I deo. BUGARSKA OKUPATORSKA VOJSKA APRIL 1941 - 9 . SEPTEMBAR 1944.
1. Okupacija Makedonije i jugoistočne Srbije
1.1. Fašizacija Bugarske i pristupanje Trojnom paktu
1.2. Uloga Bugarske u nemačkim planovima za napad na Jugoslaviju, Grčku i SSSR
1.3. Dogovori i sporazumi oko podele Makedonije i Srbije
1.4. Organizacija okupacionog sistema na anektiranom području Makedonije i Srbije
2. Prvi bugarski okupacioni korpus u Srbiji
2.1. Hitlerova direktiva o novom angažovanju bugarskih trupa
2.2. Status bugarskih okupacionih trupa u Srbiji
2.3. Proširenje bugarskog okupacionog područja
3. Uloga fašističke Bugarske i njenih oružanih snaga u hitlerovskoj koaliciji
4. Dejstva bugarskih oružanih snaga protiv NOP u Makedoniji
4.1. Razbijanja prvih partizanskih odreda u Makedoniji 1941. godine
4.2. Masovni teror i zločini (1942)
4.3. Dejstva i mere u 1943. godini
4.4. Bugarske ofanzive protiv NOB u Makedoniji 1944. godine
a) Nemačko-bugarska ofanziva u Maglenu i Pajak-planini januara 1944. godine
b) Dejstva bugarskih okupatorskih snaga u februarskom pohodu 1944. godine
c) Prolećna ofanziva neprijatelja od 25. aprila do 20. juna 1944. godine
5. Dejstva protiv NOP i zločini bugarske vojske u Srbiji
5.1. Aktivnost bugarske vojske i otpor srpskog naroda 1941. godine
5.2. Učešće bugarskog 1. okupacionog korpusa u suzbijanju NOP 1942. godine
5.3. Borbe i zločini bugarske vojske u toku 1943. godine
5.4. Borbe 1. okupacionog korpusa na granici i izvan Srbije
1. Okupacija Makedonije i Jugoistočne Srbije
1.1. Fašizacija Bugarske i pristupanje Trojnom paktu
Odmah po dolasku na vlast, početkom 1933. godine, Hitler je, da bi ostvario ekspanzionističke ciljeve, pristupio saradnji sa fašističkom Italijom i militarističkim Japanom, podržavajući one reakcionarne pokrete i političare koji su u evropskim zemljama mogli da dovedu fašizam na vlast.
Popustljivost uticajnih krugova zapadnih sila prema sve agresivnijem fašizmu, i njihovo antisovjetsko raspoloženje, nacistička Nemačka koristila je za pripreme da u pogodnom trenutku počne otvoreno naoružavanje. Oktobra 1933. godine istupa iz Društva naroda, a dve godine kasnije otkazuje odredbe Versajskog ugovora i sve tešnje sarađuje sa fašističkom Italijom. Uvodi opštu vojnu obavezu i energično razvija sve vidove oružanih snaga. [1] Nemačka i Italija svoje ciljeve usklađuju Oktobarskim protokolom o vojnoj i političkoj saradnji (sklopljen 25. X 1936), stvorivši tako osovinu Rim — Berlin. Protokol je pored ostalog predviđao: eliminisanje svih snaga koje ugrožavaju nacifašizam, u prvom redu komunista; odbacivanje Društva naroda i lokarnskih ugovora; izolaciju SSSR od drugih zemalja Evrope; zajedničku vojnu intervenciju u Španiji. [2]
1. »Drugi svetski rat«, Vojnoistorijski institut Jugoslovenske narodne armije, (dalje VII) Beograd, 1957, knj. 1, str. 34—35.
2. Kada je 1936. godine u Španiji izbio građanski rat, dobrovoljci iz 54 zemlje sveta pohrlili su da bi pomogli španskom narodu u borbi protiv fašizma; iako su Nemačka i Italija pružile generalu Franku obilatnu pomoć u živoj sili i ratnom materijalu, zapadne velesile nisu preduzele nikakve korake (Vojna enciklopedija dalje l/£), Beograd, 1967, tom 9. str. 421; tom 6, str. 582).
9
Protiv međunarodnog radničkog pokreta i progresivnih snaga sveta angažuje se i militaristički Japan, koji 25. XI 1936. godine sa Nemačkom zaključuje Antikominterna pakt. [3] Ubrzo se Antikominterna pakt razvio u Trojni pakt, vojni savez između Nemačke, Italije i Japana, koji je potpisan 27. IX 1940. godine u Berlinu sa važnošću od 10 godina. [4] Paktu su pristupile i profašističke vlade drugih država: u novembru 1940. godine Mađarska, Rumunija, Slovačka; 1. marta 1941. Bugarska, a 25. marta 1941. Kraljevina Jugoslavija, u kojoj je dva dana kasnije narodnim otporom i vojnim pučem pakt oboren.
Na Balkanu je nemački imperijalizam imao uporište na bugarskom carskom dvoru. Ferdinandov sin Boris III nastavio je pronemačku politiku svoga oca i oslanjajući se na najreakcionarnije snage u zemlji i vojsci, još 9. juna 1923. izvršio državni udar, oborio ustavnu vladu Stambolijskog, uspostavio u zemlji monarhofašističku diktaturu i zaveo kurs potpunog potčinjavanja Bugarske interesima nemačke imperijalističke politike.
Nova vlada, sa Aleksandrom Cankovim na čelu, kao prvi zadatak postavila je razbijanje BRP [5] Komunisti Bugarske, suprotstavljajući se diktaturi organizovali su septembarski ustanak u noći između 22. i 23. septembra koji je
3. Specijalni tajni protokol, predviđao zajedničke mere za borbu protiv SSSR i obavezivao i Nemačku i Japan da sa SSSR ne potpišu političke ugovore. Antikominterna paktu Italija je pristupila 6. XI 1937, Mađarska 24. II 1939, Španija 27. Ill 1939, a kasnije i svi ostali nemački i japanski sateliti (VE, tom 1, str. 177).
4. Pakt je predstavljao agresivni savez radi ostvarivanja svetskog gospodarstva fašističkih sila. Strane ugovornice obavezivale su se da jedna drugoj pruže svaku političku, ekonomsku i vojnu pomoć u ratu i da međusobno podele uticajne sfere, priznavajući Nemačkoj i Italiji vodeću ulogu u Evropi, a Japanu na Dalekom istoku. U tom cilju obrazovane su političke, ekonomske i vojne komisije u Berlinu, Rimu i Tokiju, koje su razmenjivale informacije i razrađivale planove prvenstveno usmerene protiv SSSR (Archiv der Gegenwart — 1940, str. 4714).
5. Na XX kongresu 1919. partija tesnih socijalista preimenovana je u Bugarsku komunističku partiju (TS) BKP(ts). U toku 1938—1939, BKP i RP objedinjuju se u jednu partiju pod imenom Bugarska radnička partija (BRP), a od 9. septembra 1944. nosi naziv Bugarska radnička partija (komunista) — BRP(k). Na V kongresu BRP(k), 1948, preimenuje se u Bugarsku komunističku partiju — BKP. (Kratka blgarska enciklopedija, Sofija, 1963, tom I, str. 409—412).
10
vlada ugušila u krvi. Od 1923. do 1925. godine pobijeno je 25.000 ljudi . . . [6]
Posle dolaska Hitlera na vlast, car Boris III i vlada Kjoseivanova [7] 29. maja 1934. godine zabranili su rad svim naprednim političkim partijama i radničkim sindikatima, a sva demokratska prava stavljena su van zakona. Istovremeno, dvor i vlada su otvoreno podržavali osnivanje i delatnost fašističkih i profašističkih organizacija, [8] čiji su programi bili prožeti duhom antisovjetizma, velikobugarskim šovinističkim nastojanjima i nacionalnom mržnjom prema susednim balkanskim narodima.
Početkom drugog svetskog rata car Boris i fašistička vlada ubrzali su pripreme za pristupanje Bugarske fašističkom lageru. Jedna od važnijih mera bila je raspuštanje XXIV redovnog Narodnog sobranja u kome je, pored germanofilske većine, bilo i deputata antidemokratski i antisovjetski raspoloženih ali koji su štitili interese onog dela bugarske buržoazije koja je težila uspostavljanju uže saradnje sa Velikom Britanijom i Francuskom. Novim izborima dvor je uspeo da za novo sobranje obezbedi potpuno poslušnu germanofilsku većinu.
Kabinet Kjoseivanova raspušten je 15. II 1940. godine jer je, iako je vodio politiku potpunog priklanjanja Hitlerovoj Nemačkoj, uspostavio i neke privremene veze sa Velikom Britanijom i Francuskom. Pored toga, posle potpisivanja pakta o nenapadanju između SSSR i Nemačke, 23. VIII 1939. godine, Kjoseivanov je činio, mada samo formalno, neke korake za poboljšanje odnosa sa SSSR. To su bili razlozi zbog kojih je svoje mesto morao prepustiti političarima »čvršće ruke«.
6. Georgi Dimitrov: »O novoj Bugarskoj— Zbornik članaka i govora, VIZ, Beograd 1947, str. 16—17, »Kratka istorija na Blgarija«, Sofija 1962, Nauka i iskustvo str. 240—252.
7. Kjoseivanov, u periodu 1935. do 1940. godine, obrazovao sedam kabineta; bio naklonjen i Zapadu. Vodeći politiku izmirenja sa Jugoslavijom, potpisao 24. I 1937. jugoslovensko-bugarski pakt o večnom prijateljstvu (»Otečestvenata vojna na Blgarija 1944—1945«, Sofija 1961, knj. 1, str. 25).
8. Takve su bile; poluvojne organizacije Borci bugarskog progresa, na šovinističkim i nacionalističkim osnovama; fašistička organizacija Savez bugarskih nacionalnih legionara, poluvojna organizacija, čiji je osnovni citj bio borba protiv bugarskog antifašističkog pokreta; legionari su ideološki bili najbliži nemačkom fašizmu. Treća fašistička organizacija, koja je vaspitavala buduće saradnike Gestapoa, bila je savez Otac Pajsij, pod rukovodstvom profesora Geneva. (Gođo Agneš: 'Od Drave do Mure', Budimpešta 1965, str. 9—10 —prevod).
11
Novi kabinet, pod predsedništvom istaknutog nemačkog eksponenta Bogdana Filova, energično se angažovao u sprovođenju niza profašističkih mera u političkom, ekonomskom i ideološkom pogledu. U Narodnom sobranju izglasani su zakoni sa otvorenom fašističkom sadržinom, [9] stvorene su birokratske državne fašističke organizacije, [10] otpočela je snažna ideološka priprema masa da bi se stvorila vera u snagu i nepobedivost nemačke fašističke armije.
Posle izbijanja italijansko-grčkog rata vlada Filova pojačala je vojne pripreme zemlje. Mobilisano je nekoliko divizija radi obezbeđenja južne granice i crnomorske obale. [11]
U toku 1939. i 1940. godine Nemci su, u sklopu svojih osvajačkih planova, za kratko vreme ovladali Norveškom, Danskom, Holandijom, Belgijom, Francuskom i tako umnogome povećali svoj vojno-ekonomski potencijal. Hitler se sada osećao dovoljno snažnim za napad na Sovjetski Savez. Sa vojnostrategijske tačke gledišta, radi obezbeđenja neometanog marša za planirani napad s juga, važnu meru u pripremi napada na SSSR predstavljala je okupacija balkanskih zemalja; osim toga, preko Balkana je vodio put za osvajanje britanskih kolonija na Bliskom i Srednjem istoku. U tom cilju Italija je prva otpočela agresivna dejstva na Balkanu — napala je Grčku, koristeći kao bazu okupiranu Albaniju, ali je pretrpela neuspeh. Da bi otklonio posledice ovog napada, Hitler je ubrzao akciju za ovlađivanje Balkanom. Situacija mu je bila olakšana time što su se nemačke snage već nalazile u Mađarskoj i Rumuniji, a Bugarska je, prema sporazumu sa Hitlerom, dozvolila da u toku decembra 1940. i januara 1941. godine jedan broj nemačkih
9. Zakon za zaštitu naroda, Zakon o organizovanju bugarske mladeži, Zakon o građanskoj mobilizaciji, Zakon protiv Jevreja. (»Otečestvenata vojna na Blgarija«, knj. 1, str. 27; Dimo Kazasov: »Burni godini 1918—1944«, Sofija 1949, str. 660—663).
10. Po ugledu na Hitlerjugend stvorena je organizacija Branik, koja j okupljala omladinu iz raznih omladinskih organizacija u jedinstvenu celinu pod kontrolom vlade. Sva školska omladina morala je da stupi u Branik. Organizacija je vaspitavala omladinu u šovinističkom, nacionalističkom i antisovjetskom duhu; odredi Branika učestvovali su u proganjanju rodoljuba, a kasnje u traganju za partizanima i otkrivanju pripadnika pokreta otpora. (Godo Agneš, n. d. str. 12).
11. U vojsku je mobilisano 125.846 ljudi; u radne jedinice 18.000; građanskom mobilizacijom obuhvaćeno je 110.000; u BDŽ 23.126 ljudi, (»Otečestvenata vojna na Blgarija«, knj. 1, str. 27—28).
12
oficira dođe na bugarsku teritoriju radi priprema za napad na Grčku. [12]
Pristupanje Bugarske Trojnom paktu biio je od velikog značaja za sile Osovine, a i za samu bugarsku progermansku vladu, koja je smatrala da je nastupio pogodan momenat za osvajanje tuđih teritorija. Za početak, na primer, posredstvom Nemačke, Bugarska je od Rumunije dobila Južnu Dobrudžu. U oktobru 1940. nemački poslanik u Sofiji upoznao je bugarskog ministra spoljnih poslova Ivana Popova da vlada nacističke Nemačke predlaže Bugarskoj da se priključi Trojnom paktu. U novembru, vodeći sa Hitlerom pregovore o tome, car Boris je postavio pitanje Makedonije. Hitler je uveravao bugarskog cara da će lično podržati ostvarenje bugarskih »nacionalnih ideala«, iako je u isto vreme garantovao Jugoslaviji teritorijalni integritet. Konačno dogovaranje o pristupanju Bugarske Trojnom paktu završio je Bogdan Filov početkom januara 1941. u Salcburgu, a pakt je potpisan 1. marta 1941. godine u Beču. Ovim aktom Bugarska je dozvolila ulazak nemačkih trupa na svoju teritoriju. Za to je dobila nemačko oružje za kopnenu vojsku i avione zaplenjene u Poljskoj. Obećani su joj i teritorijalni ustupci na račun susedne Jugoslavije i Grčke. Još istog dana su iz Rumunije, preko Dunava kod grada Ruse, ušle hitlerovske jedinice u Bugarsku i pretvorile je u placdarm za napad na Jugoslaviju i Grčku. [13] Bugarska vlada je pokušavala da opravda pristupanje nacifašističkom bloku perspektivom za ostvarivanje »nacionalnih ideala«; lansirane su razne verzije: da Bugarska nije bila u mogućnosti da se suprotstavi nemačkoj vojsci; da drugog izlaza nije bilo do pristupiti Trojnom paktu čiji je cilj očuvanje mira na Balkanu; tvrdilo se da to nije protiv interesa Sovjetskog Saveza jer je s nemačkom vladom imao sklopljen ugovor o nenapadanju. [14]
12. »Drugi svetski rat«, knj. 1, str. 394—395; »Otečestvenata vojna na Blgarija«, knj. 1, str. 27—28).
13. Arhiv VII (dalje; A VII) fond NDH, k. 4, reg. br. 4/4—1; »Drugi svetski rat«, knj. 1, str. 394—395; Godo Agneš, n. d. str. 16; »Otečestvenata vojna na Blgarija«, knj. 1, str. 29.
14. Filov u svom dnevniku piše da je u Beču primio pismo od Ribentropa i grofa ćana kojim se Bugarskoj priznaje pravo da pripoji krajeve između r. Strume i r. Marice. (»Otečestvenata vojna na Blgarija«, knj. 1, str. 29—30). Drugog septembra 1941. Filov je izjavio da je rat koji je Nemačka povela neizbežan i nužan da bi se jednom učinio kraj komunističkoj propagandi, te da je nemački udar usledio u poslednjem času. (A VII, fond NDH, k. 4, reg. br. 5/4—1).
U svom govoru u Narodnom sobranju 19. novembra 1941. Filov je istakao da su događaji, kao što je bio italijansko-grčki rat koji je preduzet da bi se sprečilo prodiranje britanske vojske u Grčkoj i uspostavljanje Jednog novog balkanskog fronta, ugrozili bugarske interese, te je vlada bila prinuđena da pristupi Trojnom paktu. Rekao je: »Svi ste vi jednodušno odobrili pristupanje Bugarske Trojnom paktu i pokazali svoje zadovoljstvo jednodušnom manifestacijom. Na taj način Bugarska je konačno stala na stranu sila Osovine i njihovih saveznika. Ona će do kraja biti verna preduzetim obavezama i uvek će, prema svojim mogućnostima, najiskrenije sarađivati . . . Nama je taj rat doneo oslobođenje bugarskih krajeva u zapadnim pokrajinama, u Trakiji i Makedoniji ..." (A VII, fond NDH, k. 4, reg. br. 4/4—1).
13
No, iako je Bugarska zvanično održavala diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom, bugarski ministri i druge zvanične ličnosti javno su držali antisovjetske govore. Zabranjene su organizacije za bugarsko-sovjetske kulturne veze i rasturanje sovjetske štampe i knjiga. [15]
Sovjetska vlada nije mogla ostati ravnodušna prema ovakvoj bugarskoj politici, tim više što je vlada Filova odbila da potpiše pakt o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći koji joj je 26. novembra 1940. godine predložio Sovjetski Savez. Zato je sovjetska vlada notom od 3. marta 1941. upozorila bugarsku vladu na posledice takve politike; u noti se kaže da se sovjetska vlada ne može složiti sa postupkom bugarske vlade, jer vodi širenju sfere rata, te da »sovjetska vlada, verna svojoj politici mira, ne može iz tih razloga da pruži nikakvu podršku bugarskoj vladi u sprovođenju njene sadašnje politike«. [16]
Bugarska radnička partija (BRP), u toku 1940. godine i prvih meseci 1941, povela je borbu protiv politike fašističke vlade Filova, protiv aktivnog svrstavanja Bugarske u fašistički blok i pristupanja Trojnom paktu. Otvoreno je govorila o pravim ciljevima potpisivanja Trojnog pakta pokušavajući da spreči novu nacionalnu katastrofu u koju su gurali bugarski narod njegovi fašistički upravljači, zalagala se za zaključivanje ugovora o uzajamnoj pomoći između Bugarske i SSSR-a. Ali, na žalost, još tada je i BRP u zalaganju za pakt sa Sovjetskim Savezom isticala
15. L. B. Velev: »Od istorijata na blgarskijot patriotičeski front«, Budimpešta 1951, str. 28; Godo Agneš, n. d. str. 13.
16. »Otečestvenata vojna na Blgarija«, knj. 1, str. 30, 38—39; Godo Agneš, n. d. str. 14.
14
»nacionalne ideale« i ukazivala na perspektivu izlaska Bugarske na Egejsko more dobijanjem jednog dela Egejske Makedonije. [17]
1.2. Uloga Bugarske u nemačkim planovima za napad na Jugoslaviju, Grčku i Sovjetski Savez
Još u toku priprema za pristupanje Trojnom paktu, bugarska vlada je odobrila grupi nemačkih oficira da pripreme teren i uslove za brz ulazak nemačkih trupa u Bugarsku. Prema nemačkoj proceni, postojala je opasnost da radovi na podizanju mostova preko Dunava sa rumunske obale otkriju ovu nameru, a to bi izazvalo nemir na Balkanu i u SSSR-u. Odlučeno je da bi u tom slučaju trebalo odgovoriti da Nemačka ne može trpeti eventualno učvršćenje Engleza na Balkanu i da se Rumunija mora zaštititi, jer je članica Trojnog pakta. Prema tome, ova koncentracija snaga nije, navodno, bila uperena protiv bilo koje zemlje, pa ni protiv Sovjetskog Saveza. Nemački glavni stan je procenio da je važno uveriti Sovjetski Savez da Nemačka nema agresivnih namera prema Jugoslaviji i Turskoj; [18] u stvari, Hilter i Musolini u svojim imperijalističkim planovima od 1937—1940. bavili su se mišlju da likvidiraju Jugoslaviju kao državu čekajući pogodan trenutak da bude potpuno izolovana i okružena, te da to izvedu »okupacijom bez krvi«.
No, događaji u Jugoslaviji od 27. marta znatno su poremetili Hitlerove planove i za napad na Sovjetski Savez i za konačan obračun sa Englezima u Grčkoj i na Sredozemlju.
Svenarodnim otporom jugoslovenski narodi su dva dana posle potpisivanja Trojnog pakta zbacili vladu i odbili bilo
17. »Otečestvenata vojna na Blgarija«, knj. 1, str. 40—42; Lazar Mojsov: »Bugarska radnička partija (komunista) i makedonsko nacionalno pitanje«, Beograd 1948, str. 57—58.
18. Prema izvštaju od 21. XII 1940. godine u Bugarskoj se tada nalazio Stab za pribavljanje podataka Sofija, na čijem je čelu generalštabni pukovnik Cajcler; osnovni zadatak štaba bio je da pripremi bugarsku teritoriju za ulazak nemačkih trupa i obezbedi uslove za njihovu akciju. Rukovodilac štaba bio je ovlašćen da od bugarskog Generalštaba traži da se, uz nemačku finansijsku pomoć, pojačaju drumski mostovi zbog prelaska nemačkih tenkova. (»Kriegstagebuch des Oberkomandos der Wermacht — Wermachtführungstab«, Band I, 1, August 1940 — 31. Dezember 1941, str. 995).
15
kakav savez sa nacističkom Nemačkom. Ogorčen ovim otporom, Hitler je istog dana, 27, marta, doneo definitivnu odluku da, uz pomoć njenih suseda, likvidira Jugoslaviju munjevitim napadom. Da se ne bi suviše dugo odlagao napad na Sovjetski Savez (poduhvat »Barbarosa«), napad na Jugoslaviju (poduhvat »Br. 25«) trebalo je izvesti što pre, jednovremeno s napadom na Grčku (plan »Marita«), kako bi se onemogućilo sadejstvo grčkih i jugoslovenskih snaga, a britanske oružane snage proterale sa Balkanskog poluostrva. Na konferenciji sa vrhovnim komandantima kopnenih snaga i vazduhoplovstva održanoj 27. marta, Hitler je izjavio da je Jugoslavija nesiguran faktor s obzirom na predstojeći napad na Grčku i docniju akciju prema Sovjetskom Savezu, te da je zbog toga rešio da razbije Jugoslaviju i vojnički i kao državu, ne čekajući moguću izjavu lojalnosti nove jugoslovenske vlade. Tom prilikom je izjavio:
»Rat protiv Jugoslavije mogao bi da bude veoma popularan u Italiji, Mađarskoj, Bugarskoj, pošto ovim državama treba staviti u izgled dobijanje izvesnih jugoslovenskih teritorija: Italiji — dalmatinsku obalu, Mađarskoj — Banat, Bugarskoj — Makedoniju«. [19]
Zato je istog dana Hitler lično obavestio mađarskog i bugarskog ambasadora o svojim namerama, tražeći da i njihove zemlje učestvuju u napadu na Jugoslaviju, dok bi Rumunija trebalo da posluži kao zaštita prema Sovjetskom Savezu. Istovremeno je pismom izvestio Musolinija o novonastaloj situaciji, a sutradan, 28. marta, po specijalnom izaslaniku uputio konkretan predlog o koordinaciji dejstava nemačkih i italijanskih snaga na Balkanu. Musolini se saglasio sa predlogom i o tome istog dana pismom obavestio Hitlera. [20]
Odmah po završetku konferencije, Hitler je izdao Direktivu br. 25, [21] sa razrađenim planom napada na Jugoslaviju. Osnovna ideja Hitlerovog plana bila je da se koncentričnim napadom sa prostora Rijeka — Grac s jedne strane, i prostora Bugarske s druge strane, upadne u Jugoslaviju
19. Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda (dalje Zbornik), tom II, knj. 2. dok. 1.
20. »Drugi svetski rat«, knj. 1, str. 405—408 , 415; A VII, k. 1, reg. br. 3/2; Helmuth Greiner: »Die Oberste Wehrmachtführung 1939—1943«, Limes Verlag, Wiesbaden, 1951, str. 274—275.
21. Zbornik, tom II, knj. 2, dok. 2, str. 475—477.
16
OKUPACIJA I PODELA JUGOSLAVIJE U II SVETSKOM RATU
( Područje anektirano od Nemačke, Područje okupirano od Nemačke, Područje pod nemačkom upravom (Banat), Područje anektirano od Mađara, Područje okupirano od Mađarske (Međumurje), Područje anektirano od Italije, Područje Crne Gore pod italijanskim guvernerom, Nezavisna Država Hrvatska, Područje koje je Italija priključila »Velikoj Albaniji«, Područje anektirano od Bugarske )
opštim pravcem prema Beogradu, uništi jugoslovenska vojska, a krajnji južni deo ocepi od ostale jugoslovenske teritorije i na taj način stvori baza za produženje nemačko-italijanske ofanzive protiv Grčke.
Za napad iz rejona Sofije u pravcu Niša i dalje ka Beogradu, i sa prostora Ćustendil — Gornja Džumaja u pravcu Skoplja i Velesa, predviđala su se dejstva svih raspoloživih snaga u Bugarsko i Rumuniji, s tim što bi za osiguranje naftonosnih područja u Rumuniji trebalo ostaviti snage jačine oko jedne divizije. Osiguranje prema turskoj granici za prvo vreme je trebalo prepustiti Bugarima, a iza njih, kao oslonac, postaviti 16. nemačku oklopnu diviziju. Zadatak bugarskih snaga bio je da štite pozadinu nemačkih snaga od eventualne akcije Turske.
Hitler je računao na jači otpor jugoslovenske vojske pa je predviđao i mogućnost da bugarske oružane snage učestvuju u napadu na Jugoslaviju. Pretpostavljao je da će Bugarska, pošto joj je bila obećana Makedonija, bez ikakvog pritiska od strane Nemačke učestvovati u napadu. [22] U tom slučaju, prema uputstvu za strategijski razvoj, bugarsko vojno rukovodstvo trebalo je da se sporazume sa vrhovnom komandom nemačke 12. armije. Prema sporazumu, bugarske snage koje bi bile angažovane protiv Jugoslavije, potčinile bi se nemačkoj komandi. Međutim, povoljan razvoj operacija nemačkih snaga u Jugoslaviji nije zantevao dejstva i bugarskih oružanih snaga. [23]
U svim ovim kombinacijama, bugarska vlada je bila veoma angažovana u akciji za napad i razbijanje Jugoslavije. Pošto je Hitler 27. marta 1941. podsetio bugarskog poslanika u Nemačkoj Prvana Draganova da su »događaji u Jugoslaviji istakli makedonsko pitanje«, bugarska vlada je preduzela niz akcija u pogledu učešća u okupaciji i raspodeli Jugoslavije. Ribentrop je 11. aprila zatražio od poslanika Draganova sudelovanje bugarskih divizija protiv Jugoslavije i prekid diplomatskih odnosa s Jugoslavijom. Zbog toga je car Boris III izrazio želju da se lično sastane sa Hitlerom. Na sastanku, 19. aprila 1941, uglavnom se razgovaralo o mestu i ulozi Bugarske i njenih oružanih snaga u
22. Hitlerova direktiva br. 26 od 3. IV 1941. A VII, Mikroteka, NAV-N-T-608, F. 1/474—478.
23. Isto.
17
hitlerovskoj koaliciji na Balkanu i o jugoslovenskim teritorijalna koje treba priključiti Bugarskoj. [24]
U trenutku kada se Hitler pripremao za napad na Jugoslaviju bez objave rata, za napad na Grčku i, posebno, za napad na Sovjetski Savez, politika Bugarske u nacifašističkoj koaliciji pretvorila je bugarsku teritoriju u nemačku bazu i placdarm za ove pohode. Bugarska je stavila na raspolaganje Nemcima sva pristaništa na crnomorskoj obali — Burgas, Varnu, Balčik — i pristanište Ruse na Dunavu, osposobivši ih da mogu služiti nemačkim podmornicama i ratnim brodovima. Za prevoženje vojske i ratnog materijala na sovjetsko-nemački front, Nemci su koristili bugarsku flotu; najvažnije železničke pruge i komunikacije u Bugarskoj bile su stavljene na raspolaganje nemačkim snagama radi prevoženja trupa i ratnog materijala u pohodu na Jugoslaviju, Grčku i Sovjetski Savez; pod kontrolom Nemaca, bili su svi bugarski aerodromi sa kojih su nemački bombarderi i lovci poletali na front. [25]
Takvim savezništvom i značajnim ustupcima Bugarska je omogućila nemačkim fašističkim trupama okruženje jugoslovenske teritorije i izvođenje udara nemačke armije u pozadinu jugoslovenskih snaga, čija je glavnina bila grupisana na severnom frontu, i njihovo odsecanje od saveznika — grčkih i britanskih trupa. Pored toga, Bugarska je vezivala na utvrđenoj Metaksasovoj liniji 5—7 grčkih divizija, toliko potrebnih na grčkom frontu u Albaniji na kome se vodila odlučna bitka protiv italijanskih oružanih snaga.
Za vreme napada nemačkih i italijanskih trupa na Jugoslaviju i Grčku, Bugarska je mobilisala 10% svog stanovništva i glavninu svojih oružanih snaga koncentrisala na granici prema Turskoj. Uputivši tako svojih deset divizija na front prema Turskoj i Grčkoj, Bugarska je omogućila da deset nemačkih divizija bude upućeno na istočni front, i dejstva protiv saveznika.
Pored neposredne vojne pomoći, Bugarska je Nemcima omogućila da na samoj jugoslovenskoj i grčkoj granici potpuno neometano izvedu pripremu svojih trupa.
24. Archiv der Gegenwart — 1941, str. 4984; dr Ferdo Čulinović: »Okupatorska podjela Jugoslavije«, Beograd 1970, str. 51.
25. Georgi Dimitrov: »Govori, članci i izjave«, Beograd 1947, str. 10, 11.
18
Doprinos Bugarske silama Osovine pri napadu na Jugoslaviju i Grčku aprila 1941. godine bio je od istog značaja kao da su bugarske trupe najneposrednije učestvovale u ovim poduhvatima. [26]
Na sastanku održanom 5. I 1943. između Hitlera i bugarskog ministra vojske generala Nikole Mihova, Hitler je, govoreći o aprilskom ratu protiv Jugoslavije i Grčke, odao priznanje Bugarskoj i njenim oružanim snagama, i rekao: »Pretenzije Rusije stvorile su nam neminovan rat na Istoku, zbog čega smo morali brzo svršiti na Balkanu. Blagodareći pomoći koju nam je Bugarska ukazala, naš zadatak je bio olakšan i ubrzan. Kolika je bila ta pomoć može se shvatiti samo ako se ima u vidu da su Englezi tada vladali Kritom i Peloponezom.. . Pored toga bugarska vlada nam je osigurala crnomorsku obalu koju je severnije obezbeđivala Rumunija«. [27]
Spremnost carske Bugarske i njenih oružanih snaga da se do kraja založe za pobedu sila Osovine podržali su svi vodeći krugovi Bugarske. Prof. Aleksandar Cankov u svom govoru u Narodnom sobranju kaže: [28]
»Bugarska se kroz niz deset leta i stoleća borila za svoje oslobođenje i ujedinjenje, te je svaki pedalj Balkana pokriven bugarskim kostima i bugarskom krvlju. Bugarska i danas vrši ozbiljno i dostojno svoju dužnost, podržava red na Balkanu, bitno pomaže na taj način Osovinu, a uvek je spremna da izvrši svoje dužnosti aktivno u ratu, kako je to car naglasio«
Evo kako su ocenili ove događaje rukovodioci otečestvenofrontovske Bugarske. [*] Pozdravljajući zasedanje Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS-a), održano od 9. do 12. novembra 1944. godine u Beogradu, predstavnik Bugarske narodne armije (BNA) general Ivanov, pored ostalog je rekao:
» . . . Bugarska imperijalistička reakcija, pretvorena kasnije u bugarski fašizam, zabila je dva puta nož u leđa jugoslovenskih naroda... Bugarska vojska, bugarska žandarmerija
26. A VII, k. 4, reg. br. 1/4—1.
27. A VII, fond Bugarska, k. 3, rg. br. 28/3 (prevod).
28. Isto, k. 4, reg. br. 12/4—1.
*. 9 septembra 1944. srušen je fašistički režim u Bugarskoj i uspostavljena otečestvenofrontovska vlast.
19
i policija postali su žandarmi na Balkanu. Oni su klali i pljačkali mirno bratsko jugoslovensko stanovništvo kao i stanovništvo Grčke i Trakije. Deveti septembar učinio je kraj toj strašnoj sramoti koja je bila utisnuta na obraz bugarskog naroda.« [29]
Vasil Kolarov, član CK BRP (k), ocenjujući mesto i ulogu Bugarske i njenih oružanih snaga u hitlerovskoj koaliciji, kaže:
»Tri i po godine bila je Bugarska saučesnik hitlerovske Nemačke u ratu protiv slobodoljubivih naroda. Bugarska je propustila kroz svoju teritoriju nemačku vojsku prema granicama Jugoslavije i Grčke i time pomogla Hitleru da osvoji zemlje koje su odbile da kapituliraju pred Nemačkom.
Pošto je okupirala zapadnu Trakiju, Makedoniju i veći deo Srbije, Bugarska je u tim zemljama uzela na sebe sramnu ulogu hitlerovskih žandarma, bugarske okupatorske vlasti, zajedno sa Nemcima, pljačkale su te oblasti i surovo se obračunavale sa stanovništvom ...« [30]
Ocenjujući pristupanje Bugarske Trojnom paktu, Georgi Dimitrov [*] je, opisujući martovske događaje 1941. godine kada su narodi Jugoslavije bili spremni da se brane od Nemaca i kada je grčka vojska tukla Italijane na svojoj i albanskoj teritoriji, rekao da je i Bugarska, oslanjajući se na narod, mogla sačuvati svoju neutralnost. Ali:
» ... Bugarski vladajući krugovi odbacili su taj narodni zahtev priključivši Bugarsku državama Osovine i pustivši nemačku vojsku u zemlju. Oni su zarili nož u leđa Jugoslaviji i Grčkoj i omogućili hitlerovskim hordama da pobede jugoslovensku i grčku vojsku. Svi događaji posle toga pokazali su da su tim akcijama bugarski upravljači upravo pomogli da se sfera rata proširi na Balkan i da se Bugarska uvuče u rat. . . Bugarska igra ulogu Hitlerovog žandarma
29. Priručnik za političke radnike NOV i POJ, 1945, br. 1, str. 80—81.
30. Isto, str. 40—58, Vasil Kolarov: »Bugarska na novom putu«, članak objavljen u »Boljševiku« br. 19 od 22. X 1944.
*. Georgi Dimitrov (1882—1949) poznati revolucionar međunarodnog radničkog pokreta, protiv koga je vođen čuveni Lajpciški proces 1933. Neko vreme bio sekretar Kominterne. Po povratku iz SSSR-a, krajem 1945, do svoje smrti, stajao na čelu bugarske vlade i komunističke partije. Dosledno se borio za dobrosusedske odnose sa Jugoslavijom.
20
na Balkanu. Bugarske jedinice nalaze se u Jugoslaviji i Grčkoj kao okupatori. Car Boris je stavio Nemcima na raspolaganje bugarske divizije, koje su na Balkanu zamenile nemačke divizije, upućene na sovjetsko-nemački front«. [31]
Ulogu jednog od najvernijih saveznika nacifašističke Nemačke carska Bugarska i njene oružane snage igrale su sve do 9. septembra 1944. godine kada je ustankom zbačen fašistički režim i uspostavljena otečestvenofrontovska vlast.
1.3. Dogovori i sporazumi oko podele Makedonije i Srbije
Prvi nacrt za podelu Jugoslavije usledio je posle Hitlerove odluke 27. marta 1941. da se Jugoslavija »uništi kao država.«
U Privremenim smernicama za podelu Jugoslavije od 12. aprila 1941. [32] stoji da će područje naseljeno »bugarskim Makedoncima« pripasti Bugarskoj. Uže područje Srbije stavlja se pod nemačku vojnu upravu, potčinjenu vrhovnoj komandi suvozemne vojske.
lako je Smernicama Hitler rešio samo u osnovnoj liniji pitanje podele jugoslovenske državne teritorije, uočljivo je da se u prvi plan ističu vojno-privredni interesi Nemačke, pa tek onda interesi njenih saveznika. Tačno razgraničavanje raskomadane Jugoslavije ostavljeno je za kasnije dok nemački vojno-privredni eksperti ne pripreme zahteve koji bi udovoljavali nemačkim ratnim interesima.
Sedamnaestog aprila u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova [33] održano je savetovanje na kome su razmotrene ove smernice. Ponovo je istaknuto da oblast naseljena Makedoncima treba da pripadne Bugarskoj i da je Firer Bugarima već odobrio vojno posedanje do linije Pirot — Vranje — Skoplje — dolinom Vardara. Za Srbiju je
31. Georgi Dimitrov: »Govori, članci i izjave (članak »Kuda ide Bugarska«), str. 10, 12.
32. Zbornik, tom I, knj. 2, dok. 14, str. 545—547.
33. A VII, Mikroteka, Nacionalni arhiv Vašington, nemački fond (NAV-N) — NAV-N-T-77, F.1295/799—801.
21
rečeno da potpada pod nemačku vojnu upravu pod vrhovnom komandom kopnene vojske. Sledećeg dana vrhovna komanda kopnene vojske iznela je svoj stav o razgraničenju i istakla: da Niš u svakom slučaju treba da pripadne Srbiji; da ne bi trebalo dati Bugarima železničku prugu Zaječar — Niš; da je za granicu sa Bugarima podesan planinski venac između Niša i Pirata. [34] U međuvremenu, u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova formirane su potkomisije koje su radile na pripremi predloga za obezbeđenje privredno-ekonomskih i političkih interesa Nemačke. [35]
U toku priprema za sastanak o podeli Jugoslavije pozvani su na razgovore predstavnici Mađarske i Bugarske; oni su izložili svoje teritorijalne zahteve i stavove u pogledu okupacionih područja, kako bi vlada Rajha ova pitanja razmotrila sa Rimom. Hitler je primio cara Borisa 19. aprila, saslušao zahtev da se Bugarskoj dodeli čitava Makedonija, a posebno predeo Ohrida koji Bugarska smatra svojim »nacionalnim draguljem«, i priznao bugarskom suverenu opravdanost ovog zahteva. [36]
Pošto je nemačka vlada sa svojim ekspertima utvrdila vojno-privredne i političke interese Nemačke, a sa Bugarskom i Mađarskom njihove teritorijalne zahteve, sazvana je konferencija na kojoj su učestvovali nemački i italijanski predstavnici. Konferencija je održana 21. i 22. aprila 1941. u Beču. Na čelu delegacija nalazili su se ministri inostranih poslova — Ribentrop i Ćano. Ribentrop je u uvodnom izlaganju istakao da je glavni zadatak novog uređenja na Balkanu da se ubuduće zauvek spreči ponavljanje izdaje koju je počinila Srbija nakon pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. Srbija više nikada ne bi smela postati »žarište nemira«, te bi je trebalo načiniti tako malenom i slabom »kako više nikada ne bi mogla podići buntovnu glavu«. U sklopu deobe jugoslovenske državne teritorije razgovarano je o bugarskom okupacionom području, o proširenju »Velike Albanije« na istok, kao i o rudnicima Srbije na Kosovu i rudnicima u Makedoniji za koje je zainteresovana Nemačka. O svim pitanjima postignuta su kompromisna rešenja uz
34. Isto, F. 1295/799—803, 796—797.
35. Isto, F. 1295/792—795 i 789—791.
36. Archiv der Gegenwart — 1941, str. 4984; dr Ferdo Čulinović, n. d. str. 60—63.
22
obostrano uveravanje da će se »mala razmimoilaženja« nekako uskladiti. Međutim, događaji su pokazali da su sporovi i sporna pitanja ostali nerešeni. [37]
Demarkaciona linija, dogovorena između nemačke i italijanske vrhovne komande, a koju je odobrio i Hitler 23. aprila 1941, [38] trebalo je da posluži kao osnova za razgraničenje. Međutim, od nje se dosta odstupilo. Bilo je sporova pa i sukoba između Italije i Bugarske, i tada i kasnije. Obe zemlje težile su da zgrabe što veći deo jugoslovenske teritorije, te je obeležavanje demarkacione linije završeno tek sredinom maja 1941. godine.
Ovakvom demarkacionom linijom nisu bile zadovoljne ni jedna ni druga strana. Bugarska vlada je otvoreno tražila i deo teritorije koji je bio pod italijanskom okupacijom, odnosno njenom veštačkom tvorevinom »Velikom Albanijom«.
»Mi nismo zadovoljni granicom u zapadnoj Makedoniji, niti stavom Italije. Ta granica ne odgovara niti istorijski, niti strategijski, niti ekonomski, i ona je neodrživa«, izjavljuje Filov septembra 1941. godine.
Bugarski ministar vojske, general Daskalov, to potvrđuje:
»Granicu prema Italiji ne priznajemo konačnom, niti ćemo je priznati«. [39]
S druge strane, i italijanska vlada je imala teritorijalne zahteve prema nekim područjima bugarske okupacione teritorije. Ovo nezadovoljstvo neminovno se odražavalo na odnose između Bugarske i Italije, pa je bilo i oružanih
37. Dr Ferdo Culinović, n. d. str. 60—65.
38. Vrhovna komanda Vermahta dostavila je 27. IV 1941. granice bugarskog okupacionog područja na teritoriji Makedonije: »Od Vranja u jugozapadnom pravcu duž južne obale Biničke Morave — St. Kačanik — štrpce (mesto uključno) — Mušnikovo (isključno) — K. 2587 (isključno) Lešak (uključno) — k. 1748, 20 km jugoistočno od Tetova (isključno) — Rasteš (uključno) Srbica — V. Crsko (oba isključno) — Liska (uključno) — obala Ohridskog jezera 5 km severno od Ohrida do 5 km južno od Ohrida — Resen (uključno) — k. 2600 (uključno) — odatle u jugoistočnom pravcu od grčke granice južno od Bitolja, zatim u potezu stare grčke granice«. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-77, F. 1295/1074—1075; Zbornik, tom II, knj. 2, dok. 22, str. 570).
39. A VII, fond Bugarska, k. 4, dok. 5/4—1 i 8/4—4.
23
incidenata. [40] Zategnuti odnosi trajali su sve do kapitulacije Italije, ali je, sa nekim malim korekcijama u korist jedne ili druge strane, demarkaciona linija ostala ovakva. Značajnija promena nastala je septembra 1943. kada je kapitulirala fašistička Italija i kada je nemačka vojska zaposela područja svojevremeno dodeljena Italiji, te su bugarske okupatorske snage mogle zaposesti veći deo Prespe.
1.4. Organizacija okupacionog sistema na anektiranom području Makedonije i Srbije
Zajedno sa nemačkim vojnim okupacionim trupama koje su prodrle u Makedoniju, iz Bugarske je stigla u Skoplje velikobugarski orijentisana grupa makedonskih političkih emigranata, koji su odmah po dolasku osnovali Bugarski centralni akcioni komitet za Makedoniju sa sedištem u Skoplju; komiteti su formirani i u unutrašnjosti Makedonije. Ovaj komitet je u neku ruku preuzeo vlast za vreme interegnuma, do dolaska bugarske administrativne i upravne vlasti. [41]
Da bi sa pravne tačke gledišta opravdala ulazak svojih trupa na jugoslovensku teritoriju, bugarska vlada je 15. aprila 1941. prekinula diplomatske odnose sa Jugoslavijom. U noti upućenoj jugoslovenskom poslanstvu u Sofiji kao razlog je navela da su, navodno, jugoslovenske jedinice
40. A VII, Mikroteka — London, F.2 298212 i 298213—15. Italijanski opunomoćeni ministar u Sofiji, Magistrati, u izveštaju od 2. XII 1941. izjavljuje: »Za loše odnose između Bugarske i Italije umnogome je razlog granična linija u Makedoniji . . . Makedonci i Bugari mnogo se žale na tu demarkacionu liniju, pa sam uveren da bi to trebalo ispraviti, i to što pre«. CA VII, fond Bugarska, k. 4, reg. br. 6/4—4).
41. Nedostatak dokumentacije otežava jasnije sagledavanje cilja stvaranja ovog komiteta. Formalni inicijatori su ljudi iz redova makedonske emigracije u Bugarskoj. Po svojoj aktivnosti Komitet istupa kao ekspozitura ekspanzionističke politike bugarske buržoazije, a njegovi tvorci dolaze s nemačkim Jedinicama i sarađuju sa Gestapoom i nemačkom vojnom komandom. Dokumentacija ne pruža jasnu predstavu o odnosu i kombinacijama Hitlerove Nemačke sa VMRO, tj. sa Vančom Mihajlovim, potom i s bugarskom vladom, kao i njihov odnos i kombinacije sa Komitetom. Ulogu Komiteta zamagljuje i to što se vlada Filova ogradila od njega i što nije bila obaveštena da je organizovan. Kada je bugarski vojno administrativni i policijski aparat preuzeo vlast u Makedoniji, tadašnji skopski oblasni direktor raspustio je 7. jula 1941. Komitet. (A VII, fond Bugarska, k. 1, reg. br. 5/11 — 1; 'Istoilja na makedonskiot na/od«, Skopje 1969, knj. 3, str. 280—282; dr Ferdo Čulinović, n. d. str. 595; Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 5).
24
u toku aprila napadale na bugarske granične delove, da su jugoslovenski avioni nadletali i napadali bugarske gradove, da je stradalo civilno stanovništvo iako Bugarska nije bila umešana u ratni sukob, da su članovi jugoslovenskog poslanstva u Sofiji održavali vezu sa bugarskim rušilačkim elementima koji su pripremali nemire i državni udar. [42]
Svi ti »razlozi« bili su, naravno, izmišljeni.
Predsednik fašističke bugarske vlade Bogdan Filov vrši smotru bugarskih policijskih snaga u Skoplju 1941.
Akt o kapitulaciji Jugoslavije potpisan je u Beogradu 17. aprila 1941, a Hither je 18. aprila odobrio ulazak bugarskih trupa u Trakiju na području između reke Strume i linije Dede Agač - Mustafa Paša. Pošto još nije bio obavljen dogovor sa Italijom oko definitivne podele Jugoslavije i povlačenja demarkacione linije, bugarskim trupama je istog dana odobren ulazak na teritoriju Jugoslavije, s tim da ne pređu liniju Pirot — Vranje — Skoplje — tok Vardara do zapadne grčke granice. Kako su operacije bile još u toku zahtevalo
42. Archiv der Gegenwart — 1941, str. 4980.
25
se da komunikacije Ćustendil — Skoplje i Gornja Džumaja — Veles — Skoplje ostanu do daljeg prvenstveno na raspolaganju nemačkoj vojsci. Određeno je da bugarska komanda u Makedoniji održava vezu sa nemačkom komandom 50. armijskog korpusa u Skoplju, a u Trakiji sa komandom 30. armijskog korpusa u Kavali. [43]
Na osnovu ovog odobrenja bugarska 5. armija sa generalom Nikolom Mihovim na čelu otpočela je 18. aprila okupaciju dela jugoslovenskog državnog područja. Do 23. aprila bugarska 1. brza divizija nalazila se na prostoru Pirot — Surdulica — Kriva Feja, delovi u Skoplju; 6. pešadijska divizija jugozapadno od Sofije, delovi u Velesu; 7. pešadijska divizija na prostoru Vranje — Radovište. Štab 5. armije razmestio se u Skoplju. [44]
U drugoj polovini aprila bugarska 5. armija okupirala je čitavu Makedoniju, sem krajeva u zapadnoj Makedoniji (deo struškog, debarskog, kičevskog, gostivarskog i tetovskog sreza i deo Prespe), koji su pripali italijanskom protektoratu »Velikoj Albaniji«. Ove jedinice okupirale su i deo jugoistočne Srbije, koji je prema administrativno-teritorijalnoj podeli u Kraljevini Jugoslaviji obuhvatao pirotski i vranjski okrug, i deo između Timoka i granice kod Zaječara. U oblasti na jugu Srbije, Kosovu, okupirali su deo gnjilanskog sreza severno od Pasjana, te Vitinu, Kačanik i Siriničku župu. U toku 1942—1943. godine, sa Hitlerovim odobrenjem bugarska okupaciona zona proširena je na labski, mitrovački i vučitrnski srez. [45]
Okupacijom ovih krajeva Srbije i Makedonije postignut je osnovni cilj bugarskih vladajućih krugova — ostvarivanje »nacionalnih ideala« i stvaranje »Velike Bugarske«. No, za sile Osovine, koje su bile u punom osvajačkom zamahu, postignut je još jedan mnogo značajniji cilj: bugarske divizije zamenile su nemačke divizije i tako oslobodile znatne nemačke snage za preduzimanje operacija u Grčkoj, a kasnije
43. A VII fond Bugarska, k. 4, reg. br. 6/4—4.
44. Isto, k. 4, reg. br. 6/4—7; Mikroteka, NAV-N-T-312, F.425/8003259—60; »Istorija na makedonskiot narod«, knj. 3, str. 282.
45. Tada su okupirani srezovi: pirotski, lužnički, vlasotinački, caribrodski, bosiljgradski, vranjski, preševski, masurički i pčinjski. »Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941—1945«, Beograd 1963, knj. 1, str. 34—35; Ali Hadri: »Okupacioni sistem na Kosovu i Metohiji 1941—1944«, Jugoslovenski istorijski časopis br. 2 (dalje Jlč), 1965, str. 40—41.
26
i za dejstva na istočnom frontu protiv Sovjetskog Saveza. Na ovoj teritoriji ostale su samo manje nemačke jedinice za obezbeđenje transporta i snabdevanje, aerodromske i protivavionske jedinice u Skoplju, institucije za eksploataciju rudnika i slično.
Radi obezbeđenja boka nemačkih trupa (koje su napadale na Sovjetski Savez) prema Turskoj i obezbeđenja pozadine snaga u Grčkoj, nemačka Vrhovna komanda zatražila je pojačanje bugarskih oružanih snaga na Balkanu. Da bi udovoljila ovom zahtevu, bugarska Vrhovna komanda mobiliše nove snage i u julu i avgustu 1941. reorganizuje jedinice. A pošto je posednutu teritoriju smatrala svojom, formirala je i »mirnodopski« sastav 5. armije od 14. i 15. pešadijske divizije i 1. konjičke brigade. Sa posednute teritorije povučene su 6. i 9. pešadijska i 1. brza divizija. [46]
Pored snaga koje su bile dislocirane na području Makedonije i Srbije — u rejonu Vranja, u Pirotu, razmešten je 50. pešadijski puk, koji je pirpadao bugarskoj 1. pešadijskoj diviziji; na jugu Srbije, na Kosovu, bila su dva ojačana bataljona graničara. [47] Na anektiranom području su, pored ovih snaga bile raspoređene i dve granične brigade, koje su obezbeđivale demarkacionu liniju; po nalogu nemačke vojne uprave bugarske »etapne« jedinice obezbeđivale su železničku prugu Beograd — Đevđelija preko Niša i Kraljeva, a početkom 1943. i prugu Kraljevo — čačak — Užice i Vardište. U svakom pešadijskom puku formiraju se takozvane »lovne družine« — lovački bataljoni. To su bile jedinice specijalno obučene za borbu protiv jugoslovenskih partizana, [*] naoružane automatskim oružjem i uvek spremne za brzo dejstvo. Čim bi bio otkriven položaj partizanskih jedinica, »lovne družine« hitno su upućivane na teren i odmah stupale u borbu. Pored ovih »lovnih
46. Stab 14. pešadijske divizije u Skoplju: 15. pešadijski puk u Skoplju; 52. pešadijksi puk u Vranju; 53. pešadijski puk u Kumanovu; 56. pešadijski puk u Velesu i 14. artiljerijski puk u Skoplju.
Stab 15. pešadijske divizije u Bitolju; 45. pešadijski puk u Prilepu; 54. pešadijski puk u Bitolju; 55. pešadijski puk u Ohridu i 15. artiljerijski puk u Prilepu.
Stab 1. konjičke brigade u Skoplju; 1. konjički puk u štipu i 2. konjički puk u Skoplju. (A VII, fond Bugarska, k. 4, reg. br. 10/1 — 1).
47. Ali Hadri, n. članak, str. 57.
*. Vidi: Jugoslavija u II svetskom ratu, »Međunarodna politika«, Beograd, 1967. Izdanja na engleskom, francuskom, španskom, ruskom i nemačkom jeziku.
27
družina« posebnim zakonom bugarske vlade od 1. januara 1944. formirana je specijalna žandarmerija; za skopsku oblast formiran je jedan žandarmerijski bataljon čiji je isključivi zadatak bio da vodi borbu protiv partizana. [48]
Uporedo sa zaposedanjem jugoslovenskih teritorija, bugarske okupacione vlasti organizuju i vojno-teritorijalne jedinice, ustanove i organe preko kojih, između ostalog, početkom jeseni 1941. godine počinju mobilizaciju i regrutaciju na anektiranom području, gazeći time sve međunarodne pravne norme i obaveze. [49]
U duhu sklopljenih ugovora i sporazuma između Trećeg rajha i Bugarske, bugarska 2. armija posela je od 20. aprila do 9. maja 1941. godine zapadnu Trakiju i istočni deo Egejske Makedonije. [50]
Bugarske trupe posele su teritoriju ograničenu sa zapada rekom Strumom, s juga obalama Egejskog mora, uključujući ostrva Tasos i Samotraku, i sa istoka takozvanom »neutralnom zonom« (tako je nazvan koridor na granici između Grčke i Turske duž reke Marice), koju su posele manje nemačke jedinice. Tako su istočni deo Egejske Makedonije, na istoku od reke Strume, i zapadnu Trakiju, okupirale bugarske trupe približno u isto vreme kada i deo Vardarske Makedonije i Srbije. I na ovoj teritoriji uspostavljena je celokupna bugarska okupatorska vlast — administrativno-politička, vojna i sudska. [51]
48. Izjava Asena Bogdanova, oblasnog policijskog načelnika Skopske oblasti — Mikrofilmovana dokumentacija u Skoplju, F.10/22—92.
49. M. Apostolski, A. Hristov, R. Terzioski: »Položaj okupirane Makedonije u drugom svetskom ratu (1941—1944)«, JIČ br. 3/1963, str. 49.
50. »Otečestvenata vojna na Blgarija«, knj. 1, str. 26; Hristo Andonovski: »Makedoncite pod Grcija vo borba protiv fašizmot (1940—1944)«, Skopje 1968, str. 45.
51. Sredinom 1941. godine jedinice bugarske 2. armije smenjene su novoformiranim Belomorsklm odredom (sastav: Kavalski, Džumurdžijski puk). U toku 1942. godine u zapadnu Trakiju dovedena je bugarska 16. divizija sa sedištem u Ksantiju, pod čijom komandom je i 2. konjička brigada. U julu 1943. bugarske snage u Trakiji pojačane su sa 7. pešadijskom divizijom koja je posela solunsku oblast (Halkidičko poluostrvo). Novembra 1943. godine u zapadnoj Trakiji formiran je bugarski 2. korpus koji je u svom sastavu imao 7, 12. i 28. diviziju, a pod svojom komandom i Egejsku flotu, Kavalsku i Dedeagačku artiljeriju i sve granične i manje jedinice. Na taj način Nemci su odbranu zapadne Trakije poverili bugarskim jedinicama. U toku 1944. godine na ovom području nije bilo većih promena u sastavu bugarskih snaga koje su ostale tamo sve do kapitulacije fašističke Bugarske. (»Otečestvenata vojna na Blgarija«, knj. 1, str. 267—280; A VII, fond NDH, k. 302, reg. br. 18/7, 6/9; A VII, fond Bugarska, k. 1, reg. br. 2/7; A VII, Mikroteka Minhen N-3, reg. br. 679—688 — izvod iz ratnog dnevnika Komande Grupe armija H za 1. VI 1944; A VII, Mikroteka, NAV-N-T-78, F.332/6289508, 6289548—52, 6289566—71).
28
Sa bugarskim okupacionim trupama na anektirano područje došao je i posebno pripremljen policijski aparat. Postojale su dve oblasne i tri gradske policijske komande (Skoplje, Bitolj, Prilep) i 21 sreska policijska uprava sa preko 4.000 policajaca. Na zahtev Nemaca, Bugari su formirali i posebnu rudarsku policiju, sa zadatkom da obezbeđuje i brani rudnike koje su Nemci eksploatisali. Bugarska rudarska policija bila je pod nemačkom komandom.
Pored policajaca koji su prekrili celo anektirano područje, bugarska policija imala je posebno organizovane mobilne jedinice: bojne policijske čete, motorizovanu policiju i konjičke policijske eskadrone. Njihova osnovna namena bila je brzo intervenisanje na područjima u kojima su se pojavljivale partizanske jedinice. Kao rezerva, bugarskoj policiji služili su pitomci Policijske škole otvorene 1943. godine u Skoplju.
U 1942—1943. godini bugarske vojno-policijske vlasti pokušavaju da izazovu bratoubilački rat i uspevaju da stvore nekoliko kontra četa u koje su ulazili raniji emigranti, pripadnici VMRO, [*] pripadnici balističkih organizacija, [**] albanski reakcionari i razni deklasirani i probugarski orijentisani elementi. Pripadnici kontra četa bili su plaćeni kao i policijski službenici. Ove su čete, sem odreda »Birman«, partizanske snage razbile do sredine 1944. godine.
Pokušaj bugarske okupacione vlasti da od meštana organizuje seoske oružane straže radi »odbrane« od partizana, nije uspeo; oružje je ostajalo nepodeljeno po seoskim magacinima, ili su ga seljaci predavali partizanima. Bugarske vlasti doživele su neuspeh i sa formiranjem obaveštajnih grupa. [52]
Civilnu vlast okupator je organizovao po ugledu na državni aparat u Bugarskoj, te je svoje celokupno zakonadavstvo
*. VMRO — Vnotrešna makedonska revolucionarna organizacija, osnovana novembra 1893. čiji je glavni cilj bio nacionalno oslobođenje makedonskog naroda. Posle balkanskih ratova gubi svoj prvobitni značaj i ideološku orijentaciju i deli se na razne struje.
**. Naziv za pripadnike albanskog nacionalnog pokreta Bali Kombeter, osnovanog 1939. za borbu protiv italijanskog okupatora. Zbog svojih šovinističkih tendencija za stvaranje »Velike Albanije« na račun teritorije Jugoslavije i Grčke, pretvorio se za vreme II svetskog rata u oruđe fašističkog okupatora i borio protiv snaga narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije i Grčke.
52. Isto, str. 49—52; Izjava Asena Bogdanova, F.10/22—92; list »Celokupna Blgarija 1943. godine«, Skopje, br. 536, str. 3.
29
i pravni sistem proširio i na okupaciono područje. Bugarska vlada nije izričito zakonom objavila prisajedinjavanje dela jugoslovenske teritorije Bugarskoj, ali je na njoj uvela svoj režim kao da faktički jeste sastavni deo bugarske države. Aneksiju je ozakonilo bugarsko Narodno sobranje time što je donelo više zakona u pogledu Makedonije i dela Srbije kao sastavnog dela bugarske države. [53] Prisajedinjenje ovih jugoslovenskih krajeva Bugarskoj za vreme okupacije, dok još traje rat, bilo je protivno međunarodnom ratnom pravu i Haškoj konvenciji od 1907. godine.
Na sve položaje u novoobrazovanim institucijama — od oblasnog direktora i raznih načelnika i službenika uprave pa do seoskih kmetova — dovedeni su Bugari. Okupirani deo Makedonije i južne Srbije administrativno je podeljen na oblasti, srezove i opštine. [54]
Posle organizovanja bugarske administrativne i policijske vlasti, otpočelo je uvođenje i organizovanje i ostalih institucija: građanskih sudova, finansijskih organa, komesarstva za snabdevanje, inspekcijskih službi, poreske uprave, itd. Pored građanskih sudova, osnovani su i preki vojni sudovi koji su sudili civilima osumnjičenim za »delatnost protiv bugarske države«.
Zakon o zaštiti države, koji je bio donet u septembru 1941, modifikovan je u tom smislu što su klauzule bile proširene, a sankcije jako pooštrene. Na primer, za težu telesnu povredu lica koje je na dužnosti predviđala se smrtna kazna; za širenje neprijateljske propagande, rasturanje letaka
53. U tom smislu karakterističan je Zakon o državljanstvu, koji se svim Makedoncima priznaje bugarsko državljanstvo. Narodno sobranje Bugarske zaključuje da je nestala Kraljevina Jugoslavija pa je prema tome prestalo da postoji jugoslovensko državljanstvo makedonskog stanovništva. Drugi zakon kojim je Sobranje legalizovalo faktičku aneksiju odnosio se na ovlaščenje dato bugarskoj vladi da, u cilju ustrojstva vlasti, može na anektiranom području donositi (umesto Sobranja) naredbe i druge odluke sa zakonskom snagom. Na osnovu tog ovlašćenja bugarska vlada donela je više normativnih akata kao, na primer, Zakon za ubrzano uređenje vlasti u Makedoniji i dr. (dr Ferdo Čulinović, n. d. str. 602—605).
54. Makedonija i deo Srbije (sa vranjskim okrugom i delom Kosova) podeljene su u administrativnom pogledu na dve oblasti — Skopsku i Bitoljsku — dok je pirotski okrug pripojen Sofijskoj oblasti. Gornjodžumajskoj oblasti, formiranoj u 1943, priključena su tri sreza istočne Makedonije. Pored ovih oblasti, kao najviših teritorijalno-administrativnih jedinica, okupirani deo Makedonije i jugoistočne Srbije podeljen je, u administrativnom pogledu, na srezove i opštine (»Celokupna Blgarija« br. 41 od 26. VII 1941; M. Apostolski, A. Hristov i R. Terzioski, n. č. str. 55—56).
30
Uputstvo Ministarstva unutrašnjih poslova bugarske carske vlade od 13. novembra 1943. godine okupacionim vlastima u Makedoniji za borbu protiv narodnooslobodilačke vojske Makedonije.
neprijateljske sadržine — doživotna robija, za slušanje stranih radio-stanica — od 5 do 10 godina robije itd.
Ovaj zakon bio je preteča drugom zakonu po kome svim prestupnicima sude preki vojni sudovi. Ukazom Ministarskog saveta Bugarske od 19. septembra 1941. stupio je na snagu Zakon za ratno stanje, koji je predviđao smrtne kazne i za sitnije krivice. [55]
Ustrojstvo sopstvenog sistema vlasti na okupiranom području, bugarska vlada sprovodi sa jasno određenim ciljem da izbegne stvaranje posebnog okupacionog režima u ovim krajevima, kako bi ». ..obezbedila čvršće povezivanje sa krajevima starih predela carevine«. [56] Ovaj stav vlade Filova u celini je podržavan i sprovođen za sve vreme okupacije, uprkos tome što je bugarska vlada znala da takvim aktom krši sva pravila međunarodnog prava.
Samo uspostavljanje administrativno-političkog aparata u Makedoniji i delu Srbije, i proširenje svih državno-pravnih institucija, nisu bili dovoljni da obezbede ostvarenje ciljeva bugarske buržoazije i vladajućih krugova — potpuno inkorporisanje okupacionog područja u carevinu Bugarsku. Bugarska vlada je nastojala da okupaciju prikaže kao prirodno proširenje bugarske teritorije, kao preuzimanje »svoje nacionalne teritorije«, kao posledicu kapitulacije Jugoslavije. U Makedoniji i jugoistočnoj Srbiji stvara snažan propagandni aparat sa zadatkom da preduzme značajne mere za ostvarenje politike osvajanja tuđih teritorija ali da to osvajanje, tu okupaciju, prikaže kao »oslobodilačku misiju Bugarske«. Dodeljivanje ovako značajnog mesta propagandi u okupacionom sistemu dolazi uporedo sa donošenjem jednostranog akta o promeni nacionalnog identiteta makedonskog stanovništva: promena nacionalnosti izvršena je donošenjem odluke bugarske vlade o promeni državljanstva makedonskog stanovništva! Makedoncem se niko nije mogao deklarisati. [57] Ovim aktom pripadnost makedonskoj naciji stavljena je pod udar Zakona o zaštiti države, a makedonski jezik proglašen je dijalektom bugarskog jezika.
55. Isto, str. 56; dr Dimitrije Kulić: »Bugarska okupacija 1941—1944«, Niš 1970, knj. 1, str. 50;dr Ferdo Culinović, n. d. str. 597; Dimo Kazasov, i. d. str. 682—683.
56. Iz govora Bogdana Filova, stenografske beleške, XXV Obiknoveno Narodno sobranie, III redovna sesija, knj. I, Sofija 1941, str. 204 (M. Apostolski, A. Hristov, R. Terzioski, n. članak, str. 57).
57. »Državen vesnik« LXIV br. 124, str. 17 (isto, str. 60); dr D. Kulić, n.d. str. 50.
31
DEO TERITORIJE JUGOSLAVIJE KOJI JE BUGARSKA ANEKTIRALA I ZAPOSELA U II SVETSKOM RATU
( Područje anektirano od Bugarske, Teritorija Srbije koju su bugarske trupe zaposele januara 1942., Nova teritorija Srbije koju bugarske trupe zaposedaju januara 1943., Treće, i poslednje, proširenje bugarskih posadnih trupa na teritoriji Srbije jula 1943. )
32
U široko organizovanoj propagandi bugarska vlada koristi štampu, radio, pozorište, kulturno-propagandne ustanove i brojne fašističke i druge organizacije obrazovane sa ciljem da probugarski utiču na makedonsko stanovništvo. U anektirano područje, a naročito u Makedoniju, dolaze mnogobrojne delegacije i misionari, nosioci kulturnog i javnog života Bugarske, organizuju predavanja i svečanosti s namerom da u makedonskom narodu pobude saznanje o navodnoj zajedničkoj istoriji i jedinstvenoj borbi za nacionalno oslobođenje »jedinstvenog bugarskog naroda«, te vekovnu borbu Makedonaca za nacionalno oslobođenje prikazuju kao borbu bugarskog naroda. U toj upornoj denacionalizaciji ni crkva nije ostajala po strani: uporedo s dolaskom bugarske administrativne vlasti, crkva je proširila svoju dijacezu i na okupirane teritorije, a svaku religioznu svečanost, čak i u najzabačenijim selima, koristila za probugarsku propagandu.
Snažnom pritisku naročito je bila izložena omladina, a i celokupni školski sistem bio je podešen za što brže sprovođenje denacionalizacije. [58] Prosvetni kadar doveden je iz Bugarske; nastava se odvijala prema specijalno sačinjenom nastavnom programu za škole na anektiranom području; izučavanje bugarskog jezika i bugarske nacionalne istorije predstavljali su glavne predmete nastave; vanškolska omladina imala je posebne programe i organizacije za rad i vaspitanje.
Među školskom omladinom stvorene su fašističke i profašističke organizacije »Branik«, »Otec Pajsij«, »Legioneri«, »Ratnici«. Pripadnost učenika organizaciji »Branik« omogućavala je sticanje posebnih privilegija u školi. Vanškolska omladina i građanstvo mogli su raditi u organizacijama »Bojci od fronta«, »Opolčenci«, »Zapasni oficeri«, »Ilindenci«, »Junak«, »Trud i radost«, i drugim i ženskim organizacijama — samo u 1941. godini bilo ih je preko četrdeset. Ali, svrha ovih organizacija — aktivno uključivanje makedonskog stanovništva u propagandu i sprovođenje vladine i upravne politike na okupiranom području —nije postignuta jer većina organizacija skoro i da nije imala članova, niti je za sve vreme okupacije ispoljila nekakvu
58. Dr D. Kulić, n. d. str. 50; I Kongres KPM, str. 53—54; M. Apostolski, A. Hristov, R. Terzioski, n. članak str. 61—64; Ali Hadri, n. članak, str. 57.
33
aktivnosti; neke od njih — »Opolčenci«, »Zapasni oficiri« i »Bojci od fronta« — postepeno su se osipale i prestale da postoje.
No, sve to što su činile bugarske školske vlasti nije bilo dovoljno da uguši revolucionarni duh omladine, pa su na osnovu posebnih instrukcija Ministarstva prosvete preduzimane i druge mere koje su ograničavale slobodan rad učenika. [59]
Učitelji i profesori bili su dužni da obaveštavaju vlasti
O političkom raspoloženju omladine i naroda i odnosu prema bugarskoj vlasti, a posebno o uticaju Komunističke partije Jugoslavije u masama i kretanju partizanskih jedinica. Tako je i prosvetni kadar postao deo bugarskog administrativnog i policijskog aparata u sklopu okupacionog sistema.
Ali, ukoliko je pritisak školskih vlasti bio jači utoliko je više rastao otpor roditelja i učenika. Mnogobrojne su i raznovrsne demonstracije protiv uvođenja bugarskog jezika, bugarske istorije, protiv prinudnog upisa u fašističke organizacije ... [60]
Bugarski okupator zaveo je na anektiranom području strog režim u svim oblastima života: u kulturi, prosveti, administraciji, privredi. U privredi, pored otvorene prisile 1 iznuđivanja, uvedeni su i drugi vidovi pljačke. Na primer, umesto kursa 100 dinara = 270 leva, uveden je novi kurs po kome je lev izjednačen s dinarom. To je omogućilo bugarskim trgovcima da sa malo novca odvuku u Bugarsku velike količine robe. . . Kao neizbežna posledica rata i okupacije pojavila se besposlica. . . Na selu su sproveli rekviziciju pšenice, kukuruza, masti, mesa, vune. Zemlju su delili »bugarskim nacionalnim elementima«, a radi brže asimilacije makedonskog življa počeli da doseljavaju Bugare. Srbi u Makedoniji odvedeni su u logore ili prinudno raseljeni, a imovina im je konfiskovana. [61]
59. M. Apostolski, A. Hristov, R. Terzioski, n. članak, str. 62.
60. Otpor omladine ilustruje bugarski školski inspektor u Velesu. U izveštaju iz 1942. godine kaže: »U velikom broju sela roditelji se javno suprotstavljaju radu bugarskih učitelja . . . Mesno stanovništvo odbija da daje stan i hranu učiteljima . . . Učiteljima su pretili da će ih ubiti ako predaju bugarsku istoriju i bugarski jezik. Mogu decu da uče samo na makedonskom jeziku«. A 1943. godine isti inspektor piše: »Deca se u škole sakupljaju silom«. (Isto, str. 62).
61. I kongres KPM, štr. 53—54.
34
2. Prvi bugarski okupacioni korpus u Srbiji
Učešće fašističke Bugarske i njenih oružanih snaga na tlu Jugoslavije nije se završilo okupacijom dela Makedonije i jugoistočne Srbije. Posedanje novih jugoslovenskih teritorija usledilo je posle napada hitlerovske Nemačke na Sovjetski Savez, što je od Nemačke tražilo ogromne snage i napore i na istočnom frontu i u pozadini, na Balkanu, a posebno u Jugoslaviji. U takvoj situaciji Nemačka je od svog saveznika Bugarske zahtevala i nova ekonomska naprezanja i nova vojna angažovanja, te su početkom 1942. godine bugarske oružane snage u jačini jednog korpusa posele i delove Srbije, dotle pod nemačkom okupacionom vlašću, i time nemačke snage oslobodile za dejstva na istočnom frontu.
Jer, nije slučajnost što dolazak 1. bugarskog okupacionog korpusa u Srbiju, početkom 1942. godine, pada upravo u vreme kada su sile Osovine, po prvi put od početka drugog svetskog rata, zapale u ozbiljne teškoće.
Na istočnom frontu, najvećem ratištu u drugom svetskom ratu, Crvena armija je pred Moskvom i u operacijama kod Tihvina i Rostova zaustavila nadiranje Hitlerove armije i razbila oko 45 nemačkih divizija i jednu oklopnu armiju. Hitlerov plan da za 9—14 nedelja savlada Sovjetski Savez nepovratno je propao rušeći i mit o nepobedivosti nemačkog oružja. [62] Nemačka je pretrpela nenadoknadive gubitke u ljudstvu i materijalnim sredstvima. Od početka napada na SSSR, 22. juna 1941. do kraja novembra 1941. izbačeno je iz stroja 743.112 nemačkih vojnika, što je činilo 23,5% nemačkih snaga sa kojima je izvršena invazija. [63]
62. »Drugi svetski rat«, Beograd 1961, knj. 2, str. 157, 166, 170, 200—206.
63. Isto, str. 145.
35
Na afričkom ratištu Englezi su razbili italijanske snage u Etiopiji i ovladali Istočnom Afrikom, a do kraja 1941. godine u Libiji zauzeli Kirenaiku i stabilizovali front kod El Egejle.
Posle iznenadnog napada Japana na američku pomorsku bazu Perl Harbur, 7. XII 1941, Sjedinjene Američke Države stupile su u rat na strani saveznika, čime su vojnički, materijalno i moralno ojačale snage antihitlerovske koalicije. [64]
U jesen 1941. godine, u srcu »evropske tvrđave«, kako je Hitler često nazivao porobljenu Evropu, otvoren je novi front, prvi takve vrste u borbi protiv fašističkih okupatora: u Jugoslaviji, pod rukovodstvom KPJ, buktao je oružani ustanak u kome se krajem 1941. godine borilo oko 80.000 boraca (43 partizanska odreda, 10 bataljona, jedna brigada). Snage narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije vezivale su za sebe 26 okupatorskih divizija (18 italijanskih, 5 nemačkih i 3 bugarske) i kvislinške formacije — ukupno armiju od oko 500.000 dobro naoružanih vojnika. [65]
Za Hitlera je taj novi front na tlu Jugoslavije bio kost u grlu: i zbog toga što je vezivao znatan deo snaga dragocenih za operacije na drugim ratištima, i zbog toga što je svojim primerom dokazao porobljenim narodima Evrope da je moguća borba protiv fašističke sile. Ocenjujući tu opasnost Hitler, posle rasplamsavanja prvih jačih ustaničkih žarišta u Jugoslaviji, izdaje 16. septembra 1941. specijalnu naredbu o gušenju ustanka u tzv. prostoru Jugoistoka.
Za izvršenje tog zadatka u Srbiji, Nemci su angažovali oko 80.000 vojnika. Pored stacioniranih nemačkih divizija (704, 714, 717. i delova 718. divizije), doveli su i nove snage: 125. pešadijski puk iz Grčke, 342. diviziju iz Francuske, a novembra meseca i 113. diviziju sa istočnog fronta. Računali su i na kvislinške snage (nedićevce, Ijotićevce, četnike). [*]
64. »Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941—1945«, knj. 1, drugo izdanje, Beograd 1963, str. 175.
65. Isto, str. 176.
*. Četnici Draže Mihailovića — snage srpske reakcionarne buržoazije, u prvim danima okupacije »zaštitnici« srpskog naroda, a kasnije otvoreni saradnici neprijatelja. Sa parolom »Ustanak je preuranjen, čekajte pogodan trenutak!« pokušali da razbiju svenarodni otpor pod rukovodstvom KPJ. Do kraja rata vode ogorčenu borbu protiv snaga NOVJ.
36
Iako je tako velikom vojnom silom i nečuvenim represalijama nad stanovništvom nemački okupator prinudio glavne snage narodnooslobodilačke vojske da napuste veliku oslobođenu teritoriju u zapadnoj Srbiji i da se povuku u Sandžak, ustanak nije jenjavao. Težište oružane borbe preneto je u druge krajeve Jugoslavije — u istočnu Bosnu, Sandžak, Bosansku krajinu, Baniju, Kordun, Liku i delove Slovenije. Jugoistočna Srbija je i dalje ostala ustaničko područje na kome je dejstvovalo 7 jakih partizanskih odreda, ugrožavajući okupatorsku i kvislinšku vlast i glavne komunikacije Beograd—Skoplje i Niš—Sofija. [66]
Nepovoljna vojno-politička situacija po sile Osovine postavila je pred Hitlera problem iznalaženja novih ljudskih i materijalnih snaga. Zbog toga preduzima niz mera — vojnih, privrednih, političkih, propagandnih — da bi u ratu više angažovao svoje saveznike i satelite. U tom cilju produžena je i važnost Antikominterna pakta za još pet godina. [67]
Stabilizacija istočnog fronta predstavljala je za nemačko komandovanje najvažniji strategijski zadatak. A da bi se istočni front stabilizovao trebalo je sa okupiranih područja izvući što više snaga ali tako da to ne oslabi nemačke pozicije u tim područjima. Hitlerova direktiva broj 39-a (od 15. decembra 1941. godine) o još većem angažovanju bugarskih trupa u Srbiji, trebalo je da posluži upravo tom cilju.
2.1. Hitlerova direktiva o novom angažovanju bugarskih trupa
Suština direktive 39-a sastojala se u sledečem: Iz Jugoslavije izvući što više nemačkih divizija za istočni front, a za održavanje »reda i mira« na Balkanu angažovati trupe svojih saveznika — Italije i Bugarske; u direktivi je posebno podvučeno da je za nemačku privredu od izuzetnog značaja obezbeđenje važnih industrijskih objekata. [68]
66. Isto, str. 116—131; o nemačkim merama za gušenje ustanka u Srbiji vidi šire dr Jovan Marjanović: »Ustanak i narodnooslobodilački pokret u Srbiji 1941«, Beograd 1963, str. 211—320.
67. »Drugi svetski rat«, Beograd 1961, knj. 2, str. 341, 342.
68. Hitlers Weisungen für die Kriegführung 1939—1945, Bernard und Grafe, Frankfurt 1962, str. 175. Na Pavelićevo reagovanje Hitler je odustao da 2. italijanska armija preuzme komandovanje nad svim oružanim snagama u Hrvatskoj.
37
Iako je nemačko poslanstvo u Beogradu predočilo Hitleru da će novo bugarsko angažovanje izazvati u Srbiji najžešći otpor, on se ipak, pritisnut nepovoljnom vojno-političkom situacijom, odlučio na ovaj korak.
Direktiva 39-a značila je zeleno svetio bugarskim trupama za posedanje novih srpskih teritorija i proširivanje bugarske okupacije na Balkanu.
Ostvarivanje ove Hitlerove direktive teklo je vrlo brzo. Komandant Jugoistoka, general Kunce, upozorio je 20. decembra 1941. godine najodgovornije vojne starešine sa osnovnim pretpostavkama za njeno sprovođenje. [69] Saopštio je da će komandovanje na celoj teritoriji Srbije i dalje ostati u nemačkim rukama, a »bugarske trupe u Srbiji moraju se taktički potčiniti nemačkoj komandi«. Nemačke snage u Srbiji obezbeđivaće glavni grad Beograd, Bor (rudnici bakra), oblast oko Krupnja i Loznice (rudnici antimona, olova, proizvodnja čelika), Ivanjicu (antimon), Kosovsku Mitrovicu (rudnik olova i cinka — Trepča); bugarske trupe preuzimaju obezbeđenje teritorije stare jugoslovensko-bugarske granice: Rgotina (isključno), Kragujevac (uključno), železničko koleno istočno od Kraljeva, dolina Ibra (isključno), Kosovska Mitrovica (isključno). Jačina nemačkih snaga u Srbiji iznosila bi dve divizije sa po tri puka ili tri divizije sa po jedni m pukom (704, 714. i 715.), tri »landesšicen« bataljona i ostale jedinice koje su se već tu nalazile. Jačina bugarskih snaga iznosila bi tri divizije koje bi bile pod jedinstvenom komandom. Predviđen je i način predislokacije jedinica, tj. zamenjivanje nemačkih jedinica bugarskim i izvlačenje 113. nemačke divizije za istočni front, a 342. divizije za upotrebu u istočnoj Bosni, s tim što bi kasnije i ona bila upućena na istočni front.
Već 24. decembra 1941. godine komandant Jugoistoka je preko generala Zilkova, bugarskog oficira za vezu, preneo bugarskom Ministarstvu rata da Firer i Vrhovna komanda Vermahta traže da bugarske trupe, u jačini od tri divizije, posednu deo srpske teritorije sa zadatkom da na njoj »održavaju mir i poredak«. Posebno je naglašeno da bugarske trupe moraju brzo dejstvovati, kako bi što pre oslobodile
69. Prepis — pretpostavka Vrhovne komande Vermahta za sprovođenje novih direktiva (A Vil, Mikrotekta, NAV-N-T-501, F.264/1257—1259).
38
nemačke snage za druge frontove. Za sedište bugarske komande predložen je Niš. [70]
Bugarska strana reagovala je brzo i revnosno na Hitlerov zahtev. Ernest Vishaupt, viši savetnik Nemačkog vojnog arhiva, zapisao je:
»Bugarski generalštab izjasnio se odmah spremnim da odgovori svim predlozima i zahtevima zapovednika oružanih snaga Jugoistoka. Već 27. decembra vođeni pregovori u Sofiji završeni su potpunim uspehom«. [71]
Dva dana kasnije, tj. 29. decembra 1941. godine, komandant Jugoistoka upoznao je nemačkog komandanta za Srbiju, generala Badera, sa načinom pregrupisavanja nemačkih snaga i dolaskom bugarskih trupa. Predviđeno je da bugarske jedinice počnu posedanje određene teritorije 31. decembra i da prvi delovi iz sastava 15, 35. i 13. pešadijskog puka do 5. januara 1942. godine smene nemačke trupe u Leskovcu, Nišu, Knjaževcu, Ćupriji i Jagodini, a do 15. januara da jedinice 6, 17. i 21. bugarske divizije posednu tu celokupnu teritoriju i budu spremne za prijem zadataka. [72] Ivan Popov, tadašnji bugarski ministar spoljnih poslova, izjavio je da ih je nemački zahtev iznenadio (misli na hitnost sa kojom je postavljen), ali da je vlada o njemu odmah večala i odlučila da ga prihvati »kad to Nemci traže«. [73]
Za dvadesetak dana bugarske trupe smenile su znatne nemačke snage i posele u Srbiji 5 okruga (niški, leskovački, kruševački, moravski i zaječarski) sa 35 srezova. [74] Glavne bugarske snage stigle su u Srbiju početkom januara
70. A VII, Mikroteka, NAV-N-T-312, F.452/8036486; E. Vishaupt: »Borba protiv ustaničkog pokreta u Jugoistočnom prostoru« I deo, str. 94 (A VII, k. 70, reg. br. 98 — prevod).
71. Isto, str. 95.
72. Komandant Jugoistoka 29. I 31. XII 1941. obaveštava potčinjene o planu smene nemačkih jedinica bugarskim. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-312, F.452/8036479—80, 8036475).
73. Tjedni izvještaj poslanika NDH u Sofiji od 17. janiara 1942. (A VII, fond NDH, k. 302, red. br. 6/3)
74. Sastav bugarskih divizija: 21. štab u Nišu (2. i 69. pešadijski puk; 1/50. pešadijski puk, 2/6. etapni puk, 2/2. artiljerijski puk); 6. divizija štab u ćupriji (3, 15. i 35. pešadijski puk, 6. konjički divizion i 2. artiljerijski puk [bez 2 diviziona); 17. divizija, štab u Prokuplju (13, 2/69. pešadijski puk, 3/6. etapni puk, 6. artiljerijski divizion, 4/7. artiljerijski puk). A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.248/65; Izjava Asena Nikolova, bivšeg komandanta 1. bugarskog okupacionog korpusa u Srbiji, koju je dao 5. septembra 1945. godine (A VII, fond Bugarska, k. 3, reg. br. 2/3); Izveštaj vojnog izaslanika NDH u Sofiji od 21. januara 1942. (A VII, fond NDH, k. 89, reg. br. 10/4); A VII, fond Bugarska, k. 3. reg. br. 1/1 — 1 (pregled sastava 1. bugarskog okupacionog korpusa od 1942. do 1944); V. Popović, n. č. Vojnolstori/ski glasnik (dalje VIG)) br. 3/1952, str. 38.
U svim navedenim izvorima prvi sastav i numeracija divizija i pukova bugarskog okupacionog korpusa istovetni su sa manjim razlikama u nižim jedinicama.
39
i omogućile da prvi transport 113. nemačke divizije krene na istočni front. [75]
Brojno stanje 1. bugarskog okupacionog korpusa iznosilo je 20—25.000 vojnika. [76] Za komandanta je postavljen general Asen Nikolov, koji je 12. januara 1942. godine preuzeo dužnost i na njoj ostao sve do kapitulacije fašističke Bugarske. Sedište štaba korpusa bilo je u Niškoj Banji.
Čim je preuzeo dužnost, Nikolov je narodu okupacionog područja izdao proglas u kome, pored ostalog, kaže da se »od danas bugarska vojska stara o redu i spokojstvu u ovoj oblasti«, a zatim poziva partizanske borce da polože oružje. Ako to ne učine do 1. februara 1942. godine, smatraće se buntovnicima. [77]
I pre dolaska 1. bugarskog okupacionog korpusa, u ovom delu Srbije bilo je manjih bugarskih jedinica koje su isključivo obezbeđivale prugu Niš—Skoplje i Niš—Sofija. Do 21. novembra 1941. godine postojala su dva bugarska bataljona 6. etapnog puka, ali, zbog pojačane aktivnosti partizana, na insistiranje nemačkog komandanta Srbije, doveden je i 2. motorizovani bugarski puk, ojačan divizionom artiljerije (sedište štaba u Nišu a bataljona u Nišu, Leskovcu i Beloj Palanci). [78] Pored ovih, i neke druge bugarske jedinice iz anektiranog dela Srbije prelazile su demarkacionu liniju, vodile borbu protiv partizanskih jedinica i sprovodile teški teror nad stanovništvom.
Ulazak 1. okupacionog korpusa u Srbiju izazvao je ogorčenje, nemir i nezadovoljstvo stanovništva; čak je vrlo oštro reagovala i tadašnja kvislinška vlada, posebno njen
75. E. Vishaupt, n. d. str. 97.
76. A VII, fond NDH, k. 89, reg. br. 10/4; A VII, Mikroteka, NV-N-T-501, F.249/444.
77. V. Popović, n. 5. str. 40.
78. A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.250/1411, 1408, 1428, 1404—1405.
40
predsednik general Milan Nedić. [*] Kada mu je 27. decembra 1941. godine saopštena odluka o proširenju bugarske okupacione zone, on je rekao: ». . .Sada mi ne ostaje ništa drugo sem da opalim sebi kuršum u čelo«, pa je zajedno sa svojim ministrima zapretio ostavkom, što je, naravno, bio samo pokušaj da se bar donekle ublaže posledice Hitlerove odluke. [79]
U odgovoru Nediču, koji je 4. januara 1942. uručio nemački opunomoćeni ministar spoljnih poslova u Beogradu, Bender, kaže se:
»Vlada Rajha ne može nemačke vojnike u nedogledno vreme upotrebljavati u policijske svrhe. Nemački vojnici moraju biti upotrebljeni na drugom frontu, tj. na drugom mestu, za vojne zadatke. Zato je vlada Rajha prisiljena da zadatak osiguranja, u jednom delu Srbije, poveri drugim pouzdanim snagama. Ona se i sama iz tog razloga ponovo obratila bugarskim trupama. . .« [80]
Nediću je tada strogo predočeno da su bugarske trupe posele Srbiju jedino radi gušenja ustanka, a dva dana kasnije nemački poslanik u Beogradu izveštava Ministarstvo spoljnih poslova da je Nedić preboleo prvi šok oko zaposedanja delova Srbije bugarskim trupama, ali da je ono izazvalo žustro vrenje u narodu. [81] Zato je komandant Srbije naložio feld i krajskomandanturama da »smišljeno stanovništvu objasne da se radi o čisto vojničkoj, a ne političkoj upravnoj meri«. [82]
Bugarska vlada je, opet, u ovom potezu videla veliku šansu da prisustvom svojih trupa na široj teritoriji Srbije iznudi od Nemaca priključenje novih srpskih područja Bugarskoj. Te težnje nedvosmisleno je potvrdio dalji tok događaja: što je bugarski okupacioni korpus duže boravio na srpskoj teritoriji, bugarske aspiracije bile su sve izraženije. Još dok su jedinice 1. okupacionog korpusa posedale teritoriju
*. Nedić, Milan 1877—1946.), armijski general Kraljevske jugoslovenske vojske. Posle kapitulacije i rasparčavanja Jugoslavije, avgusta 1941. stavlja se na čelo kvislinške tzv. »Srpske vlade« u okupiranoj Srbiji. Za borbu protiv NOP-a formirao Srpsku državnu stražu.
79. Izveštaj nemačkog poslanstva u Beogradu od 30. decembra 1942. A VII, Mikroteka, NAV-N-T-120, F.200/153475—77); J. Marjanović, n. d. str. 391.
80. A VII, Mikroteka, Bon 2/878; A VII, Mikroteka, NAV-N-T-120, F.200/153482—84.
81. Isto, F.200/153485—86.
82. A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.257/1351, 1352.
41
Proglas glavnokomandejućeg bugarske vojske generala Asena Nikolova. (januar 1942. godine)
42
Srbije, bugarska vlada tražila je pomeranje demarkacione linije kod Vlasotinaca [83] i na nekim drugim područjima, a kasnije razvila jaku propagandu o priključenju niskog područja Bugarskoj.
Nemački oficiri, koji su septembra 1942. godine obišli štab bugarskog okupacionog korpusa, izveštavaju: ». . . Bugari potajno sprovode izvanredno intenzivnu propagandu za priključenje ove oblasti Bugarskoj. . . Često se već danas čuju tvrdnje da u niškom rejonu živi oko 50% Bugara. Pukovnik Botmer [*] je povodom toga izjavio da na tom području ne živi ni jedan Bugarin«. [84]
2.2. Status bugarskih okupacionih trupa u Srbiji
Nemačka komanda u Srbiji raznim naređenjima i uputstvima određivala je celokupni status bugarskih okupacionih trupa u Srbiji. [85] U tu svrhu u Beogradu je 16. januara 1942. održan sastanak, sa nemačkim generalom Baderom i bugarskim generalom Nikolovim na čelu, na kome su precizirane osnove u odnosima dveju strana. [86] Osim toga, nemačka komanda je 17. januara 1942. godine izdala Smernice o odnosu bugarskih okupacionih trupa u Srbiji prema ustanovama Vermahta u kojima se ukratko kodifikuje sve što je do tada već bilo utvrđeno. [87] U svim ovim dokumentima jasno je podvučeno da su bugarske okupacione trupe potčinjene nemačkom komandantu u Srbiji i da im je osnovni zadatak održavanje javnog reda i mira i zaštita pruge Beograd—
83. Izveštaj nemačkog poslanstva u Beogradu od 14. januara 1942. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-120, F.200/153491).
*. Botmer, komandant Feldkomandanture 809 u Nišu.
84. A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.248/687, 689.
85. Naređenje komandujućeg generala za Srbiju od 16. januara 1942. o zadacima bugarskog okupacionog korpusa. (Isto. F.247/727—729).
86. Isto, F.247/746—748; sastanku su sa nemačke strane prisustvovali Bader, Keviš, Kogard, Parcer, Turner, a sa bugarske Nikolov, Stančev i Ivanov.
87. Smernice o odnosu bugarskih okupacionih trupa u Srbiji prema ustanovama Vermahta. A VII, Mikroteka, NAV-N-T-77. F.884-5633891—3.
43
—Niš—Sofija i Niš—Skoplje; [88]; u hitnim slučajevima mogu preduzeti i nužne mere, ali o tome moraju najhitnije izvestiti nemačku komandu; kontakti bugarskih trupa sa srpskim vlastima obezbeđivače se preko nemačkih feld i krajskomandantura, odnosno preko nemačke upravne vlasti u Srbiji; utvrđuje se da bugarski okupacioni korpus, po odobrenju nemačkog komandanta za Jugoistok i uz saglasnost bugarskog Ministarstva rata, može biti upotrebljen i izvan okupiranih oblasti. U pogledu odnosa prema stanovništvu, Smernice su u svemu izjednačile bugarske trupe sa nemačkim: za »prestupe« prema bugarskim trupama, represalije sprovode bugarski trupni komandanti; odmazda za ubijenog ili ranjenog bugarskog vojnika ista je kao za pripadnike Vermahta: za jednog ubijenog Nemca ili ubijenog Bugarina strelja se 50 talaca, za jednog ranjenog Nemca ili Bugarina — 25 talaca. [89] Inače, bugarski trupni komandanti obavezni su da potpomažu nemačke vlasti u sprovođenju odmazde prema stanovništvu (posle sabotaža, rušenja saobraćajnica, postrojenja, raznih drugih diverzija, itd.), a ovlašćuju se da to čine i sami u toku borbenih operacija ili kada ocene da je to potrebno zbog reda i mira na okupiranoj teritoriji. Prema zarobljenim ustanicima bugarske vlasti primenjivale su isti postupak kao i nemačke: uhvaćene ustanike vešali su ili streljali; komandante, političke komesare i kurire prethodno saslušavali; lica koja neovlašćeno nose oružje ili pomažu ustanike, vešali ili streljali. . . [90]
Posebnim propisima i sporazumima između Vrhovne komande Vermahta i Ministarstva vojske Bugarske regulisana su i materijalna pitanja oko izdržavanja bugarskog okupacionog
88. Tadašnji bugarski ministar vojske Daskalov ovako je odredio zadatak jedinica bugarskog okupacionog korpusa: »Zadatak im je održavanje reda i sprečavanje ilegalne akcije četničko-komunističkih bandi« (A VII, fond NDH, k. 89, reg. br. 12/4); Komandant Jugoistoka u depeši od 6. septembra 1942. napisao je VK Vermahta: »Korpus je dobio zadatak da posedne prostorije Zaječar — Svilajnac — Kragujevac — Priština i da razbije neprijateljske bande na ovoj teritoriji«. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-312, F .467/8056532—4).
89. Postupak u pogledu odmazde ponovo je aktueliziran Uputstvom komandujućeg generala za Srbiju od 28. februara 1943 izbornik, tom I, knj. 5, dok. 163).
90. Naređenje komandujućeg generala za Srbiju od 25. marta 1942. o postupku sa uhvaćenim ustanicima. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.247/1055, 1056).
44
Smernice o odnosu bugarskih okupacionih trupa u Srbiji prema ustanovama Vermahta.
45
korpusa. [91]) Po tom sporazumu nemački Vermaht snosi troškove mobilizacije i angažovanja bugarskih jedinica kao okupacionih trupa u jugoistočnoj Srbiji; bugarski vojnici primaju novčani dodatak kao i vojnici Vermahta; bugarske jedinice snabdevaju se iz Bugarske, osim svežeg voća, povrća i mesa za deetašovane manje jedinice... Deo povećanih troškova isplaćuje bugarskom korpusu isključivo u dinarima centralna blagajna Vermahta za Srbiju, a celokupne troškove u rajhsmarkama. U prvoj polovini januara 1942. godine, za troškove korpusa bila je doznačena suma od dva puta po 5 miliona dinara (najavljeno uplaćivanje još 6 miliona), računato 120 dinara po vojniku. [92] Prevoz srpskom železnicom i koriščenje uređaja veza bilo je besplatno. Pripadnici bugarskog korpusa i bugarski vojni transporti nisu bili podložni carinskoj vojnoj kontroli. . . [93]
Ovako regulisanim statusom Nemci su težili da funkciju bugarskog okupacionog korpusa svedu isključivo na vojna dejstva, da izbegnu mešanje bugarskih vojnih vlasti u unutrašnju upravu na okupiranoj teritoriji Srbije. No, zbog znatno smanjenih nemačkih snaga, brojni bugarski okupacioni korpus vrlo brzo je postao osnovna okupaciona, oružana snaga u Srbiji, koja je često kršila utvrđene normative i ponašala se kao samostalna okupaciona sila.
Veće formacije bugarskih jedinica, pukovi i divizije, dejstvovale su, u načelu, po naređenju nemačkog komandanta za Srbiju. »Ja sam imao ovlašćenje — kaže Nikolov u svojoj izjavi — da poduzimam samostalne akcije samo kada sam u tim akcijama upotrebljavao bataljone i manje jedinice«. Veće poduhvate protiv narodnooslobodilačkog pokreta planirali su i vodili Nemci, podređujući svojoj komandi i bugarske snage. Za dejstva manjeg značaja, manje jedinice bugarskog korpusa imale su punu samostalnost. Specijalne trupe, »lovne rote«, na primer, potčinjene su bile neposredno komandantima bugarskih divizija,
91. Sporazum između Vrhovne komande Vermahta i Vojnog ministarstva kraljevine Bugarske o načinu uprave povodom angažovanja kraljevskih bugarskih jedinica u jugoistočnoj Srbiji. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-71, F.59/556635—38).
92. A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.252/4648; prema nekim podacima Nemačka je za jednomesečno izdržavanje korpusa u Srbiji isplaćivala Bugarskoj 3,5 do 4 miliona maraka. (NAV-N-T-59/656610, 656613, 656623).
93. Isto, F.247/875—886.
46
a postojale su i u okviru bugarskih okupacionih trupa u Makedoniji. [94]
U toku 1943. godine 1. bugarski okupacioni korpus organizovao je i svoju samostalnu obaveštajnu službu [95] čiji je glavni zadatak bio prikupljanje podataka o snazi i aktivnosti partizanskih jedinica i raspoloženju stanovništva. U toku jula i avgusta 1943. godine oformljeno je 37 stalnih i povremenih obaveštajnih biroa (na teritoriji 22. divizije — 12; 24. divizije — 11 i na teritoriji 27. divizije — 14 biroa), što znači da je čitava posednuta teritorija bila pokrivena bugarskim obaveštajnim izviđanjem i kontrolom. Obaveštajni biroi bili su sastavljeni od specijalno obučenih izviđača koji su se oslanjali na mrežu svojih doušnika.
Nemačka komanda u Srbiji brižljivo je vodila računa o stanju i upotrebi bugarskog okupacionog korpusa. Radi efikasnijeg komandovanja, pri štabu bugarskog korpusa obrazovan je nemački štab za vezu (major Egers, kapetan Freze i podoficir Volfart). [96] Često je komandant Srbije, general Bader, lično obilazio bugarske jedinice i obaveštavao se o stanju njihove bojeve gotovosti, a to je posebno činio pred njihovo angažovanje u većim operacijama protiv jedinica narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. [97]
2.3. Proširenje bugarskog okupacionog područja
Jedinice 1. bugarskog okupacionog korpusa u Srbiji često su smenjivane novim, svežim divizijama iz Bugarske. Juna 1942. godine 7. divizija smenila je 17, a 9. je smenila 6.; 21. divizija ostala je u svojoj zoni popunjena novim
94. Izjava A. Nikolova, A VII, fond Bugarska, k. 3, reg. br. 2/3.
95. Naredbom štaba korpusa br. IV-2104 od 20. VII 1943. organizovana je sopstvena obaveštajna služba (nova neregistrovana bugarska dokumenta u A VII).
96. V. Popović, n. č. str. 40.
97. Ratni dnevnik komandujućeg generala u Srbiji za 2. i 3. oktobar 1942. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.248/615—666).
47
formacijskim sastavom. [98] To je bila prva smena bugarskih jedinica.
Marta 1943. godine 22. divizija smenila je 21; 24. — 9, a 27. — 7. diviziju. [99] Divizije su često smenjivane zbog obnove jedinica koje su se iscrpljivale u neprekidnim borbama protiv jedinica narodnooslobodilačke vojske.
Krajem 1942. i u toku 1943. godine prošireno je područje koje su posedale bugarske jedinice, a 1. korpus pojačan je sa još jednom divizijom.
U toku 1942. godine delovi 704, 717. i 714. nemačke divizije bili su često angažovani van teritorije Srbije, kao borbene grupe »Borovski«, »Vedel«, »Zapadna Bosna«, u gušenju ustanka na Kozari i u zapadnoj Bosni, pošto su ih u Srbiji zamenile bugarske jedinice. Krajem 1942. godine nemačka 717. divizija, a početkom 1943. godine 704. i 714. divizija, upotrebljene su u tzv. IV neprijateljskoj ofanzivi, koja je preduzeta radi uništenja glavnih snaga narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i »Titove države« (bitka na Neretvi). [100] U isto vreme došlo je i do novog proširenja bugarskog okupacionog područja u zapadnoj Srbiji sve do reke Drine (Kraljevo, Užice, Raška, Novi Pazar); 9. bugarska divizija smenila je SS diviziju »Princ Eugen« od 6. do 16. januara 1943. koja je upućena u Bosnu radi dejstava u IV neprijateljskoj ofanzivi. [101] Pored uobičajenih zadataka, ova bugarska divizija (kasnije i 24. divizija) obezbeđivala je saobraćaj na prugama Lapovo—Kragujevac— Kraljevo i Kraljevo—Užice—Mokra gora—-Vardište. Hitler je visoko ocenio ovako uspešnu i svesrdnu saradnju bugarske
98. Izjava A. Nikolova, A VII, fond Bugarska, k. 3, reg. br. 2/3; A VII, Mikroteka NAV-N-T-501, F.248/546—53, 1381; V. Popović, n. č. VIG br. 4/1952, str. 37—39; Slavko Odić: »Podaci o kvislinškim oružanim snagama u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni krajem 1942«. (Zbornik I zasedanja AVNOJ-a, 1966, str. 89 , 94). Sastav dovedenih divizija; 7. (14. i 39. pp, 7. konjički divizion, 7. artiljerijski puk (—1), 1/3. etapni puk); 9. (4. 34. i 36. pešadijski puk, 9. konjički divizion, 9. divizion artiljerije, 9. artiljerijski puk, 2/3. etapni puk); 21. divizija promenila sastav (66. i 63. pešadijski puk, 1/7. artiljerijski puk, 2/2. etapni puk).
99. Navedena izjava A. Nikolova; V. Popović, n. č. VIG, br. 4/1952. str. 50—51. Sastav novih divizija: 22. (62. i 66. pešadijski puk); 24. (61. i 64. pešadijski puk); 27. (65. i 67. pešadijski puk).
100. »Oslobodilački rat«, knj. 1, drugo izdanje, str. 179, 238—242.
101. A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.248/1090—1111, 1112—1114, 1116—1117, 1118—1185; NAV-N-T-120, F.200/153753—57; Fabijan Trgo: »Četvrta i Peta neprijateljska ofanziva«, Beograd 1968, str. 14 i 15.
48
vojske, te je na sastanku održanom 5. januara 1943. godine rekao bugarskom ministru vojske Mihovu da je veoma zahvalan bugarskoj glavnoj komandi koja je zamenila nemačku SS diviziju »Princ Eugen« i pomogla u akcijama protiv partizanskih jedinica. [102]
Početkom maja 1943. jedinice 24. i delovi 27. bugarske divizije preuzele su od 1. brdske nemačke divizije garnizone i obezbeđenje saobraćaja u dolini reke Ibra. Ova nemačka divizija je, posle kraćeg bavljenja (mart—maj) na teritoriji Raške, Novog Pazara, Kosovske Mitrovice, Vučitrna, Kuršumlije, Blaca, Prokuplja, Aleksandrovca, upućena u Crnu Goru i dejstvovala u tzv. V neprijateljskoj ofanzivi protiv snaga narodnooslobodilačke vojske (bitka na Sutjesci). [103]
U leto 1943. godine došlo je do novog proširenja bugarskog okupacionog područja u Srbiji — na sever, do Dunava. Iz Bugarske je, posle dogovora između bugarskog ministra vojske Mihova i nemačkog generala Bulea na sastanku održanom 18. i 19. juna 1943. godine u Sofiji, dovedena novoformirana 25. divizija (69. i 70. pešadijski puk) sa sedištem u Požarevcu, koja je smenila 297. nemačku diviziju i oslobodila je za dejstva na drugom ratištu. [104] U Sofiji je, povodom angažovanja ove bugarske divizije u Srbiji, 25. juna 1943. godine održan još jedan sastanak između nemačkih i bugarskih predstavnika, istina, na nižem nivou, na kome su tačno utvrđeni sastav i jačina bugarske divizije, njeni zadaci i rejon posedanja.
Proširenje bugarskog okupacionog područja na skoro čitavu Srbiju, izuzev teritorije istočno od Kolubare i užeg dela Beograda, značilo je ne samo oslobađanje nemačkih jedinica za borbu na istočnom frontu, već i mogućnost za angažovanje većeg broja nemačkih divizija za izvođenje IV i V neprijateljske ofanzive u Bosni. Sredinom 1943. godine jedinice 1. bugarskog okupacionog korpusa sa oko 31.000 vojnika [105] predstavljaju najznačajniju operativnu
102. A VII, fond Bugarska, k. 3, reg. br. 28/5, NAV-N-T-501, F.251/59.
103. Isto, F.249/136, 232 , 263, 361, 464, 465, 489—498; F.250/246, 247.
104. Službena zabeleška o razgovorima vođenim u bugarskom Ministarstvu rata IA VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.249/687, 609, 702/3); NAV-N-T-78, F.332/6290252—72.
105. Brojno stanje bugarskog 1. okupacionog korpusa 5. jula 1944. iznosilo je: 31.934 (27.139 vojnika, 1.032 oficira i 2.863 podoficira). Pošto se sastav od jula 1943. godine, kada je dovedena 25. pešadijska divizija u Srbiju, nije menjao, može se pretpostaviti da se ni brojno stanje korpusa nije bitno menjalo; u periodu 1943/1944, Iznosio oko 30.000 vojnika.
49
snagu za borbena dejstva protiv narodnooslobodilačke vojr ske Jugoslavije u Srbiji. Pored bugarskih jedinica, u Srbiji su se krajem avgusta i početkom septembra 1943. godine nalazile, od operativnih jedinica, još samo delovi 173. nemačke divizije: šest »landesšicen« bataljona; 12. oklopna četa; 9. bataljon 4. puka Brandenburg, ruski zaštitni korpus sa tri puka, pet pukova Srpskog dobrovoljačkog korpusa [*] i tri puka nemačke policije. Prema oceni nemačkog komandanta za Jugoistok generala Lera »... od napred pobrojanih snaga za aktivnu borbu protiv bandi sposobni su 1. kraljevski bugarski okupacioni korpus; 12. oklopna četa scecijalne namene — četa Brandenburg i nemački policijski pukovi (motorizovani), dok su ostale jedinice sposobne za odbrambene zadatke, odnosno za zadatke obezbeđenja«. [106]
Tako je sredinom 1943. godine 1. bugarski okupacioni korpus postao dominantna vojna sila u Srbiji, čime je nemačka Vrhovna komanda postigla dva značajna cilja: prvo, oslobodila znatne sopstvene snage za borbu na drugim ratištima, prvenstveno na istočnom frontu, i drugo, u bugarskim jedinicama stekla glavni oslonac za borbu protiv narodnooslobodilačkog pokreta i za obezbeđenje vitalnih komunikacija dolinom Morave, Vardara i Ibra što je bilo veoma značajno za povezivanje nemačkih snaga u Grčkoj i Albaniji.
Avgusta 1943. godine u Firerovom glavnom štabu razmatrana je i mogućnost da, ukoliko dođe do napada saveznika na jugoslovensko-albansku obalu, ili u slučaju »Akse« (tako je nazvan postupak dejstava ako Italija otpadne iz sila Osovine), Bugarska proširi svoje vojno angažovanje i u Crnoj Gori i Albaniji. Komandantu Jugoistoka je naloženo da sa time upozna bugarski generalštab. [107]
* * *
Protiv snaga narodnooslobodilačkog pokreta u Srbiji jedinice 1. bugarskog okupacionog korpusa dejstvovale su
*. Srpski dobrovoljački korpus (SDK), formiran od pripadnika fašističke organizacije »Zbor« sa Dimitrijem Ljotićem na čelu (otud i naziv »ljotićevci«). Do kraja rata borio se protivu snaga NOP-a.
106. Izveštaj o situaciji za komandno područje Srbije za period od 16. VIII do 15. IX 1943. godine. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-313, F.193/7453183—90).
107. Naređenje VK Vermahta od 28. avgusta 1943. komandantu Jugoistoka da stupi u vezu sa bugarskim generalštabom. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-311, F.188/44).
50
vrlo aktivno. Pored izvođenja krupnih operacija na okupiranom području, jedinice bugarskog korpusa učestvovale su i van tog područja, u Crnoj Gori u V neprijateljskoj ofanzivi, na primer, ali najčešće na zapadnim granicama Srbije, u dolini reka Drine i Ibra, kako bi sprečavale prodor jedinica narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u Srbiju, te u operacijama »Trumf« i »Halali« na jugu Srbije protiv jedinica Glavnog štaba narodnooslobodilačkih snaga Srbije.
Krajem leta 1944. godine u krupnim savezničkim dejstvima u Rumuniji, Francuskoj i litaliji stvoreni su uslovi za strategijsko opkoljavanje Nemačke, a nemačka komanda činiia je velike napore da u borbama protiv jedinica narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije skrati i, po mogućnosti, u istočnoj Srbiji stabilizuje front, kako bi obezbedila izvlačenje nemačkih jedinica Grupe armija »E« iz Grčke i izbegla njihovo opkoljavanje i zarobljavanje. U tim nastojanjima nemačke komande bugarski okupacioni korpus i u 1944. godini predstavlja deo aktivnih okupatorskih snaga u Srbiji i značajan je oslonac nemačkoj komandi u svim njenim planovima.
Za dve i po godine kroz sastav 1. bugarskog okupacionog korpusa prošlo je 11 divizija, 23 puka, oko 30 baterija artiljerije, 3 konjička eskadrona i mnogo drugih manjih jedinica sa preko 120. 000 vojnika.
Zadovoljna celokupnim angažovanjem 1. bugarskog okupacionog korpusa u Srbiji, nemačka komanda je pored ostalih priznanja, odlikovala mnoge bugarske vojnike i oficire koji su se istakli savesnošću u izvršavanju zadataka i vernošću Trećem rajhu. [108]
Ali, kada je sredinom avgusta 1944. vlada Bagarjanova, lavirajući izmeđun Nemaca i Angio-Amerikanaca, preduzela mere da trupe 1. bugarskog okupacionog korpusa koje su se nalazile u severnoj i zapadnoj Srbiji privuče bliže u rejon Niša, komandant Jugoistoka general Felber odlučno
108. Korpusna zapovest generala Badera kojom odaje priznanje bugraksim jedinicama na dobroj saradnji. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.254/64).
Aprila 1943. godine u Nišu je pukovniku Baltakovu, komandantu 22. bugarske divizije, uručen nemački gvozdeni krst II stepena, a dva meseca kasnije komandant korpusa, general Nikolov, odlikovan je nemačkim gvozdenim krstom I stepena. (A VII, fond NDH, k. 302, reg. br. 25/4). NAV-N-T-501, F.257/1 121).
51
je odbio ovaj zahtev sa obrazloženjem »da nije u skladu sa sadašnjim prilikama u Srbiji«. [109]
Bugarski okupacioni korpus od svog dolaska u Srbiju, januara 1942. godine, pa do kraja avgusta 1944. godine, odigrao je značajnu ulogu koju mu je dodelila nemačka komanda. Ta uloga je promenjene tek septembra 1944. godine kada je bugarski narod, koristeći prodor 3. ukrajinskog fronta Crvene armije u Bugarsku, srušio fašistički režim posle čega je obrazovana vlada Otečestvenog fronta.
109. Isto, A VII, Mikroteka, NAV-N-T-311, F.187/811
52
3. Uloga fašističke bugarske i njenih oružanih snaga u hitlerovskoj koaliciji
Uloga Bugarske u hitlerovskoj koaliciji proizlazila je, pored ostalog, i iz njenog geostrategijskog položaja na Balkanu, Proširivši okupacijom svoju teritoriju od Crnog mora do obala Egejskog mora i zaposevši vardarsko-moravsku dolinu, bugarsko vojno prisustvo protezalo se od Crnog do Egejskog mora i od tursko-bugarske granice do Dunava, odnosno na sever do blizu Beograda. S obzirom da tuda vode glavne komunikacije za jug Evrope i Bliski i Srednji istok, uloga Bugarske u drugom svetskom ratu postaje još značajnija.
U zavisnosti od značaja cele ove teritorije i od toga šta se sve na njoj zbivalo, pred Bugarsku i njene oružane snage nemačka komanda postavila je i dugoročne i neposredne zadatke koji su bili odlučujući za ešaloniranje bugarske vojske, predislokaciju, brojno povećanje, modernizaciju naoružanja i, naravno, njihovu konkretnu upotrebu.
Za sve vreme rata, Turska je za Nemačku predstavljala posebno nesigurno područje. Hitler se, naime, pribojavao da će Turska pogaziti neutralnost i priključiti se Angloamerikancima. Cenilo bi se da bi pristupanje Turske saveznicima, s obzirom da je raspolagala velikom armijom, stvorilo dalekosežne posledice i komplikacije i u odnosu na nemačke trupe koje su operisale na istočnom frontu, i u odnosu na opštu konstelaciju snaga na Balkanu. Iz tih razloga nemačka diplomatska delatnost bila je uperena na to da se u Turskoj održi status quo. Hitler je upozoravao, pa čak i pretio, da će i Turska biti pregažena kao i ostale zemlie ako se odluči na rat protiv sila Osovine. No, bez obzira što se procenjivalo da se ona neće upustiti u ratnu avanturu,
53
front prema Turskoj se, radi svake sigurnosti, morao obezbediti. [110]
Otuda je proizlazila važnost Bugarske i njenih oružanih snaga za planove sila Osovine, a bugarske snage trebalo je da posluže kao neka vrsta strategijske rezerve za sva iznenađenja koja bi mogla nastupiti u ovom delu Evrope.
Kao i za vreme napada na Jugoslaviju i Grčku u aprilskom ratu, Nemačka je bugarskim oružanim snagama i ovog puta poverila značajan zadatak: obezbeđenje turske granice i boka nemačkih trupa na sovjetsko-nemačkom frontu. I sve do kraja rata na Balkanu su ovaj zadatak pretežno izvršavale bugarske jedinice koje su se, zavisno od kretanja u svetskoj politici i kretanja frontova na ratištima u Evropi i na Bliskom istoku, čas pojačavale, čas smanjivale i, naravno, u skladu sa trenutnim potrebama, pregrupisavale. [111]
U 1941. godini od ukupno 16 bugarskih divizija, na turskoj granici se nalazilo 7 pešadijskih i jedna konjička divizija; na anektiranoj jugoslovenskoj teritoriji — 5. okupaciona armija (14. i 15. divizija, 1. konjička brigada i jedan puk 1. divizije), a u istočnom delu Egejske Makedonije i zapadne Trakije — 1. pešadijska divizija; ostale bugarske snage bile su raspoređene u unutrašnjosti Bugarske. Bugarske operativne snage, zajedno sa radnim jedinicama koje su utvrđivale granicu prema Turskoj i obalski pojas Crnog i Egejskog mora, brojale su u to vreme oko 230—250.000 ljudi. Od vazduhoplovstva bugarske oružane snage imale su 7 vazduhoplovnih pukova i 15 glavnih uzletišta sa oko 500 aviona, od kojih su oko dve trećine činili moderni tipovi. Mornarica je bila neznatne vatrene moći i tonaže. [112]
U 1942. godini bugarske oružane snage bile su ovako raspoređene: na Hitlerov zahtev u Srbiju je upućen 1. okupacioni korpus jačine tri divizije; u Makedoniju — 5. okupaciona armija, a u istočni deo Egejske Makedonije i zapadne Trakije — dve pešadijske divizije i jedna konjička brigada; na granicu prema Turskoj — tri pešadijske i jedna
110. A VII, fond NDH, k. 89, reg. br. 26/9, 35/5; k. 302, reg. br. 14/2, 17/2, 60/3.
111. Isto, k. 89, reg. br. 4/7, 27/7.
112. Isto, k. 89, reg. br. 6/9, 23/9.
54
konjička divizija; na crnomorsku obalu — jedna divizija. Ostale snage raspoređene su u unutrašnjosti Bugarske. [113]
Petog januara 1943. održan je sastanak u Glavnom stanu Vermahta između predstavnika nemačke Vrhovne komande i bugarskog ministra vojske generala Mihova. Na sastanku je razmotrena opšta politička i vojna situacija na svetskim ratištima, sa posebnim osvrtom na situaciju u Evropi i na Balkanu; određeni su mesto i uloga Bugarske i njenih oružanih snaga u ovakvoj situaciji na Balkanu i doneti posebni zaključci. General Mihov još jednom je potvrdio spremnost Bugarske da se svim snagama bori na strani sila Osovine u slučaju napada neprijatelja na balkanski prostor; Bugarska je, takođe, bila spremna da u slučaju povrede turske neutralnosti angažuje svoje oružane snage u ofanzivnim dejstvima u Trakiji radi ovlađivanja Dardanelima i Bosforom. Za pripremu odbrane balkanskog prostora na sastanku je dogovorena i nadležnost u komandovanju kopnenom vojskom. Utvrđeno je da će naređenja za teritoriju pod bugarskom kontrolom izdavati vrhovna komanda Jugoistoka preko nemačkog vojnog atašea u Sofiji; utvrđeno je, takođe, da će bugarskoj ratnoj mornarici nacrte naređenja pripremati nemačka Grupa mornarice »Jug«, a bugarskom vazduhoplovstvu nemački 10. vazduhoplovni korpus preko komande Jugoistoka. Na osnovu tih nacrta bugarska Vrhovna komanda izdavala bi odgovarajuća naređenja svim rodovima vojske; u slučaju neprijateljskog napada, bugarske trupe koje su angažovane na egejskoj obali stavljaju se bez ikakvog naređenja pod komandu vrhovne komande Jugoistoka. Osim odbrane Egejskog mora i unutrašnje bezbednosti zemlje, na sastanku je posebno istaknuto aktivno angažovanje bugarske vojske u smirivanju posednutih oblasti; odlučeno je da se hitno opremi i naoruža modernim naoružanjem bugarskih deset pešadijskih, jedna konjička i jedna tenkovska divizija, kako bi se osposobile za udarna dejstva i za efikasno suprotstavljanje »moderno naoružanom protivniku«. Ostatak bugarskih oružanih snaga Vermaht će naoružati za odbranu obale i čuvanje unutrašnje bezbednosti; dogovoreno je da se jedan
113. »Otečestvenata vojna na Blgarija«, tom. I, str. 267—268; A VII, k. 89, reg. br. 1/8, 6/9, 23/9; k. 302, reg. br. 49/3.
55
broj bugarskih oficira, podoficira i vojnika uputi u nemačke vojne škole radi obučavanja na novoj tehnici, kojom će bugarska vojska biti opremljena. Na kraju sastanka bugarska vojna delegacija izjavila je da će bugarske oružane snage posle ovakvog naoružavanja biti spremne i osposobljene za izvršavanje dobijenih zadataka.
U toku ovih razgovora, Hitler je posebno primio generala Mihova. Pošto se zahvalio na uspešnoj saradnji, govoreći o naoružavanju bugarske vojske, rekao je:
»Bugarsku ćemo naoružati nezavisno od toga da li od strane Turske postoji opasnost ili ne. U tom kraju Evrope za održavanje mira i zatvaranje obruča sada, a naročito ubuduće, pri konačnom uređenju Evrope, treba da postoji, i postojaće, jedna jaka Bugarska. Ja sam već dao naređenje feldmaršalu Kajtelu da se Bugarska naoruža. . . Više volim da vam se da savremeno nemačko oružje za koje je osigurano snabdevanje bojnom rezervom, nego li ratni trofeji kojih imamo u izobilju, ali za koje nemamo rezervne delove. . . Ja sam za to: prijatelju dati sve što je u ovom trenutku moguće. . . « [114]
Pored obezbeđenja prema Turskoj, bugarske oružane snage su obezbeđivale i crnomorsku obalu, a bugarsko vazduhoplovstvo štitilo je i pratilo nemačke ratne brodove koji su plovili prema Varni i obratno, i borili se protiv sovjetskih aviona na Crnom moru. [115]
Početkom 1943. godine posle velikog poraza nemačkih snaga kod Staljingrada i uspešne anglo-američke ofanzive u Africi, strategijska inicijativa je potpuno prešla u ruke zemalja antihitlerovske koalicije. Tada je bilo jasno da je Hitlerova strategija »munjevitog rata« doživela potpun slom.
Balkan je u toj situaciji dobio još veći strategijski i politički značaj, tim više što je svenarodni oslobodilački oružani rat u Jugoslaviji bio u snažnom zamahu, dok su narodnooslobodilački pokreti u Albaniji i Grčkoj, te pokret otpora u Bugarskoj, bili u usponu. Baš zbog tako razvijenog otpora u ovim zemljama, Nemci su se pribojavali iskrcavanja
114. Kriegstagebuch des Oberkomandos der Wehrmacht, Band III, 1. Januar 1943 — 31. Dezember 1943, Frankfurt 1963, str. 1411—1413; A VII, fond Bugarska, k. 3, reg. br. 28/3 (prevod).
115. Isto, k. 98, reg. br. 6/9; k. 302, reg. br. 19/3.
56
saveznika na Balkanu. Iz tih razloga Hitler je Balkansko poluostrvo, u odnosu na front prema Sovjetskom Savezu i britanskim snagama na Bliskom istoku, smatrao jednim od najosetljivijih područja od Finske do Afrike, jer je Balkan mogao poslužiti kao spona između ova dva fronta. Da bi sprečila iskrcavanje anglo-američkih trupa na Balkansko poluostrvo, nemačka Vrhovna komanda morala je preduzeti nove mere za odbranu »evropske tvrđave« i zaštitu njenih obala. [116]
Hitler je u takvim okolnostima pozvao cara Borisa na razgovor i postavio nove zadatke Bugarskoj i njenim oružanim snagama na Balkanu. Razgovori su vođeni u Salcburgu od 31. marta do 2. aprila 1943. godine. Bugarskoj je kao glavni zadatak postavljeno veće angažovanje u ratnim planovima Nemačke na Balkanu — u Srbiji, Makedoniji i Grčkoj. [117]
Da bi se konkretizovali zaključci iz razgovora vođenih između Hitlera i cara Borisa, u Sofiji je 18. juna 1943. održan sastanak između bugarskog ministra vojske, generala Mihova, i nemačkog generala Bulea. [118] Bule je istakao da dolazi s ciljem da sa predstavnicima bugarske vojske razmeni misli o vojnoj situaciji i narednim zadacima Bugarske. Rečeno je da je neprijatelj spreman da na svim frontovima preduzme ofanzivu na »evropsku tvrđavu«. Glavni napad se očekivao u Sredozemlju a cenilo se da će i Sovjeti grupisati velike snage da bi preduzeli ofanzivu i na istočnom frontu.
Na osnovu ovakve ocene situacije, a radi boljeg grupisanja snaga, Vrhovna komanda Vermahta postavila je Bugarskoj tri zahteva: da jedna bugarska divizija smeni nemačke snage u oblasti Beograda; da jače bugarske snage obezbede glavnu komunikacijsku magistralu Solun—Beograd; da jedna bugarska divizija, radi odbrane fronta Solunskog zaliva od Strume do Katerini, zameni nemačke jedinice
116. »Oslobodilački rat naroda Jugoslavije«, knj. 1, str. 345—346.
117. A VII, fond NDH, k. 256, reg. br. 53/4 i 54/4; k. 302, reg. br. 14/1 i 22/4.
118. Sastav bugarske delegacije: general-lajtnant Mihov, general-lajtnant Lukač, general-major Jančulov, pukovnik Popov, major Slavomirov.
Sastav nemačke delegacije: general-lajtnant Bule, general-major fon Butlar, general-major Gede, majori: Baurts, fon Pritvic, Kruše i Fogel. (A VII, fond Bugarska, k. 3, reg. br. 28/3) — prevod).
57
oko Soluna. Za ove zadatke bile su potrebne još tir nove bugarske divizije, ne računajući snage predviđene ranije ugovorenim planovima i zadacima. General Mihov je, zbog situacije u Makedoniji koja je dobila poseban značaj, predložio da se formira nova divizija sa sedištem u Štipu. Nemačka se obavezala da će nove bugarske divizije naoružati najsavremenijim oružjem i snabdeti svim ratnim materijalom.
Zahtevi nemačke Vrhovne komande prihvaćeni su skoro u potpunosti. U Bugarskoj se formiraju nove divizije: 5. okupaciona armija pojačana je u jesen 1943. godine novoformiranom 17. pešadijskom divizijom (sa sedištem u Štipu), a u proleće 1944. i 29. pešadijskom divizijom (sa sedištem u Vranju), te sada 5. bugarska armija umesto dve ima četiri divizije. Na anektirano područje upućena su nova pojačanja u artiljerijskim, konjičkim i drugim jedinicama. [119]
U godinama rata, sve do 9. septembra 1944, do uspostavljanja otečestvenofrontovske vlasti, Bugarska je imala 22 divizije uklopljene u oružane snage sila Osovine, od kojih je 12 do 13 divizija izvršavalo okupacione zadatke. U drugoj polovini 1944. godine te bugarske snage bile su ovako raspoređene: 8 odnosno 9 divizija u Jugoslaviji; [120] 3 divizije u istočnom delu Egejske Makedonije i u zapadnoj Trakiji; 3 divizije na granici prema Turskoj; 2 na obali Crnog mora i 6 divizija u unutrašnjosti Bugarske. Ovakav raspored bugarskih oružanih snaga i njihovo angažovanje pokazuju da je bugarska fašistička armija, zajedno sa svojom državnom teritorijom, bila u potpunosti uključena u ratne planove nemačkog Vermahta.
Drugi i najvažniji zadatak koji je Hitler namenio bugarskim oružanim snagama i policiji bio je održavanje »mira i reda« u većem delu jugoistočnog Balkana — obezbeđenje teritorije i gušenje narodnooslobodilačke borbe i pokreta otpora među porobljenim narodima.
Hitler je 16. septembra 1941. izdao direktivu generalfeldmaršalu Listu [121], zapovedniku oružanih snaga Jugoistoka,
119. »Otečestvenata vojna na Blgarija«, knj. 1, str. 256.
120. Bugarska 6. pešadijska divizija, kao peta divizija u sastavu 1. okupacionog korpusa, došla je u avgustu 1944. godine u rejon Prokuplja.
121. Zbornik, tom I, knj. 1, dok. 185, str. 427—428.
58
da uguši ustanički pokret u prostoru Jugoistoka. Sem toga obavestio je Lista da će nemačko Ministarstvo spoljnih poslova sprovesti zajedničku akciju balkanskih država protiv komunističkih rukovodstava u tim zemljama.
U duhu ove direktive u Berlinu je 25. novembra 1941. održan sastanak ministara spoljnih poslova zemalja Osovine [122] na kome su predstavnici dotadašnjih šest potpisnica Antikominterna pakta (Nemačka, Japan, Italija, Mađarska, Mandžurija, Španija) potpisali protokol o produženju važnosti pakta na sledečih pet godina, a predstavnici sedam zemalja, među kojima i Bugarska, saopštili da njihove zemlje pristupaju Antikominterna paktu. Na sednici je bugarski ministar spoljnih poslova Popov, pored ostalog, izjavio: » .. . Svesni da je Bugarska na svojoj teritoriji savladala opasnost koju komunizam predstavlja za sve narode, sa zadovoljstvom smo prihvatili poziv i priključili se zemljama-članicama pakta protiv komunizma, čvrsto rešeni da svojim snagama i iskustvima doprinesemo da se zajedničkim naporima postigne postavljeni cilj: potpuno uništenje komunizma u ime evropske kulture i budućnosti Evrope«. [123]
Bugarska vlada i vojno-policijske vlasti odmah su krenule u akciju. Na okupiranom jugoslovenskom području preduzele su niz mera za gušenje ustanka i oružane borbe koja je, kako je narodnooslobodilački rat jačao, bila sve oštrija i bespoštednija.
Drastičnost postupaka okupatora vidi se i iz Uputstva komandanta bugarske 5. armije, generala Bojdeva, od 6. oktobra 1941. godine [124] u kome se bugarskim jedinicama nalaže da bezobzirnom brutalnošću uništavaju partizanske jedinice i ukazuje da Ženevska konvencija ne važi u borbi protiv narodnooslobodilačkih snaga; zarobljene partizane ubijati na licu mesta; paliti sela i streljati sve one koji su zajedno s partizanima pružili bilo kakav otpor okupatoru. . .
Pored redovnih vojnih sudova u armijskim jedinicama, organizovan je i preki vojni sud 5. armije. Istražni postupak vodila je policija, a suđenje vojni sud.
122. Archiv der Gegenwart — 1941, str. 5283—5284; Dimo Kazasov, n. d. str. 679—682.
123. Archiv der Gegenwart — 1941, str. 5283—5284.
124. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 124, str. 424—429.
59
U prvim godinama rata, 1941—1943, glavni organizator u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije i partizanskih jedinica bila je bugarska policija, iako su od prvih dana okupacije vojne jedinice učestvovale u svim akcijama zajedno sa policijom. Narastanjem narodnooslobodilačke borbe u pravi svenarodni rat, glavni organizator i nosilac borbe protiv snaga NOVJ postaje bugarska armija, kojoj sadejstvuju sve policijske snage, žandarmerija, administrativni i prosvetni aparat. U zajedničkim dejstvima, bugarski vojni komandant preduzimao je komandu nad svim oružanim jedinicama vojske, policije i žandarmerije. I planove za akciju pripremao je vojni komandant a policiji je određivan sektor dejstva. Za krupnije akcije protiv jedinica narodnooslobodilačke vojske operativni plan dejstva pripremao je lično komandant 5. okupacione armije, ili komandanti divizija i pukova. Rukovođenje ovim akcijama bilo je, u prvo vreme, formalno povereno policiji; de facto, njima su rukovodili vojne starešine a vojska bila glavna snaga u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta. [125]
Zbog podrške naroda partizanima, bugarska vlada je izdala direktivu oblasnim direktorima i komandantu 5. armije: likvidirati zarobljene partizane na očigled meštana, zaplašiti stanovništvo, lišiti partizanske jedinice uporišta u narodu.
Ove mere su široko primenjivane na okupiranom području. [126]
Po uputstvima bugarske vlade, internirana su sva »sumnjiva« lica, mladi prikupljani u sabirne centre, iseljavane čitave porodice, pa i čitava sela iz »ugroženih rejona«, kako bi partizanske jedinice ostale potpuno odsečene od naroda, bez ikakvih izvora snabdevanja i bez ikakve podrške; konfiskovana je i uništavana imovina porodica partizana . . . [127]
Bugarska vlada i vojno-policijske vlasti svim silama su nastojali da na okupiranom području razjedine narod, da ga odvoje od njegove narodnooslobodilačke vojske, da iza-
125. Zbornik, tom VII, knj. 3, dok. 129, 147, Asen Bogdanov, A VII, F. 10/22—90; M. Apostolski, A. Hristov, R. Terzioski, n. članak, str. 52; Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 140, str, 465—466.
126. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 163; Asen Bogdanov, A VII, F. 10/22—90.
127. Zbornik, tom, VII, knj. 1, dok. 121; knj. 3, dok. 104, 133, 140; Asen Bogdanov, A VII, F. 10/22—90.
60
zovu bratoubilački rat u Makedoniji. Pošto to nisu uspeli da učine ni organizovanjem kontra četa koje su se raspale ili su ih razbile jedinice narodnooslobodilačke vojske, ni pokušajem stvaranja seoskih oružanhi straža i obaveštajnih grupa — pokušali su da to ostvare organizovanjem takozvane »Opštestvene sile«.
U avgustu 1943. naređeno je da se organizuje »Opštestvena sila« (Društvena snaga). Od najistaknutijih predstavnika bugarske vlasti i probugarski nastrojenih ljudi, u gradovima i seoskim opštinama formirani su oblasni, gradski
Masakr rodoljuba. Makedonija.
i seoski komiteti. Zadatak »Opštestvene sile« bio je da pridobije što više ljudi za saradnju i lojalnost prema bugarskoj vlasti. Za sprovođenje ove ideje angažovani su celokupni bugarski državni i vojno-politički aparat, fašističke, društvene i sportske organizacije, te kulturno-prosvetna društva, škole itd. Međutim, kao i sve dotadašnje mere bugarskih okupacionih vlasti, i ova mera nije naišla na podršku
61
naroda tako da su »Opštestvenu silu« sačinjavali samo njeni komiteti. [128]
Bugarska vlada i njen vojno-policijski, adiministrativno-upravni i prosvetni aparat, nemilosrdno su se obračunavali sa pripadnicima narodnooslobodilačkog pokreta i stanovništvom na okupiranom jugoslovenskom području. Organizujuči krupnije ofanzive i pohode, kaznene ekspedicije i racije sa vojno-policijskim i kvislinškim snagama, bugarski okupator je ostavljao pustoš za sobom. Streljanja, zlostavljanja, paljevine, pljačka — to su bili bugarski metodi održavanja »reda i mira« u Srbiji i Makedoniji. Naročito žestoke represalije bugarski okupator je sprovodio kada nije uspevao da se obračuna s jedinicama narodnooslobodilačke vojske. A svi ti pogromi, sva ta užasna nasilja, bili su usaglašavani sa merama koje su preduzimale nemačke trupe na okupiranoj teritoriji.
Ali, ni neprijateljska sila, ni teror, ni teška i surova okupacija nisu mogli da spreče širenje narodnooslobodilačke borbe i narastanje jedinica narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u moćne snage visokog borbenog morala koje su zadavale sve teže udarce okupatorima.
128. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 137, 469; Asen Bogdanov, A VII, F.10/22—90; M. Apostolski, A. Hristov, R. Torzioski, n. č., str. 52—53.
62
4. Dejstva bugarskih oružanih snaga protiv narodnooslobodilačkog pokreta u Makedoniji
4.1. Razbijanje prvih partizanskih odreda u Makedoniji 1941. godine
Od prvog dana okupacije makedonski narod se odupirao bugarskoj okupacionoj vlasti. Odmah, još pri ulasku bugarskih okupacionih trupa, i u toku organizacije sistema okupacije, u narodu je buknuo revolt protiv okupatora. U Kumanovu, Štipu, Strumici, Kočanu protestom i ogorčenjem naroda propraćen je ulazak bugarskih trupa uprkos tome što je bugarska okupatorska vlast pridavala veliki manifestacioni karakter ovom dočeku. U Strumici je 22. aprila 1941. godine bugarska policija žestoko intervenisala kada je na ulice izašao veliki broj ljudi izražavajući gnušanje prema okupaciji »u ime oslobođenja«. [129]
Tih dana ulice makedonskih gradova zasipane su lecima kojima su komunisti pozivali narod da se odupre bugarskom okupatoru, da ne naseda bugarskoj propagandi o »Velikoj Bugarskoj«, ni pričama o bugarskim trupama koje donose slobodu makedonskom narodu.
Raslo je antibugarsko raspoloženje radnika i seljaka iako su neke snage buržoazije, koje su vezivale svoje klasne interese za okupatorsku vlast, tvrdile da će okupacija odnosno »prisajedinjavanje Velikoj Bugarskoj« izmeniti na bolje stanje u Makedoniji. U makedonskom narodu duboko su bile ukorenjene slobodarske ilindenske tradicije [*] i vekovna
129. I kongres KPM. str. 126, list »Trudbenik«, 10. X 1959; »Nova Makedonija«. 6. X 1961.
*. Ilindenski ustanak — ustanak makedonskog naroda protiv turske vlasti 2. avgusta 1903.
63
težnja za nacionalnim oslobođenjem. Makedonci su bili jedini narod na Balkanu koji još nije doživeo svoju nacionalnu emancipaciju, kome još nije bio priznat nacionalni identitet. Zato je trebalo organizovati, osloboditi, usmeriti snage koje su se borile za nacionalni integritet, za slobodu i državnost. Komunisti Makedonije upravo su te ciljeve postavili kao svoj istorijski zadatak.
Procena Komunističke partije Jugoslavije da postoje uslovi da narodi Jugoslavije u drugom svetskom ratu, u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i domaćih izdajnika, mogu izvojevati pobedu i slobodu, i ostvariti revolucionarne društvene promene, odnosila se, prirodno, i na makedonski narod pod bugarsko-italijanskom okupacijom.
Odmah po okupaciji, u Pokrajinskom komitetu KPJ za Makedoniju [*], pod uticajem tadašnjeg sekretara Pokrajinskog komiteta Metodija Šatorova Šarla i uticajem BRP, došlo je do kolebanja oko trenutno najvažnijeg pitanja: oružana borba protiv okupatora ili tihi pokret otpora. Borba protiv okupatora bio je osnovni kurs KPJ, a kolebanja u Pokrajinskom komitetu unela su izvesnu pometnju među makedonske komuniste. Niža rukovodstva i organizacije Komunističke partije, prihvatili su stav Centralnog komiteta KPJ, samostalno organizovali diverzantske akcije i pozvali narod na otpor okupatoru. Pripreme za oružanu borbu naročito su pojačane posle napada Nemačke na SSSR, 22. juna 1941, i poziva KPJ na opštenarodni ustanak, 4. jula 1941. [130]
U to vreme u Makedoniji se formiraju vojni štabovi - komiteti u 17 gradova (Skoplju, Velesu, prilepu, Bitolju, Štipu, Kavadarcima . ..) koji organizuju prikupljanje oružja, opreme i sanitetskog materijala, obučavaju omladince ratnoj veštini, pripremaju osnivanje partizanskih odreda. U junu i julu 1941. godine u većim gradovima obrazovane su diverzantske grupe koje su u toku leta izvršile nekoliko uspešnih diverzija
*. Komunistička partija jugosiavije imala je svoja rukovodstva u pojedinim pokrajinama: Srbija, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora imale su pokrajinske komitete, a Hrvatska i Slovenija — centralne komitete KPJ.
130. Istog dana, kada su Nemci napali na Sovjetski Savez, Mesni komitet KPJ za Prilep doneo je odluku da odmah otpočnu pripreme za oružanu borbu. U rejonu Vodno (blizu Skoplja) održano je savetovanje 25 sekretara ćelija 1 drugih članova KP na kome je zaključeno da je nastupio odlučan trenutak za preduzimanje borbenih akcija. II kongres KPMf str. 156; list »Nova Makedonija«, 12, 18. I 23. VI 1961; »Komunist«, 5. X 1961).
64
— u železničkoj radionici u Velesu, u rudniku hroma Raduša, na skopskom aerodromu, kod Bogomilskog tunela. [131] Uporedo se organizuju i drugi vidovi otpora okupatoru. U Bitolju su, na primer, na Minden organizovane demonstracije pod parolom »Da živi slobodna Makedonija!« [132]
Sredinom septembra formiran je novi Pokrajinski komitet KPJ za Makedoniju, a nešto kasnije i Pokrajinski štab — rukovodeći politički i vojni organi za vođenje narodnooslobodilačke borbe. Nastali kao rezultat preodoljenih slabosti u partijskom rukovodstvu Makedonije, i Pokrajinski komitet i Pokrajinski štab doprineli su konsolidaciji partijskih redova pred početak oružanog ustanka u Makedoniji. Septembar i početak oktobra protekli su u intenzivnim neposrednim pripremama za formiranje partizanskih odreda. [133]
Od prvih dana okupacije bugarska okupaciona vlast budno je pratila sva ova zbivanja u narodu, sva nezadovoljstva i otpore. Predstavljala se »oslobodiocem«, a počela okrutan obračun sa makedonskim narodom i komunistima Makedonije, [134] sa svim onim snagama koje su predstavljale opasnost za učvršćenje i jačanje uticaja bugarske okupacione vlasti.
Bugarske vlasti nasilno su iseljavale Srbe i koloniste doseljene posle 1923. godine — samo iz skopske oblasti iseljeno je 26.450 ljudi pošto im je oduzet sav imetak. Čestiti Makedonci suprotstavljali su se ovom nasilju bugarskih vlasti i na razne načine izražavali solidarnost prema svojim progonjenim sugrađanima. [135] Ali, i tu su usledile protivmere okupatora:
131. I kongres KPM, str. 156; »Nova Makedonija«, 13. XI 1951.
132. Boro Mitrovski: »Po-važni nastani od razvojot na NOB na Bitolsko-prespansko podračje 1941 do 1943«, Glasnik na institutot za nacionalna istorija, Skopje, br. 1/1963; str. 50.
133. »Oslobodilački rat«, knj. 2, drugo izdanje, str. 111.
134. Izjava Asena Bogdanova: »Bugarska vlada je postavila kao glavni zadatak policiji borbu protiv Komunističke partije u Makedoniji, izražene u narodnooslobodilačkom pokretu . . .« (A VII, M. F. Skopje, F.10/22—90).
135. Godišnji izveštaj službe državne bezbednosti (sigurnosti) skopske oblasti za period od 23. aprila do 31. decembra 1941. (A VII, fond Bugarska, k. 1, reg. br. 1/11—17). Komandant 12. nemačke armije u svom izveštaju od 14. jula 1941. godine o proterivanju Srba piše: »Svi Srbi nastanjeni u Makedoniji posle 1918. godine moraju napustiti bugarsku državnu teritoriju često u roku od tri dana. Akcija iseljavanja sprovodi se bezobzirno i trenutno je ograničena samo zbog transportnih teškoća«. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-312, F.454/8039480—5).
65
Makedonci i svi oni koji su, bez obzira na svoju nacionalnu ili versku pripadnost, okvalifikovani kao »nezadovoljnici« upućeni su na prinudan rad u Bugarsku. Gabrovski, bugarski ministar unutrašnjih poslova, naređuje strogo praćenje svih »sumnjivih lica«. Uznemiren informacijama da se osnivaju partizanski odredi i da će početkom oktobra planuti oružani ustanak makedonskog naroda, upozorava svoje potčinjene: »Administrativne i polciijske vlasti neka budu na oprezi i najstrožije suzbiju svaku takvu pojavu«. [136] Izdata su detaljna uputstva o dejstvu vojske i policije protiv partizana. [137] A kada su se u toku septembra i oktobra 1941. godine pojavili prvi partizanski odredi — Skopski, [138] Prilepski, [139] Kumanovski [140] — bugarske vlasti su preduzele sve mere da ih unište.
Jake vojne i policijske snage razbile su 14. oktobra 1941. godine partizansku grupu »Karadag« Kumanovskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda, a 17. oktobra i grupu »Kozjak« istog odreda. [141]
Nekoliko dana kasnije, 2. novembra 1941. godine, pri prelazu reke Vardara kod Bel Bunara (blizu Skoplja), razbijen je i Skopski narodnooslobodilački partizanski odred; većina partizana je pohvatano i osuđeno na smrt ili strogi dugogodišnji zatvor. [142]
Prilepski narodnooslobodilački partizanski odred uspeo je da se održi do 25. decembra 1941. godine; tada je odlukom PK KPJ za Makedoniju rasformiran, a borci su se sklonili u Prilep, Skoplje, Bitolj i Kavadar. [143]
Pored vojnih akcija bugarska okupatorska vlast preduzela je stroge mere i prema stanovništvu, posebno u onim krajevima i gradovima u kojima su se pojavili partizanski odredi. U Prilepu bugarska vojska i policija blokirale su grad
136. Zbornik, tom VII, knj. 1, str. 122.
137. Isto, knj. 1, dok. 120, 121, 124, 125.
138. Formiran krajem avgusa 1941, na Vodno (blizu Skoplja). Delovao pretežno u selima Skopske crne gore. Formirao je NO odbor u s. Cučuru. (Aleksandar Spasovski: -Skopski NOP odred«, Beograd 1971, str. 35).
139. Formiran 11. oktobra 1941. na Crvenoj steni (blizu Prilepa) od rodoljuba iz Prilepa; u njegov sastav ušla je i Prilepska partizanska četa formirana 24. septembra na pi. Mukosu. (VE, tom VII, str. 447).
140. Formiran 12. oktobra 1941. u rejonu Kumanova. (VE, tom V, str. 84).
141. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 11; A VII, k. 1, reg. br. 3/11 — 1.
142. Isto, dok. 1 i; A. Spasovski, n. d. str. 45—61.
143. List »Naroden glas«, 11. X 1961.
66
i uhapsile preko 900 građana; [144] ljudi su saslušavani i maltretirani, a inscenirani su čak i sudski procesi. I u Bitolju su, oktobra 1941. godine, hapšeni makedonski rodoljubi, naročito posle otkrivenih priprema za formiranje Bitoljskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda. [145]
Protiv komunista i pristalica narodnooslobodilačkog pokreta, u čitavoj Makedoniji organizovani su brojni sudski procesi (u Bitolju, Skoplju, Kumanovu, Ohridu) kako bi se otpor ugušio i narod zaplašio. [146] Dokument iz tog vremena, proglas novog Pokrajinskog komiteta KPJ novembra 1941. pruža vernu sliku stanja u prvoj godini okupacije Makedonije. U proglasu se, između ostalog, kaže: »Svakog dana saznajemo za nova hapšenja i ubistva koja vrši bugarska policija i za nove smrtne presude koje izriču vojni sudovi u Makedoniji. Samo u Kumanovu ubijeno je 7 ljudi, osuđeno na smrt 11, a mnogi su osuđeni na duge godine robije. U Prilepu je jedan čovek ubijen, osuđeno na smrt 6, internirano 22, a mnogi uhapšeni čekaju da budu osuđeni. U Skoplju je 60 ljudi u zatvoru, i za mnoge tužilac zahteva smrt. U Bitolju je ubijen jedan i 6 internirano. U Ohridu je dvadesetom zatvoreno, 2 (osuđena) na smrt, (drugi) na duge godine robije . . . Ponovo se lije makedonska krv, ponovo makedonske majke prolivaju suze nad neznanim grobovima svoje dece.« [147]
4.2. Masovni teror i zločini (1942. godina)
U proleče 1942. godine organizacije KPJ u Makedoniji uspele su. uprkos teškoćama, da srede svoje redove, prošire oružanu borbu i još više razviju ostale vidove otpora okupatoru. [148]
144. »Nova Makedonija«, 13. X 1961; »Naroden glas«, 11. X 1961.
145. »Nova Makedonija«, 14. XI 1961.
146. Zbornik, tom VII, knj. 4, str. 388—389; Hronologi/a 1941—1945, str. 179.
147. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 14.
148. Narod je javno ustajao protiv korupcije i crne berze. U gimnazijama svih većih gradova (Skoplju, Velesu, Kumanovu, Bitolju, Prilepu, Strumici) učenici viših razreda organizovali su štrajkove protiv zabrane upotrebe makedonskog jezika i drugih mera školskih vlasti. U veleškom kraju u neposrednim pripremama za formiranje odreda učestvovalo je 75 komunista, 35 skojevaca i više od 500 građana i seljaka, a preko 1.000 ljudi davalo je pomoć. Samo u novcu mesečno je prikupljeno oko 30.000 leva. Početkom maja u Velesu je 200 žena demonstriralo protiv mobilizacije u bugarske radne jedinice. O nezadovoljstvu u Makedoniji izveštavali su i neki diplomati iz Sofije. Vojni izaslanik NDH u Sofiji javlja da je bilo grubih postupaka prema življu u Makedoniji ». . . zbog čega je narod zamrzeo vlast«; u jednom drugom izveštaju piše: »Narod govori — oslobodili smo se jednog jarma a sada smo došli pod bugarski i to još teži«, a zatim sledi zaključak: »Znači, Makedonci se osećaju podjarmljeni i traže slobodu«. O velikom nezadovoljstvu protiv bugarske vlasti u Makedoniji izveštaje je slao i poslanik NDH u Sofiji, 2idovec. (A VII, k. 89, reg. br. 39/5, 49/5, k. reg. br. 5/3, 29/3).
67
U toku proleća i leta u Makedoniji dejstvuju šest narodnooslobodilačkih partizanskih odreda, a na kraju godine bilo ih je devet. Na kruševskom terenu bori se odred »Pitu Guli«, [149] na veleško-prilepskom području odred »Pere Tošev« [150] i obnovljeni Prilepski odred »Dimitar Vlahov«. [151] U bitoijsko-prespanskom kraju dejstvuje odred »Damjan Grujev«, [152] a nešto kasnije i partizanska četa »Jane Sandanski«. [153] Na Skopskoj crnoj gori, od boraca iz rejona Skopja obnovljen je i Skopski narodnooslobodilački partizanski odred. [154] U istočnoj Makedoniji nekoliko partizanskih grupa priprema se za formiranje partizanskih odreda i na ovoj teoriji.
149. Iako su na terenu postojale grupe partizana, odred Je zvanično formiran 19. jula 1942. na pl. Osoj. Od avgusta do novembra izveo je desetak napada i akcija na kruševskom terenu, izbornik, tom VII, knj. 1, dok. 39, 66; Zlate Biljanovski: »Krvavi tragi", Misla, Skopje 1969, str. 7—29).
150. Formiran maja 1942. na pl. Liscu. U julu (11. VII) vodio borbu u okruženju na Liscu protiv bugarske vojske i policije; 26. avgusta porušio željezničku prugu kod s. Bogomila; krajem avgusta upao u s. Kriva Kruša i s. Rudnik, održao zborove, spalio arhive i zaplenio nešto oružja. Posle preformiranja u NOP odred »Dimitar Vlahov«, 20. i 22. septembra izveo diverzije na pruzi Veles — Prilep kod s. Bistrice i s. Bogomila; 27. septembra zapalio stanicu Klajman i oštetio rudnik liskuna u s. Stepanci. U oktobru napao s. Desovo i zapienio 35 pušaka i dosta municije itd. (Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 28, 39, N. Kirkov i J. Leov: »Veles vo NOB«, str. 48—55, 71—78, 96, 106, 126).
151. Najznačajnije akcije: spaljeno 40.000 kg žita i 20.000 kg sena u duvanskoj stanici u Prilepu; u avgustu napao s. Pletvir i Lagovo, spalio opštinske arhive, zaplenio znatne količine oružja; u toku septembra izveo akcije u s. Zabrčani i Dupjačani; 16. septembra deo odreda zaplenio oružje u s. Mažučištu i izveo diverzije na pruzi Prilep — Veles i na putu Prilep — Kičevo itd. (Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 30, 39; A VII, k. XXXI, reg. br. 46/3).
152. Formiran 6. jula u rejonu s. Zlatari (pl. Bigla). Drugog avgusta u s. Smilovci rasturio Ilindensku proslavu kojoj je trebalo da prisustvuje bugarski ministar unutrašnjih poslova Gabrovski; 18/19. avgusta napao policijsku stanicu u s. Kažani i izveo druge manje akcije. (Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 39; Hronoiogija 1941—1945, str. 328).
153. Formirana 8. septembra u šumi kod s. Lavci izbornik, tom VII, knj. 1, dok. 57).
154. U toku aprila ponovo oformljen Skopski odred (A. Spasovski, n. d. str. 65—82).
68
U drugoj polovini aprila 1942. godine u šumi kod sela Lavci formiran je Bitoljski narodnooslobodilački partizanski odred »Pelister«, koji je nekoliko dana kasnije otkrila i razbila bugarska vojska i policija bitoljskog garnizona. Narednih dana u Bitolju i okolini uhapšeno je preko 200 komunista i rodoljuba. To je bila odmazda za ubistvo bugarskog oblasnog policijskog načelnika čurčijeva. [155]
Partizanski odredi su u leto i jesen razvili veliku vojno-političku aktivnost na područjima u kojima su dejstvovali.
Iskopavanje leševa poubijanih članova vojnog komiteta na području Velesa, 1942.
Pored raznovrsnih borbenih akcija — napada na manje policijske i vojne posade, rušenja pruge Prilep—Veles, napada na rudnik »Cer Nebojša« koji su eksploatisali Nemci, — partizani su narodu tumačili i ciljeve narodnooslobodilačke borbe, kažnjavali narodne neprijatelje, razbijali okupatorsku vlast i stvarali narodnooslobodilačke odbore. [156]
155. B. Mitrovski, n. č. str. 55, 57; Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 24. (u borbi je uhvaćena ranjena Elpida Karamandi i posle teškog mučenja ubijena; proglašena narodnim herojem).
156. Z. Biljanovski, n. d. str. 17—29; A VII, MF — Skopje, K-V-P, F.1/325.
69
Partizanski odredi posebno su aktivni na veleško-prilepskom području; tu su uspeli da rastroje okupatorsku vlast i delimično stvore slobodnu teritoriju sa koje su skoro svi predstavnici bugarske okupacione vlasti — predsednici opština, činovnici, učitelji — morali da odu i sklone se u jaki vojni garnizon u Velesu. [157]
Ovakav razvoj događaja, posebno u centralnoj Makedoniji, zabrinuo je okupatora. Oružana borba makedonskog naroda slabila je stabilnost vlasti na čitavoj okupiranoj teritoriji Makedonije. Zbog toga bugarske okupacione vlasti opet pokušavaju manjim snagama vojske i policije da unište partizanske odrede. Poterne jedinice, sastavljene od vojske i policije, neprekidno krstare ugroženim terenima, a u većim selima i na važnijim raskrsnicama i prugama stacionirane su bugarske oružane posade. [158] U toku jeseni i zime 1942. bugarski okupator organizuje dejstva velikih razmera. Sa većim formacijskim delovima bugarske 5. armije, celokupnom policijom iz Makedonije i pojačanom policijom iz Bugarske, preduzeo je obimnu ofanzivu na širokom području od Velesa do Ohridskog jezera i od Skoplja do grčko-jugoslovenske cranice.
U jesen 1942. godine vode se žestoke borbe na skoro čitavoj teritoriji pod bugarskom okupacijom. Partizanski odred »Damjan Grujev« bori se protiv jakih bugarskih snaga kod sela Zlatari i Sopotsko. [159] Odred »Dimitar Vlahov« bori se na planini Mukosu protiv vojnih i policijskih snaga prilepskog garnizona. [160] Žestoke borbe prate hapšenja građana rodoljuba, streljanja, vešanja... [161] Kruševski odred »Pitu Gulev« vodi teške borbe kod sela Dvoraca i Drenova, te na planini Stramor. [162] Neprijatelj nigde nema mira, ali
157. Isto, F. 1/379—385.
158. Prema izjavi potpukovnika Hriste Belova, komandanta 2. bataljona bugarskog 54. pešadijskog puka, samo Iz njegovog puka u prilepska i bitoljska sela bilo je upućeno u borbu protiv partizana oko 15 poternih jedinica. (Isto, F.12/171).
159. Okupator je goneći odred pohapsio veliki broj komunista, članova SKOJ-a i aktivista u Resnu i Prespi. (Ilija Spirovski, članak u »Novoj Makedoniji-, 12, 18, 19. i 20. VIII 1961).
160. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 39; knj. 2, dok. 264; A VII, Mikroteka, NAV-N-T-77, F.613/1799960—1; (u ovoj borbi je poginuo i Borko Talevski Levata; proglašen narodnim herojem).
161. Tih dana je iz Prilepa i okolnih sela pohapšeno oko 200 rodoljuba, od kojih je 20. septembra kod sela Dabnica streljano osamnaestoro; dan ranije, posle teškog mučenja u zatvoru, ubijen je i Rampo Levkovski, kasnije proglašen narodnim herojem. (»Od dnevnikot na Prilep«, str. 150—162).
162. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 38, 52, 66; Z. Biljanovski, n. d. str. 12—17.
70
se zato žestoko sveti: posle svake borbe protiv partizanskih odreda, sledi teška odmazda nad narodom...
Najteže borbe vodio je na veleškom području reorganizovani Veleški partizanski odred »Dimitar Vlahov«. [163] Da bi uništio odred, okupator je oktobra meseca preduzeo takozvanu babunsku akciju u kojoj je angažovao 56. puk iz Velesa i nove policijske snage iz Skoplja i Sofije. S ovim snagama neprekidno vodi borbu protiv odreda i čini najteže zločine nad zarobljenim partizanima i stanovništvom ovog kraja, koje je, iako različitog nacionalnog i verskog sastava, jednodušno stalo uz svoju narodnooslobodilačku vojsku.
Od septembra 1942. do januara 1943. godine za ovaj kraj nastaju izuzetno teški dani okupacije. Svakodnevne potere, blokade, racije po selima učinile su da čovek nikad nije bio siguran gde će zanoćiti a gde osvanuti. Posle neuspešne borbe protiv odreda »Dimitar Vlahov« kod sela Oreov Dol, bugarske jedinice iz Velesa upale su u selo Jabolčište, saterali seljake u gomilu i osmoricu ubili, jer nisu otkrili ni partizanske baze ni njihove saradnike ... Nekoliko dana kasnije Bugari su stegli obruč oko sela u Azotu, uhvatili 128 seljaka i petnaestoricu ubili na svirep način: prvo su ih naterali da sami sebi iskopaju grobove, a potom izboli noževima i dotukli automatima.. . Selo Gabrovnik spalejno je do temelja. . . [164] I u blizini Velesa izvršen je težak zločin: na putu Skoplje—Veles, kod mesta zvanom Pusta kula, insceniran je oružani napad partizana na kamion sa uhapšenim pripadnicima narodnooslobodilačkog pokreta iz sela Rudnika. Kada je »pripucalo«, policajci su poubijali uhapšene. . . [165]
Početkom decembra, 3. četa odreda »Dimitar Vlahov« sukobila se u selu Papradište sa bugarskom vojskom i kontra četom. Pri povlačenju, uhvaćena je teško ranjena partizanka Nevena Nikolova-Dunja. Posle zverskog mučenja, bugarski vojnici odsekli su devojci glavu, nabili na kolac, i
163. U drugoj polovini septembra 1942. partizanski odred »Pere Tošev« reorganizovan je u rejonu Gabrovnik i dobio naziv »Dimitar Vlahov«; u njegov sastav ušli su neki borci iz Prilepskog odreda. Dotadašnji Prilepski odred preimenovan je u »Đorče Petrov«, [»Veles i Veleško vo NOV 1942«), Titov Veles 169, str. 89 , 90).
164. N. Kirkov i J. Leov, n. d. str. 103—132; »Platnikov dnevnik«, str. 26; A VII, k. XXX, reg. br. 24/3; list »Naroden bilten«, 9. XI 1961.
165. List »Nova Makedonija«, 31. VII 1961; »Veles vo NOB«, str. 78—83.
71
nekoliko dana nosili po selima. Ubica je za odsečenu Dunjinu glavu nagrađen sa 40.000 leva. [166]
Ovakvi užasni zločini bili su uobičajeni postupci prema uhvaćenim partizanima. [167]
Daleko moćnijim snagama, odlično opremljene i moderno naoružane, bugarske jedinice su uspele da posle dugih i žestokih borbi početkom 1943. godine potpuno razbiju odred »Dimitar Vlahov«; samo mali broj preživelih boraca uspeo je da se izvuče i pređe u ilegalnost. [168]
Sličnu sudbinu doživeo je i Prilepski narodnooslobodilački partizanski odred »Đorče Petrov«. U neprestanim borbama protiv vojske i policije, odred se 20. decembra sklonio u manastir Prilepac da predani. Tu su ga bugarske snage opkolile i razbile. [169]
Decembra meseca u istočnoj Makedoniji, na planini Plačkovici, bugarski okupator otkrio je i razbio grupu partizana koja se izvukla iz Štipa i činila jezgro za formiranje Štipskog odreda. . . [170]
Uporedo sa oštrim vojnim merama za uništenje partizanskih odreda još u samom začetku, bugarski okupator sprovodio je i masovni teror nad stanovništvom. [171]
Na teritoriji okupirane Makedonije proveravano je »političko ubeđenje« svih službenika, i svi oni koji nisu zadovoljavali kriterijume okupacionih vlasti, otpuštani su iz službe. Policijskim naredbama ograničeno je i strogo kontrolisano kretanje građana. Uveden je policijski čas. Određeno je koliko hrane sme da se nosi kada se ide na poljske radove. Svima koji nisu uživali poverenje vlasti oduzete su karte za snabdevanje i uskraćeno im je iečenje i školovanje. Oni koji su pomagali partizanima na bilo kakav
166. A VII, MF Skopje, F.6/41.
167. »Veles vo NOB«, str. 118—120.
168. »Naroden bilten«, 9. XI 1961; »Veles vo NOB«, str. 159—176.
169. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 51.
170. AIN1 —Skopje, stenografske beleške, Štip, str. 172, 191, 196.
171. Tako je, na primer, u s. Bistrici umro od batinanja otac poginulog partizana Trajče Petkanova. U jednoj kolibi kod s. Vranovci zbog pomoći partizanima zaklani su Ibraim i njegov sin. Jednom dečaku osumnjičenom da pomaže partizane bugarski vojnici stavljali su užarenu šipku u čmar. Kod veleškog igrališta došlo je do puškaranja između partizana i policije (6. IX); u opštem metežu jedan građanin je ubijen, a drugi ranjen; u blokadi je uhapšeno oko 500 građana koji su oterani u kasarnu i tučeni, itd. (A VII, MF, Skopje, F.6/42 , 43 , 44; »Veles vo NOB«, str. 76).
72
Naredba bitoljske oblasne direkcije od 1. septembra 1942. godine c preduzimanju odmazde nad porodicama partizana.
73
način streljani su, a kuće su im spaljene. U gradovima su pohapšeni »sumnjivi« i »nepoželjni« i oterani na prinudni rad. [172] Okupatorska vlast ulagala je najveće napore da razbije redove Komunističke partije. Policija je uspela da provali u neke gradske partijske ćelije i organiazcije Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), pohapsi mladiće i devojke, izvede ih na sud, internira, ili likvidira po najkraćem postupku.
Prema nepotpunim podacima samo od maja do decembra 1942. godine vojni preki sud bugarske 5. armije na 25 sudskih procesa u Bitolju, Skoplju, Velesu, Prilepu, Kumanovu sudio je stotinama optuženih, osudio preko 225 ljudi — 82 na smrt, 32 na doživotnu robiju i 111 na razne vremenske kazne... [173] Bugarski okupator je u 1942. godini likvidirao i veliki broj istaknutih rukovodilaca narodnooslobodilačkog pokreta Makedonije, među kojima četiri člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju — Borka Talevskog, Cvetana Dimova, Mirče Aceva i Strašu Pindžura — i jednog člana Glavnog štaba narođnooslobodilačkih partizanskih odreda Makedonije — Stevana Naumova. [174]
I tako je krajem 1942. godine bugarskom okupatoru pošlo za rukom da makar i privremeno razbije narodnooslobodilačke partizanske odrede, osim odreda »Damjan Grujev« i partizanske čete »Jane Sandanski«, i nanese težak udarac oružanoj borbi u Makedonji.
Partizanski odredi koji su u to vreme u Makedoniji bili još brojno mali i bez borbenog iskustva, vezani dejstvima za uža područja, bez redovnog snabdevanja, bez dobrog naoružanja — teško su mogli odoleti neuporedivo jačem i naisavremenije opremljenom neprijatelju. Bio je to privremeni neuspeh, ali ne i poraz oružane borbe makedonskog naroda. Jer, sve žešća i bespoštednija borba protiv bugarskog
172. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 136, 137, 138, 140, 146, 148, 150 (razne naredbe i uputstva okupatorske vlasti na osnovu kojih su vršene represivne mere).
173. Presude prekog vojnog suda bugarske 5. armije br. 228, 260, 322, 332, 333, 338, 389. (Nalaze se u Arhivu CK KPM; nekih izvoda iz presuda ima u Zborniku, tom VII, knj. 4).
174. B. Talevski poginuo 2. marta 1942. kod s. Pletvara u borbi protiv bugarske policije. (Zbornik, tom VII, str. 74); C. Dimov ubijen 9. jula posle zverskog mučenja u skopskom zatvoru. (Zbornik, tom VII, knj. 1, dok 29); M. Acev i S. Pindžur takođe su podlegli teškom mučenju. (Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 45); S. Naumov poginuo 12. septembra 1942. kod s. Bolno u borbi protiv bugarske vojske i policije. (Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 50, 94). Svi proglašeni narodnim herojima.
74
okupatora, najbrže je i najbolje otkrivala pravo lice i prave namere okupatora, tog »velikog oslobodioca« makedonskog naroda.
Godina 1942. bila je najteža godina u narodnooslobodilačkoj borbi makedonskog naroda, godina velikih iskušenja, godina provere čvrstine i odlučnosti makedonskih komunista. To je godina kada je oružana borba dobila punu afirmaciju, godina žestokih sukoba makedonskih partizanskih odreda sa okupatorskim snagama, godina teškog terora nad makedonskim narodom. Zato je ta ratna 1942. zabeležena kao »krvava godina makedonskog ustanka«.
4.3. Dejstva i mere u 1943. godini
Krajem 1942. i početkom 1943. godine vojno-političko rukovodstvo narodnooslobodilačkog pokreta Makedonije preduzelo je značajne mere kako bi se savladale teškoće i ojačala narodnooslobodilačka borba u Makedoniji. Bilo je veoma važno preko zime skloniti borce iz razbijenih odreda, mobilisati nove snage, ojačati uporišta u narodu. To su bili osnovni preduslovi za razbuktavanje oružane borbe u proleće 1943. godine. [175] Krajem februara makedonsko rukovodstvo i Svetozar Vukmanović Tempo, delegat Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog štaba narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, doneli su značajne odluke o jačanju uloge Partije u ustanku i načinu vođenja oružane borbe u Makedoniji. Radi operativnijeg rukovođenja oformljeni su oblasni komiteti Partije i vojno-operativne zone, a najbolji i najpouzdaniji ljudi upućeni u novoformirane partizanske odrede. U drugoj polovini marta formirana je Komunistička partija Makedonije i njen Centralni komitet, što je za makedonski narod i razvoj narodnooslobodilačkog pokreta u Makedoniji bilo od prvorazrednog značaja. Na delu, u praksi, potvrđena je principijelna politika Komunističke partije Jugoslavije da su svi narodi Jugoslavije ravnopravni, da je makedonski narod, i njegova borba, ravnopravan u novoj bratskoj zajednici naroda Jugoslavije. [176]
175. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 37, 43, 45, 63; Istorijski arhiv KPJ, tom VII, dok. 61, 67, 68, 69.
176. Isto, dok. 70, 71, 72; Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 64, 69, 70; S. Vukmanović: »Sećanja iz narodnooslobodilačke borbe u Makedoniji«; »Zbornik sećanja«, knj. 6, str. 430—431; I kongres KPM, str. 69—74.
75
Ali, i bugarski okupator je, predviđajući da će u proleće doći do razbuktavanja oružane borbe, pojačao i svoju budnost i protivakcije usmerene na obezglavljivanje narodnooslobodilačkog pokreta.
Početkom 1943. godine blokirani su svi veći gradovi Makedonije i pohapšeni svi sumnjivi ... [177/178]
Počeo je i pogrom Jevreja: u Skoplju, Bitolju i Štipu 11. marta 1943. godine pohapšeno je 7.215 Jevreja iz Vardarske Makedonije i internirano u Poljsku, u logor Treblinku; imovinu su im konfiskovali, a novac i dragocenosti opljačkali bugarski policijski agenti. [179]
Početkom aprila 1943. godine, bugarski ministar unutrašnjih poslova izdao je specijalnu naredbu za likvidiranje partizanskih jedinica i njihovih saradnika. »Za vreme od najviše mesec dana — kaže se u toj naredbi — treba potpuno likvidirati sve razbojničke grupe i odstraniti sve uslove koji bi dozvolili formiranje novih. Pravo, sila i mogućnosti su u rukama vlasti i samo od njenih organa, preko kojih ona dejstvuje, zavisiće potpuni i konačni uspeh koji neizostavno mora da usledi«. [180]
Rigorozno se primenjuju i sve do tada izdate naredbe i propisi o suzbijanju ustanka makedonskog naroda.
Ali, sva ta naprezanja okupatora da zaustavi hod narodnooslobodilačke borbe u Makedoniji, nisu uspela. Pooštrena ekonomska eksploatacija, nasilna denacionalizacija i gruba sila postigli su samo jedno: razvoj ustanka jasno je izdiferencirao snage u korist narodnooslobodilačkog pokreta, koji je u proleće 1943. u punom usponu. Oružane jedinice stalno rastu, učešće i podrška naroda sve je veća. [181] Nove partizanske jedinice i na područjima gde ih
177/178. U blokadi u Prilepu (21. II) uhapšeno preko 90 ljudi; u Kumanovu 50; u Velesu 30—40; u Bitolju hapšeni, internirani, ltd. (A VII, MF, Skopje, F. 10/135 do 462, 523 do 581; 741—783; F.11/1—196; A VII, fond NDH, k. 302, reg. br. 10/4).
179. »Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji«, Beograd 1952, str. 189—195; A VII, fond NDH, k. 302, reg. br. 11/4; Zbornik, tom. VII, knj. 1, dok. 71.
180. Isto, dok. 155.
181. U proleće i leto uspešno dejstvuju novoformirani partizanski odredi: u Tikvešu »Dobri Daskalov« i »Sava Mihailov«; na bitoljsko-prespanskom području »Goce Delčev; na kumanovskom terenu obnovljen je Kumanovski odred; u zapadnoj Makedoniji izvodi akcije Kičevsko-mavrovski odred. Ponovni pokušaj da se u okviru štipske operativne zone oforme Bregalnlčkl i Strumički odred osujećen je akcijama bugarske vojske i policije.
76
do tada nije bilo, ojačale su veru u narodu da sve patnje, sva trpljenja, sve žrtve imaju svrhu, da je borba za slobodu neuništiva. Osetivši novi, poletniji otpor naroda, okupator još okrutnije sprovodi teror i nasilje.
Posle neuspeha da manjim snagama vojske i policije razbije novoformirane odrede u Tikvešu i na bitoljsko-prespanskom području, bugarski okupator na delovima bitoljske i skopske oblasti preduzima tzv. junsku ofanzivu. General Ivan Marinov pokušava da od 7. do 16. juna 1943. godine u dolini reke Crna okruži i uništi narodnooslobodilačke partizanske odrede koji su dejstvovali u Tikvešu. Vodeći tešku borbu odredi su se probili iz okruženja i prebacili na planinu Kožuf. Pošto nisu uspeli da unište partizanske odrede, bugarski vojnici oborili su se na stanovništvo i počinili masovna zločinstva — popalili sela Šivec, Resavu, Vatašu i streljali 72 seljaka. U toku ofanzive, u Tikvešu je uhapšeno i premlaćeno preko stotinu ljudi, a četrdeset sedam je internirano. Najsvirepije je bilo streljanje dvanaestorice omiadinaca iz sela Vataša, koje je po naređenju pukovnika Apostolova streljala četa poručnika Kostova. [182]
Skoro u isto vreme, jedinice bugarskog 54. pešadijskog puka i policija iz bitoljskog garnizona izvodile su dejstva protiv narodnooslobodilačkog partizanskog odreda »Goce Delčev«. [183]
U drugoj polovini 1943. godine, u Makedoniji nastaje prekretnica u razvoju narodnooslobodilačke borbe. U zapadnoj Makedoniji, posle kapitulacije Italije, stvorena je slobodna teritorija Debarca, a Prespa, Tikveš i skopsko-kumanovsko područje, uprkos neprijateljskim ofanzivama, postaju snažna uporišta oružane borbe.
Centralni komitet Komunističke partije Makedonije na sastanku održanom 2. avgusta 1943. godine u Prespi, doneo je veoma značajne odluke: formirati krupne vojne jedinice — bataljone i brigade; organizovati vojno-teritorijalne organe; proširiti mrežu partijskih organizacija i pristupiti bržem stvaranju organa narodne vlasti; otpočeti pripreme za sazivanje Antifašističkog sobranja narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM), tada najvišeg organa narodne vlasti.
182. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 79, 86, 117; A VII, MF Skopje, F.11/1 —196, 576—577; izjava policajca Petka Onikova učesnika u streljanju omiadinaca u s. Vataža.
183. Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 87; A VII, k. 654. 1/4.
77
Krajem avgusta 1943. godine, 28. VIII, na Karaormanu je formiran prvi bataljon narodnooslobodilačke vojske »Mirče Acev«. [184] Nešto kasnije, septembra i oktobra 1943, formirano je još osam bataljona, a uporedo dejstvuju i osam narodnooslobodilačkih partizanskih odreda. Novembra 1943. godine formirana je 1. makedonsko-kosovska brigada, a 22. decembra i 2. makedonska narodnooslobodilačka udarna brigada. [185] Time su udareni temelji narodnooslobodilačkoj vosjci makedonskog naroda.
Istina, kraj rata bio je još daleko, ali oružana borba u Makedoniji toliko je ojačala, omasovila se i uhvatila duboke korene u narodu da bugarski okupator nije više mogao bitno da utiče na krajnji ishod narodnooslobodilačkog pokreta. Zato je još okrutnije nastavio sa vojničkim dejstvima, akcijama, ofanzivama, poterama, policijskim provalama, racijama i masovnim odmazdama.
U jesen 1943. godine bugarske snage preduzimaju akciju za uništenje Šarplaninskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda: sa dvema jakim grupama vojske i policije, koje su predvodili komandiri Aleksandrov i Rusev, uz učešće pogranične čete iz sela Tearca, otkrili su i okružili partizanski odred u rejonu sela Vratnica. Borba je trajala nekoliko sati, a obe strane imale su znatne gubitke. Po već ustaljenom postupku, Bugari su u Vratnici i susednom selu pobili preko petnaest partizanskih jataka. [186]
Pogrom je nastavljen i tokom leta i jeseni: uhapšen je veliki broj komunista i istaknutih aktivista narodnooslobodilačkog pokreta — u Velesu i Sv. Nikoli 60 ljudi, u Štipu 80, u Skoplju 60, Kavadaru i Negotinu preko 50, Strumici oko 30, Kumanovu preko 20, Kočanu 20. . . Svi ti rodoljubi osuđeni su na razne kazne zatvora a neki likvidirani po kratkom postupku. . . [187] Krajem 1943. godine nastavljena su velika hapšenja i u đevđelijskom srezu: uhapšeno je, mučeno, streljano oko 80 ljudi; neki nesretnici prvo su pobijeni pa ih je potom vojni preki sud osudio na smrt ili
184. Isto, dok. 110, 111; knj. 2, dok. 28.
185. Isto, dok. 78 , 77, 104; knj. 3, dok. 1.
186. A VII, MF, Skopje, F.10/135—462 i 523—581.
187. Isto, F.11/148—320; Zbornik, tom VII, knj. 1, dok. 109, 158, 159; knj. 3, dok. 46.
78
doživotnu robiju. [188] U Tetovu su gestapovci uhapsili dvadeset ljudi i predali direktoru bugarske policije skopske oblasti, Kozarovu, po čijem su naređenju petnaestorica streljani, a petorica internirani. . . Decembra 1943. godine, po naređenju komandanta bugarske 5. armije, u južnoj Srbiji i severnom delu Makedonije, u velikoj raciji pohapšeno
Žrtve bugarskih fašista u Prilepu. Makedonija 1942.
je oko 3.000 ljudi od 18 do 50 godina starosti i oterani u logore u Bugarskoj ... [189]
Posle kapitulacije Italije, Nemci nisu imali dovoljno snaga za posedanje i bivše italijanske okupacione zone u zapadnoj Makedoniji, te su bugarskim trupama, 15. bugarskoj
188. Tada je streljan i Boris Karpuzov, predsednik negorske opštine, koji je u isto vreme bio i predsednik narodnooslobodilačkog odbora za taj kraj. (Vlado Kartov: Gevgelija i gevgelijskiot kraj, od balkanskite vojni do osloboduvaneto (1912/13. do 1944«), Skopje 1969, str. 314—317).
189. Mihajlo Apostolski: »Februarski pohod«, Beograd 1963, str. 81—84; A VII, MF, Skopje, F.10/135—462 i 523—581.
79
diviziji, ustupili Prespu. To je bio novi podsticaj bugarskim oružanim snagama da još prilježnije sarađuju sa nemačkom komandom, da se još brutalnije bore protiv jedinica narodnooslobodilačke vojske i guše oslobodilački pokret u ovom delu Jugoslavije. [190]
4.4. Bugarske ofanzive protiv narodnooslobodilačke borbe u Makedoniji 1944. godine
Krajem 1943. i u prvoj polovini 1944. godine, procenjujući da predstoji neposredna opasnost od prodora Crvene armije prema Rumuniji i Podunavlju i savezničke invazije na Balkanu, Nemci su preduzeli nekoliko zamašnih ofanziva na tada već značajnom jugoslovenskom ratištu. U toku 1943/44. u takozvanim zimskim operacijama, pokušali su da razbiju jače grupacije narodnooslobodilačke vojske, a u proleće da obezbede najvažnije komunikacije u Jugoslaviji. Jedan od glavnih ciljeva bio je uništenje Vrhovnog štaba narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije. [191]
U ovim krupnim neprijateljskim operacijama angažovane su i bugarske okupacione snage u Jugoslaviji. Zajedno sa Nemcima, ili samostalno, velike bugarske vojne formacije koncentrisale su svoja dejstva na uništavanje žarišta ustanka u južnoj Makedoniji i Srbiji i na razbijanje krupnih vojnih formacija narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, koje su već bile uzdrmale celokupni bugarski okupacioni sistem i, ugrožavajući glavne saobraćajnice duž moravsko-vardarske doline, posredno zapretile nemačkim snagama u Grčkoj.
a) Nemačko-bugarska ofanziva u Meglenu i Pajak-planini januara 1944. godine
Glavne snage narodnooslobodilačke vojske Makedonije (1. makedonsko-kosovska brigada, 2. makedonska brigada, partizanski bataljoni »Stevan Naumov« i bugarski »Hristo Botev«), sa Glavnim štabom i delom CK KPM, bile su početkom
190. »Oslobodilački rat«, knj. 1, drugo izdanje, str. 632—634.
191. Isto, knj. 2, str. 7—10.
80
1944. godine koncentrisane u Meglenu (Egejska Makedonija). Njihovo prisustvo imalo je višestruki značaj za dalji razvoj ustanka u Makedoniji i predstavljalo je značajnu opasnost za nemačko-bugarske okupatore. Sa slobodne teritorije u Meglenu i Kožufu jedinice narodnooslobodilačke vojske Makedonije duboko su prodirale u okupiranu teritoriju i izvodile raznovrsne akcije: onesposobile rudnik liskuna kod Vitolišta, uništile nemačku navigacionu radio-stanicu u Prždevu, napale prugu u selu Klisuri, digle u vazduh nemački transportni voz na pruzi u dolini Vardara, napale na Konjsko i Đevđeliju... Neposredno je bila ugrožena komunikacija Solun—Đevđelija—Skoplje, veoma značajna za nemačku Grupu armija »E« u Grčkoj. Uspostavljena je veza sa grčkim narodnooslobodilačkim pokretom i ostvarena korisna saradnja između narodnooslobodilačkih pokreta u Jugoslaviji i Grčkoj. [192]
Sve je to prisililo Nemce da u toku meseca januara 1944. godine preduzmu ofanzivu većih razmera na teritoriji Meglena i Pajak-planine protiv glavnih snaga narodnooslobodilačke vojske Makedonije. Ta ofanziva bila je sastavni deo ofanzivnih akcija na planinskim područjima Grčke (Olimp, Pierija, Vermion, itd.), odakle su grčke narodnooslobodilačke snage (ELAS) ugrožavale glavne železničke komunikacije i ometale snabdevanje nemačkih trupa. U Sofiji je tim povodom 10. januara 1944. razrađen plan o koordiniranim dejstvom jedinica bugarske 5. armije i jakih nemačkih snaga iz Soluna, Vodena i drugih susednih garnizona. [193]
Glavna ofanziva, kojoj je prethodila jedna manja od 5. do 11. januara, počela je 17. januara koncentričnim dejstvom nemačko-bugarskih snaga sa teritorije Makedonije i Grčke. Bugarske snage dejstvujući sa pravca Mariova (54. pešadijski puk) i iz Đevđelije preko sela Huma (56. pešadijski puk, ojačan bataljonom 48. puka), pokušale su da onemoguće povlačenje snaga narodnooslobodilačke vojske na planinu Kožuf. U toku 18. januara došlo je do žestokih borbi protiv jedinica Glavnog štaba Makedonije u rejonu sela Fuštani, Noti, Lankadije i Perikleje; nemačkim snagama naneti su teški gubici — 123 mrtva i veliki broj ranjenih. Pod
192. Zbornik, tom VII, knj. 3, dok. 10.
193. M. Apostolski, n. d. str. 64.
81
jakim neprijateljskim pritiskom, jedinice narodnooslobodilačke vojske, pretrpevši neznatne gubitke (5 mrtvih i nekoliko ranjenih) povukle su se na Kožuf. Snage ELAS-a zatečene na ovoj teritoriji, povukle su se na Kajmakčalan. Nemački i bugarski vojnici, ne uspevši da razbiju jedinice narodnooslobodilačke vojske, opet su se oborili na narod — popalili kuće i pobili preko stotinu seljaka iz sela Noti, Zborsko, Lankadije, Perikleje, Fuštani, Lagunci. [194]
b) Dejstva bugarskih okupatorskih snaga u februarskom pohodu 1944. godine
Kada su nemačko-bugarske snage povučene sa teritorije Meglena, a jedinice narodnooslobodilačke vojske sredile svoje redove, pristupilo se ostvarivanju odluke vojno-političkog rukovodstva Makedonije o bržem širenju ustanka u srednjoj i istočnoj Makedoniji. U tom cilju izveden je poznati februarski pohod: 1. makedonsko-kosovska brigada prodrla je u središnu Makedoniju; grupa bataljona »Stevan Naumov« i »Hristo Botev« sa Glavnim štabom Makedonije i delom Centralnog komiteta KPM probila se preko istočne Makedonije na kumanovsko-vranjsko područje; 2. makedonska brigada, dejstvima u Tikvešu, vezivala je deo neprijateljskih saga da bi omogućila glavnim snagama ostvarivanje postavljenih ciljeva. [195]
Jedinice narodnooslobodilačke vojske krenule su na izvršenje ovog značajnog poduhvata 31. januara 1944. godine. Izuzetno težak planinski teren, oštra zima i duboki sneg znatno su otežavali napredovanje slabo opremljenih boraca. S druge strane, bugarski okupator, angažujući velike vojne snage, vrlo je brzo reagovao da bi razbio i osujetio prodor partizana. Protiv 1. makedonsko-kosovske brigade, koja se kretala preko Mariova u pravcu Azota i Poreča, Bugari su uputili jedinice dveju svojih divizija (14. i 15. divizije), sve policijske snage iz obližnjih gradova (Prilepa, Bitolja, Velesa, Skoplja) i 3. bojnu policijsku četu specijalno obučenu za borbu protiv partizana. Već 4. februara došlo je do prvih sukoba koji su brzo prerasli u teške borbe. Na
194. M. Apostolski: »Februarski pohod«, H. Andonovski, n. d. str. 136.
195. O februarskom pohodu vidi šire (planovi, dejstva jedinica itd.) u navedenom delu M. Apostolskog.
82
Orešku čuku, dominantan položaj od čijeg je zauzimanja zavisio dalji razvoj borbe, prvi su izbili borci 1. makedonsko-kosovske brigade. Svi pokušaji neprijatelja da ih zbaci sa položaja nisu uspeli. U toku 7. februara brigada je odbila sve juriše i nanela neprijatelju velike gubitke iako je bila opkoljena; noću između 7. i 8. februara partizani su se probojem izvukli iz rejona Bogomilski tunel. Zbog velike nadmoćnosti neprijateljskih snaga koje su stalno pridolazile iz Prilepa i Velesa, brigada se, vodeći vrlo teške borbe, povlačila prema staroj teritoriji, prema Kožufu. [196] Poginulo je preko pedeset boraca, jedan je nestao, trojica se smrzla u snegu, dvadeset i šest je teško promrzlo. . . [197]
Za tih četrnaest dana neprekidnih borbi, marševanja, gladovanja, smrzavanja i ogromnih naprezanja, borci 1. makedonsko-kosovske brigade pokazali su veliku hrabrost i visoki borbeni moral.
I prodor Grupe bataljona kroz istočnu Makedoniju protekao je u teškim borbama protiv bugarskih jedinica 17. divizije, delova 14. divizije i jedinica iz Gornje Džumaje i Ćustendila. Krajem februara, posle dvadeset i pet dana marša i neprekidnih borbi, savlađujući po dubokom snegu planinske masive Belasice, Ograždena, Plačkovice i Osogova, bataljoni narodnooslobodilačke vojske izbili su na planinu Kozjak izvršivši svoj borbeni marševski cilj. Samo nekoliko dana kasnije, 26. februara 1944, na ovoj teritoriji formirana je 3. makedonska narodnooslobodilačka udarna brigada koja će idućih meseci, zajedno sa kosovskim i
196. Zbornik, tom VII, knj. 3, dok. 12, 17.
197. Iz jednog sačuvanog izveštaja sekretara 2. oblasnog komiteta KPJ od 12. marta 1944. godine, saznaje se nešto više o drastičnim postupcima bugarskih jedinica prema partizanima koji su u toku borbe ocepljeni iz sastava brigade. U selu Toplici je, na primer, ubijeno 7 boraca, a kod s. Nikodin trojica. U Krapjanskim kolibama bugarski vojnici uhvatili su sedmoricu partizana i jednu partizanku. »Najpre su svučeni do gole kože, a zatim streljani. Pošto su ih streljali, od njih su napravili »krstinu« ... a partizanku stavili odozgo. Neki bugarski vojnici hteli su da vide da li je ubijena bila žena ili devojka, te su je boli noževima između butina i vršili razne grozne stvari«. Kod s. Desova bugarski vojnici ubili su četvoricu partizana, mrtve svukli do gole kože i ponovo pucali u njih na rastojanju od dva metra. Partizanka - sanltarka, iako je bila teško ranjena, uspela je da se dovuče do jednog tora i spase. (Brošura »Brigada na bratstvoto i edinstvoto«, Skopje 1958, str, 507; Zbornik, tom VII, knj. 3, dok. 17, 29).
83
južnomoravskim jedinicama, voditi vrio uspešne borbe u južnoj Srbiji i istočnoj Makedoniji. [198]
Druga makedonska narodnooslobodilačka udarna brigada napala je selo Mrežiško, u toku februara izvela nekoliko uspešnih diverzija na pruzi Veles—Đevđeiija i digla u zrak tri nemačka transportna voza. [199]
c) Prolećna ofanziva neprijatelja od 25. aprila do 20. juna 1944. godine
Prolećna ofanziva 1944. bila je najveća vojna operacija koju su bugarske trupe izvele protiv snaga narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije na teritoriji južne Srbije i Makedonije. Izvedena je kao sastavni deo takozvane sedme neprijateljske ofanzive koju su Nemci organizovali da bi obezbedili saobraćaj na glavnim komunikacijama u Jugoslaviji, u vreme kada Crvena armija nadire ka Rumuniji, a jake narodnooslobodilačke snage prodiru u Srbiju da bi presekle moravsko-vardarsku komunikacijsku magistralu i ugrozile opstanak i povlačenje nemačkih snaga iz Albanije i Grčke.
Ofanzivu za razbijanje snaga narodnooslobodilačke vojske i obezbeđenje komunikacija u zapadnoj Makedoniji izvodile su jedinice nemačke 297. divizije potpomognute kvislinsko-balističkim i bugarskim snagama u graničnim rejonima.
Za uništavanje vrlo jakih snaga narodnooslobodilačke vojske, koje su činili pet brigada i četiri narodnooslobodilačka partizanska odreda, i hvatanje visokih vojnih i političkih rukovodilaca na slobodnoj teritoriji vranjsko-kumanovskog područja i Crne Trave, [200] neprijatelj je upotrebio krupne snage: sve jedinice bugarske 5. armije (14, 17. i 29. pešadijsku diviziju, 1. i 2. konjički puk), nove sveže jedinice
198. Isto, dok. 19, 23, 24; M. Apostolski, n. d. str. 140—148;
199. Zbornik, tom VII, knj. 3, dok. 23.
200. Od jedinica narodnooslobodilačke vojske tada su se ovde nalazile: 5, 6. i 7. južnomoravska brigada, 3. makedonska, Kosovska, 1. i 2. sofijska, zatim Kumanovski, Vranjski, Bregalnički odred i bugarski Trnski NOP odred; jedinice sa vranjskog područja. Ovde su bili: GS Makedonije, deo CK KPM, Operativni štab (komandovao svim jedinicama), deo bugarskog Gš i CK BRP, okružna, sreska i opštinska rukovodstva sa ove teritorije.
84
Naređenje Ministarstva unutrašnjih poslova bugarske carske vlade od 4. maja 1944. godine policijskim i administrativnim organima o pružanju svestrane pomoći vojnim jedinicama u borbi protiv snaga narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.
85
dovedene iz Bugarske (1, 2. i 31. puk i 14. lovački bataljon), sve policijske i žandarmerijske snage sa čitavog ovog područja i graničnih područja Bugarske — ukupno oko 40.000 bugarskih vojnika. [201]
Ofanziva je otpočela 25. aprila 1944. godine pokretanjem neprijateljskih snaga iz rejona Kumanova, Stracina i Krive Reke, Đueševa, Bosiljgrada i iz doline Južne Morave. Stezanjem obruča oko slobodne teritorije u prostoru Kumanovo, Kriva Reka, Crna Trava, Lužnica, trebalo je okružiti i razbiti snage i rukovodstva narodnooslobodilačke vojske. U toku ofanzive komandant okupacionih snaga, general Bojdev, preduzeo je i mnoge vanredne mere: u dogovoru sa skopskim oblasnim direktorom iselio je deo stanovništva sa područja Kumanovo—Kriva Palanka, a najaktivnije saradnike narodnooslobodilačkog pokreta likvidirao. [202]
Bugarske okupatorske snage, brojno nadmoćne i odlično opremljene, ispoljile su veliku upornost i borbenu spremnost u ofanzivi i prinudile glavne narodnooslobodilačke snage da privremeno napuste slobodnu teritoriju.
Ali, jedinice narodnooslobodilačke vojske svojom pokretljivošću i borbenošću, primenjujući raznovrsna dejstva i manevre, i dalje su držale inicijativu u svojim rukama vodeći neprekidno borbu, nametajući neprijatelju svoju ofanzivnu taktiku i svoj način borbe.
U prvom delu ofanzive, Operativni štab NOV odlučio je da dekoncentracijom svojih jedinica razvuče neprijateljske snage. U tom vremenu vođeno je jedanaest teških borbi: 3. makedonska brigada i Kosovski narodnooslobodilački partizanski odred razbili su 25. aprila bugarsku posadu i zauzeli Kratovo, zarobili 120 bugarskih vojnika i zaplenili dosta opreme; na Licu se 6. južnomoravska brigada 27. aprila sukobila sa 1. bugarskim armijskim pukom; jedinice vranjskog područja uspešno su zadržavale pritisak bugarskih snaga kod Sv. Ilije, a Kumanovski odred dejstvuje na Kozjaku. I u prvoj polovini maja vođene su teške borbe
201. »Oslobodilački rat«, knj. 2, drugo izdanje, str. 184. Prema S. Trnskom, 5. bugarska armija je upotrebila u napadu na slobodnu teritoriju Crne Trave sledeče snage: 14. i 29. pešadijsku diviziju, 1. i 2. konjički puk, 1. i 123. pešadijski puk, pet bataljona iz raznih pukova (1/50. pp, 2. i 3/41. pp, 2. i 3/53. pp), jedan lovački bataljon, jedan žandarmerijski i jedan jurišni bataljon, 453. eskadrilu izviđačkih aviona i jednu eskadrilu bombardera. (Slavčo Trnski: »Neotdavna«, Sofija 1957, str. 144).
202. Zbornik, tom VI, knj. 3, dok. 133.
86
kod Čupinog brda, Retke bukve, Žeravina, Tlomina; na Crnooku borilo se prsa u prsa. Kada je bugarska komanda uvela u borbu artiljeriju i avijaciju, partizani su počeli da se povlače i probijaju iz okruženja. Gubici su i na jednoj i na drugoj strani bili vrlo veliki.
Posle ovih borbi, jedinice narodnooslobodilačke vojske sredinom maja prikupile su se u uži rejon Crne trave, a neprijatelj, uvidevši da su mu se iz šireg obruča partizani izvukli, pregrupisava snage i prenosi težište dejstva na Crnu travu. Nadmoćnijim bugarskim snagama suprotstavili su se 6. južnomoravska, 3. makedonska, Kosovska brigada i Crnotravski odred; istog dana, 12. maja, 7. brigada vodila je borbu na Tumbi, a zatim krenula ka reci Moravi; tek formirane 1. i 2. sofijska brigada krenule su u Bugarsku. Glavne snage narodnooslobodilačke vojske, 6, 3. i Kosovska brigada, povlačile su se iz obruča na jug, prema Znepolju, i u Znepoljskom polju 13. maja razbile bugarski 2. konjički puk. Na planinu Kozjak izbile su 18. maja.
Ali, i neprijatelj je brzo pomerio svoje glavne snage ka prostoru Kozjak—German-planina. Da bi izbegao još jedno okruženje, Operativni štab narodnooslobodilačke vojske oformio je Udarnu grupu od dva bataljona 3. makedonske (2. i 3. bataljon) i po jednog bataljona Kosovske i 6. južnomoravske brigade. Sa njima je prešao u protivofanzivu pravcem Osogovske planine, Plačkovica, Ogražden, Belasica. Ranjeni, bolesni i iznemogli borci priključili su se Kumanovskom odredu, koji je ostao da dejstvuje na široj teritoriji Kozjaka, Germana i Široke planine. Sa udarnom grupom kretali su se Glavni štab Makedonije, deo Centralnog komiteta KPM i članovi ASNOM-a.
Udarna grupa je od 19. maja do 19. juna u stalnim borbama i ofanzivnim dejstvima prokrstarila ćelu teritoriju istočne Makedonije, stigla do planine Kruša u Egejskoj Makedoniji i vratila nazad na slobodnu teritoriju. Za tih trideset dana sukobljavala se sa neprijateljskim jedinicama, pretežno iz bugarske 17. divizije iz Štipa, i vodila osamnaest borbi od kojih je dvanaest bilo vrlo teških; na Belasici, 27. maja, Bugari su pokušali da preseku partizanima put ka Egejskoj Makedoniji a na planini Kruša 30. maja pokušale da ih okruže nemačko-bugarske snage sa pravca Kukuša (akcija nazvana »Ber«); sutradan, partizani su vodili borbu kod Dojranskog jezera, a 1. juna kod sela Kosturino... U
87
daljem probijanju, Udarna grupa se prebacila na Končansku planinu; i u toku narednih dana partizani su se sukobljavali sa neprijateljem — prvo na Plačkovici, a zatim na reci Bregalnici. Posle napornog marša probili su se ka Osogovskim planinama. I u povratku je Udarna grupa imala teške borbe: na Ponikvama se sukobila sa dva bataljona bugarskog 49. i 1. armijskog puka, na Čupinom brdu sa delovima 1. bugarskog puka i na Petrovoj gori sa jednim bataljonom 52. bugarskog puka. Borba na Petrovoj gori bila je završna u prolećnoj ofanzivi. Posle toga, neprijatelj je povukao svoje jedinice u stalne garnizone.
Za sve to vreme, jedinice narodnooslobodilačke vojske koje su ostale u neprijateljskom obruču, manevrisale su na terenu i neprekidno vodile borbu, vezujući za sebe deo neprijateljskih snaga i omogućivši tako Udarnoj grupi da uspešno izvede svoj borbeni zadatak. Konačan rezultat: prolećna ofanziva neprijatelja bila je razbijena i pretvorena u veliki uspeh jedinica narodnooslobodilačke vojske. Jer, ponovo je uspostavljena slobodna teritorija između Kumanova—Krive Palanke—Vranja—Crne Trave i, drugo, ojačao je narodnooslobdilački pokret u istočnoj Makedoniji u kojoj je dejstvovao Đevđelijski (Plačkovički) narodnooslobodilački partizanski odred, deo jezgra 4. makedonske narodnooslobodilačke brigade, formirane jula meseca 1944. godine.
U dejstvima u istočnoj Makedoniji i južnoj Srbiji neprijatelj je pretrpeo velike gubitke — prema nepotpunim podacima oko 1.200 mrtvih i 500 zarobljenih vojnika i oficira; zaplenjeno je 3 topa, 29 minobacača, 62 mitraljeza, 61 puškomitraljez, 1132 puške, dosta municije i opreme... Računa se da su, prema nepotpunim podacima, jedinice narodnooslobodilačke vojske imale preko 80 mrtvih i 120 ranjenih. [203]
Još u toku prolećne ofanzive, bugarska vlada je zbog neuspeha i gubitaka, smenila sa dužnosti komandanta bugarske 5. okupacione armije, generala Bojdeva, i privremeno postavila komandanta bugarske 15. divizije, generala Marinova.
203. Tok prolećne ofanzive prikazan je na osnovu sledećih dela: »Istorija na makedonskiot narod«, knj. 3, str. 410, 418; »Oslobodilački rat«, knj. 2, drugo izdanje, str, 184; M. Apostolski: »Prolećna ofanziva 1944. u Makedoniji«, VIZ 1946, str. 72—89. Kao izvor o gubicima jedinica NOV korišćen je i neobjavljen rukopis Kirila Mihajlovskog: »Treća makedonska brigada«.
88
I pored uspeha narodnooslobodilačkih snaga, narod iz krajeva u kojima je izvođena ofanziva ogromno je pretrpeo. Neprijatelj je spalio sela, pobio seljake, opljačkao imovivinu. .. Oni koji su preživeli prvi nalet neprijateljske odmazde, oterani su na rad u Bugarsku; oni koji su uspeli da pobegnu, vratili su se u pustoš i neimaštinu; kasnije, u zarobljenoj neprijateljskoj komori partizani su pronašli čak i devojačke ćilime, čaršave, rublje, vunu, pređu, platno — sve što se moglo opljačkati, neprijatelj je opljačkao a što nije mogao spalio je! [204]
U toku maja i juna 1944. godine protiv 2. makedonske brigade u Povardarju dejstvuju jake snage bugarske vojske i policije (56. puk iz Velesa, delovi 48. puka), a doveden je i specijalni odred policije za borbu protiv partizana, nazvan »Benkovski«. Brigada je na prostoru Tikveša uspela da razbije bugarske poterne jedinice u borbama kod sela Radnja, 20. maja, a kod sela Strmaševo, 12. juna, potpuno razbije policijski odred »Benkovski«. Takoreći istovremeno, diverzantske grupe porušile su na više mesta železničku prugu Veles—Solun i uništile jedan nemački transportni voz. U junu mesecu 1944. godine 2. makedonska brigada potpuno gospodari tikveško-đevđelijskim područjem i ugrožava komunikacije u dolini Vardara. [205]
Prva makedonsko-kosovska brigada, koja je u drugoj polovini aprila 1944. godine krenula iz Egejske Makedonije za Debarce u zapadnoj Makedoniji, bila je prinuđena da se kroz borbu protiv bugarskih jedinica ohridskog i resenskog garnizona probija preko komunikacije Ohrid—Resen, i izvuče iz obruča kod sela Velmeja. Za očuvanje slobodne teritorije u Debarcu i Malesiji partizani su vodili borbu i protiv nemačkih i balističkih snaga. [206]
Uporedo sa vojnim merama, bugarski okupator u proleće 1944. godine nastavlja sa blokadama gradova, hapšenjima i internacijom. Sredinom marta u Bitolju je uhapšeno preko 250 ljudi; u Skoplju nekoliko stotina; u Prilepu sukob s ilegalcima ... Zatvorenike iz logora kod sela Simitli u
204. M. Apostolski: »Prolećna ofanziva 1944. u Makedoniji», VIZ MNO 1946, str. 98.
205. Zbornik, tom VII, knj. 3, dok. 60, 63, 73, 75, 76, 79, 81, 142, 145; knj. 4, dok. 1.
206. Zbornik, tom VII, knj. 3, dok. 55, 62, 78.
89
Pirinskoj Makedoniji bugarske vlasti šalju na prinudni rad u Bugarsku ... [207]
Ali, ni vojna dejstva, ni policijske racije, ni crni teror ne mogu ni stišati a kamoli ugušiti snažan, razmahnut narodnooslobodilački pokret makedonskog naroda.
U leto 1944. godine bugarska vojska i policija potpuno su nemoćne da se suprotstave snagama narodnooslobodilačke vojske Makedonije. [208] Zato bugarski okupator pribegava krajnjim merama ne bi li bar usporio narastanje svenarodnog ustanka.
Sredinom juna naredbom komandanta bugarske 5. armije u Tikvešu je raseljeno 30 sela a seljani saterani u četiri centralne opštine (Kavadar, Krnjevo, Mrežičko i Drenovo). Od 15. juna do 6. jula bugarski vojnici blokirali su sela, terorisali seljake, pljačkali kuće, klali stoku, uništavali letinu.
U negotinskom srezu bugarski okupator obavio je sve pripreme za mobilizaciju muškog stanovništva od 18 do 75 godina u radne bataljone. [209]
lako je to već bila sredina 1944. godine kada je ishod rata bio sasvim izvestan, bugarski okupator nastavlja grčevitu borbu za makedonski prostor. Izgubivši priliku da Makedoniju dobije kao saveznik Nemačke, Bugarsku nije napuštala nada da će je možda dobiti u jednom drukčijem rasporedu snaga posle drugog svetskog rata. I u julu i avgustu mesecu, skoro do same kapitulacije, Bugarska je bila vojnički veoma aktivna protiv jedinica narodnooslobodilačke vojske. Druga makedonska brigada morala je da vodi borbu protiv jakih bugarskih snaga u rejonu sela Drenovo, Vozarci, Dradnja, kod Omorana, Krnjeva i Konopišta; 3. brigada u istočnoj Makedoniji imala je tešku borbu
207. Isto, dok. 43, 52, 57, 59.
208. Načelnik skopske oblasne policije juna meseca izveštava direktora policije u Sofiji da vojska, policija i žandarmerija nisu više u stanju da se obračunaju sa partizanima na teritoriji Kumanovo — Vladičin Han i severno od puta Kumanovo — Kriva Palanka. »Partizani su potpuni gospodari u navedenom rejonu — kaže u izveštaju. — Slično stanje je i u kavadarskom, prilepskom i gevgelijskom srezu. Ja smatram da bi divizije 5. armije teško ovladale situacijom, te sporost i paliativne mere u sadašnjoj situaciji nemaju mesta«. (Isto, dok. 141).
209. Isto, dok. 76, 79, 140, 151, 154.
90
na Stracinu, a 4. brigada borila se još 14 i 16. avgusta protiv jakih delova bugarske 17. divizije na Paruci i Liscu. [210]
Krajem avgusta meseca, pred samu kapitulaciju Bugarske, jedinice bugarske 5. okupacione armije, na zahtev Nemaca, pokušale su da pripreme još jednu ofanzivu protiv
Bugarski okupatori posle masakra dvojice rodoljuba. Makedonija, (fotografija pronađena u tajnoj arhivi bugarske policije u Skoplju).
snaga narodnooslobodilačke vojske na sektoru Kumanovo — Kriva Palanka — Vranje da bi obezbedile železničku prugu Niš—Skoplje. Ali, u tome ih je omeo brzi tok događaja. [211]
210. Isto, dok. 90, 150; knj. 4, dok. 1, 9, 36, 37. Dnevni izveštaji nemačkog vojnog atašea u Sofiji za 8. i 19. jul i 13. i 23. avgust (NAV-N-T-78, F.333/6290582, 6290600, 6290672, 6290652).
211. Isto, izveštaj od 13. VIII 1944; »Oslobodilački rat«, knj. 2. drugo izdanje, str. 345.
91
Na prvom zasedanju Antifašističkog sobranja narodnog oslobođenja Makedonije, 2. avgusta 1944. godine, udareni su temelji slobodnoj makedonskoj državi u okviru ravnopravne zajednice jugoslovenskih naroda.
Oružane snage makedonskog naroda, dela narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u čijem su se sastavu borili i pripadnici narodnosti (Albanci, Turci i dr.), izrasle su u dobro organizovanu vojsku. U avgustu 1944. godine dejstvuje 10 brigada i nekoliko narodnooslobodilačkih partizanskih odreda, a 25. avgusta 1944. godine u selu Šeškovu formirana je i 41. divizija — prva makedonska narodnooslobodilačka divizija. [212]
Sledečih meseci oformljeno je još 12 brigada te 42, 48, 49, 50, 51. divizija i Kumanovska divizija, svrstane u tri korpusa narodnooslobodilačke vojske — 15, 17. i Bregalničko-strumički korpus. Ove snage, vodile su od septembra do novembra 1944. godine, završne operacije za oslobođenje Makedonije. Glavni grad Makedonije, Skoplje, oslobođen je 13. novembra, a do 20. novembra oslobođena je celokupna teritorija Makedonije.
U zimu 1944/45. jedinice narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u Makedoniji brojale su 66.000 boraca, a u vreme kapitulacije Nemačke, 110.000 boraca.
Makedonski narod platio je visoku cenu za svoju slobodu i dao krupan doprinos u borbi protiv fašističkog okupatora, a posebno protiv velikobugarskog osvajanja u drugom svetskom ratu. U toj borbi palo je preko 24.000 boraca, a nekoliko desetina hiljada je internirano i zlostavljano. [213] I Komunistička partija Makedonije, kao sastavni deo Komunističke partije Jugoslavije, kao predvodnik oružane borbe makedonskog naroda i inspirator ostvarenja njegovih vekovnih ideala o nacionalnom oslobođenju, podnela je velike žrtve. U toku rata poginulo je 550 komunista Makedonije — približno onoliko koliko je bilo u Komunističkoj partiji Makedonije kada je dignut narodnooslobdilački
212. Isto, str. 344.
213. Izjava Lazara Koliševskog u »Novoj Makedoniji« od 11. i 12. X 1952. U broj žrtava nisu uračunati gubici 15. udarnog makedonskog korpusa u završnim borbama za oslobođenje Jugoslavije (Srem, Slavonija, Celje).
92
ustanak. Posebno je stradao rukovodeći partijski kadar; u svim vidovima borbe protiv bugarskog okupatora poginulo je 105 članova iz rukovodstava Partije (11 članova Pokrajinskog i Centralnog komiteta, 11 članova oblasnih komiteta, 7 članova okružnih komiteta i 76 članova sreskih i mesnih komiteta) i 445 članova Partije. Uhapšeno je i mučeno 1.618 komunista. [214]
Te žrtve nisu bile uzaludne.
U Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Makedonija, i radnička klasa Makedonije, doživela je svoj puni nacionalni, ekonomski, društveni i kulturni procvat kao uistinu slobodna u slobodnoj, ravnopravnoj, samoupravnoj jugoslovenskoj socijalističkoj zajednici.
214. I kongres KPM, Skopje 1949. (podaci su uzeti iz referata Vidoja Smilevskog)
93
5. Dejstva protiv narodnooslobodilačkog pokreta i zločini bugarske vojske u Srbiji
5.1. Aktivnost bugarske vojske i otpor srpskog naroda 1941. godine
Pred početak ustanka u Srbiji, na anektiranoj teritoriji vranjskog i pirotskog okruga bugarska vojska je održavala »red i mir« strogo čuvajući provizornu granicu da stanovništvo iz anektiranog područja ne bi bežalo u okupiranu Srbiju. Celokupnu politiku bugarizacije i denacionalizacije srpskog življa u prvim danima okupacije sprovodile su samo bugarske upravne vlasti. Vojska se nije otvoreno kompromitovala jer je trebalo da predstavlja »oslobodioca moravskih i nišavskih Bugara«. Ali, kako se ubrzo pokazalo da upravne vlasti i policija nisu bile u stanju da efikasno i brzo ostvare denacionalizaciju i bugarizaciju srpskog življa, u taj proces morala je biti uključena i vojska.
Stanovništvo anektiranog dela Srbije bilo je ogorčeno otkidanjem ovih područja od zemlje matice i uključivanjem u sastav fašisitčke bugarske države, te su se i bugarska vojska i bugarske vlasti od prvih dana okupacije, od aprila 1941. suočile sa ogromnim nezadovoljstvom i otporom srpskog naroda.
Oštrica bugarske okupacione politike bila je uperena u prvom redu protiv Komunističke partije Jugoslavije, organizatora svenarodnog otpora okupatoru. Pritisak bugarskih vlasti osetili su i čestiti rodoljubi, javni i kulturni radnici afirmisani kao protivnici velikobugarske nacionalističke politike odnosno kao protivnici bilo čije nacionalističke politike.
94
U početku, okupatorskim viastima i vojsci pružan je pasivan otpor. Ali, po izbijanju ustanka u Srbiji, narod se počeo boriti sa oružjem u ruci. Oružani ustanak Komunistička partija Jugoslavije pripremala je odmah po kapitulaciji Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941. godine, a napad nacističke Nemačke na Sovjetski Savez pružio je povoljnije uslove i onu pravu atmosferu za širenje masovnog narodnooslobodilačkog pokreta. Krajem juna KPJ organizuje prve partizanske odrede, a oružane akcije u Srbiji počele su 7. jula 1941. godine. Partizanski odredi množili su se vrlo brzo, pa ih je već u avgustu u Srbiji bilo 22. Oružana borba protiv bugarskog okupatora na anektiranoj teritoriji počela je nešto kasnije.
Bugarska vojska se odmah, i najaktivnije, uključuje u borbu protiv narodnooslobodilačkog pokreta, videvši u njemu najopasnijeg protivnika za održavanje otetih teritorija i mogućnosti proširivanja okupacije još dublje u Srbiju.
»Početak ustanka označio je novu, višu fazu borbe protiv nacionalne asimilacije i bugarskog sistema vlasti«. [215] Razvitkom narodnooslobodilačkog pokreta koji je u svoje redove širokog narodnog fronta primao sve rodoljube nezavisno od njihovog dotadašnjeg političkog, verskog ili nacionalnog opredeljenja, bugarska politika se na anektiranom delu Srbije suočila sa protivnikom koji je odbacio bugarske akte o aneksiji i taj postupak okvalifikovao kao napad na državno jedinstvo Jugoslavije.
Kao što je rečeno, bugarska okupatorska vlast, uvidevši odmah opasnost koja joj je pretila od komunista Jugoslavije i rodoljuba spremnih da pruže otpor okupatoru, još u toku avgusta 1941. hapsi levičarski orijentisane građane i komuniste, i predaje ih bugarskim vojnim vlastima, koje ih pod »strogim nadzorom« sprovede u Beograd i predaju nemačkim okupacionim vlastima [216]. Bugarska obaveštajna služba organizovala je velike potere u vranjskom srezu i samo u avgustu mesecu uspela da pohapsi skoro ceo Mesni komitet u Vranju. [217]
No, uprkos hapšenjima i progonima, komunisti u vranjskom okrugu uspeli su da organizuju Vranjski partizanski
215. Mirko Stojiljković: »Otpor naroda dela jugoistočne Srbije politici bugarske denacionalizacije 1941—1944», rukopis, str. 6—7.
216. A VII, fond Bugarska, k. 1, 3/11—1.
217. A VII, fond Bugarska, k. 1, 3/11 — 1.
95
odred, koji je 18. septembra otpočeo akcije protiv bugarskih okupatora. Za odmazdu, bugarske vojne vlasti odmah su streljale oko 30 mladića iz vranjskog sreza. [218]
Tako su otpočele prve borbe bugarske vojske protiv jedinica narodnooslobodilačkog pokreta na okupiranoj teritoriji, borbe koje će postajati sve žešći i trajati neprekidno tri i po godine.
Protiv ustanka srpskog naroda bugarska vojska nije dejstvovala samo na okupiranoj teritoriji, već je povremeno prelazila preko privremene granice na teren koji je bio pod nemačkom okupacijom. [219]
Od polovine novembra 1941. godine pa do kraja rata, nemački komandanti u Srbiji stalno angažuju bugarske trupe u borbama protiv snaga narodnooslobodilačkog pokreta na teritoriji južne Srbije. Ocenjujući da će dolazak bugarske vojske dići na noge celokupno srpsko stanovništvo, nemačke okupacione vlasti izdaju saopštenje da će bugarske jedinice samo obezbeđivati železničku prugu Niš—Leskovac i Niš—Pirot. Međutim, dva bugarska bataljona 6. etapnog puka i 2. motorizovani puk ojačan divizionom artiljerije, [220] koji su se već ovde nalazili, ubrzo dejstvuju u borbama protiv Kukavičkog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda. Napad delova bugarskog 2. motorizovanog puka u saradnji sa delovima nemačke 717. pešadijske divizije otpočeo je 27. novembra 1941. Pod pritiskom združenih snaga neprijatelja, Kukavički odred se povlači iz sela Vučja kraj Leskovca, a neprijateljska vojska pljačka i pali preko dve stotine domova i čini razna druga nasilja. [221]
U 1941. godini bugarska vojska je preduzela i napad na delove Vranjskog odreda, koji se još održavao na anektiranoj teritoriji. Pošto nisu uspeli da pređu granicu, borci Vranjskog odreda ulogorili su se u Sobinskoj šumi. Bugari su ih otkrili i napali u noći 20. decembra. U borbi je poginulo nekoliko partizana i zamenik komesara odreda. [222]
218. Dr Milivoje Perović, »Južna Srbjia u NOB«, Beograd 1961, str. 55.
219. Vojin Popović, n. č, str. 30—31.
220. Dr Dimitrije Kulić: »Bugarska okupacija 1941—1944«, Niš 1970, knj. I, str. 98—99.
221. V. Popović, n. č. str. 33; M. Perović, n. d. 115.
222. M. Perović, n. d, 56. U izveštaju Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora navodi se da je tada u Sobinskom polju streljano 9 partizana. (A VII, fond Bugarska, k. 4, 1/8—8).
96
5.2. Učešće bugarskog 1. okupacionog korpusa u suzbijanju narodnooslobodilačkog pokretai 1942. godine
Odmah pošto je zaposeo deo Srbije, bugarski 1. okupacioni korpus po naređenju nemačkog vojnoupravnog komandanta Srbije, generala Badera, otpočeo je prve akcije protiv narodnooslobodilačkog pokreta.
U to vreme položaj narodnooslobodilačkih odreda na ovoj teritoriji bio je dosta težak i zbog oštre zime, slabog naoružanja i otežanog snabdevanja, i zbog napora združenih neprijatelja da po svaku cenu unište partizanske odrede.
U istočnoj Srbiji dejstvovali su Timočki i Svrljiški narodnooslobodilački partizanski odred sa oko 500 boraca, a u južnoj Srbiji Rasinski, Toplički (od aprila 1942. Jastrebački), Leskovački, Jablanički, Ozrenski i Babički odred. Ukupno, odredi su imali oko 1.000 boraca. Uslovi za razvoj narodnooslobodilačkog pokreta bili su nešto povoljniji u južnoj nego u istočnoj Srbiji, mada su i tu bugarske i kvislinške jedinice uspele da nanesu dosta štete; tome je delimično pripomogla i slaba saradnja između odreda, nepostojanje čvrstih proleterskih jedinica i neobjedinjeno komandovanje. To su, uglavnom, bili razlozi zbog kojih je narodnooslobodilački pokret i na ovom terenu 1942. godine prolazio kroz kratkotrajnu krizu.
Prve borbe delova bugarskog 1. okupacionog korpusa protiv Babičkog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda vodile su se od 2. do 5. februara 1942. godine na Beljanici, kod Leskovca. Cilj neprijatelja bio je osvajanje slobodne teritorije koju je držao odred. Borbe su bile žestoke i obe strane imale su dosta gubitaka, dosta poginulih i zarobljenih. Komandant Babičkog odreda predlagao je Bugarima razmenu zarobljenika, ali do toga nije došlo jer su bugarski vojnici odmah pobili zarobljene partizane. [223]
U operaciju širih razmera, na prostoriji južno od Prokuplja, Leskovca i Kočana, bugarske trupe krenule su 11. i 12. februara. To je trebalo da bude prvi deo ofanzive protiv narodnooslobodilačkog pokreta u južnoj Srbiji. Drugi deo ofanzive bio je predviđen da se izvede u prostoru Niš—
223. M. Perović, n. d, 137—139; Hranislav Rakić: »KPJ Leskovačkog ratnog okruga 1942», Leskovački zbornik VII, 1967, str. 199—200.
97
—Bela Palanka—Vlasotince—Babička gora. [224] Zbog ove ofanzive u Niš je doputovao nemački vojnoupravni komandant Srbije, general Bader, i na sastanku 13. i 14. februara izdao naređenja komandantu bugarskog 1. okupacionog korpusa, generalu Asenu Nikolovu.
U okviru prvog dela ofanzive bugarski 13. pešadijski puk preduzeo je akcije protiv partizanskih snaga na teritoriji Pasjače i Vidojevice. Jedan bugarski bataljon nastupao je pravcem Prokuplje—Dobrotić—Beli kamen; drugi bataljon u pravcu Vlahovo—Žitorađa—Pasjača; treći — Drenovac—Čukovac—Granica. U toku noći između 13. i 14. februara sukobili su se u selu Bojniku delovi Jablaničkog odreda sa delovima bugarskog 13. puka i obe strane pretrpele su znatne gubitke. [225] Tri dana kasnije, 17. februara, jedinice ovog istog bugarskog puka vratile su se u Bojnik i počinile teške zločine: za odmazdu zbog pretrpljenih gubitaka, do temelja su spalili sela Bojnik i Dragovac, pohvatali sve što nije uspelo da izbegne — žene, decu, starce — i sve streljali — oko 400 seljana. Prvo muškarce, pred ženama i decom, a zatim žene i decu. . . [226]
Posle zločina u Bojniku, bugarski vojnici opkolili su sela Kosančić, Stubal, Belanovce i Petrovac i streljali još 150 seljaka.
U isto vreme, bugarski 14. pešadijski puk 17. divizije, zajedno sa kvislinškim snagama, napao je delove Topličkog odreda na Pasjači i Belom kamenu. Posle borbe u kojoj je bugarski puk imao 35 mrtvih i ranjenih, za odmazdu su spaljena sela na Pasjači i streljano i prognano oko 400 ljudi. [227]
Tih dana i delovi bugarske 17. pešadijske divizije iz Prokuplja vodili su borbu sa partizanima u okolini Prokuplja ne bi li otvorili sebi put u pravcu Kuršumlije i Blaca. Bugarske jedinice stigle su do sela Gornje Stražave i Berilja, ali su se pod pritiskom Topličkog odreda povukle.
224. Dnevni izveštaj vojnoupravnog komandanta Srbije od 11. IX 1942. A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.247/842.
225. V. Popović, n. č, 44; M. Perović, n. d, 134—5. Zbornik, tom I, knj. 3, dok. 65 i 127.
226. Ovaj podatak uzet je iz izveštaja vojnoupravnog komandanta Srbije od 23. II 1942. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.247/872—3). Inače, ostali koji su pisali o ovom zločinu navode znatno veću cifru: tako M. Perović, n. d. str. 135, navodi prema bugarskim podacima da je streljano 470 lica, a D. Kulić, n. d. str. 126. da je streljano čak 560 lica.
227. Zbornik, tom I, knj. 3, dok. 50.
98
Partizani su zarobili 17 bugarskih vojnika, objasnili im ciljeve narodnooslobodilačkog pokreta, razoružali i pustili. I pored takvog postupka bugarski vojnici su 20. februara kao odmazdu zbog jednog poginulog u borbi, streljali 35 seljaka iz sela Gornja Stražava. [228]
U drugoj polovini februara 1942. godine komanda bugarskog 1. okupacionog korpusa pripremila je napad na Babički odred i Nišavsku četu Svrljiškog odreda da bi proterale partizane sa slobodne teritorije Zaplanja — između Lužnice, Nišave i Južne Morave. U ovoj operaciji učestvovali su delovi bugarskog 13. pešadijskog puka iz Jablanice i Puste Reke, nekoliko jedinica 21. pešadijske divizije iz Niša i jedinice 50. puka 1. divizije iz Pirota. Plan komandanta korpusa, generala Nikolova, bio je da nastupa iz prostora Leskovca, Niša, Bele Palanke, Babušnice i Vlasotinaca, da zatvori krug oko Babičkog odreda i Nišavske čete i uništi ih na prostoru Babičke gore. Neprijatelj je vojne akcije započeo 22. februara iz prostora Bela Palanka—Ljuberađa. [229] U saradnji sa kvislinškim snagama, bugarske jedinice iz Bele Palanke napale su Nišavsku četu u rejonu Resnika i zauzele teritoriju Bele Vode—Ljuberađa; jedinice iz Leskovca napredovale su u pravcu Vlasotince—Lipovica—Beljanica i Orašec—Pečenjevci—Razgojna; jedinice iz Niša — prema Vlasotincima, a odatle prema Krčimiru. Posle žestoke borbe, četvorostruko brojnije bugarske jedinice prisilile su Babički i Svrljiški odred da uz velike gubitke napuste slobodnu teritoriju. Oba odreda uspela su da se izvuku iz obruča i 3. marta prebace na Suvu planinu, a bugarska vojska sa kvislinškim jedinicama ovladala je slobodnom teritorijom između Suve planine, Seličevice i Babičke gore. Narod iz područja koje je činilo slobodnu teritoriju podvrgnut je strahovitom teroru. Zarobljeno je oko sto boraca i preko pet stotina talaca; oni koji nisu streljani internirani su u Norvešku. [230]
228. Dokumenta Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, (A VII, fond Bugarska, k. 3, 2/3—227; D. Kulić, n. d. 159—160).
229. V. Popović, n. č. 49—50. Dnevni izveštaj vojnoupravnog komandanta Srbije od 23. II 1942. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.247/872—3).
230. Ivan Džina Gligorijevič: »Partizanski odredi istočne Srbije«, Beograd 1969, 179—180. Prema dokumentima Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora tada je iz zaplanjskog sreza internirano 94 čoveka, poslato u logor u Nišu 7, u bugarske logore 10 i streljan 21; popaljeno je 56 zgrada. (A VII, k. 3, 2/3—214).
99
Ove vojne akcije bugarska okupatorska vlast iskoristila je da sredinom marta pripoji anektiranoj teritoriji nekoliko sela u lužničkom i vlasotinačkom srezu, a krajem marta Bugari su prisvojili još desetinu sela i pomerili granicu anektiranog područja na zapad. Nekoliko dana kasnije nemački vojnoupravni komandant Srbije odobrio je da se lužnički srez pripoji Bugarskoj, a Srbiji vrati deo oko Čitluka i Jelovik Izvora. [231]
Posle borbi u Zaplanju bugarske trupe u sadejstvu sa kvislinškim jedinicama preduzele su novu akciju protiv delova Topličkog, Jablaničkog i Leskovačkog odreda. Bugarske jedinice posele su liniju Žitorođa—Studenica—Konjarnik—Dubovo—Kosančić sa zadatkom da spreče prebacivanje partizanskih odreda severno od reke Toplice. Jablanički odred razbijen je na manje grupe; jedna četa Leskovačkog odreda pretrpela je poraz kod Tulara, a druga kod Leskovca. Posle četvorodnevnih borbi desetkovani Jablanički i Leskovački odred prebacili su se iz sela Dobre Vode sa Rađana na Pasjaču i spojili sa delovima Topličkog odreda. [232]
Bugarska vojska nastavila je borbu protiv Pasjačke i Vidojevačke čete Topličkog odreda i u prvoj polovini aprila 1942. uspela da Pasjačku i Vidojevačku četu uništi: 9. aprila Pasjačku, a 12. aprila Vidojevačku. Jedinice bugarske 17. pešadijske divizije, koje su učestvovale u ovim borbama, opkolile su selo Jugovac u kome su predanila četiri partizana; Bugari su dva partizana zarobili a dva ubili. Zatim su pokupili sve muškarce preko 16 godina i odveli u Prokupije. Sutradan su partizane obesili, a seljake postreljali. [233]
Krajem aprila 1942. godine bugarske upravne i vojne vlasti pohvatale su i odvele u Bugarsku bivše aktivne oficire i podoficire Kraljevske jugoslovenske vojske, čak i one koji su pušteni iz nemačkog zarobljeništva. U drugom naletu pokupili su omladince iz đačkih klupa, obrazovali »radne jediice« i odveli u Jambol i na obalu Crnog mora. [234]
231. J. Popović, n. č. str. 51.
232. Zbornik, tom I, knj. 3, dok. 140, 143, 162.
233. Dokumenta Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora. (A VII, fond Bugarska, k. 3, 2/3—34).
234. Obaveštajni odsek SDS šefu kabineta Predsedništva Ministarskog saveta Bugarske 19. V 1942. (A VII, fond Bugarska, k. 3, 1/5—1).
100
Kako je vreme odmicalo, bugarski okupator je prema srpskom narodu bivao sve bezobzirniji. Zločini bugarske vojske počeli su da zabrinjavaju čak i nemačke predstavnike na teritoriji dodeljenoj Bugarskoj.
Početkom juna 1942. počela je smena bugarskih jedinica u Srbiji, uglavnom zbog organizacionih razloga bugarske armije, ali i zbog toga što su se dotadašnje jedinice toliko kompromitovale nasiljem i zločinima da je bilo razumno zameniti ih novim. No, broj bugarskih vojnika u Srbiji nije smanjen: korpus je i dalje brojao tri divizije, s tim što su došle dve nove, 7. i 9., i što je u 21. diviziji zamenjen komandni kadar. Smena je vršena postepeno i završena tek u julu mesecu.
U toku smenjivanja trupa, bugarske jedinice preduzele su akcije čiji je cilj bio uništenje partizanskih odreda na Jastrepcu, Svrljiškim planinama i Ozrenu. Prva akcija počela je 19. juna iz Blaca, Prokuplja, Kruševca i Zitkovca, odakle su delovi bugarskog 1. okupacionog korpusa, u saradnji sa kvislinškim jedinicama, izveli koncentričan napad protiv Jastrebačkog i Rasinskog odreda na Velikom i Malom Jastrepcu. Ovom operacijom rukovodio je lično komandant korpusa, general Nikolov. Obuhvatajući Jastrebac, bugarski vojnici su uz put pretraživali sela, sazivali zborove, pretili narodu i odvodili sve one na koje su posumnjali da sarađuju sa narodnooslobodilačkim pokretom. Stradali su seljaci iz Male Plane, Bresničića, Končića, iz Velike Plane, Zdravinja, Gornje i Donje Bresnice i Gornje Jošanice — oko 200 talaca. Seljacima su naredili da ponesu sekire, vile, motike, pa su ih tako fotografisali da bi, ako zatreba, imali opravdanje da su pohvatali samo one buntovne!
Partizani Rasinskog i Jastrebačkog odreda trudili su se da izbegnu frontalnu borbu, te su bugarske jedinice sa severa i sa juga bez većeg otpora 21. juna izbile na vrh Jastrepca. Dan kasnije, nezadovoljni ishodom vojne akcije, bugarski vojnici počeli su da streljaju seljake — pobili su preko 140 seljaka, a ostale oterali u Kruševac. [235]
Čim je ova akcija završena, preduzeta je druga protiv Svrljiškog i Ozrenskog odreda. Jer, naređenje Feldkomandanture 809 u Nišu bilo je izričito: odmah produžiti gonjenje
235. Dokumenta Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora, (A VII fond Bugarska, k. 3, 4/3—8).
101
partizana! [236] Plan neprijatelja sastojao se u sledečem: slabije bugarske snage posedale su levu obalu Nišave da bi spreoile prodor dva narodnooslobodilačka odreda sa Svrljiških planina i Ozrena prema Suvoj planini; jače bugarske jedinice frontalnim napadom preko Knjaževca, Soko Banje i Niša opkolile su teritoriju na kojoj su se nalazili partizanski odredi, a granične bugarske jedinice posele su demarkacionu liniju Kalna—Bela Palanka da bi sprečile eventualni prodor partizana preko Stare planine na bugarsku teritoriju. U tom stegnutom obruču trebalo je uništiti oba partizanska odreda. Ali, i partizanima je bila jasna taktika neprijatelja. Zato su se podelili u manje grupe i izvukli iz obruča. Posle ove neuspele vojne akcije bugarski okupator i na ovom terenu čini teške zločine. Vojnici bugarske 21. divizije i 50. puka 1. divizije iz Pirota popalili su kuće, pobili seljake, silovali žene, pljačkali. Teror je bio takvih razmera da su čak i kvislinški sreski i okružni načelnici morali da priznaju da »akcija bugarskih trupa u srezovima Svrljiga i Knjaževca započeta 25. juna predstavlja jedan izuzetno težak slučaj uništavanja ljudi i imovine«. [237]
Zbog odlaska starih i dolaska novih trupa, i zbog izvođenja Aćimovićeve ofanzive, [238] bugarske jedinice nisu bile u situaciji da u leto 1942. preduzmu neku veću akciju protiv narodnooslobodilačkih odreda. Zato se njihova aktivnost ograničila na pljačku srpskog naroda. Samo moravski okrug sa sedištem u Ćupriji, na primer, morao je bugarskoj vojsci za nešto više od mesec dana da isporuči 1,726.000 kg sena, isto toliko slame i oko 15.000 kg povrća svake nedelje. [239] Jasnije rečeno, srpski narod je bio prinuđen da izdržava bugarske trupe, iako je nemačka komanda u Srbiji odredila da se one snabdevaju iz Bugarske. Očekivalo se da će barem nove bugarske jedinice čovečnije postupati prema stanovništvu, ali se ta očekivanja nisu ispunila. I one su počinile niz zločina. Bugarsku okupatorsku vojsku nisu mogli obuzdati čak ni neki predstavnici nemačke okupacione sile, koji su smatrali da držanje bugarskih
236. A VII, Mikroteka, Minhen 6/804.
237. Zbornik, tom I, knj. 3, dok. 192, 195, 197. i 202.
238. Ofanziva dobila ime po komandantu ovih operacija i ministru unutrašnjih poslova kvislinške vlade.
239. Citira V. Popović, n. č. VIG, br. 4, str. 58.
102
trupa predstavlja »jedno teško opterećenje za Feldkomandanturu u Nišu«. [240]
U drugoj polovini 1942. položaj narodnooslobodilačkog pokreta na teritoriji na kojoj su se nalazile bugarske trupe nešto se poboljšao. U istočnoj Srbiji dejstvovao je Timočki odred, u južnoj Jastrebački i Rasinski, a sasvim na jugu Leskovački, Jablanički i Crnotravski.
Bugarski vojnici čuvaju žene taoce pred streljanje. Srbija 1942.
Bez obzira na sve teškoće i privremenu krizu kroz koju je Komunistička partija Jugoslavije prolazila u toku 1942. godine, u Srbiji se uspešno prilagodila teškim uslovima rada, uspela da delimično stabilizuje partijske redove, ojača partizanske odrede i narodnu vlast. U izvesnom smislu, 1942. godine bila je prelomna za narodnooslobodilački pokret u Srbiji: jake neprijateljske snage i pored dobro organizovanih vojnih poduhvata nisu uspele ni da uguše ustanak
240. Izjava Georga Kisela, (A VII, NA, 27—5/38) — prevod).
103
ni da razbiju Partiju. Naprotiv, u tim okršajima narodnooslobodilački pokret je ojačao, još čvršće se povezao sa narodom; s druge strane, nemačkim i bugarskim okupatorima bilo je jasno da je upravo Komunistička partija Jugoslavije »motor koji pokreće čitav otpor i borbu naroda protiv okupatora«, pa su ulagali maksimum napora da unište i partijske organizacije i odrede.
Prva veća akcija bugarskih trupa u jesen 1942. godine bila je ona koju je preduzeo 36. pešadijski puk zajedno sa delovima nemačke SS divizije »Princ Eugen« u selu Krivoj Reci na Kopaoniku. Bugarski puk je nadirao od Brusa i Aleksandrovca. Selo je opkoljeno 11. oktobra, a 12. oktobra počeo je pogrom muškaraca, žena i dece. Samo toga dana pobijeno je oko 320 ljudi i spaljeno preko 100 domova. [241]
Istog dana bugarske jedinice iz Prokuplja i Niša preduzele su napad na Jastrebački odred, koji je uspeo da izbegne opkoljavanje i prebaci na planinu Pasjaču. Pošto su im izmakli partizani, bugarski vojnici su spalili sve partizanske kuće u selima Lepaji i Baličevcu, a seljake oterali u logor.
Početkom novembra, delovi 1. okupacionog korpusa, i kvislinške jedinice, napali su Leskovački odred na planini Kukavici. U toku dvodnevnih borbi odred je bio prinuđen da se podeli na dva dela: jedan deo se prebacio u Crnu Travu, a drugi je ostao na planini Kukavici. Istovremeno, bugarska vojska u saradnji sa kvislinzima preduzela je akciju protiv Jablaničko-pasjačkog i Jastrebačkog odreda u Toplici i Jablanici. Oštre borbe vođene su sve do 20. novembra kod Dedinca, Trnovog Laza i Tovrljana kod Prokuplja. Pošto nije uspeo da uništi odrede, neprijatelj se povukao sa terena u svoje garnizone. [242]
U decembru 1942. bugarske jedinice druge smene počinile su nekoliko zločina. Noću između 21. i 22. decembra delovi 1. pešadijske divizije iz Niša došli su u dobrički srez radi odmazde nad onim selima kroz koja su prolazili partizanski odredi i u njima noćivali. Čim je svanulo pohvatani su svi muškarci u selu Devči i streljani u zaseoku Čubure;
241. Saopštenja Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora, br. 7—33; opširnije o tome zločinu AIRPS, »Hronika Krive Reke«, str, 30—46; D. Kulić, n. d. 187, 193—5.
242. A VII, Mikroteka NAV-N-T-501, F.254/436.
104
istog dana blokirano je selo Lepaja: pohvatane seljake bugarski vojnici poveli su sa sobom u pravcu Baličevca i u jednom potoku streljali. One nesretnike koji su čudom još živeli, dotukli su bajonetima. Slično se dogodilo i u Krajkovcu; ljude su zatvorili u školu, mučili i na kraju pobili. [243] Vojnici bugarske 9. divizije iz Ćuprije pohapsili su 120 seljaka u okolini Ražnja i oko 40 građana iz Paraćina . . .
Krajem decembra 1942. bugarske jedinice blokirale su sela Krčimir, Kaonik, Lomnicu, Veliki Šiljegovac i Petinu, uhvatili 33 seljaka i na Cerovačkom mostu na Zapadnoj Moravi kod sela Trubareva, pobili i pobacali u jednu zapuštenu krečanu. Taj zločin otkriven je tek u proleće 1943. godine. [244]
5.3. Borbe i zločini bugarske vojske u toku 1943. godine
Početkom 1943. godine narodnooslobodilački pokret u Srbiji bio je u usponu. U svim krajevima, izuzev jednog malog dela zapadne Srbije, dejstvovali su partizanski odredi: u zapadnoj Srbiji i Šumadiji — Valjevski, Ćačanski i Kosmajski odred, od kojih je u junu 1943. formiran Šumadijski bataljon; u istočnoj Srbiji malobrojni Timočki odred prerastao je polovinom godine u Timočki bataljon; u južnoj Srbiji narodnooslobodilački pokret je bio najrazvijeniji — dejstvovali su Rasinski, Jastrebački, Jablaničko-pasjački, Leskovački i Crnotravski odred (od ovih odreda početkom februara 1943. formirana su dva jača partizanska odreda — 1. i 2. južnomoravski; samo je Rasinski ostao da dejstvuje samostalno). Ukupna jačina ovih odreda bila je oko 1.200 boraca.
Bolje organizovane narodnooslobodilačke snage na jugu Srbije vodile su tokom zime 1943. godine česte i ogorčene borbe protiv bugarskih jedinica. Za odmazdu, bugarski vojnici činili su zločine nad narodom: paljevine, pljačke, silovanja, mučenja, ubijanja — to su bile uobičajene mere bugarske vojske posle svake vojne akcije. [245]
243. Dokumenta Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora (A VII, fond Bugarska, k. 3, 2/3—82—92).
244. Isto, k. 6, neregistrovano; D. Kulić, n. d. 179—180.
245. Zbornik, tom I, knj. 5, str. 440.
105
Osnovni cilj bugarskih dejstava bio je uništenje tek formiranih južnomoravskih odreda. Dve ojačane bugarske »lovne rote« (poterne čete), zajedno sa nemačkim jedinicama i Srpskom državnom stražom, [*] preduzele su napad na 1. južnomoravski odred na planini Radan, no odred je uspeo da razbije združenog neprijatelja i nanese mu znatne gubitke. Ogorčen ovim porazom, komandant bugarske 7. pešadijske divizije naredio je da se blokiraju jablanički i delovi dobričkog i prokupačkog sreza i da se uništi 1. južnomoravski odred. Pre nego što je 7. divizija zatvorila obruč, jedan deo 1. južnomoravskog odreda prebacio se na planinu Kukavicu, a drugi deo na Mali i Veliki Jastrebac. Kad nije uspeo da uništi odred, bugarski komandant je naredio da se selo Gajtan spali, a stanovništvo pobije i protera. Do 20. marta bugarski vojnici u srezu jablaničkom spalili su 635 domova, a streljali i pohapsili blizu 800 ljudi. [246]
Vojnici te iste 7. divizije, spalili su 22. marta 300 domova u opštini Predejane. Dan kasnije, bugarska vojska i Granična straža došle su u opštinu jastrebačku (Vladičin Han), sazvali zbor seljaka, izdvojili oko 200 talaca, odveli na Jelovu glavu i streljali, istoga dana spalili su dva naselja jastrebačke opštine, 368 domova, a u opštini Predejane streljali oko stotinu ljudi. [247]
U toku marta 1943. izvršena je smena bugarskih jedinica. Na mesto 21, 9. i 7. došle su 22, 24. i 27. pešadijska divizija. I ove su jedinice, kao i u prethodne dve smene, vodile ogorčenu borbu protiv narodnooslobodilačkog pokreta i Komunističke partije Jugoslavije, i činile teške zločine nad stanovništvom. Primera ima bezbroj, po svireposti i okrutnosti sve nalik jedan drugom . . . [248] Ali, sav taj strahoviti pritisak bugarske vojne sile i terora kao da je jačao snagu narodnooslobodilačkog pokreta, jačao a ne gušio otpor u narodu, množio redove boraca narodnooslobodilačkih odreda.
*. Kvislinška oružana formacija stvorena 3. III 1942. od bivše žandarmerije i policije Nedićeve vlade. Delila se na Graničnu, Gradsku i Poljsku stražu.
246. Dokumenta Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora (A VII, fond Bugarska, k. 3, 2/3—157).
247. Isto, k. 4, 4/2—3—9.
248. V. Popović, n. č. VIG, br. 4, str. 52.
106
Naredba nemačkog komandanta za Srbiju od 20. maja 1943. Feldkomandanturi 809 u Nišu da se strelja 50 komunista zbog ubistva jednog bugarskog vojnika.
107
Ogromne teškoće bugarskim trupama pričinjavao je 2. južnomoravski odred koji je dejstvovao duž pruge Niš— —Skoplje i nanosio znatne gubitke okupatoru. Posle nekoliko uspešnih akcija ovog odreda, komanda bugarskog 1. okupacionog korpusa odlučila je da uz pomoć policije sofijske i skopske oblasti pretraži teren i razbije 2. južnomoravski odred. [249] Najoštrije borbe vođene su krajem aprila u Crnoj Travi. Bugarski vojnici, uz podršku četiri aviona, nadirali su iz pet pravaca: Darkovca, Vlasine, Crvenog Brega, Stremim i rovaca i Trna. Da bi se izvukao iz okruženja, odred se podelio u nekoliko grupa i uz žestoke borbe probio iz obruča. I Bugari i partizani imali su velike gubitke. [250]
Nekoliko napada bugarskih jedinica izdržao je i 1. južnomoravski odred. Početkom maja delovi bugarske 27. pešadijske divizije okružile su 3. bataljon na planini Jastrepcu i 2. bataljon p.D planini Radanu, ali oba bataljona uspela su da se izvuku iz okruženja. Za odmazdu zbog poginulih vojnika u ovim borbama, neprijatelji su u Nišu streljali 200 talaca. [251]
Dejstva protiv najjačih partizanskih jedinica u južnoj Srbiji nastavljaju se nesmanjenom žestinom. Polovinom jula 1943. neprijatelj preduzima operacije većih razmera na teritoriji Crne trave i Lužnice. Bugarske jedinice kretale su se iz pravca Pirota i Trna: 50. pešadijski puk, 3. bataljon, 5. pešadijski puk i policijske snage iz Pirota i Babušnice nadirale su preko Ljuberađe—Dobrovišta—Tegošnice i preko Strelca — Radosinja — Jabukovika; jedinice 1. pešadijskog i 5. konjičkog puka iz rejona Trna nastupale su preko Kalne u pravcu Crne Trave; bugarske posade iz okolnih mesta zaposele su raskrsnice kako bi onemogućile manevre partizanskih jedinica, Ali, i pored sve te strategije, narodnooslobodilačke snage koje su se zatekle u Crnoj Travi veštim manevrima izbegle su opkoljavanje . . .
U toku jula 1943. bugarske jedinice preduzele su ofanzivu i na slobodnu teritoriju Pčinja—Kozjak, na kojoj se nalazio 2. južnomoravski odred. Neprijatelj je krenuo u napad: iz Ćustendila 13. pešadijski puk, iz Krive Palanke jedan bataljon, iz Skoplja 51. pešadijski puk, iz Vranja 52.
249. Izjava Asena Bogdanova (A VII, SU Skopje, F.10/44).
250. Zbornik, tom I, knj. 5, str. 174—175; AIRPS, MG OK Vranje 35.
251. Zbornik, tom I, knj. 3, str. 187, 461.
108
pomoćni puk i jedinice iz Bujanovca, Vladičinog Hana i Surdulice. Ofanziva je trajala nekoliko dana i opet se završila neuspehom. . . [252]
Početkom avgusta bugarska 24. pešadijska divizija započela je u Šumadiji akciju protiv Šumadijskog bataljona, te Kosmajskog i čačanskog odreda, koji su se okupili na Bukulji radi savetovanja o daljim dejstvima. Bugarske jedinice iz Aranđelovca pokušale su 8. avgusta 1943. da ih opkole i unište, ali partizani su se na vreme izvukli, izbegli opkoljavanje i napali bugarsku kolonu kod sela Vrbice. . . [253]
Jedinice bugarske 24. pešadijske divizije došle su polovinom avgusta kao kaznena ekspedicija u selo Oštru kod čačka da osvete jednog ubijenog bugarskog vojnika, pregazile skoro celo Dragačevo, popalile preko 200 kuća, pobile i pohvatale sve što nije izbegio. [254]
Težak zločin počinili su bugarski vojnici zajedno sa nemačkom policijom južno od Arilja: zbog 18 zarobljenih bugarskih i 2 nemačka vojnika iz granične ispostave kod Ivanjice, pobili su 372 seljaka, 351 uhapsili, a 460 kuća spalili.
Za ovako savesno i uporno istrebljivanje »tih buntovnih Srba«, bugarske okupacione trupe dobile su posebnu pohvalu i priznanje nemačkog vojnoupravnog komandanta za Srbiju, generala Badera, prilikom njegovog odlaska na novu dužnost, avgusta 1943. [255] Ni za vreme Baderovog naslednika, generala Felbera, nije došlo do nekih bitnijih promena u držanju bugarskih okupacionih trupa ni prema snagama narodnooslobodilačkog pokreta, ni prema srpskom narodu. Istom žestinom nastavljaju vojna dejstva, istom okrutnošću sprovode odmazde nad narodom. Kaznene ekspedncije, mučenja, streljanja, teror. . . Pilića, Ribari, Bajina Bašta, Užice, čačak, Brzohode, Šljivar, Pirot, Bela Palanka... Sela, gradovi, gradovi, sela... Teror i nasilje pritisnuli Srbiju. . .
252. M. Perović, n. d. str. 300—301.
253. Zbornik, tom 1, knj. S, dok. 85, 100; A VII, k. 51, 39/9.
254. V. Popović, n. č. 58; Dokumenta Državne komisije za utvrđivanje zločina (A VII, fond Bugarska, k. 3, 2/3—195).
255. A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.253/113, 116, 120 i F.254/64.
109
Polovinom oktobra 1943. bugarska policija zajedno sa bugarskom vojskom pripremila je veliku operaciju protiv 2. južnomoravskog odreda u rejonu sela Kalna, Crvena Jabuka, Rakov Dol, Radosin i Preslop. Odred je otkriven u selu Rakov Dol. Bugarski vojnici su ga opkolili i tukli iz svih oružja, ali zahvaljujući smelom manevru odred je uspec da se povuče. Ogorčen zbog neuspeha, komandant operacije, Kočo Stojanov, naredio je da se spale sva sela na tom području i da se pohvataju svi muškarci ispod 50 godina i pošalju na prinudan rad u Bugarsku. Dan kasnije, 26. oktobra, naredba je izvršena. [256]
Čitavu jesen 1943. bugarske trupe sledile su svoj osnovni cilj: uništenje partizanskih jedinica u Srbiji. Do sukoba između 1. južnomoravske brigade i ojačanog bugarskog bataljona 122. puka 27. pešadijske divizije došlo je 18. oktobra kod sela Kosmače, blizu Kuršumlije. U višečasovnoj borbi Bugari su imali znatne gubitke i bili prisiljeni da se u neredu povuku prema Kuršumliji. Bugarske jedinice koje su kasnije pristigle kao pojačanje, za odmazdu su spalile selo Kosmaču. [257] Između sela Bogojevca i Runjkovca na putu Lebane—Medveđa ponovo su se sukobile jedinice 1. južnomoravske brigade i bugarskog 3. bataljona 67. puka. Ovaj bugarski bataljon dobio je zadatak da zajedno sa jednim vodom nemačkih vojnika prikupi izginule Nemce kod Medvede. Tu su ih iznenadili partizani. Borba je trajala nekoliko časova. Ni ovoga puta bugarske jedinice nisu propustile da popale i opljačkaju okolna sela.
* * *
Bugarski okupator je preko svoje vojne obaveštajne službe pokušavao da se ubaci u redove Komunističke partije Jugoslavije i otkrije punktove narodnooslobodilačkog pokreta u gradovima. To mu je u nekoliko slučajeva i uspelo: polovinom februara 1943. godine bugarski policijski agenti uspeli su da pohapse članove partijske organizacije u Leskovcu; nekoliko dana kasnije, 28. februara, provaljena je organizacija u Grdelici. I jedna i druga provala bile su posledica ubacivanja bugarskih agenata u partijsku organizaciju Niša: predstavljajući se kao simpatizeri narodnooslobodilačkog pokreta, bugarski agenti su još novembra
256. Slavčo Trnski: »Neotdavna«, Sofija 1957, str. 326—327.
257. Zbornik, tom I, knj. 5, 375, 326—329.
110
1942. uspeli da dođu u vezu sa jednim članom Mesnog komiteta KPJ u Nišu i otkriju glavne partijske veze i punktove, a onda pohapse članove Mesnog komiteta. [258]
Ohrabrena ovim uspehom, bugarska obaveštajna služba nastavila je borbu protiv partijskih organizacija, jezgra pokreta otpora. Početkom 1943. dva bugarska oficira i jedan podoficir uspeli su da se u Kruševcu eksponiraju kao simpatizeri borbe koju je vodio srpski narod. Kad su se detaljno upoznali sa načinom rada i vezama narodnooslobodilačkog pokreta, pozvali su vod vojne obaveštajne službe iz Niša i pohapsili saradnike pokreta koji su pod mukama otkrili članove partijske organizacije. Onda su usiedili hapšenja i progoni. Istragom je rukovodio lično kapetan Aleksandar Dočev, šef vojnoobaveštajne službe 1. okupacionog korpusa. Istraga je svedena na užasna mučenja, prebijanja, batinjanja, pečenje živih ljudi. . . [259]
Ali, narodnooslobodilački pokret i dalje je jačao. . .
5.4. Borbe 1. okupacionog korpusa na granici i izvan Srbije
Vojni komandanti fašističke Bugarske nisu se zadovoljili samo učešćem bugarskih trupa u okupaciji Srbije i gušenjem narodnooslobodilačkog pokreta, nego su imali i dalekosežnijih ambicija. Kada je nemačka Vrhovna komanda preko komandanta svih nemačkih trupa u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, generala Litersa, u maju 1943. pripremala odlučujuću bitku protiv glavne operativne grupe Vrhovnog štaba narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije na Sutjesci, tražila je na sve strane što više trupa da bi lakše uništila glavninu snaga narodnooslobodilačkog pokreta. U pregovorima između nemačkog komandanta Jugoistoka, Lera, i bugarskog ministra vojske, Mihova, dogovoreno je da i bugarske trupe mogu biti upotrebljene
258. Dragoljub Dejanović, Dragoslav Zivković, Miroslav Milovanović, Đorđe Stamenković: »Niš u vihoru oslobodilačkog rata«, Novi Sad 1968, str. 389—390.
259. Dokumenta Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora (A VII, fond Bugarska, k. 6, neregistrovano; M. Perović, n. d. 264—265; V. Popović, n. č. 45; D. Kulić, n. d. str. 180—181).
111
u Crnoj Gori, o čemu je Ler odmah obavestio vojnpupravnog komandanta Srbije, generala Badera.
Sa komandantom bugarskog 1. okupacionog korpusa dogovoreno je da pošalje jednu pukovsku grupu. Bio je to, u stvari, ojačan 61. pešadijski puk 24. divizije. Kad je ovaj bugarski puk u drugoj polovini maja stigao u varošicu Žabljak u Crnoj Gori, prva akcija koju je preduzeo bila je postavljanje pukovske zastave na najvišem vrhu Durmitora, Ćirovoj pećini. Druga akcija je bila pretraživanje okolnih sela. U selu Paležu, u neposrednoj blizini Žabljaka, bugarski vojnici uhvatili su 18 starijih seljaka i streljali ih na jednom proplanku. Posle zločina, kao i obično, sela su pljačkana i paljena. Inače, uloga ovog bugarskog puka u operaciji »Švarc« nije dovoljno rasvetljena. Zna se pouzdano da se puk borio na Sutjesci u okviru grupe »Ludviger« koja se prikupila na prostoriji Brodarevo—Prijepolje i započela napad 20. maja preko Kovrena na Đurđevića Tari. [260] Bugarski puk zadržao se u Crnoj Gori oko mesec dana. U pregovorima koji su vođeni 18. juna između predstavnika nemačke Vrhovne komande i bugarskog ministra rata, Bugari su postavili pitanje šta da se radi sa ovim jedinicama. Nemci su odgovorili da su one izvršile svoj zadatak i da treba da se vrate u Srbiju.
* * *
Bugarske jedinice 1. okupacionog korpusa odigrale su značajnu ulogu u obezbeđivanju zapadnih granica nemačke okupacione zone u Srbiji, odnosno u sprečavanju prelaska partizanskih jedinica iz Bosne u Srbiju. Na tim zadacima naročito je bila angažovana bugarska 24. pešadijska divizija.
Ali, kao što je Srbija za okupatora bila važno strategijsko uporište, tako je i za narodnooslobodilački pokret, što se rat bližio kraju, imala sve veći značaj, jer je upravo na teritoriji Srbije trebalo razbiti još uvek snažne kontrarevolucioname snage četnika Draže Mihailovića i kvislinške vlade Milana Nedića. Ovo je imao u vidu i vrhovni komandant narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije Josip Broz Tito kada je avgusta 1943. naredio
260. Fabijan Trgo: »Četvrta i Peta neprijateljska ofanziva«, Beograd 1968, str. 62; A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.250/235.
112
da 2. proleterska divizija krene u Sandžak i Crnu Goru i tu se pripremi za prelaz u Srbiju. Po Titovom naređenju 2. proleterskoj diviziji pridružila se 5. krajiška divizija koja je do 26. oktobra izbila na granicu Srbije kod Višegrada, Rudog i Dobruna. Početkom novembra 4. krajiška brigada 5. divizije izbila je na Palisad na Zlatiboru; 3. novembra uveče napala je dve bugarske čete, nanela im osetne gubitke, ali nije mogla da zauzme utvrđenje. Tri dana kasnije, 2. proleterska brigada sa tri bataljona napala je bugarsku jedinicu u Ljubišu kod Čajetine, potisla je na novi položaj, a sutradan se povukla ka Borovoj glavi.
Za to vreme 5. krajiška divizija nalazila se u Semegnjevu i odatle napadala 3. bataljon bugarskog 63. pešadijskog puka u Kremni. Jedinice 5. krajiške divizije uspele su 18. novembra da potisnu bugarski bataljon, koji se povukao u Biosku. Nemački komandant u Užicu odmah je naredio da se po svaku cenu povrati Kremna, što je Bugarima pošlo za rukom. Međutim, 19. novembra Kremna je ponovo prešla u ruke narodnooslobodilačke vojske, a 20. novembra opet bila u rukama Bugara. Uporedo sa borbama za Kremnu, protiv 2. i 5. divizije narodnooslobodilačke vojske bugarska 24. divizija vodila je borbe kod Bajine Bašte, Mokre Gore, Šljivovice i Čajetine. Nemci nisu bili zadovoljni borbenom spremnošću ove bugarske divizije, pa su zatražili od Asena Nikolova da starije vojnike zameni mlađim, borbenijim vojnicima. Nikolov je odmah sproveo zahtev Nemaca. [261]
Da bi sprečio prodor jedinica narodnoslobodilačke vojske u Srbiju, komandant Jugoistoka, Felber, odlučio je da izvrši kontranapad i da što pre ovlada slobodnim teritorijama u istočnoj Bosni i Sandžaku, koje su služile kao baza partizanima za prodor u Srbiju. Ta operacija vođena je pod nazivom »Kugelblic« i trajala je mesec dana. U njoj je učestvovala i bugarska 24. divizija ojačana sa po jednim bataljonom 22. i 25. divizije. Posle pregrupisavanja snaga, 24. divizija nastupila je prema Sandžaku na širokom frontu od Višegrada do Jasenova kod Ivanjice; njene glavne snage nalazile su se u prostoru Tikve nedaleko od Nove
261. Zbornik, tom I, knj. 5, str. 363—4; Vojni zapovednik Jugoistoka vrhovnom komandantu Jugoistoka 24. XI 1943. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-311, F.188/60 i T.313, F.485/124, 130).
113
Varoši. Sa desnog krila, iz Bajine Bašte, nastupala su tri bataljona, jedan iz Kremne i jedan iz prostora Višegrad — Dobrun; na levom krilu nastupao je jedan bataljon na liniji Jasenovo-—Bukovica planina. Granica između bugarske 24. divizije i nemačke 1. brdske divizije vodila je između Višegrada i Vratara. Bugarske jedinice do 10. decembra dospele su do linije Bajina Bašta—Derventa, Stolac, Stari Brod na Drini; južno krilo ove divizije nalazilo se na liniji Čajetina—Jablanica. Akcija bugarskih trupa bila je završena oko 20. decembra; tada je naređeno da se jedinice dovedene kao pojačanje iz ostalih divizija vrate u svoj sastav; po jedan ojačan bataljon ostavljen je u Bajinoj Bašti, Mokroj Gori, Čajetini, Ljubišu, Arilju i Ivanjici sa zadatkom da spreče prodor »crvenih snaga«. [262] Ali, i ova operacija nemačkih, bugarskih i četničkih snaga bila je bezuspešna, jer nije ostvarila glavni zadatak: nije uspela da razbije glavninu jedinica narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.
Još u toku izvođenja ove operacije, komandant Jugoistoka naredio je da se neutrališu jedinice narodnooslobodilačke vojske u južnoj Srbiji i Šumadiji. Glavni zadatak neprijateljskih snaga, u čijem se okviru borio bugarski 1. okupacioni korpus, bio je da onemoguće jedinicama narodnooslobodilačke vojske iz Srbije spajanje sa 2. i 5. krajiškom divizijom. Operacija »Erih«, kojom je komandovao šef nemačke policije i službe bezbednosti viši SS vođa August Majsner, a u kojoj su učestvovale i bugarske snage, pretrpela je neuspeh, jer su 1. šumadijska i 1. južnomoravska brigada uspele da se probiju u Sandžak i povežu sa jakim snagama narodnooslobodilačke vojske.
262. Izveštaj komandanta Jugoistoka 20. XII 1943. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501 F.266/701).
114
5.5. Akcije bugarske vojske u zimu i proleće 1944. godine
Pobede snaga antifašističke koalicije u toku 1943. godine bile su prelomne za dalji razvoj toka drugog svetskog rata. Jedna od veoma važnih posledica ovih pobeda bila je razbuktavanje oslobodilačkih pokreta u skoro svim zemljama koje je okupirala nacistička Nemačka. Naročito značajne uspehe u borbi protiv nemačkih trupa postigle su jedinice narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, zašta su dobile javno priznanje svih članica antifašističke koalicije.
Celokupna vojnopolitička situacija u svetu, i u Jugoslaviji, povoljno je delovala i na dalji razvoj narodnooslobodilačkog pokreta u Srbiji. Ali, za narodnooslobodilački pokret i ceo srpski narod situacija je još uvek bila teška, jer su se na zajedničkoj platformi okupili svi neprijatelji narodnooslobodilačkog pokreta — ne samo nemačka i bugarska vojska i policija, nego i domaći izdajnici: Srpska državna straža, Dobrovoljački korpus i četnici Draže Mihailovića. Odnos snaga još uvek je bio nesrazmerno veliki u korist okupatora i njihovih saradnika. Samo snage bugarske vojske u Srbiji bile su znatno brojnije od snaga narodnooslobodilačke vojske.
Koristeći nadmoćnost u ljudstvu i tehničkim sredstvima, bugarske trupe su krajem decembra 1943. preduzele ofanzivu protiv 2. južnomoravskog i 1. kumanovskog bataljona »Jordan Nikolov - Orce«, na levoj obali Morave, s ciljem da ih potisnu u dolinu Morave i tu unište. Za ostvarenje ovog cilja, bugarska komanda odredila je osam pešadijskih
115
bataljona, jedan vojnopolicijski eskadron, jedan lovački bataljon i jedan konjički puk, deset oklopnih automobila i jedan združeni odred. Ali, jedinice narodnooslobodilačke vojske taktički su izbegavale veće sukobe s neprijateljem. U oštroj borbi 3. januara Kosovski bataljon i 4. bataljon 2. južnomoravskog odreda između Srpske čuke i Besne kobile kod Vranja odbili su napad bugarskih vojnika. [263] Kao odmazdu, bugarski vojnici su 7. januara opljačkali nekoliko sela, streljali oko 30 seljaka, a 300 internirali u Bugarsku na prinudni rad.
Dok se bugarski okupator u južnoj Srbiji borio da uništi jedinice narodnooslobodilačke vojske, u zapadnoj Srbiji, kao što je rečeno, ulagao je napore da osujeti prodor jakih narodnooslobodilačkih snaga iz Sandžaka u Srbiju. Polovinom januara 1944. vodila se oštra borba kod sela Katića, u kojoj su obe strane pretrpele znatne gubitke; posle ovih borbi delovi 2. proleterske brigade povukli su se prema Sandžaku. [264]
Krajem januara 1944. trupe bugarskog 1. okupacionog korpusa iz Leskovca, Lebana, Kuršumlije i Prokuplja, zajedno sa Srpskom državnom stražom, preduzele su koncentričan napad na 4. južnomoravsku brigadu, 1. južnomoravski odred i komande mesta na oslobođenoj teritoriji Puste Reke, Jablanice i delova Toplice. Posle oštrih borbi kod sela Turjana, Savinca i Ivanja, jedinice narodnooslobodilačke vojske bile su prinuđene da se prebace na planinu Kukavicu. [265] Kao i uvek do tada, posle borbe usledila je odmazda. Vojnici bugarske kaznene ekspedicije iz Prokuplja, Blaca i Velike Plane, pregazili su sela Gornju, Donju, Malu i Veliku Dragušu, Pretežane, Lazarevac, Donju Svraču i Međuhane, pohvatali oko 130 seljaka i streljali ih u Velikoj Plani. [266]
Neprijatelj se nije zadovoljio ovom akcijom, jer su se jedinice narodnooslobodilačke vojske i partizanski odredi ponovo vratile na teren Toplice. Zatišje nije dugo trajalo: 10. februara kod Bačinca blizu Prokuplja sukobili su se 3.
263. Zbornik, tom I, knj. 7, dok. 11.
264. Zbornik, tom I, knj. 7, dok. 64 , 67, 87.
265. Zbornik, tom I, knj. 7, dok. 30.
266. Dokumenta Državne komisije za utvrđivanje zločina, (A VII, fond Bugarska, k. 3, 2/3—41).
116
južnomoravska brigada i 2. bataljon bugarskog 123. pešadijskog puka ojačan artiljerijom i minobacačima. Napad je podržavala i bugarska avijacija. Sledeću borbu protiv bugarskih jedinica, 3. južnomoravska brigada, zajedno sa Timočkim i Ozrenskim odredom, vodila je kod Džigolja (Prokuplje) 23. februara. [267]
Sve akcije bugarske vojske u južnoj i istočnoj Srbiji u februaru 1944. vođene su pod šifrom »Bura«. Još u toku maja 1943. nemački vojnoupravni komandant Srbije naredio je da se pripreme spiskovi ljudi u Srbiji koje treba
Posle vojnih dejstava — odmazda.
pohapsiti u slučaju iskrcavanja saveznika ili opšteg ustanka. Hapšenje je trebalo da počne čim se da lozinka »Bura«. Komandama bugarskih jedinica lozinka je data tek u februaru 1944. Akcijom je rukovodio komandant bugarske 27. pešadijske divizije, koji je imao naređenje da u zoni dejstva sve jatake partizana poubija, a sve muškarce pohapsi i kao taoca odvede u Niš i Leskovac.
267. Zbornik, tom I, knj. 7, dok. 24, 35, 40.
117
Prema nemačkim izveštajima rezultati akcije bugarske 27. pešadijske divizije bili su: u Leskovcu 6. februara uhapšeno 83 čoveka; u akciji zapadno od Lebana do 9. februara pobijeno 269 ljudi, 165 uhapšeno i 138 ranjeno; severno od Prokuplja do 16. februara 30 ljudi streljano, 18 uhapšeno; u rejonu Zaječara i Negotina do 19. februara 60 ljudi uhapšeno . . . [268] Sva naređenja nemačke komande bugarske jedinice izvršavale su vrlo savesno. I više nego savesno: 1. bataljon 123. puka dobio je zadatak da spali četiri sela u Jablanici. Komandant bataljona je naredio da jedinica ne može krenuti dalje dok se on lično ne uveri da je i poslednja kuća spaljena . . . [269] Krajem februara akcija »Bura« je završena, a rezultati su bili na stotine streljanih, pohapšenih, prognanih ljudi, na stotine spaljenih domova, na stotine opustelih ognjišta . . .
Uprkos svemu, snage narodnooslobodilačkog pokreta su rasle. I pošto jedinice narodnooslobodilačke vojske na jugu Srbije nisu uništene u zimu 1944, u štabu bugarske 5. armije u Skoplju planirane su nove operacije. Bugarski komandanti su procenjivali da se glavnina partizanskih snaga nalazi u rejonu Crne Trave i zato su odlučili da ovaj rejon opkole i pretraže. Cilj je bio uništiti partizane i opustošiti ceo kraj. Akcijom je rukovodio komandant bugarske 14. pešadijske divizije; imao je na raspolaganju sedam pešadijskih bataljona 5. armije iz Skoplja, tri pešadijska bataljona iz 1. okupacionog korpusa, dva konjička diviziona, dva jata izviđačkih aviona, pedeset kamiona, jedinice artiljerije i minobacača i svu policiju i žandarmeriju skopske i sofijske oblasti. Ukupna jačina svih bugarskih jedinica bila je oko 8.000 ljudi, podeljenih u četiri odreda: Trnski, Niški, Moravski i Vlasinski. Operacija je trebalo da tra'e od 15. do 20. marta, ali je već na početku napada zakasnila tri dana.
U to vreme na ovoj teritoriji od narodnooslobodilačkih snaga nalazili su se 2. južnomoravski odred i Kosovski baaljon, te lokalne jedinice crnotravskog vojnog područja. Akcija bugarskog okupatora protiv jedinica narodnooslobodilačke
268. Izveštaj komandanta Jugoistoka 6. II i 13. II 1944. A VII, Mikroteka, (NAV-N-T-501, F.256/39, 49, 59, 66, 77).
269. Dr Kiril Ignatov: »Szdavane i dejnost na III Blgarska narodno osvoboditelna brigada »Georgi Dimitrov«, (Spomeni), Voennoistoričeski Sbornik, VIS, br. 1, 1957, str.
118
vojske vođena pod šifrom »Radan« počela je 18. marta, lako je pripremana u tajnosti, partizani su na vreme otkrili koncentrisanje neprijatelja i njegovu zamisao o okruženju, pa su se sve jedinice narodnoooslobodilačke vojske probijale dolinom Rupljanske reke ka planini Kačeru. U borbi je poginulo 30 partizana i 4 člana engleske vojne misije, ali je glavnina partizanskih snaga probila obruč. [270]
5.6. Ibarska operacija
Najveća operacija bugarske vojske protiv narodno-oslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije bila je Ibarska operacija protiv 2. i 5. proleterske divizije koje su pokušale da preko Ibra prodru u Toplicu i sadejstvuju sa jedinicama narodnooslobodilačke vojske u južnoj Srbiji. Istureni delovi proleterskih divizija bili su na granici Srbije polovinom marta, a 17. marta napadali su nemačko-bugarske posade između stanica Dobrun i Mokra Gora. Pored četničkih, nedićevskih, dobrovoljačkih i nemačkih snaga, 2. i 5. proleterskoj diviziji suprotstavila se i bugarska 24. pešadijska divizija. Brz prodor jedinica narodnooslobodilačke vojske prinudio je nemačke i bugarske okupatore da dovuku nova pojačanja jer su 2. i 5. proleterska divizija 22. marta već bile na liniji Ljubiš — Rionica — Semegnjevo. Istog dana po naređenju nemačkog komandanta Jugoistoka počeli su pokreti bugarskih jedinica sa zadatkom da pojačaju odbranu 24. divizije: u Užice je iz Niša stigao 1. divizion 1. artiljerijskog puka, iz Mladenovca 1. bataljon 70. puka, iz Požarevca 25. bataljon teških mitraljeza; u Požegu je iz Niša stigla jedna baterija, iz Petrovca 19. baterija 1. artiljerijskog puka, iz Kučeva 11. četa 69. ipešadijskog puka. Osim toga pregrupisane su snage iz Požege i Užica u Kremnu i Palisad.
Da bi stekao uvid u situaciju na teritoriji zapadne Srbije, komandant Jugoistoka, general Felber, obišao je 20. i 21. marta položaje bugarske vojske i to prvo neuralgičnu tačku odbrane — klanac Klisure između Ivanjice i Arilja. Po Felberovom predlogu na to mesto postavljena su tri topa. Istog dana uveče Felber je stigao u Užice i vodio razgovore
270. Slavčo Trnski, n. d. str. 453.
119
sa komandantom bugarske 24. divizije, Simeonom Simovim, Bugarski komandanti su procenjivali da će 2. i 5. proleterska divizija napasti Užice. Međutim, Felber je bio mišljenja da je to varka i da se partizani kreću ka Ivanjici i dolini Ibra. Sutradan, Felber je u pratnji Simova pošao u obilazak položaja u Mokroj Gori, ali je zbog velikog snega stigao samo do Kremne. Po njegovom naređenju po svaku cenu se morala braniti linija Mokra Gora—Šljivovica—Palisad—Rožanstvo—Arilje—Ivanjica—Komadine.
Bugarske trupe bile su raspoređene ovako: u Bajinoj Bašti 1. bataljon 64. puka i jedan top; u Kremni štab 64. puka, 2. bataljon i dve baterije sa pet topova; u Mokroj Gori jedan bataljon koji je obezbeđivao železnicu od Dobruna do Kremne; na Palisadu jedan bataljon i dva topa; u Čajetini mitraljeski bataljon i jedan brdski top; u Užicu štab divizije, jedan bataljon raspoređen po bunkerima i na straži, jedna lovačka četa i dve baterije sa pet topova; u Požegi se nalazio štab 61. puka, jedan pešadijski bataljon, jedan mitraljeski bataljon i divizijska rezerva, i dva baterije sa šest topova; u Arilju jedan bataljon (čija je četa čuvala Klisuru sa tri topa); u Ivanjici jedan bataljon i jedna baterija sa tri topa. [271]
Jedinice bugarske 24. divizije bile su podeljene na dve grupe. Grupa A dejstvovala je na liniji Mokra Gora—Rožanstvo do reke Rzava zaključno; grupa B (borbena grupa »Moravica«) sa četiri bataljona i odgovarajućom artiljerijom imala je zadatak da na liniji Arilje — selo Komadine spreči prodor jedinica narodnooslobodilačke vojske na istok i, drugi, da uspostavi vezu sa četnicima na planini Goliji.
Već 23. marta bilo je jasno da 2. i 5. proleterska divizija neće napasti Užice i da su produžile prema Ivanjici. Zato je komandant Jugoistoka preko majora Egersa naredio bugarskom 1. okupacionom korpusu da ojača borbenu grupu »Moravica« i napadne 2. i 5. proletersku diviziju. Komandant bugarske 24. divizije stigao je na teren 26. marta, a 27. marta načelnik komandanta Jugoistoka, general-major Gajtner, došao je da izbliza prati razvoj situacije. U oštrim borbama za prelaz preko Moravice, i bugarske i
271. Izveštaj komandanta Jugoistoka od 20. i 21. III 1944. (A VII, Mikroteka NAV-N-T-501, F.256/533—34).
120
oslobodilačke snage imale su gubitaka, ali su istog dana 2. i 5. proleterska divizija probile bugarsku odbranu kod Ivanjice i sručile se u dolinu Ibra. U poteru za njima pošla su četiri bataljona i ostali delovi 24. bugarske divizije.
Štab nemačke 2. oklopne armije, koji se nalazio u Jošaničkoj Banji, svestan opasnosti od ovog prodora, formirao je odmah borbenu grupu »Šreder« sa zadatkom da spreči jedinice narodnooslobodilačke vojske da pređu reku Ibar. [272]
Jedinice narodnooslobodilačke vojske 28. marta počele su pripreme za forsiranje Ibra, a naređenje je izdato 30. marta. Istog dana Asen Nikolov predlaže nemačkom komandantu Jugoistoka da glavnokomandujući operacijama u dolini Ibra bude komandant bugarske 25. sabirne divizije, Nikola Grozdanov, što je odmah prihvaćeno.
Odbrana Ibra organizovana je od jedinica dobrovoljačkog i ruskog zaštitnog korpusa, zatim bugarskih i nemačkih trupa i četnika — ukupno 20.000 neprijateljskih vojnika prema 5.000 boraca narodnooslobodilačke vojske. Celokupna operacija vođena je pod šifrom »Kamerjeger«.
Napad 2. i 5. proleterske divizije počeo je u noći između 30. i 31. marta 1944, na prostoru Pusto polje — Bela stena. Jake nemačke, bugarske, nedićevske i četničke snage odbile su napad, iako su neki delovi jedinica narodnooslobodilačke vojske prešli lbar. U ovoj borbi obe strane pretrpele su velike gubitke. [273]
Žestina borbe prinudila je komandanta Jugoistoka, Felbera da, radi pojačanja i lakšeg komandovanja naročito bugarskim jedinicama, 31. marta obrazuje bugarsku 25. sabirnu diviziju. U sastav ove divizije ušle su sledeće bugarske jedinice: 61. puk (štab, 1. i 3. bataljon), 69. puk (2. bataljon), 70. puk (štab, 1, 2. i 3. bataljon), 123. puk (2. i 3. bataljon), jedan mešoviti artiljerijski divizion (četiri baterije i jedna korpusna inženjerijska četa). Za komandanta bugarske 25. sabirne divizije određen je general Grozdanov, kome je povereno i komandovanje celokupnom operacijom, s tim što je direktno bio potčinjen generalu Felberu.
272. Izveštaj komandanta Jugoistoka za 23, 25. i 27. III (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.256/190—194; Petar Višnjlć: »Prodor 2. i 5. divizije u Srbiju 1944«, Beograd 1968, str. 79—85).
273. P. Višnjić, n. d. 124.
121
Primopredaja dužnosti izvršena je 1. aprila; dotadašnji komandant operacije, pukovnik Šreder, komandovao je grupom »Jug« jačine šest bataljona i bio je potčinjen Grozdanovu; grupu »Sever«, takođe jačine šest bataljona, predvodio je bugarski pukovnik Kolev.
Trećeg aprila komandant Jugoistoka naredio je da se izvrši pregrupisavanje snaga da bi što pre počelo nastupanje na liniji Mirilovac — selo Rudno — selo Bilići — Banjska i dalje prema Ivanjici. Udarnu snagu neprijatelja činile su bugarska 25. sabirna divizija, ojačana 70. pešadijskom pukom i bugarska 24. divizija. Prva je napadala jedinice narodnooslobodilačke vojske iz doline Ibra, a druga iz doline Moravice sa linije Požega—Ivanjica. U stalnim borbama protiv združenih snaga neprijatelja, 2. proleterska divizija provela je oko šest dana u Dragačevu, a zatim se vratila u dolinu Studenice. Mada je bugarska 25. sabirna divizija uspela da 16. aprila uhvati vezu sa istočnim krilom bugarske 24. divizije kod Tutina, nije bila u stanju da potisne na zapad jedinice narodnooslobodilačke vojske. Bugarski komandanti su ovaj neuspeh pravdali lošim snabdevanjem, slabom odećom, nedostatkom municije i velikim gubicima. [274]
Zbog ovog zastoja bugarskih jedinica, u Kraljevo su 19. aprila došli Felber i Nikolov i vodili razgovore sa Grozdanovim. Felber je zahtevao da se odmah pređe u napad, a Grozdanov je izložio plan dejstva iz doline Ibra. Prema novom planu nastupanje neprijateljskih snaga otpočelo je od Ivanjice 19. aprila, a iz doline Ibra 25. aprila, pa je pretila opasnost da 2. i 5. proleterska divizija budu opkoljene. Stoga je štab Udarne grupe divizija odustao od prodora preko reke Ibra i odlučio da prodre na teren južno od Valjeva. Felber je 22. aprila naredio da se prodor spreči. U toj akciji učestvovala je bugarska 25. sabirna divizija napadajući s leđa, a 24. bila spremna da vodi borbe na liniji Užice— —Bajina Bašta. Udarna grupa divizija narodnooslobodilačke vojske uspela je da se probije pod stalnim borbama; najveći deo oslobodilačkih snaga prešlo je prugu Užice—Višegrad 28. aprila, a delovi 2. divizije drum Užice—Požega.
Nova vojna situacija ponovo je prinudila komandanta Jugoistoka da 29. aprila dođe u Požegu i Užice i razgovara
274. Izveštaj o razgovoru Felbera sa Nikolovim i Grozdanovim u Kraljevu 19. IV 1944. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.256/517).
122
sa komandantom bugarske 24. divizije. Bugarska divizija dobila je zadatak da obezbedi put Užice—Dub—Rogačica i Požega—Kosjerić i izviđa od juga i zapada prema Jelovoj gori, i od Bajine Bašte do Dervente. Simov je prihvatio neposrednu komandu nemačkih majora Holmana i Vajela.
Za to vreme bugarska 25. sabirna divizija ispunila je zadatke koji su joj povereni i, pošto na njenoj teritoriji nije više bilo jedinica narodnooslobodilačke vojske, Felber je odao priznanje Grozdanovu za njegovo »jasno i savesno rukovođenje i njegove dobre taktičke predloge« tokom izvođenja ibarske operacije.
Neprijatelj je u daljim nastojanjima pokušao da okruži Udarnu grupu južno od Valjeva, te je odlučeno da se obe divizije povuku nazad preko Drine, lako su drum i pruga Bajina Bašta—Užice i Višegrad—Užice bili posednuti brojnim bugarskim i nemačkim trupama, 2. i 5. proleterska divizija prebacile su se 7. maja na Taru, a zatim pod pritiskom neprijateljskih snaga povukle ka Zlatiboru; polovinom maja bile su u Sandžaku.
Bugarska 24. divizija i dalje je imala zadatak da čuva granicu prema Sandžaku i prema Bosni. [275] U dvomesečnim neprekidnim borbama sa dvema divizijama narodnooslobodilačke vojske, bugarska 24. i 25. divizija dale su veliki doprinos u potiskivanju narodnooslobodilačkih snaga iz Srbije.
Dok su još trajale borbe u dolini Ibra, nemačka vojna komanda u Srbiji organizovala je krajem marta i početkom aprila akciju protiv jedinica narodnooslobodilačkog pokreta u Toplici pod šifrom »Bergruč«. I u toj akciji učestvovale su bugarske trupe; bugarski vojnici su spalili dva sela i streljali 15 uhapšenih seljaka koji su, navodno, pokušali da beže. [276]
275. P. Višnjić, n. d. 196—336. Izveštaj komandanta Jugoistoka od 24, 29. IV; 2, 3, 5—19. V 1944. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.256/626—7, 634, 636—7, 663—4, 672—3, 683, 685, 686—767).
276. Izveštaj komandanta Jugoistoka za 1. i 5. IV 1944. (A VII, Mikroteka, NAV-N-T-501, F.256/400, 424).
123
5.7. Topličko - jablanička operacija
Sredinom 1944. godine, zahvaljujući opštem razvoju situacije, narodnooslobodilački pokret u Srbiji snažno se rasplamsao i obuhvatio sve krajeve, a naročito ojačao u južnoj Srbiji; na tim terenima 21, 22, 23, 24. i 25. srpska divizija stalno su napadale neprijatelja, nanosile mu velike gubitke i ugrožavale značajne komunikacije.
Ali i pored ovakvog jačanja, snage narodnooslobodilačkog pokreta u Srbiji teško su odolevale još uvek neuporedivo nadmoćnijem neprijatelju. Nemački i bugarski okupatori angažovali su veliku vojnu silu da razbiju divizije narodnooslobodilačke vojske i spreče prodor jakih oslobodilačkih snaga iz Crne Gore i Bosne. Zato je vojnoupravni komandant Srbije na brzu ruku preduzeo operaciju protiv srpskih divizija, poznatu kao topličko-jablanička operacija. Započela je pod šifrom »Trumf« a završila pod šifrom »Halali". Prema planu vojnoupravnog komandanta Srbije, glavninu srpskih divizija u južnoj Srbiji trebalo je nabaciti na planine Petrovac, Radan i Majdan, pa tu okružiti i razbiti, ili ih potisnuti prema liniji Orlova čuka—Kitka —Lisica—Prepolac; tu bi je sačekale jake balističke snage i zajedničkim dejstvima uništile.
Uoči ove operacije, u drugoj polovini juna 1944. godine, bugarski 122. i 123. pešadijski puk i konjički eskadron, i jedan nemački policijski bataljon ojačan artiljerijom, otpočeli su napad na 22. srpsku diviziju i 13. srpsku brigadu sa ciljem da ih obuhvate iz pravca Poreča i Sijarinske Banje, nabace u trougao Oruglica—Lipovica—Velja glava kod Lebana i tu unište. U borbama koje su vođene do 28. juna, oslobodilačke snage pretrpele su osetne gubitke, ali nisu uništene. [277]
Prvi deo velike topličke - jablaničke ofanzive pod šifrom »Trumf« izveden je okruženjem planine Jastrebac. Po naređenju generala Nikolova u akciji »Trumf« učestvovala je bugarska 27. pešadijska divizija sa zadatkom da 10. jula iz doline Toplice nastupi ka severu i »očisti« južne padine Jastrepca, izbije na njegov vrh i zapreči prolaze sa severa ka jugu i obratno. Iz doline Zapadne Morave napadao je bugarski 3. policijski puk i 5. bataljon Srpskog državnog
277. Zbornik, tom I, knj. 11, dok. 17 i 19.
124
korpusa, četnička 4. grupa jurišnih korpusa i Rasinsko-toplička grupa sa linije Beloljin—Jankova klisura—reka Rasina; jedan združeni odred bugarske 22. pešadijske divizije nalazio se na liniji Aleksinac — Donja Trnava spreman da stupi u akciju sa severoistoka. Po naređenju Nemaca operacija je počela 10. jula. U to vreme na Jastrepcu su se nalazili 16. brigada 25. divizije i Jastrebački narodnooslobodilački partizanski odred. Isto veče brigada je uspela da se probije jugozapadno od Prokuplja i uđe u sastav svoje divizije.
Za akciju pod šifrom »Halali« neprijatelj se koncentrisao južno od Toplice. Protiv 21, 24. i 25. divizije narodnooslobodilačke vojske učestvovali su bugarska 29. divizija, nemački 4. policijski bataljon, delovi Srpskog dobrovoljačkog korpusa, delovi ruskog zaštitnog korpusa i 5.000 pripadnika albanske milicije; od 19. jula ovim neprijateljskim snagama priključila se i bugarska 27. divizija. Operacija je otpočela 20. jula sa polukružne osnovice Kuršumlija—Tulare—Prokuplje—Kosančić—Lebane. Jedinice 21, 24. i 25. divizije narodnooslobodilačke vojske pružile su jak otpor, ali je neprijatelj ipak uspeo da prodre na slobodnu teritoriju. Bugarska 27. divizija potisla je 19. brigadu 25. divizije narodnooslobodilačke vojske i izbila na Vidojevicu i Rrgačku planinu. Ovo napredovanje predstavljalo je opasnost da divizije narodnooslobodilačke vojske budu potpuno opkoljene; zato su se u noći između 23/24. jula prebacile na desnu obalu Jablanice, na prostor Medveda— Đulekare—Donja Oruglica—Tupalski vis. Odatle su se povukle prema Gnjilanu. Vrhovni štab narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, odmah obavešten o teškoj situaciji u kojoj su se našle ove srpske divizije, razmotrio je mogućnost i naredio operativnoj grupi divizija Vrhovnog štaba 2, 5. i 17. da hitno krenu prema Kopaoniku. Neprijatelj je sada obustavio dalje nadiranje i deo snaga orijentisao prema Kopaoniku, a srpske divizije odmah su prešle u protivnapad i za kratko vreme ponovo oslobodile Jablanicu, Pustu Reku i Toplicu. [278]
* * *
Bugarski 1. okupacioni korpus, i ostale bugarske trupe, u toku avgusta 1944. vodili su borbe protiv narodno-
278. A VII, fond Bugarska, k. 5, B-29—30, 42; Zbornik, tom I, knj. 9, dok. 35,178.
125
oslobodilačkog pokreta sve do kapitulacije i povlačenja iz Srbije — do početka septembra 1944. godine. U južnoj Srbiji borbe su vođene u Toplici, Jablanici i oko Vranja, a u zapadnoj Srbiji na Zlatiboru.
Kad je već bilo sasvim izvesno da će trupe Sovjetskog Saveza ući u Bugarsku, Glavni štab narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije za Srbiju 27. avvusta izdao je naredbu svojim jedinicama da stupe u vezu sa bugarskim garnizonima i predlože im da, ili sadejstvuju sa snagama narodnooslobodilačke vojske ili pristupe bugarskoj otečestvenofrontovskoj vojsci: ukoliko ne prihvate ni jedan ni drugi predlog — neka predaju oružje i vrate se kućama u Bugarsku. No, ovi pregovori nisu urodili plodom. Naprotiv, komandant 1. okupacionog korpusa naredio je okupljanje svih bugarskih jedinica na prostoriji Grdelica— —Leskovac—Niš kako bi se sve jedinice zajedno, pod zaštitom bugarske 6. divizije, povukle preko Pirota u Bugarsku. A kada je i vlada carske Bugarske uvidela da je rat izgubljen, naredila je 29. avgusta povlačenje 1. okupacionog korpusa iz Srbije.
Kako se rat bližio kraju i poraz sila Osovine bio izvesniji, tako je slabila i bugarska denacionalizatorska politika na anektiranom delu Srbije. Još sredinom 1943. osetilo se da bugarski okupatori posustaju, ali ni tada ni kasnije nisu priznali da je njihova politika denacionalizacije jednog nacionalno opredeljenog naroda bila pogrešna. I umesto da uvide prave uzroke kraha svoje nasilne politike, Bugari su neuspeh pravdali nedostatkom vremena za sprovođenje svoje zamisli.
Vojska fašističke Bugarske borila se u Srbiji tri i po godine, prvo na manjem delu a zatim skoro na celoj srpskoj teritoriji, protiv narodnooslobodilačkog pokreta i protiv srpskog naroda. Posle svakog oružanog sukoba sa jedinicama narodnooslobodilačke vojske, bugarska vojska je činila teške zločine nad srpskim narodom. Prema procenama Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora u toku okupacije 1941—1944. bugarski vojnici i policija ubili su 11.170 građana Srbije. Od toga je streljano 3.657 muškaraca, 366 žena, 167 dece, obešeno 87 muškaraca i 14 žena,
126
zaklano 179 muškaraca, 14 žena i petoro dece. Koliko je ljudi spaljeno, koliko podleglo mučenju, koliko nestalo! [279]
Primenjujući represalije prema srpskom narodu, bugarska vojska se nije obazirala na međunarodno ratno pravo, niti se držala međunarodnih konvencija. Narodooslobodilački pokret u Srbiji nije priznavala kao ratujuću snagu, iako je prema normama međunarodnog ratnog prava to bio. Borce narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije bugarska vojska tretirala je kao bandite, a zarobljenike odmah streljala ili slala u koncentracione logore u Nemačkoj i Bugarskoj. Bugarski vojnici surovo su kažnjavali narod Srbije i proglašavali ga sukrivcem za sve akcije narodnooslobodilačkog pokreta. Takav teror mogao je da izazove i privremene krize u narodnooslobodilačkom pokretu, ali je iznad svega izazivao mržnju srpskog naroda prema bugarskom okupatoru i jačao odlučnost da se bori do konačne pobede.
Na kraju rata srpski narod pružio je ruku pomirenja bugarskom narodu spreman da strašne godine okupacije i crnog terora fašističke Bugarske ostavi istoriji. To nije bila samo ruka pomirenja. To je bila ogromna, spasonosna mogućnost da se bugarski narod oslobodi žiga sramnog savezništva sa najmračnijim silama čovečanstva, mogućnost da pokaže svoju pravu dušu, mogućnost da krene putem slobodne socijalističke zemlje.
279. Uporedi V. Popović, n. č. VIG, br. 4, str. 74 i dokumenta Državne komisije za utvrđivanje zločina (A VII, fond Bugarska, k. 3, 16/5—2).