8. АКТИВНОСТ МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА НА СРЕЂИВАЊУ ПРИЛИКА У НИШАВСКОЈ ЕПАРХИЈИ ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА ОД ТУРАКА 1877. [*]
Нишавска, односно Пиротска епархија основана је 1761. године са седиштем у Пироту, до друге половине 18 века била је засебна целина у саставу Софијске митрополије. Од 1761. године када је одвојена, постала је епископска столица и имала свог архиепископа, све до 1815. године када је због неприличног владања свога митрополита Самоила, као и ратовима опустошеном Нишком епархијом, била сједињена у једну Нишку митрополију, на челу са митрополитом Мелентијем, егзархом Доње Мезије. [1] Немири у Турској, нарочито устанак Хетериста 1821. године изазвали су турску власт да се обрачуна са побуњеницима и са Цариградском патријаршијом, када је био поубијан већи број епископа, међу њима и нишки митрополит Милентије, због веза са Србијом, са четворицом грађана, "био је посечен по наређењу нишког Мухафиза Хусеин паше Гаванозоглуа." [2] Цариградски Синод је на његово место одредио ужичког епископа Данила, кога је само шест година раније натријарх Кирило лишио владичанског достојанства, утврдивши притом да је "варалица који крчми Бога и тргује Xристом," [3] поново одвојио Нишавску епархију од Нишке и поставио јој за митрополита владику Јеронима, који је заједно са пиротским ајаном Махмуд Капиџибашом глобио и прогањао грађане Пирота, а многи су због тога бежали преко границе у Србију, одакле су се уз помоћ Кнеза Милоша враћали натраг и припремали народ на буне против Турака.
Народ пиротског краја са великим пијететом се односио према црквеним светињама, не само у Пироту него и у непосредној близини. Када је средином јануара 1833. године изгорео добар део манастира Св. Јован Рилски, заједничка светиња Бугара и Срба, дарови за његову обнову су пристизали не само из српских и бугарских, него и из даљих православних земаља. Кнез Милош је поклонио три звона а поједини хришћани су били ктитори манастирских стубова испред цркве. "Риста, син чувеног сељака Вукадина из пиротског села Јаловик Извора, дао је
*. Рад саопштен на Међународном научном скупу “Живот и дело Митрополита Михаила“ у организацији САНУ, СПЦ и СО Соко Бања 23-25 септембра 1994, у Соко Бањи.
1. Илија Николић. Тефтер Нишавске Митрополије, ИЧ књ. 12-13. Београд, 1963, 271,285.
2. М.Ђ. Милићевић. Краљевина Србија, Београд, 1884, 33, 65 - 67.
3. Рад. Грујић. Православна српска црква, Београд, 1920, 108.
100
прилог да се подигне један стуб на коме је натпис - "Ктитор на тоја стели Христо Вукадинов од Јаловик Извор каза пиротска" - испод тога стуба уклесан је двоглави орао и година 1835”. [4] Средином 19 века црквени живот становништва Пиротске митрополије знатно нам је познатији захваљујући приличном броју записа и натписа које су у својим радовима оставили угледни научници: Милан Ђ. Милићевић, [5] Коста Костић, [6] Јован Хаџи Васиљевић, [7] Тихомир Ђорђевић, [8] Мирко Живановић, [9] Владимир Николић, [10] и Илија Николић. [11]
За време Нектарија у тефтеру Пиротске митрополије помињу се следећи свештеници: Кола Манча (1837), Захарије (1838), Живко (1842), Кирил Акимов, Никола, Тенча, Стеван (1843), Јона, Коста и Нича (1844 - 1852). После његове смрти до средине 60-их година у Пироту је био грчки митрополит Антим. За познавање прилика у Пироту тога времена значајан је допис у Српским Новинама у коме је владика Антим нападнут да је чинио свакојака неморална дела и злоупотребљавао свој положај
"Владика је рукополагао за свештеника оног ко му више плати. Ту скоро запопио је за 4000 гроша сељака који незна да чита и да пише. Владика забрањује свештенству које није у његовој милости да врши чинодејства. Да би егзистирало и свештенство постаје слепо оружје фанариота. Када су зимус Пироћанци зидали школу отерао им је учитеља. Владика је трговац и закупац. Од сељака узима двојно више него што му припада...Још као англофил тражио је да Инђилиз ослободи хришћане од Турака." [12]
Париским миром 1856. године право заштите хришћана у Османском царству преузеле су велике силе: Пруска, Енглеска, Италија, Француска, Аустрија и Русија, што је представљало једну врсту приказивања њихових освајачких тежњи и интереса. Фанариотска патријаршија у Цариграду успела је да присаједини српску патријаршију, пошто је турска власт уништила због наводно неисплаћених дугова држави. Цариградска патријаршија је платила те дугове и тиме посела читаву цркву у Османском царству. Тиме почиње постављање грчких владика и свештеника, отварање грчких школа, форсирање грчког језика. Ускоро ће у вези са тим доћи до српско-бугарског трвења а томе
4. С. Петровић. Историја Града Пирота, приредила Др Борислава Лилић, Пирот, 1996, 21.
5. М. Ђ. Милићевић. Краљевина Србија, 165 - 169.
6. Коста Костић. Прилози старим српским записима и натписима, Извештај Пиротске гимназије, 1907 - 1908, Београд, 1908, 3-21.
7. Јован Хаџи Васиљевић. Српски народ и турске реформе, Браство, 15, Београд, 1921, 163-170.
8. Тихомир Ђорђевић. Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе Кнеза Милоша. Београд, 1926, 419 - 426.
9. М. Живановић. Нишавље, Пирот, 1934, 104.
10. В. Николић. Народне школе у Округу Пиротском до ослобођења 1877, са старинским записима и белешкама, Сремски Карловци, 1924, 25 - 35.
11. Тефтер црквене Општине у Пироту нађенје у Пироту 1955. године.
12. Јован Хаџи Васиљевић, Српски народ и турске реформе, 165.
101
ће допринети и бугарски национални романтизам који, ширећи доминацију своје цркве, шири и свој језик на штету осталих хришћана у турској царевини. Бугари прогоне са своје територије све Грке, епископе и свештенике, а на њихов предлог протеран је у "сургун" и владика Антим. [13] Нови владика Софроније такође Грк провео је у Пироту осам бурних година (1860 - 1868), када је кулминирала борба грчких владика против бугарске Егзархије, а у смислу националних претензија добијала и своју политичку аутономију. Владика Софроније је имао велике материјалне амбиције - прибегавао је продаји парохија "на исполицу" под кирију на годину дана, а рукополагао је за добру награду за свештенике и сасвим неписмене људе. В. Николић наводи да се "приликом рукополагања на прво достоин у смеју и шали добацивало: за свињара, на друго достоин, он би одговарао: за говедара или за овчара и сл." [14] Грци владике нису знали српски језик и сваки је имао по једног свог учитеља Грка који је знао српски језик, и за време службе архијерејске, "на десној страни се одговарало на грчком, а на левој страни у цркви на Пазару, на словенском језику. Певање на грчком вршио би овај учитељ." [15] Владика Антим имао је за тумача учитеља Николу кога је он довео, а дужност "саћеларије" вршио је свештеник Коста, познат под именом "поп Коста Саћеларија", имао је парохију у Гњилану и био протеран заједно са владиком Антимом у "сургун" приликом посете Великог везира јуна 1860. године. [16]
Крајем Михаилове владе Егзархија је добијала своје прве организационе и правне контуре, да се 1870. године успостави као национална црква бугарског народа. Султановим бератом од 1870. године под јурисдикцију Егзархије дошле су готово све старе, средњовековне бугарске епархије, Трновске патријаршије, а 1872. године југоисточне епархије српске Пећке (обновљене) патријаршије и неке епархије аутокефалне Охридске архиепископије. У тим епархијама Егзархије, па и у пиротској, фанариотски митрополити и епископи имали су да напусте своје положаје и буду замењени Бугарима, односно владикама које би именовала новоуспостављена Егзархија. Светислав Петровић наводи податак, да је поред бугарских учитеља у Пироту 1862. године после инспекције великог везира Кибризли Мехмед-паше било "неколико драгомана у Пироту поставњљени као уходе, који су примали плату од Турака, које су поједини трговци примали у куће из страха". [17]
После стварања бугарске Егзархије, 1870. године српска штампа је пружала посебну подршку Србима у југоисточној Србији па и у Пироту против турских насиља, злоупотреба грчких владика и бугарских егзархијских пропагандисга. Бугарски лист "Македонија", чији је
13. С. Петровић. Историја Града Пирота, 28.
14. В. Николић, Народне школе у округу Пиротском, 132.
15. Исти, нав. дело, 133.
16. Јован Хаџи Васиљевић. Српски народ и турске реформе, 165.
17. С. Петровић. Историја града Пирота, 64.
102
уредиик био песник Петко Р. Славејков а главни циљ пропаганда бугарског националног духа у Понишављу, Поморављу и Македонији, полемисао је са београдским Видовданом, поводом српске „пропаганде" у Нишу и Пироту, тврдећи да је тамошње становништво бугарске народности. [18] Поводом ових аспирација на неке крајеве Југоисточне Србије па и на Пирот, београдски либерални лист "Србија", у чланку посвећеном српско-бугарским односима, одговарајући "Македонији", закључује одлучно да су крајеви бугарског претендовања српски, као и Пирот. У једном опширном "Писму" из "Старе Србије " исти лист је осудио политику Мидхат паше, који, иако се представљао као прави управник, у суштини врши иста насиља као и његови претходници. С друге стране познато је да су и Мидхат паша, као и пиротски ајани, користили српски језик у саобраћању са становништвом, јер оно није разумевало бугарски језик. Ипак, приликом стварања Бугарске Егзархије 1870. године, Пироћанци су под притиском турских власти морали да се определе. Турцима је посебно одговарало стварање нетрпељивости између српског и бугарског народа, па су подржавали бугарске територијалне претензије у погледу епархија, које треба да уђу под јурисдикцију бугарске Егзархије. [19] Притом нису изостајали ни притисци на становништво. Изгледа да је рад Егзархије имао ограничен успех у Пиротском округу, на што нас упућује извештај Призренског валије. од 6. 9. 1871. године, који је приликом своје посете Пироту, посебно похвалио уредност српске школе, где је "са напредовањем ученика врло задовољан. Особито му се допало што су ученици у српској и турској школи и турски пред њим на његово захтевање читали." [20] Међутим, убрзо су пиротски грађани увидели да није толико реч о борби против Патријаршије и рђавих грчких владика и њихових насиља и злоупотреба, колико да се преко Бугарске Егзархије у Пироту наметне некакво бугарско обележје. [21] Ускоро је у Пирот био упућен протосинђел Јосиф, каснији бугарски Егзарх, да испита злоупотребе мигрополита Партенија. [22] Српска школа била је смештена у Митрополији у дворишту цркве Рождества Христовог на Пазару, [23] у црквеној порти, у партеру и на спрату. Учитељи и њихови помоћници плаћани су од црквених прихода.
У току 1872. године у Пироту и околним селима појавило се велико незадовољство против владике Партенија, који је као и његови претходници од народа узимао и велике суме новца. Најзад, после још једне посете од стране великодостојника, митрополита Глигорија,
18. Историја Ниша I, Ниш, 1983, 329.
19. Ст. Станојевић. Народна енциклопедија, књ. 1, 705.
20. В. Николић. Народне школе у Пироту и округу Пиротском до ослобођења 1877, 124, 25, 27; И. Николић. Основна школа на Пазару 1815-1975, 14.
21. Призрен, бр. 6. 6. 9. 1871. Библиотека САНУ, РЛ I.1.
22. Јован Хаџи Васиљевић. Просветне и политичке прилике у јужним српским областима, 343.
23. С. Христов. Пиротският окръг и негово население, Софија
София 1894, 307.
103
Доротеја, Милентија и Илариона, владика Партеније је позван у Цариград, смењен с дужности по одлуци Егзархије, а на његово место за епископа у Пироту 1872. године постављен Евстатије, родом из села Момине у Бугарској за чије време се у Пироту талас бугарске Егзархијске пропаганде појачао. Евстатије је био последњи митрополит Пиротске епархије и једини није становао у згради Митрополије, као његови претходници, већ у метоху суковском (Храму Свете Богородице) "који је на домаку пиротске доцније сазидане Саборне цркве.” Поменута Митрополија постајала је до 1880. године, а те године "општина је откупила за зидање нове основне школе ради чега је она и разрушена.” [24]
По преузимању дужности епископ Евстатије је у Пиротској епархији затекао преко 25000 "арачких хришћанских глава", неопредељено становништво за Егзархију, али је због познатих злоупотреба претходних фанариотских владика затекао егзархијски оријентисано школство. [25] Софијски митрополит наредио му је да у Пироту заустави српску националну активност и да школе прилагоди систему бугарских основних школа, као и да настави са увођењем бугарског језика у црквеној администрацији као и у општењу са грађанством. Његов рад на том питању није дао очекиване резултате - српска школа у Пироту бројала је све више ученика, а пиротска дворазредна гимназија основана 1869. године, задржала је обележје српске школе. [26] У томе је много помогла и активност познате београдске Семинарије тзв. Другог одељења као и један од утемељивача Тоша Петровић, који је од 1869. године помагао српске школе у Пироту и који се супротставио и самом раду епископа Евстатија. [27]
Међутим, не може се порећи известан успех који су Егзархисти имали у вароши Пироту а знатно мање у његовој нахији обзиром да су и једни и други били хришћани, да су им ослободилачке тежње биле готово истоветне, а с друге стране језици обеју нација су слични и лако су се разумели. Тако је пиротска област, као ретко која у осмој деценији 19. века постала поприште верских немира између егзархиста и фанариота односно патријаршиста, о чему говори следећи запис:
"Напредовање просвете у овом региону беше више заустављено од стране црквене хијерархије но од стране туђина, управо, овај округ био је те зле среће да су се преко њега ломиле размирице патријарха и егзарха. Пиротски округ је лежао на путу између цариградске и нишке дијецезе. У Пиротском округу среле су се обе црквене власти. Пироћанцима беше суђено да буду сведоци ове жалосне борбе." [28]
По запису пиротског свештеника оца Спиридона Пирот је ослобођен:
"1877. лето месец декембрија ден 16. означујемо како
24. С. Петровић. Историја града Пирота, 35.
25. В. Николић. Народне школе у округу Пиротском, 122.
26. АС, Мпс. Ф 13-110: "Призрен" 6, 9 1871, 2.
27. Виден Тошић. Рукописне белешке, породична архива у Пироту.
28. Просветни гласник за 1880, 336.
104
преузеше србе Пирот, у петак улезоше почту турци побегоше из града у четвртак", [29]
па је том приликом епископ Евстатије сачекао на челу свештеника и народа српску војску на улазу у Пирот. Није се снашао у новонасталим специфичним условима и убрзо бива смењен. [30]
У тим данима став и делатност цркве били су веома значајни зато је по налогу Српеке владе српски митрополит Михајло, по ослобођењу Пирота послао почетком јануара 1878. године свештеника Николу Ружичића као изасланика владе, са задатком да уклони егзархијске свештенике и уведе црквени ред и поредак какав је био у Кнежевини Србији, као и да преузме и среди имовинске односе цркве и државе, као и да уреди црквену администрацију. Од Евстатија је захтевано да управу црквом у овом ратном стању повери Ружичићу, да се у црквеној администрацији уведе српски језик и да се у цркви као врховни господари помињу српски митрополит Михаило и кнез Милан. Евстатије је само формално прихватио ове захтеве, али је и даље радио и прижељкивао бугарску црквену управу. Иза тога уследило је писмо српског митрополита Михаила епископима Ниша и Пирота у коме се истиче да држава стоји испред цркве и да се она потчињава државним законима.
"ЕПИСКОПИМА У НИШУ И ПИРОТУ
Срдачно благодарећи Богу што је милостивио благоизволео блигословити оружје храбре војске светлога Господара српског књаза нашег Милана Обреновића IV ми се радујемо што можемо до вас и вашу паству поздравимо са срећним ослобођењем и уједињењем са Србијом и по томе да позовемо вас у заједницу са православном српском црквом у којој по милости божјој ми чиноначалствујемо јављајући се вашем преосвештенству и позивају ћи вас у заједницу српске православне цркве, ми вас молимо, да се одазовете овоме нашем братском позиву и изволите наредити да се по правилу које је у Србији:
Прво, спомиње благовјерни и христољубиви књаз наш Милан, супруга његова књегиња Наталија и наследник његов Александар при богослужењима и чинодејствима у цркви и ван цркве, као што ћете и ваше преосвештенство на дотичном месту спомињати и нас у знак заједнице са вама.
Друго, да ваше преосвештенство и свештенство обојега реда ваше епархије потпомаже српске власти ради сигурности, реда и општег напретка.
Треће, да свештенство народу претходи примером и поучава га у вери и побожности као и у врлинама грађанске добродјетељи и часности, у оданости према светломе Књазу и дому његову и у послушности властима које он постави, као и у уздржљивости и жртвама које се потраже за општу корист и срећу.
Ми се радујемо што смо добили добре гласове о родољубљу вашег преосвештенства и у већине тамошњих свештеника који су с љубављу предусретали српску војску, па се надамо да ће се та љубав и слога неговати и све више утврђивати под владом његове светлости просвећеног, витешког и родољубивог земаљског нашег господара и у заједници с њим
29. Душан Ћирић. Белешке о Пироту, 111, рукопис. Музеј Понишавља у Пироту.
30. Опширније код: В. Стојанчевић. Односи између Србије и Бугарске од Санстефанског мира до Берлинског уговора, Зборник за историју Матице Српске, 18, Нови Сад 1978, 51-64.
105
У намери да се боље упознамо са стањем ваше епархије молимо вас да нам пошаљете извјестије о простору своје епархије. Колико имате цркава и манастира, колико парохија и свештеника, колико у ком манастиру братства, колико протојереја и непокретног имања или немају и како се издржавају цркве и манастири, колико и зашто свештеници примају награде за чинодејства од народа или од приходи црквених, а и како сте ваше преосвештенство и колико примали награде или плате и да ли сте је примали од народа непосредно или посредно преко власти, одсеком или друкчије и како.
Ово је нама потребно ради будућег расуђивања, а међутим и ваше преосвештенство и свештенство примаће награду као што је и до сада било по тамошњим обичајима до даље наредбе државне и саборне власти српске.
Надамо се у преблагог господа спаситеља Исуса Христа пастира и челника нашег, да ће избавиши сву своју свету цркву од злокачественаго ига агарјанкога и тада ђемо са свом ослобођеном брађом и децом видети се у православном сабору српске цркве која ће пуно радосно одати Господу хвалу, умети и решити коначна питања за умирање и успокојење свију и свакога." [31]
Значајно је да, на Ружичићево инсистирање, Евстатије одговори на писмо митрополиту Михаилу, Евстатије је послао само статистички преглед своје епархије. Пише и министру Васиљевићу и то на руском језику, жалећи како не зна "по серпски варошко писат", [32] већ само бугарски и руски, приговарајући му се како му је нишка епархија узела шест села, затим скоро информативно наводи бројке цркава и свештеника у својој епархији, али намерно пропушта да наведе број православних домова и њихове националне припадности. У акцији прикупљања помоћи српској војсци, када је
"Прокупачка црква понудила српској војсци 40 000 гроша, Нишка 30 000 гроша, Лесковачка 2 000 цесарских дуката, Пиротска црква се не помиње као приложник". [33]
Ипак су Пироћанци, заслугом Николе Ружичића, прикупили од народа за Црвени крст око 50 000 гроша.
У борби за одржавање свога положаја Евстагије је очајавао усамљен јер је национално одушевљење Пироћанаца за сједињењем са Србијом било јаче од Егзархије и грчког богослужења. На свечаности 13. фебруара 1878. године приликом освећења Нишке саборне цркве, којој је присуствовао и Кнез Милан, а која је имала и политички карактер јер се одржавала у тренутку када су се Русија и Турска погађале око будућег мировног уговора, а којој је присуствовао и Евстатије, Кнез Милан му се обратио:
"Врло ми је драга ваша изјава, тим дражија што је ваше преосвештенство било сведок те крваве борбе моје јуначке војске. што је својим очима гледало ону свету борбу за ослобођење Пирота у којој је 700 мојих војника погинуло и рањено. Нека ми Бог дао да проливена крв српска пред Пиротом и другим местима буде од користи за слободу и срећу наше браће". [34]
После свечаности у Нишу српска власт није више
31. АС. По 64-92, 113.
32. Нав. место.
33. Нав. место.
34. Тодор Поповкћ, Бледе успомене мог живота, приредила др Борислава Лилић, Пирот 1996, 1-145.
106
желела Еветатија у Пиротској епархији и он је уклоњен, послат је у Крушевац, у манастир Св. Романа, где је извесно време живео као свргнути епископ, за кога се, како се види из једног дописа, тражи "1431 динара за трошак епископа Евстатија у Крушевцу". [35]
После протеривања епископа Евстатија пиротска владичанска столица Горње Мезије, коју су Грци установили 1761. године је укинута а Пиротски округ је припојен Нишкој Епархији актом митрополита Михаила 1. новембра 1880. године. До тада је Пиротском епархијом управљао митрополит Михаило, преко проте Драгомира Цветковића, ученог богослова, сарадника Хришћанског весника, а који је становао у улици која се и данас зове Протина мала. [36]
Интересантно је Јиречеково гледање, као бившег министра просвете у Бугарској на црквени и политички утицај Егзархије у Пирогу. Он сматра да су Бугари углавном имали упориште у вишим организованијим слојевима у Пироту, док је сељаштво у својој маси на целом овом простору, [37] показивало политичких симпатија за Србију, односно српску православну цркву. Егзархија је у Пироту имала нешто јачи утицај међу неколико крупних трговаца и извозника на пијаце бугарских градова у Софији и Источној Румелији. Карактеристично је међутим, да у Пироту Бугарски револуционарни комитет није успео да нађе присталице међу Пироћанцима упркос покушајима В. Левског. [38] Насупрот томе, ослањајући се на традиције 1836. и 1841. године у Пиротској кази је тајна загранична српска устаничка организација Пироћанаца одиграла велику улогу у одбијању бугаризацијских тежњи Егзархије. Присталице Егзархије у Пироту после ослобођења, вратиле су се патријаршији, односно српској цркви. Што се тиче расположења сељачког становништва, оно је, већ по свом традиционализму и конзерватизму, масовно остајало изван Егзархије иако је формално обухваћено њеном архијерејском јурисдикцијом. Оно је живело у традицијама бивше Пећке патријаршије која је укинута још 1766. године. Метоси српских средњовековних манастира у Пироту одиграли су ту своју заштитничку улогу у одржавању српске црквене и народне свести.
35. АС, По, 119.
36. С. Петровић. Историја града Пирота, 38.
37. В. Стојанчевић, нав. дело, 56.
38. Н. Бурмовъ, Български револуционенъ централен комитет (1867-1876) София, 1945. 101; В. Стојанчевић. Односи између Србије и Бугарске, 51 - 64.