ГЕОГРАФСКЕ РЕГИЈЕ ОБИТОВАЊА И ГРАНИЦЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Велико померање сеобе народа кренуло је Словене према југу, ка Дунаву, Драви и Сави, y стару Дакију и Панонију. Они су ce делом ту задржали, насељавајући широко подручје од Салцаха и Муре на западу, до дунавске делте на истоку, a делом су прешли y простране области Балканскога полуострва, и то y честим борбама на три — четири стране, y друштву с разним ратничким народима тога времена, продирући y Норик, Горњу и Доњу Панонију, Либурнију, Далмацију, Горњу и Доњу Мезију, Тракију, Илирик и Македонију, где је већ од VI столећа ова земља насељена Словенима и назива ce као ἤ Σκλανινια, αἳ σκλανινίαι, Sclavinia, Sclavenia, Sclavonia и слично. [17] Током VII столећа Словени ce, после дугих борби, устаљују на Балканском полуострву, заузивајући све земљиште од Црног мора до Соче и Јадранског мора, допирући до Солуна и долином Марице до Адријанопоља, a преко Грчке чак до Пелопонеза. [18]
Подручје географских регија на коме су ce Словени настанили, колонизовали и потом y току столећа оформили, није било никаква целина. Није то y целини ни само Балканско полуострво, иако ce оно доста природно ограничава са три стране морима, a са севера Савом и Дунавом. Карпатски венац одваја подручје данашње Румуније од Панонске котлине као што, с друге стране, огранци Алпа затварају на западу ову иначе пространу и плодну котлину. Цело подручје, на коме су ce Словени саживели током V и VI столећа, није, према томе, имало природних граница, и стога ce словенско ширење, разливало целим простором куда су га упућивали тадашњи услови развитка и формирања. Ha тој широкој линији словенско ce насељавање развило и постепено оформило, али колико је хватало не може ce свуда утврдити. За запад, СЗ и ЈЗ, донекле можемо знати, ослањајући ce на
17.
L. Niederle: Slovanske starožitnosti II, 1—2, Puvod a počatku Slovanu južnih. V Praze, 1906, 181, 217, 236—237, 291, 360, 366, 387, 421. 435, 440;
M. Vasmer: Die Slaven in Griechenland. — Aus den Abhandlungen der Preustischen Akademie der Wiss. Jahrg. 1941, Phil.-hist. Klasse, № 12, Berlin, 1941, 15.
18. Konstantin Porfirogenit, ed. Bonn., str. 220—221; M. Vasmer: нав. дело, 1, 14 sq.
10
поуздане изворе. Међутим, за словенско живљење и формирање етничких маса и племена на подручју Паноније, y целом току Дунава и Тисе, y пространој равници, нема много вести, те ce мора прибегавати претпоставкама које, ма како формулисане, ипак остају хипотезе. Једно је ипак сигурно: словенско насеље y тој низији, није било дубоко и интензивно, као што је било y разним крајевима Балканског полуострва. Стога, очевидно, није y етничкој историји дошло до свог пуног изражаја. [19]
Учени Ј. Цвијић, истакао је y једном свом раду велику разлику која постоји y насељавању Панонског базена и Балканског полуострва. Плодан, натопљен великим, рибама богатим рекама, које знатно помажу саобраћај, оивичен планинама пуним рудног блага, Панонски базен је од прастарих времена привлачио најразноврсније народе, који су ce ту борили, смењивали, мешали и оформљавали.
„Многе од ових инвазија зауставиле су ce пред побрђем око Београда. Народи који су прешли ову прву брану Балканског полуострва претрпели су нарочити утицај рељефа. Ово полуострво са севера гостољубиво, сужава ce и постаје све заплетеније пластике y правцу према југу, a нарочито y динарском делу његовом. Што су ce инвазије више упуштале y унутрашњост, све су ce више разбијале и губиле, и долазило је до тога да народи који ce такопусте не могу више да ce врате. Само они који су били многобројни и јаки успели су да сачувају свој етнографски карактер и да ce развијају. Напротив, народи који су ce спуштали са Балканског полуострва и Карпата сливали су ce без сметње y Панонски базен прелазећи лако реке и продирући чак са оне стране Будимпеште“. [20]
Ова појава, особито карактеристична, пада нарочито y очи при посматрању словенске колонизације на Балканском полуострву. [21] Протословени су живели y древној старини претежно y шумовитим и рекама и мочварама богатим крајевима данашње источне Пољске и ЈЗ Русије, понајвише y равницама. Кад су, y стара времена, дошли
19. Cfr. Ј. Цвијић: Балканско полуострво и јужнословенске земље, I. Београд, 1922, стр. 5.
20. Ј. Цвијић: Северна граница Јужних Словена. Говори и чланци II, Београд, 1921, 135—166.
21. За овој проблем cfr.
М. С. Дрмнов: Заселение Балканскаго полуострва Славян (1872.);
К. Јиречек: История на Българитѣ, Търново, 1888;
исти: Историја Срба I;
L. Niederle: Slov, sttar. II, 1, v Praze, 1906;
A. Л. Погодин: Из истории славянских передвижений, Спб., 1901;
Ст. Станојевић: Византија и Срби I—II, Нови Сад, 1903—1906;
исти: О Јужним Словенима y VI, VII и VIII веку. Глас САН, LXXX (1909), 124—154;
F. Šišić: Povijest Hrvata, Zagreb, 1925;
H.C. Державин: Славяне и Византия в VI в., Язык и литература, T. VI, Ленинград, 1931;
Р. Skok: Dolazak Slovena па Mediteran. Split, 1934;
M. B. Левченко: Византия и Славяне в VI—VII вв. — Весник древней истории, кн. 4 (5). Москва, 1938;
A. В. Мишулин: Древние Славяне и судьбы Восточно — Римской Империи. — Вестник древней истории, кн. 1 (7), Москва, 1949;
М. Vasmer: Die Slaven in Griechenland, 1 sq.;
H. C. Державин: История Болгарии I, 66, кап. 2;
E. Э. Липшиц: Византииское крестьянство и словянская колонизация. — Византииский сборник, Москва — Ленинград, 1945, 96 sq.;
Историја на македонскиот народ, кн. I. Ed. Институт за национална историја, Скопје, 1969, 67—72, 79—83;
Г. Острогорски: Византија и Словени, Београд, 1970.
11
y области Панонског базена и данашње Румуније, они су само y неколико променили географску средину. Панонске пусте имале су много сличног са руским степама; кроз оба подручја пролазиле су велике реке правећи око себе широке ритове и мочваре; извесни били су и ту прекривени густим шумама. Обикнути ce на тај терен и остати на њему није стога представљало никакву тешкоћу. Дакако, било би веома важно и од вишеструког значаја пратити, кад би за то било поузданих извора, цео процес словенске колонизације, устаљивања и оформљивања на том подручју, на Балканском полуострву и y алпијским пределима Норикума, y сасвим новој географској средини, на земљишту чија је култура била из основа друкчија и плодност далеко слабија. Ha панонском подручју Словени су имали да ce боре углавном са људима, a на подручју Балканског полуострва и са људима и са природом. [22]
Словенска племена и етничке скупине, који су ce ширили и етнички оформљавали према западу, до алпијских огранака, до изворишта Саве и Драве, доста рано су развили извесну политичку активноег. Исти је случај, y знатно мањој мери, и са словенским племенима и етничким скупинама на доњем Дунаву. Ови су били врло поносни на своју слободољубивост. Међутим, она словенска племена и етничке скупине, који су живели између њих, y правој Панонској котлини, били су y власти и симбиози аварској. Ова појава изазива читав низ проблема. Да ли су Словени, приликом колонизације y древној старини, били само из једне области, из мочварних и шумовитих предела између Дњепра и Дњестра, или, што је много вероватније, са далеко ширег подручја. Брзо свикавање и оформљавање извесних словенских племена и етничких скупина на планинском подручју Карантаније, говори y ствари за то, да су они могли потицати из неких планинских предела матичних словенских земаља. To потврђује, исто тако, и њихова прилична борбена активност. Код тих словенских племена и етничких скупина, опажа ce и следећа важна карактеристика. Они су успели да ce y компактнијим етничким масама устале и оформе на подручју које је било од великог саобраћајног значаја. Преко словенског подручја Истре и Крањске на СЗ водио је пут из Ломбардије y средњу Европу и обратно. Обри, завојевачи панонских Словена, упустили су тај терен y сукобима са суседима с југа и запада, a Словени су, тражећи y борбама наслона и лево и десно, бранећи своја слободарска права, успели да ce ипак ту одрже највећим делом кроз столећа. Из овога да ce видети много. Код словенских становника и првих вођа њихових, морамо претпоставити много више смисла за реалност живота, него што су га досадашњи научници били вољни да код њих претпоставе.
22. Cfr.
Jordanis, Ed. Mommsen, Monumenta Germaniae, Get. V, 34—35;
K. Müllenhoff: Donau — Dunavъ. Archiv für slav. Philologie I (1876), 294—295;
K. Јиречек: Историја Срба I, 48—49.
12
Зашто ти Словени нису могли да дођу до неког већег израза y историји или да створе државу, која би ce одржала за дужи низ столећа. Kao одговор на то, не може бити да је узрок томе y њима самим, колико y чињеницама изван њих. Они су ce сместили на подручју које је било стари европски пут из Ломбардије према дунавском базену, до кога је било много стало етничком елементу много јачем од њихова. Моћне етничке германске струје, које су, столећима пре тога надирале тим путевима и тражиле слободан пролаз преко алпијеких масива y северну Италију или тежиле да већ утртим путевима, изађу на средњи Дунав, нису могле дозволити, да им то спречава једна моћна словенска држава. У борбама које су настале, Оловени ce нису мотли потпуно одржати према Германцима ни ту као ни y Сарској и y Померанији. Једно зато што су ту били војнички слабији, a друго што су то били периферијски делови велике словенске етничке масе, коју је на рубовима било лако сузбијати. Међутим, ако ce нису могли одржати потпуно, они су ce одржали ипак y надмоћности, захваљујући свом великом броју и својој чврстој отпорној снази. Германи су својим државним системом били успели y прошлости да их прилично растроје, да својом феудалном, a касније капиталистичком административном поделом y посебва феудална подручја раздвоје и ослабе, да им, како на једном месту истиче Л. Хауптман, „парцелирају душе“, али нису успели да их претопе и отуђе. [23] Словенци су били и остали трајан бедем на западној граници Јужних Словена, који је ту зауставио германску етничку струју.
Географско-политички моменти хрватске етничке историје били су трајно условљени јадранским питањем. Хрвати су посели углавном подручје од Драве до Врбаса на истоку и дуж скоро целе далматинске обале. Хрватски феудални владари водили су хрватску унутрашњу политику тако, да су фаворизовали романску хијерархију, клер и становништво чак на штету хрватског етноса и изазивали не мале кризе y земљи. Кад су y X столећу Мађари већ усталили своју државу y Панонији, њихове тежње почеле су да ce управљају према Јадранском мору, да крајем XI столећа уследи њихово неодољиво стремљење. Од XII столећа борба за Далмацију између Млетака и Мађарске води ce с упорношћу која траје више од два столећа са тешким кризама за обе стране. Иако су дефинитивно од XIV столећа y свим градовима Далмације освајала словенска насеља, градска култура је све до средине XIX столећа имала y себи много елемената древнога античкога Балкана. Док су поменути мађарски освајачи израбљивали економски Словене, дотле су ce они са старинцима ових крајева формирали y јединствене словенске етносе. [24] Ни код Хрвата, као ни код Словенаца није могла да ce одржи
23. Jugoslovenska njiva II, 118.
24. Cfr.
F. Lukas: Geografska osnovica hrvatskoga naroda. — Zbornik Matice hrvatske. Zagreb, 1925, 19 sq.;
Fr. Bulić: Dolazak Hrvata i pohrvaćivanje Dalmacije. — Sveslovenski zbornik. Zagreb, 1930, 1-5;
N. Radojčić: Jezgra najstarije hrvatske istorije. — Misel in delo V, Ljubljana, 1939, 83—92.
13
њихова држава, слабија од других такмаца, али су успели да ce одрже народи и створе нације. При томе, треба нагласити и везе Koje су везивале Рим, престоницу Римскога Царства са овим јужнословенским и осталим средоземним земљама, које су му служиле као пиједестал.
Ha динарском подручју које захвата простор од Соче до Проклетија и до Ибра и Западне Мораве на истоку, временом је настала жива динарска етничка смеса старих илирских остатака, романских и романизираних елемената и нових словенских досељеника, колониста. Процес тога етничког стапања и оформљавања трајао је дуго и може ce за извесне периоде и историјски подробније пратити. Људе је, y тим крајевима, приближило сточарско занимање, које је од прастарих времена било ту главна народна привреда. Ha њих је осетно нивелишући деловала и природа земљишта. У својој студији „Карст и човек“, истакао је Ј. Цвијић, стваралачке особине људи карстног подручја. [25] Тежак живот на подручју кршевитом и оголелом, без живих вода, са мало земље за обрађивање, стална борба са природом начинила је од тих људи етнички елеменат скроман y прохтевима, издржљив и прекаљен, a уз то и довитљив. „Одликују ce живом уобразиљом која ce развија можда и под утицајима чудних карсних појава“. Ha њихову природу утиче, с друге стране, и иарочита ведрина, јер је „ваздух чист, прозрачан“, пошто нема бара и испарења. „Услед ових узрока, развило ce y динарском карсту врло здраво становништво, уз то једно од најплоднијих y Европи“. To становништво, које ce развило y унутрашњости, патријархално по начину живота, демократско по начелима, a активно по сили природе географских регија, највише је утицало y историјском животу јужнословенских народа. Међу тим елементом, образовале су ce и прве српске државе, тзв. Рашка, као прво државно средиште, и Зета, као друго државно средиште; од Цетине и Врбаса до Мораве и до Зете на ЈЗ и до Спрече и Колубаре на северу. Taj етнички елеменат унео је y историјски живот јужнословенских народа борбеност, која ce дотле, y толикој активности, није показивала код Јужних Словена; тај етнички елеменат успео је да створи државу, која је била најтрајнија код њих и да је, после губитка, обнови са напорима, који показују изузетан и необичан виталитет и y другом светском рату од 1941. до 1945. год., што ce такође осведочило, уз устаничку револуционарну борбеност осталих јужнословенских и других балканских народа и етничких припадности.
За Византијску Царевину било је једно од важних животних питања, да после словенске колонизације на Балканском полуострву, одржи y својој власти, коликогод може дуже, лонгитудиналне и трансверзалне комуникације, путеве који су из престонице водили y знаменити Сингидунум на Дунаву и одатле y средњу Европу на једној страни и Via Egnatia, коja је везивала Драч и Јадранско море са Солуном и Егејским морем и тек преко њега са Цариградом.
25. Цвијићева књига. СКЗ, бр. 201, стр. 66 sq.
14
Оба су та пута била веома стара, &има ce вековима комуницирало, и сасвим је природно што су y државном и привредном животу представљали не само наслеђе на које ce све ослањало и везивало, него и једну живу потребу, без које би ce цео организам осећао као осакаћен. Ta два пута Византија је држала веома дуго. Византијска царска власт није могла спречити да ce словенске етничке масе кoje су прешле Дунав, не почну насељавати y подручје око Мораве, једно стога што је број досељеника на тој страни, y богатој, иако шумама покривецој моравској долини, био велик, a друго стога што је, немогући више водити борбе на две стране, више полагала на то да за себе спасе пре хоризонталну линију Цариград — Драч, која је спајала, ипак онда претежно Грцима ближе и важније области него уздужну Цариград — Сингидунум, коју су од IX столећа обујмљивали Бугари и која је етнички за Царство била већ пре тога изгубљена. Кад није могла да их спречи, Византија је толерирала и туђе државне организације на северном и СЗ делу Балканског полуострва, али ce упорно бранила да трпи словенске државне формације на југу Македоније. Јер те би не само пресецале везу са Епиром и Тесалијом и морем на тој страни, него и са самом Еладом и остављали би Византију ограничену y ствари, на подручје Тракије. Стога је словенски етнички елеменат y Македонији био одавно изложен осетном притиску политичком; византијске су га власти или гониле, или насилно пресељавале, или утицале на њ својом надмоћнијом културом. Међутим, и ту ce егничка издржљивост Словена показала веома солидном и чврстом. Подлегле су само сувише изложене и далеко оггишле поједине веће и мање етничке групе и племена, али је већина не само остала, него чак и успела да свим деловима Македоније даде изразито македонско словенско обележје, како y Вардарској, тако и y Пиринској и Егејској Македонији. Један део успеха дошао је несумњиво отуда, што је број Словена био на том подручју велики и што су ce итничке масе налазиле y непосредном додиру.
Снага словенског етноса на Балканском полуострву за време првих епоха н.е. види се уосталом најбоље по том, што су успели да оформе Протобугаре y дуготрајном етничком процесу развоја, под именом Бугари y Јужне Словене.
Природну границу Балканског полуострва на СЗ обележава Ј. Цвијић „узводно од ушћа Купе долином Саве и Љубљанским базеном до веза система Динарских планина са Алпима. Ha копну је његова граница јасно обележена Сочом“. [26] Остале границе су природне. Северну обележавају Сава и Дунав, a све друге три Црно, Јегејско и Средоземно са његовим заливима Јонским и Јадранским морем. Тако омеђено Балканско полуострво изгледа, као природна географска целина, оно то није и y ствари својим врло изукрштаним
26.
Ј. Цвијић: Балканско полуострво и јужнословенске земље I. Београд, 1922, 5;
cfr. isti:: Oblik Balkanskog poluostrva. Iz Glasnika Hrv. naravoslov. društva, X (1892), 1 sq.
15
и разнородним планинским системама, оно је разбијено на неколико сасвим оделитих области. Динарска планинска система која хвата од Алпа на СЗ y косој линији, ка ЈЗ, са својим високим врлетним странама, одваја подручја Босне и Далмације, исто као што њени горовити и планински наставци y Босни на развођу између река Црног и Јадранског мора, растављају Босну од Херцеговине. Уопште узев, од великог је значаја веза залеђа са знаменитошћу Медуанског залива и промена правца планинских ланаца ЈЗ од Јадранског мора, Масид, Шар-планине и њених суседа испречио ce између Македоније и Србије и представља климатску и донекле вегетациону границу између севера и југа Балканског полуострва. Огромни венац Балкана стара је граница између Бугарске и Румелије, a маса Родопе уоквирује Трачку равницу. Систем Пинда, сав изломљен, разбио је јужни део Балканског полуострва y више котлина и дао му посебан, сасвим неуједначен рељеф. Te планине нису горостасне; ни један врх на Балканском полуострву не прелази 3000 м висине. Али су својим масивима настале тако да чине неку врсту тешко проходних, природних граница, преко којих су прелази могући само кроз поједине речне долине или на извесним превојима. Путовање по њима, даје слику да су ти ланци безбројни; тек што ce савлада један, јављају ce други, још већи или исти такви, што ce понавља наизменично. Распоред планина и вода y јужнословенским земљама, као и различити смерови њиховог географског гравитирања условљавали су разноврсне културне, етничке и политичке формације. Ту ce ништа не савлађује једним махом и залетом; ту ce y исти мах губи преглед целине. Отуд она знаменита историјско етничка појава, која ce оцртава кроз све ере историјске прошлости, да на Балканском полуострву ни један његов народ није успео да завлада његовом цјздином; уколико је било таквих освојања, њих су изводили освајачки народи Римљани и Турци, којима је ово подручје падало као плен других и одлучнијих успеха. Византинци, који су га наследили од Римљана, нису га могли одржати као целину, a и кад су га привремено држали, било је то y ствари привидно и са врло скупим жртвама.
Kao што ј е y науци добропознато, Балканско полуострво нема неједног свог природног средишта. Значај Цариграда је y томе, што ce налази као мост између Европе и Азије, на споју Црног са Средоземним морем, али за само Балканско полуострво он је био и сувише на граничној територији, и стога увек далеко од тога да за њега представља центар. Значај Солуна пак је y томе, што ce налази као спона између Европе и Блиског истока, али за само Балканско полуострво, исто као и Цариград, овај древни град, био је сувише на периферији. У самим балканским државама, средишта и престонице померали су ce према политичким потребама. Ни y једној од њих државно средиште није ce географски наместило и остало стално. Бугари су имали Плисков, Трново, Софију; Срби Рас, Приштину, Призрен, Скопље, Крушевац, Смедерево, Београд. У Босни су ce престонице премештале и бивале y Сутјесци, Бобовцу, Јајцу, Врхбосни,
16
Бањој Луци, Травнику; y Хрватској y Биограду, Книну, Бихаћу. У Црној Гори Прапратна, Скадар, Цетиње; y Македонји Преспа и Охрид. Словенци су имали Госпу Свету код Целовца и административна средишта Крањ и Љубљану. [27] Kao последицу тога имамо појаву да је јужнословенска разбијеност још више долазила до изражаја. Зна ce, шта је за духовну формацију Чешке значио Праг или за Француску Париз; познато је да је моћна Руска Царевина настала као природан развој једне политике, кад је y Москви имала своје исходиште и ту задржала све главне нити акције. Ни бугарска, ни српска, ни хрватска, ни босанска, ни словеначка, ни црногорска, ни македонска држава кроз читав средњи и нови век, нису могле да изведу трајно окупљање свих својих етничких елемената y свом оквиру; сви покушаји y том правцу били су кратког даха. Узрок томе налазио ce y систему владавине, најпре феудалне, a потом капиталистичке. И све до другог светског рата, те традиције географског и историјско — етничког наслеђа, осећале су ce y животу Јужних Словена. Након другог светског рата, Југословени су ce сврстали y државну организацију која је самоуправна социјалистичка заједница, a по страни су остали само Бугари, y својој својеврсној социјалистичкој демократији.
Најстарије тло јужнословенских земаља, истиче познати геолог Ј. Жујовић, појавило ce y Србији и Македонији „у области моравско — вардарској. Оно ce простирало на југ y садашњу област Егејског мора и на север по јужном делу Панонског басена“. [28] Ta област је кичма Балканског полуострва, и то како по свом централном положају, тако и по свом природном и привредном богатству и саобраћајном значају. Кроз ту област води најкраћи пут из Средњоевропског басена на Јегејско море. Велика линија Мораве и Вардара од старина је спајала лонгитудинално цело Балканско полуострво. Ha тој линији налазе ce главне балканске области спајања и прожимања. [29]
Разуђена далматинска обала с многобројним острвима, каналима и заливима, често врло пространим и добро заштићеним, била је као створена за веома погодан развој поморства, слично као и грчка обала на југу Балканског полуострва, са читавим низом острва око себе. [30] Ha далматинској обали ce стога развило доста рано више места од значаја и веома жив трговачки и политички промет. Међугим, сувише уска и расцепкана Далмација, као ни Македонија, која је успела y прошлости да створи државу само за владе цара Самуила, — није никад могла да створи сама већу државну јединицу, a
27. Cfr. о миграцијама престоница, O. Vallaux: Le sol et l’état, Paris, 1911, 355—356. Код Срба ce јавља као зимска престоница Котор; Дебрц, као Драгутинова престоница, није важан; a као летње сезонске престонице вредно је споменути: Рас, Пауни и Неродимље. — Cfr. Ст. Новаковић: Немањићке престонице: Рас — Пауни — Неродимље. — Глас САН LXXXVIII, (1911), 1 sq.
28. Ј. Жујовић: Постанак земље и наше домовине. Београд, 1920, 151.
29. Ј. Цвијић: Балканско полуострво I, 17—18.
30. Н. Hummel — W. Siewert: Der Mittelmeerraum. Heidelberg — Berlin, 1936, 88 sq.
17
како је високим планинама и доста тешким превојима била као одвојена од свог залеђа, није ce природно везала ни за једно унутрашње средиште као одређену гравитациону тачку. Источна обала Јадранског мора, од Трста до Драча има неколико својих унутрашњих центара y залеђу и неколико привлачних тачака и средишта на Балканском полуострву. Стога ce она y ондашњим феудалним и каснијим капиталистичким односшуга и условима, ретко кад налазила под једном влашћу и y једној оријентацији. Стално је била предмет борбе између копнених сила унутрашњности, које су тежиле да ту обезбеде своју обалу и везу са светом, и поморских држава које су хтеле и из политичких и привредних интереса да за себе искоришћавају јужнословенске далматинске луке и њихове везе. Taj део Балкана био је изложен тешким борбама и кризама, и скоро ниједно столеће није прошло без великих политичких промена на њему. To је све изазивало разноврсна етничка збивања и поремећаје, те ce намеће проблем утврђивања и сагледавања, шта је древно балканско, шта пак самоникло словенско, a шта је пак страни етнички нанос y томе делу Балканског полуострва, као и који су и какви путеви етногенезе словенског етноса на том подручју. Између једнога и другога, древног балканског и словенског, са елементима ту и тамо и трећег етничког наноса, створила ce чврста етничка кохезија, нов етнички амалгам, који је произашао и формирао ce као јужнословенска етничка творевина, оформљена од свих ових елемената y јединствену јужнословенску етничку целину.
Македонија, чија је култура и етничка прошлост била исто тако значајна као и далматинска, и чија је политичка улога y Средоземном басену од прворазредне важности територијално је далеко мање постајала предмет прохтева оноликог броја сила, као што је био случај са Далмацијом. To је долазило свакако отуд, што су македонско словенско становништво и македонска култура били одувек веома хомогени. У 1923. години y Егејској Македонији извршене су знатне етничке промене путем насилног расељавања Македонаца од стране грчких власти. [31] У Пиринској Македонији, словенски македонски елеменат, столећима ce одржао y својој етничкој припадности. Од 1913. односно 1948. год. он доживљава сличну судбину Македонских Словена Егејске Македоније.
Насупрот томе, y Далмацији, y прошлости, јављају ce велике противности. Док је огромна маса становништва Далмације још од VII столећа чисто словенска, градско становништво било је столећима етничка мешавина, y знатном броју чисти Романи или романизовани колонисти, које је одржавала и дуга владавина Млечана.
31. О потискивању, расељавању и етничком уништавању Македонаца и Турака y Егејској Македонији од стране грчког капиталистичког режима, након првог светског рата cfr.
Herbert Lehmann, Zeitschr. d. Ges. f. Erdkunde zu Berlin 1929, 116;
Papenhusen, nav. časopis, 1933, 34;
cfr. „Борба“, бр. 204, год. XI, од 26.VIII 1946, стр. 1; бр. 205, год. XI, од 27. VIII 1946, стр. 2.
18
У Динарској системи као природне географске целине јављају ce жупе, које представљају поједине мање или веће речне долине или карсна поља, уоквирена и отсечена високим планинама и кланцима. Te географске целине имале су често тенденцију да постану ако не и посебне политичке целине, a оно свакако области са својим посебним интересима и особеностима. Није ретка појава да поједине од тих већих жупа имају неке посебне дијалекатске особине y језику или ношњи, или y неким обичајима. Kao последица географске расцепканости, која је отежавала саобраћај и етничка струјања и мешања становништва, јавља ce особито велики број јужнословенских дијалеката. Још је оштроумни В. Ст. Караџић приметио локалне разлике појединих изговора и тачно их је објашљавао, y случају Пераштана и Доброћана, тим „што су ова мјеста које водом које камењацима тако затворена, да ce из њих без невоље никуд маћи не може, па ce житељи њихови (a особито жене и дјеца) слабо мијешају са околним сусједима.“ [32] Између Конавља и Драчевице разлика је y ношњи толика, да ce скоро ниједан део одела потпуно не подудара, a те су области политички ишле једна с другом све до XV столећа. Сличан је случај са женском ношњом y жупи Врхбосни и y суседној жупи Прачи. Сличну појаву огромне разлике код женске народне ношње налазимо и другде код Јужних Словена, y Србији, Бугарској и Македонији. Мијачка народна ношња, на коју ce надовезују ношње Мавровског поља, Горњег и Доњег полога, непосредан додир између становника тих жупа и крајева, није био толики, да изједначи разлике и изврши неки узајамни утицај; подвојеност ce одржавала столећима, уз то, помињемо, као веома важан факат, y многим крајевима код Јужних Словена, традиционалан је обичај да ce древна старина чува. Иако ce y жупама од старине чува тзв. жупска ендогамија, увек су жупе биле под непосредним угицајем града, док су планински предели архаични.
Подвојеност је подржавало, даље, и то што ce географски обим предела и жупа обично поклапао с етничким групама и племенским подручјем словенских насељеника — колониста, и под утицајем старинаца на Балканском полуострву формираних јужнословенских етничких група и племена. И данас y Црној Гори налазимо сасвим добро очуване појаве да поједина племена држе читаве жупе и природне мале области. Област Ћеклића, y науци ce описује овако: [33] „Са свих страна су по ивици области висока брда и планине“, a за област Бјелица каже ce да је „ограђена са свих страна високим брдима и планинама“. Племе Озринића сасвим ce поклапа са облашћу Чева, као што су племенска имена Корјенића, Зубаца и Никшића, потисла старије називе Врма, Врсиња и Оногошта. Многа од старих племена изгубила су чак своје посебне називе и добила су име по географским
32. В. Ст. Караџић: Скупљени граматички и полемички списи III. Београд, 1894, 7—8.
33. Ј. Ердељановић: Стара Црна Гора. Етничка прошлост и формирање црногорских племена СЕЗб. XXXIX, Насеља XXIV, Београд, 1926, 125—126, 129, 132—133.
19
објектима своје нове средине, као што је случај са Цетињанима, на Цетињском пољу, Требињцима и Неретљанима. To што ce већ y X столећу извесне територијалне племенске ознаке по географским објектима односе на доста широке области, као што је случај са Требињцима, то не значи да су оне и првобитно биле толике. Требињци су с почетка заузимали само ужу требињску област, па су после временом, свом подручју придружили и суседне крајеве. Област Неретве коју помиње Летопис попа Дукљанина као жупанију Неретву испред Раме, не подудара ce са неретљанском облашћу К. Порфирогенита. [34] Неретљани, по Порфирогениту, заузимају област Јадранског приморја од ушћа Неретве до Цетине са четири велика суседна острва, док је попа Дукљанина (XIV столеће) Неретва очевидно крај око ушћа Неретвице y Неретву, предео испод Коњица, који је и до данас сачувао то име. [35] Ово је добар пример, како ce око једне веће реке, коja има више својих жупних долина, образовалао више племенских организација, које осим заједничког порекла, не веже ништа ближе. Сличан је случај и са насељима око реке Босне. Све до XIV столећа, Босанцима су ce сматрали само становници око те реке до Врандука, док је раније и та граница била ужа и име ce везало само за становнике жупе Врхбосне.
Ова раздробљеност рељефа целог подручја западног дела Балканског полуострва имала је од старине знатан утицај на живот његовог становништва.
За Илире, многубројан народ и особито активан, истакнуто је y науци да ce дели y велики број братства и племина, као што је и данас случај донекле са њиховим етничким следбеницима Арбанасима и Црногорцима. Врло је карактеристично, да Илири нису могли да створе своје државе и да изведу заједничку организацију свих својих племена и етничких скупина, чак и y временима најопаснијих угрожавања. Поједине њихове државне творевине настајале су само y Јадранском приморју и нису никад могле под ондашњим условима да окупе око себе више од неколико племена. Ta традиција, чије облике можемо да пратимо кроз столећа, нпр. y Арбанији и Црној Гори, утицала је несумњиво и на словенске етничке скупине и племена y древна времена и чак омогућивала извесан непосредни додир између њих и прастарих староседелаца. [36]
Балканско полуострво, од праисторијских времена, било је подручје разних етничких скупина, племена и народа. Ha њему су настајале разне етничке формације, мешавином старинаца и колониста, стога су историјско — етнички процеси ту увек били сложени, a истодобно и веома динамични. Ta етничка мешавина, која је од времена праисторије па до данашњих дана, услед датог географског положаја Балканског полуострва, који је представљао најкраћу и скоро копнену везу Европе са Малом Азијом с једне, и Европе с Африком с
34. Fr. Rački: Documenta historiae croatiae periodum antiquam illustrantia. Monumenta, VII (1877), 409—410, 415.
35. F. Šišić: Letopis popa Dukljanina, SAN. Beograd — Zagreb, 1928, 327, 453.
36. Cfr. A. Stipčević: Iliri, Zagreb, 1974, str. 19—82.
20
друге стране, учинили су да етничка историја Балканског полуострва има од свих европских крајева најбурнију, најразноврснију и најсложенију прошлост. Ko све није владао на њему и какве све културе и етнички утицаји и процеси нису ту укрштени. Задаје огромних тешкоћа све то пратити по поузданим траговима, a још више проучити, те утврдити шта је од тога обухватила етногенеза Јужних Словена.
Више националне географске регије увек су веома значајан проблем етногенезе тих народности. Заправо, y таквим регијама проблем етногенезе садржи y себи знатан број појава културних позајмица, што је условљено понајвише географском средином. За илустрацију тога наводимо следеће примере. Наиме, проблем етногенезе ЈИ Србије представља веома интересантан етнички мозаик. Цела ЈИ Србија, имала је y првим столећима средњовековног словенског живота на Балканском полуострву, читаве етничке скупине македословенске и српске етничке припадности. Томе треба додати и извесне скупине бугарске народности. Ослобођењем ових крајева од завојевачке бугарске власти и њиховим присаједињењем српским државама средњега века, бугарски етнички елеменат, делимично ce повукао y матичну земљу Бугарску, a делимично је остао y српским земљама, претапајући ce постепено y Србе, a делом и y Влахе. Касније, y XVII, XVIII и XIX столећу била су извесна етничка освежавања бугарских популационих група из земље матице y српске крајеве ЈИ Србије, све до срца Шумадије (Баточина) и околине Београда. У наведеним географским пределима од старине је било претапања Влаха y Србе, што ce исто тако завршило y раздобљу од XVII до XIX столећа.
Проблем етногенезе западне Бугарске представља веома интересантан етнички мозаик. Цела западна Бугарска заједно са Софијом, имала је задњих столећа средњега века главни етнички елеменат македословенске, српске и влашке народне припадности. У дуготрајном историјском процесу развоја, сви ти крајеви западне Бугарске претопили су ce углавном y Бугаре. Само су ce ту и тамо одржале извесне влашке етничке скупине и Македонци y Пиринској Македонији, као посебан етнос.