7. ПИТОМЦИ НИШАВСКЕ И НИШКЕ ЕПАРХИЈЕ НА ШКОЛОВАЊУ У ПРИЗРЕНСКОЈ БОГОСЛОВИЈИ У ВРЕМЕ ПЕТРА КОСТИЋА [*]
Петар Костић је већи део живота провео у Призрену на раду у Богословији и Митрополији [1]. У Богословији је службовао од 1873. до 1894. године, као наставник а затим и као управитељ. Тада је одгајио прве генерације својих ученика и истовремено радио на унапређењу Богословије -тада једине више верско-просветне установе Срба у Старој Србији. Петар Костић је кратко време провео на служби у Солуну (1897-1899) и Скопљу (1899-1901) сличним пословима народног просветитеља и нацоналног радника, слично као и у Призрену, све до пензионисања 1922. године. Тако је Петар Костић провео пуне четири деценије на васпитавању и образовању многих генерација свештеника и учитеља који су, скоро сви, били из разних крајева Старе Србије и Македоније. [2]
Удео ђака-питомаца из дела Старе Србије, ослобођене 1877-78 године на школовању у Призренској Богословији није био мали. Шта више, после ослобођења крајева Југоисточне Србије -некадашњег Нишког санџака-одлазака питомаца на школовање у Призренску Богословију наставио се, иако не одмах после српско-турских ратова 1876-1878 године. У овоме прихватању ђака из тек ослобођених четири Јужноморавска округа -Нишког, Пиротског, Врањског (и Топличког) - улога Петра Костића и као професора и као управитеља - декана Богословије била је свакако значајна захваљујући његовим бројним везама са најпознатијим народним представницима из Јужноморавских
*. Рад саопштен на научном скупу "Петар Костић -живот и дело", у организацији Косовског одбора САНУ и СО Призрен, 30 и 31 октобра 1997.
1. У погледу наслова овога рада треба дати кратко обавештење. Помиње се територија Нишке и Нишавске епархије из које одлазе ђаци на школовање у Призренску Богословију, а врањски крај је припадао скопској православној митрополији. Међутим, сви крајеви који се помињу у раду сачињавали су део Старе Србије који су били ослобођени у рату 1877/78 односно припадали територији Нишког санџака. Зато се у раду помиње Нишки санџак. После ослобођења сва ослобођена територија у црквеном погледу сачињавала је српску -Нишку митрополију, осим Прешева које је са Бујановцем и Пчињом остало и даље под турском влашћу.
2. Петар Костић. Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку (са успоменама писца), Београд 1928.
95
крајева. Добар и угледан педагошко - стручни рад Призренске Богословије и њених наставника, као и родољубива средина призренских Срба и целе призренске црквено - школске општине, сигурно су утицали на долазак младих људи из Нишког, Пиротског и Врањског округа у Призрен. Овоме је ишла на руку и околност да су четири ослобођена округа и територија Нишког санџака до ратова, били саставни део турског Призренског, односно Косовског вилајега. Јер, и дотада, постојале су јаке привредне и културне везе, на пример Ниша са Призреном, где су велику улогу имали и метоси Дечана и Патријаршије у Нишу, Пироту, Лесковцу. [3] На долазак питомаца у Призренску Богословију и после 1878 године, по свој прилици утицао је и Тодор Станковић, крајем 19 и почетком 20 века службеник српског конзулата у Скопљу, а затим и као конзул у Приштини, у чију је конзуларну надлежност спадао и Призрен.
Са ослобођеног дела територије северне Старе Србије, највише ученика у Призренској Богословији било је из Врањског и Пиротског округа. Ученика са села било је далеко више него из вароши, односно од грађанске деце. По социјалној основи највише ђака потицало је из земљорадничких - сељачких породица - преко половине, затим из свештеничких - преко четвртине са речене територије, трговачке и занатлијске деце било је свега око десет, а из чиновничких тек неколико ученика. За четрдесетогодишње службовање Петра Костића, Ниш, Пирот, Врање и Лесковац дали су свега девет ученика - варошице - Лебане (1), Власотинце (1), Сурдулица (1), Бујановац (3), и Прешево укупно седамнаест ђака, а сви остали потицали су са села. Осамдесет и пет ђака, за које постоји документација, са ослобођене територије у рату 1877-78 (заједно са Прешевском казом-срезом која је после Берлинског конгреса остала у Турској), чинили су десети део свих ђака Призренске Богословије, за период 1873-1922 године. Овде треба поменути да је велики број ђака из Нишког, Пиротског, Топличког и Врањског округа после ослобођења ншао на школовање у Београд. [4]
Систематизовани табеларни преглед ових питомаца Призренске Богословије давао је следеће податке [5]:
3. Јован Хаџи Васиљевић, Просветне и полипичке прилике у јужним српским областима у XIX веку, до српско-турских ратова 1876-1878, Београд 1928.
4. Петар Костић. Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку и почетком XX века (са успоменама писца), Скопље 1933.
5. Споменица педесетогодишњице Призренске Богословско учитељске школе 1871-1921, Београд 1924, 133-159.
96
II. СТАТИСТИЧКИ ПРЕГЛЕД СВРШЕНИХ УЧЕНИКА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ БОГОСЛОВСКО-УЧИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ У ПРИЗРЕНУ ОД 1873/4 ДО 1922/23.
97
98
[[ Јордан Т. Поповић, Сима Игумановић, Стојан Стевановић, Стојадин Станковић, Војислав Поповић, Живко Поповић, Тодор Поповић, Коста Стевановић, Василије Живковић, Данило Катанић, Трајко Илић, Ђорђе Катанић, Лазар Васић, Апостол Филиповић, Петар Јовановић, Михаило Јовановић, Зарија Ђорић, Арсеније Поповић, Павле Даниловић, Никола Серафимовић, Ђорђе Васић, Ђорђе Поповић, Трајко Ковачевић, Захарије Ристић, Живојин Костић, Драгутин Јакашевић, Алекса Поповић, Милутин Паповић, Димитрије Костић, ЈованКостић, Душан Ђорђевић, Иван Поповић, Тодор Икономовић, Јован Војиновић, Драгољуб Митровић, Мирољуб Миловановић, Будимир Марковић, Александар Јончић, Благоје Шишаковић, Бранислав Перић, Душан Томић, Петроније Миљковић, Ђорђе Манчић, Сретен Анђелковић, Миодраг Стаменковић, Милић Илић, Ђорђе Поповић, Младен Цветковић, Светислав Здравковић, Антоније Крстић, Јован Радовановић, Никола Поповић, Димитрије И. Илић, Новица Паповић, Љубомир Д. Момчиловић, Душан Поповић, Данило Поповић, Јордан Поповић, Јордан Поповић, Драгомир Поповић, Ђорђе Поповић, Владимир Ђорђевић, Димитрије Јовановић, Василије Поповић, Костадин Милошевић, Живко Костић, Александар Милић, Војислав Поповић, Велимир Здравковић, Ђорђе Поповић, Стојан Поповић, Јован Стевановић, Димитрије Илић, Јован Рајичић, Димитрије Панић, Светислав Митић, Вукашин Пејић, Душан Петровић, Данило Поповић, Љубомир Анђелковић, Ђура Базовић, Аритон Костић, Добривоје Арсић, Благоје Поповић, Стојан Пауновић ]]