савременог сликарства.
Томо Владимирски и Василије Поповић Цицо некако заједнички почињу своју сликарску делатност, радећи у скопском позоришту као сценографи и тако удружени радом остају нераздвојни све до смрти Василија Поповића Цица.
Томо Владимирски рођен je у Скопљу 26. августа 1904. године. Извесно време био je ученик — шегрт код Димитра Андонова Папрадишког, заједно са Николом Мартиноским. Од 1928. до 1935. године ступа у Уметничку школу у Београду и тако завршава виши академски курс у класи сликара Љ. Ивановића, М. Миловановића и И. Радовића. Од 1935. до 1937. одлази на специјализацију у Праг, тамо први пут излаже и добија позитивну критику. Одмах по повратку у Скопље, 1937. године, отвара прву изложбу (другу самосталну), којом je скопској публици показао све што je научио у Београду и Прагу. Ha изложби je било највише пејзажа, неколико портрета и неколико акварела. Прву службу добио je у скопском позоришту као сценограф, где и данас ради. Име сликара Тома Владимирског повезано je са рађањем модерне македонске сценографије. Он слика пејзаже, мртве природе и портрете и добија признања, али највећи део своје сликарске делатности посвећује сценографији, тражећи савремена решења. Kao сценарист постиже значајне успехе, a као сценарист-педагог годинама благотворно делује на младе генерације у скопском позоришту. Сликар Томо Владимирски почео je да се сликарски изражава у импресионистичком стилу да би наставио експресионизмом. У његовим последњим радовима све више се запажа синтеза. Његов тридесетогодишњи рад на сценографији и модерном сликарству ставља га у ред пионира македонске савремене сценографије и савременог сликарства.
Друти пионир савремене сценографије у Македонији и сликар из прве генерације је Василије Поповић Цицо. Рођен je у Скадру 12. фебруара 1914. године. После првог светског рата његов отац се доселио у Скопље. Тако се Василије Поповић Цицо од најранијег детињства везује за Македонију, коју не напушта све до своје смрти, 1961. године. Основну школу и
147
гимназију завршио je у Скопљу и извесно време био je ученик академског сликара Николе Мартиноског. Први контакт са цртежом и акварелом доживљава у атељеу Мартиноског, који се залаже да га пошаље у Уметничку школу у Београд. Василије Поповић Цицо као почетник излаже на Петој пролећној изложби југословенских уметника у Београду, 1934. године. Исте године постаје редовни ученик и завршава уметничку школу у Београду. Од 1939. године, одмах после дипломирања, ступа као сценограф у скопско позориште, заједно са Томом Владимирским. Осим сценографије, Василије Поповић Цицо сликао je акварел и почео je нову грану сликарства — карикатуру. Још пре уписа на Уметничку школу у Београду, Василије Поповић Цицо наступа пред скопском публиком у локалној штампи као млади карикатурист. У току целе 1934. године Поповић се јавља са карикатурама у скопском дневном листу Вардар. Његове прве карикатуре су ликови познатих личности из скопског јавног живота у периоду између два рата. Иако још тврде у цртежу, те прве карикатуре одликују се експресијом ликова. Овим карикатурама, које имају потребне одлике ове врсте сликарског изражавања, започела je македонска карикатура, a име Василија Поповића Цица обележено je као име творца карикатуре. Признање за добру карикатуру и одлични акварел добио je пре рата, 1940. године, кад je излагао у Скопљу, заједно са Лазаром Личеноским, Томом Владимирским и Николом Мартиноским. Карикатура му je оцењена као веома духовита, мајсторски изведена у својој стилизацији. Kao акварелист оставио je бројне аквареле, највише пејзажа, жанр-сцена и портрета. Више добијених награда за успешне сценографије јасан су доказ његове делатности као сценографа. У историји савременог сликарства Василије Поповић Цицо заузима угледно место као творац савремене карикатуре, један од првих сценографа и сликара из прве академски образоване сликарске генерације у Македонији.
Најзначајнији од свих пионира македонског савременог, модерног сликарства je сликар Никола Мартиноски. Рођен je у Крушеву 18. августа 1903. године. Основну школу почео je у Крушеву, a завршио у Скопљу, где су се преселили његови родитељи. С обзиром на то што je много волео да црта, отац му je дозволио да ступи у атеље — дућан последњег зографа сликара Димитра Андонова Папрадишког. Тамо млади Никола први пут упознаје сликање икона и постепено продире у тајне световног сликарства. Мотив Богородице са Христом, који je много гледао на иконама свога учитеља, прећи ће у сликарство Николе Мартиноског као мотив мајке са дететом и постаће не само много обрађиван већ и део његовог најквалитетнијег сликарства.
Никола Мартиноски уписао се на букурешку уметничку школу и са успехом завршио академију и трогодишњу специјализацију
148
у класи професора М. Јорга, Шторка и Паћуроа. Kao најбољи у разреду добио je награду за цртеж — акт. Исте године одлази на специјализацију у Париз, у академију Грана Шомије и затим у атеље сликара Кислинга, Бисиеа и Де ла Пателиеа. Никола Мартиноски у Паризу истовремено студира модерно сликарство. Тамо упознаје слике и стил Модиљанија, који му je врло близак по обрађивању фигура и лика. Он налази да у делима Модиљанија фигуре и ликови са издуженим пропорцијама и стилизацијом имају сличност са фигурама македонског средњовековног сликарства, које су му биле познате и блиске још од најраније младости. Године 1929. враћа се у Скопље, које више није напустио. У периоду између два рата Никола Мартиноски je слободни сликар, a одмах после ослобођења ради кратко време као професор Уметничке школе, a од 1949. године, приликом формирања нове Уметничке галерије, постаје њен директор. Мартиноски je члан Македонске академије наука и уметности.
Прва самостална изложба Николе Мартиноског у Скопљу, 1929. године, није наишла на разумевање скопске публике. Његова настојања да прикаже савремене токове и струје у европском сликарству публика му није одобрила. Мада су далеко сликарски великани Пикасо, Дерен, Бисие и Модиљани, њихови утицаји су струјали кроз сликарство младог Николе Мартиноског. Друга и остале изложбе у периоду између два рата, a излагао je једном годишње у Скопљу, привлачиле су полако паж4ву публике и критике. Признају му да су му слике чистије и више тражене. Никола Мартиноски се не поводи за критиком, слика оно што га интересује и онако како je научио и како осећа. Тако полако израста његово сликарство, у које су сливене три компоненте: традиција средњовековног сликарства (мотив мајке са дететом), савладани реалистички цртеж у букурешкој академији и савремено, експресионистичко изражавање, које je било најближе модерном париском сликарству.
Ha београдским изложбама, у Удружењу југословенских уметника, Мартиноски учествује повремено на пролећним и јесењим манифестацијама, a као члан друштва „Обилић“ редовно излаже на свим изложбама у Југославији и у иностранству до другог светског рата. Прве добре оцене својих слика добија у иностранству, затим у Загребу и Београду и, на крају, у Скопљу.
Kao изразито фигурални сликар, Никола Мартиноски je за своју сликарску обраду изабрао малог, непознатог и сиромашног македонског човека. Цигани и Циганке увлаче се у његов сликарски свет и остају присутни све до данас. Мотив мајке са дететом, пренет на безброј насликаних сиромашних Циганки које држе у загрљају своју малу децу, такође достојанствено као што je то чинила Богородида Димитра Андонова Папрадишког, стално je присутан на свим изложбама Мартиноског. Цртеж заузима посебно место у делу Николе Мартиноског.
149
Он га je неговао и успео je да створи свој цртеж, на коме се заснива и његово сликарство. Од чисто реалистичког, у почетку, цртеж je постао танка и сигурна линија којом гради ликове, обликује фигуре, одређује покрете.
Никола Мартиноски je први од македонских сликара почео да уводи социјалну тематику у своје сликарство, у време када се формирало социјално сликарство Хегедушића, Ђорђа Андрејевића Куна, Моше Пијаде, Пива Караматијевића, Бранка Шотре и других. Сликар Никола Мартиноски има вишеструки значај за историју македонског сликарства. Он je први чисти фигуративни сликар, оснивач савремене графике и социјалног сликарства.
Иако сви сликари из прве генерације нису између два рата непрекидно живели и радили у Македонији, њихово сликарство, носећи у себи локални печат и опште стилске токове југословенског сликарства, с правом представља зачетак савременог сликарства у Македонији. Локална традиција, присутна у великом броју средњовековних сликарских споменика, и последњи зографски представници створили су прву генерацију савремених сликара. После завршетка разних сликарских школа и специјализација у различитим центрима, они су насликали своја најквалитетнија дела, инспиришући се мотивима и човеком Македоније.