1. ПОЧЕЦИ УМЕТНОСТИ КОД СРБА
Примање хришћанства, стварање одређених облика државности и виши степен друштвеног развитка постали су битни услови за појаву црквене уметности у IX веку код свих Јужних Словена. Српска племена на Јадранском мору или у непосредном залеђу преузела су је, као и Хрвати, из приморских градова, од романског становништва које се на том простору одавно населило или је избегло пред словенском најездом. Српски житељи из дубље унутрашњости Балканског полуострва, слично Бугарима или Македонским Словенима, прихватали су уметност од Византинаца: упознавали су дела из њихових уметничких метропола или су гледали њихове цркве у својој средини. Ма колико био природан, тај проток уметности из културно уздигнутије средине староседелаца ка словенским придошлицама још увек је тешко пратити. Историчари с муком утврђују границе Византијског Царства према словенским државама на обалама источног Јадрана и у унутрашњости Балкана, а археолозима измичу могућности тачног одређивања старине споменика и порекла ктитора већине цркава. Нема сумње. међутим, да је уметност једног дела грчког становништва, романских житеља и српских и хрватских племена, у времену од IX до XI века била истоветна. посебно на подручју које је у погледу културе зависило од византијских
6
јадранских градова. Српску уметност тог времена за сада је тешко сасвим излучити из целине којој је припадала. Многа дела на подручју које су тада трајно или повремено насељавали Срби могла су настати њиховом заслугом. али исто тако и романских или византијских поручилаца и мајстора. Најцелисходније је, стога, целокупно уметничко стваралаштво у земљама између река Бојане на истоку и Цетине на западу, које су већином биле насељене Србима, посматрати као неразлучиву целину. Међутим, нешто је лакше одвојити српске споменике од византијских у унутрашњости Балкана.
Док не буду ископани средњовековни утврђени градови и дворови владара и властеле, и у њима пронађени остаци здања из времена од IX до XI века, црквена архитектура остаће најпоузданији водич у расветљавању знања, всштине и схватања ктитора, градитеља и мајстора. За сада је она и једно од изразитих сведочанстава о уметииМким утицајима на новохристијанизовану српску средину. Историја архитектуре, међутим, не може се још у потпуности васпоставити. Делимично је само осветљавају ретки сачувани натписи ктитора, легенде о настанку или намени цркава из средњовековних летописа, ренесансних анала и историја, као и неједнаки остаци неколико десетима здања, очуваних у првобитном облику или археолошки откривених с оштећеним зидовима. Међутим, све то није довољно да се утврди потпуни редослед у подизању храмова, те се стога сређивање целокупне грађе ирема архитектонским плановима и облицима још увск показује као поузданији поступак. Тако се, бар, откривају владајуће уметничке идеје међу Србима, оно што их чини сличним или различитим од
7
схватања околних народа, а самим тим и степен културног развитка Срба у том добу.
Најједноставнија и општеприхваћена је подела црквених грађевина на две скупине: на цркве с централним и оне с подужним основама. Обе скупине садрже здања разноврсних планова: у првој су округле цркве или ротонде, осмолисти, шестолисти и тролисти. а у другој су једнобродни и тробродни храмови, али и грађевине с основама у облику издуженог слободног крста. [1]
Најстарија позната црква централнога плана подигнута је у Котору 809. године. када је у град пренесено тело његовог будућег патрона св. Трипуна. У XII веку на њеном месту изграђена је нова катедрала. За старију цркву знао је византијски цар Константин Порфирогенит, који је забележио да је била округла. Ктитор је био которски властелин Андреаци с породицом. [2] Истих година је и Задар добио сложену ротонду Свете Тројице, доцније посвећену св. Донату, која се очувала и према којој би се могао замислити изглсд старог Светог Трипуна. [3] Задарски храм почива на решењима која су била позната и у Италији у VII веку (Света Марија in Pcriica у Павији, крстионица на Торчелу код Венеције, итд.), [4] али је градитељ у план и просторно решење унео значајне измене. Колико су которска и задарска црква биле сличне, показаће тек будућа археолошка истраживања.
(Сл. 1)
Централни план има и храм Светог Петра у Расу (код данашњег Новог Пазара); саграђен је у IX или X веку, ваљда одмах као седиште рашких епископа. Предање забележено у Летопису попа Дукљанина, у XII веку, казује да су га саградили Римљани, присталице краља Бела-Павлимира, после победе над рашким жупаном Љутомиром.
8
Свети Петар y Pacy, основа и подужни пресек
9
Брег изнад цркве краљ је утврдио градом који је назвао својим именом. [5] У језгру здања је ротонда с уписаним четворолистом, својеврсног нацрта, са оштрим угловима у основи, али са сводовима у виду полукалота. Над средишњим простором уздиже се изнутра округла. споља осмострана купола неједанких страна. Прелази ка сводовима и куполи извршени су помоћу тромпи. Средишњи део је са северне, западне и јужне стране обухваћен ниским, кружним ходником, изнад којег се налази галерија местимично отворена према унутрашњости храма. [6] Градитељ Светог Петра решавао је свој сложени задатак користећи се узорима из старијег градитељства, које је преиначио и допуњавао. тако да је грађевину учинио јединственом. У Јерменији и Грузији. између VII и XI века, настао је знатан број цркава с четворолисним планом уписаним у ротонду. [7] Вероватно их је било и у земљама које су ближе Србији.
Посебну подгрупу међу црквама централнога плана чине осмолисти и шестолисти, чије су конхе зракасто рапоређене око кружног простора над којим се диже купола. Осмолисту у Ошљу зидови су очувани скоро до висине полукалота над конхама, [8] док су шестолисту у Рогачићима код Сарајева, откопани само темељи. Непознато је време њиховог подизања; [9] остаци исклесаног украса сведоче да су сазидани између IX и XI века. Ошље, као град Захумљана, помиње Константин Порфирогенит средином X века, а остаци утврђења још се назиру на брду изнад цркве. Храм у Ошљу је на западној страни имао једно правоугаоно здање, како изгледа, са звоником и стспеништима која су водила у просторију на спрату, можда посебну ложу за великодостојнике. Грађевина у Ошљу је по својој октоконхалности усамљена појава на источној обали Јадрана,
10
Ошље, основа
док је шестолист у Рогачићима сличан низу црквених грађевина у средњој Далмацији, на некадашњем подручју романских градова или хрватске државе (Стоморица у Задру, Свети Кршеваи са Коловара код Задра, остаци у Придрази и Кашићу у задарском залеђу, Света Тројица на Пољуду у Сплиту, црква у Брназима, код Сиња, и Света Марија у Трогиру). [10] Одавно се трага за пореклом типа храма у којем се око кружне основе образује венац од шест, осам или дванаест радијално распоређених апсида, какав се између VI и XIII века градио у Византији, Јерменији, Грузији, Бугарској и на источном Јадрану. [11] Најуверљивије је мишљење да је он створен по узору на свечане дворане касноантичких и рановизантијских палата. [12] Сам Цариград пружа доказе о претварању дворана за пријеме у цркве: шестолисти триклинијум у палати препозита Антиоха (V век), на Хиподрому, постао је црква Свете Јефимије, [13] а у хрисотриклинију царске палате, Василије I је у IX веку изградио
11
осмолисну цркву Светог Илије. [14] Храм Светог Виталија у Равени, из Јустинијановог доба, садржи осмолисно језгро обухваћено олтарским проширењем и седмостраним ходником. [15] Тај тип храма је из ризнице знања византијских градитеља допро и до источног Јадрана крајем IX или у X веку.
И тролисни планови цркава припадају централним грађевинама, иако се оне на западној страни обично продужавају мањим или већим правоугаоним простором. Нема их из тог времена много, а нису увек ни добро очуване. Један мали триконхосни храм остао је испод утврђенога града Дриваста, у близини Скадра, [16] док је други, нешто већи, Свети Јован у Затону. на реци Лиму, археолошки откривен. [17] Они имају три здружене конхе око централног квадратног простора, над којим
Свети Јован у Затону на Лиму, основа
12
је некада могла бити и купола или слепа калота. Такве су и две старохрватске црквице са самог краја XI века, Свети Никола код Нина и Свети Кршеван на Крку, над чијим се средишњим квадратом уздизала слепа калота ојачана укрштеним луковима. Улазни правоугаони крак у Светом Николи био је засвођен полукалотом, као и три конхе, тако да је црква изнутра била конструисана као четворолист. [18] Могућно је да су и цркве у српском подручју имале слично решење. Тек покрштени Македонски Словени употребљавали су га, међутим, од почетка X века; такве су задужбине Климента, Наума и њихових сарадника у Охриду и његовој околини. [19] Тип је наслеђен из старохришћанске и византијске архитектуре. [20]
Посебан спој триконхоса са благо искошеним квадратом централног дела основе обележје је цркве Светог Томе на Прчању у Боки которској. Четири стуба која су носила кубе делила су храм на девет травеја. Пошто су конхе биле уписане у правоугаоне масе зидова, а излазиле упоље, изван основног коцкастог здања, црква је споља изгледала као да је зидана у облику слободног крста. Чини се да је и храм Светог Петра Старог у Дубровнику имао сличан изглед. Нема сумње да је план Светог Томе једнак с плановима цркве из истог времена у Жермињи де Преу, код Орлеана у Француској, и Светог Сатира у Милану. [21] Међутим, бочне конхе су у француској цркви изграђене можда чак после подизања Светог Томе. Са потоњим додацима, Жермињи де Пре је стекао изглед четворолиста повезаног са квадратом од девет травеја, што је навело истраживаче да ту цркву упореде са старијим јерменским црквама сродних планова. [22] Међутим, на Јадрану, у Нину и Задру, са црквама Светог Крижа и Светог Вита, појавила се у раном XI веку грађевина с основом
13
Св. Тома у Прчању, реконструкција основе и подужног пресека
14
слободног крста и куполама. У основи су њихови кракови крста правоугаони, али имају полукалотасте сводове окренуте ка средишњем квадрату над којим се диже купола, [23] те се може сматрати да је у питању спој крстоликог плана и четворолисне композиције простора. Однос ових нинско-задарских и прчањско-дубровачких храмова испољава се, заправо, као однос сажетог типа према развијеном типу истородних здања.
(Сл. 2, види цртеж на 21. стр.)
Првој половини XII века требало би да припада храм Светог Павла, код села Чичева, у близини Требиња. Градитељ је на правоугаоник с апсидом додао уз северни и јужни зид и две конхе које су споља тростране, и на тај начин спојио триконхос с подужним планом. Са западне стране је припрата с главним улазом на јужном зиду. [24] Све те цркве које споља имају изглед слободног крста а у чијој је унутрашњости на различите начине примењена просторна композиција триконхоса или тетраконхоса средњовековни су извод много сложенијих рановизантијских апостолиона, какве су биле велике цркве Светог Јована у Ефесу и Светих Апостола у Цариграду, под чијим су се утицајем касније на Западу појавили слично изведени храмови (Свети Марко у Венецији, Свети Фронт у Перигеу, итд.). [25] Уз измене, поједностављења и сажимања, наместо купола над краковима крста, које су биле обележје византијских и западних апостолиона, грађене су конхе или полукалоте. Прелаз ка нашем типу представља атинска црква Светих Апостола на Агори, изграђена у XI веку. [26] И наше цркве су својеврсни апостолиони: већина је посвећена некоме од апостола.
Друга велика скупина споменика, она с подужним основама, заступљена је на српском подручју и у суседним романским градовима или у њиховој непосредној
15
околини у далеко већем броју него цркве централнога плана. Груба подела одваја међу њима једнобродне храмове од тробродних базилика. Међутим, и у оквиру тих основних типова појављују се знатније разлике у разуђености плана, рашчлањености зидова и просторном склопу.
Једнобродне, једноставне црквице с нерашчлањеним зидовима, с полуобличастим сводом и једном апсидом могу имати полукружну или правоугаону апсиду или, пак, полукружну изнутра, а правоугаону споља. Неки једнобродни храмови имају изнутра, уз подужне зидове, дубоке прислоњене лукове који почивају на пиластрима; то је био начин да се сузи распон свода и олакша његово изиђивање. Понегде је брод подељен на три или више травеја помоћу пиластара и из њих израслих ојачавајућих лукова свода. Вертикално рашчлањивање фасада лезенама које су повезане луковима чест је случај не само на овом типу грађевина. Овакав тип цркве подједнако је распрострањен у приморју некадашње Зете, по бившим романским градовима и острвима Далмације. као и у областима старе хрватске државе. [27]
С већим уметничким тежњама подизане су једнобродне цркве с куполама, и то искључиво у области између Цетине и Бојане. Највише их је у Дубровнику (Свети Никола на Пријеком и Преображење) и на околним елафитским острвима (на Колочепу: Свети Антун Падовански, Свети Срђ и Свети Никола; на Лопуду: Свети Илија, Свети Никола и Свети Иван; на Шипану: Свети Михаило Пећински, у Пакљени, и Свети Петар, близу Шипањске Луке). Најизразитији и најлепши су међу њима Свети Михаило у Стону
(Сл. 3)
(коме је био сличан Свети Тома у Кутима код Херцег-Новог, у Боки которској, чији су само темељи очувани) и
16
Свети Михаило у Стону, основа
(Сл. 4, Сл. 5)
Свети Петар на Приком, код Омиша; најдаље на југу је Свети Ђорђе, у старој Подгорици (Титоград). Већином су то цркве с три травеја над чијим се средишњим пољем уздиже слепа купола помоћу тромпи, а понекад и посредством пандантифа. Кубе им је, са спољашље стране, коцкасто и има четворосливни кров. Зидови су и споља и изнутра најчешће рашчлањени лезепама или пиластрима, који су спојени луковима. Није ретка појава да се на спољним странама кубета налазе плитке нише. Већом разуђеношћу основе и живљом разиграношћу унутрашњих површина одликују се оне цркве у чијим су зидовима, уместо ниша између лезена, изведене плитке конхе (зачетак ове појаве налази се у Прику код Омиша, а потпуно разрађена решења срећу се у Светом Михаилу у Стону, Светом Томи у Кутима и Светом Петру на Шипану). [28] Због своје градитељске посебности и ограничоног распростирања добиле су
17
назив јужнодалматински тип или зетско-захумска скупина.
Време настанка једнобродних куполних цркава јесте XI век. Већину за то доба везује систем рашчлањавања фасада помоћу лезена повезаних једноставним или дводелним луковима, што се сматра ранороманичком особеношћу. Само једна црква, Свети Михаило у Стону, тачније је датована, у осму деценију XI века, и то захваљујући ктиторском портрету и натпису. Реч је о зетској владарској задужбини коју је подигао и живописао краљ Михаило.
(Сл. 6)
Настанак друге цркве, Светог Николе на Пријеком у Дубровнику, везује се, такође, за последње две деценије XI века. Према легенди забележеној у доба ренесансе, њу су Дубровчани подигли из захвалности, после неуспеха зетске опсаде града, на месту на којем се налазила кула краља Бодина. [29] Без обзира на извесне непоузданости у одређивању старине ове врсте споменика, чињеница је да њихов географски распоред указује на Дубровник и градске насеобине Неретљана, Захумљана и Дукљана (Омиш, Стон, Дукља) као средишта која су их прихватила а потом разрађивала и ширила њихове облике.
У трагању за пореклом једнобродне цркве с куполом - чији је тип имао одјека и у градитељству XII и XIII века - дошло се до закључка да је њена појава на источном Јадрану последица раније раширености једноставних једнобродних храмова, као и утицаја византијског храма с планом сажетог уписаног крста с куполом. [30] Нема сумње да је нешто старије, па и истовремено византијско градитељство том, јадранском облику цркве пресудно одредило изглед. Зависност од византијских храмова типа уписаног крста може се посебно пратити на црквама које имају конхе на подужним зидовима.
18
Здања развијеног типа с оваквом основом сачувала су се у Дубровнику (крипта у Светом Петру Старом), Задру (Свети Ловро) и Сплиту (Свети Микула у Белом Варошу). У Задру и Сплиту куполу су носила четири средишња стуба, а у сва три развијена споменика бочни травеји су засвођени полукалотама окренутим ка главном броду. [31] То решење се према једнобродној куполној цркви с конхама на подужним зидовима (Свети Михаило у Стону, Свети Тома у Кутима и Свети Петар на Шипану), представља као развијено према сажетом.
Свети Петар на Шурању, Котор, основа
19
Базилика у Мартинићима, основа
Тиме се открива и византијска суштина склопа оваквих здања.
По својој величини међу свим црквама истицале су се тробродне базилике. Није их се сачувао велики број, а све су, углавном, пронађене у темељима и датују се у XI век. Бродови катедралне цркве Светог Теодора, у зетској престоници Бару, одељени су са три пара стубаца; бенедиктинска црква Светог Петра на Шурању у Котору, са главном апсидом изнутра полукружном, споља правоугаоном, и с бочним полукружним апсидама, као да је имала бочне бродове издвојене зидовима; унутрашњост храма у Мартинићима, недалеко од Даниловграда, с три полукружне апсиде к припратом, била је слично решена као у Светом Петру на Шурању. Бенедиктинска опатија Светог Михаила на Превлаци, чији су ктитори били грађани Котора, имала је тробродну цркву с три апсиде: средњу полукружну, бочне изнутра полукружне, а споља правоугаоне.
20
Била је изидана црвеним коцкастим каменом. [32] Колико год да су бенедиктинци заслужни за ширење тробродног плана цркве током XI века на читавом подручју источног Јадрана, и грађани су се - као у Мартинићима - не само залагали да се, у мањим размерама, опонашају веће базилике из рановизантијског доба него да се примене и извесна урбанистичка решења преузета из рановизантијских градова. [33]
Напоредо са чистим једнобродним или тробродним црквама грађени су у исто доба храмови подужних основа с нешто друкчијим плановима и просторним склопом. Света Марија у Дукљи, која је, како се претпоставља, изграђена у IX веку - а за коју поп Дукљанин тврди да је била крунидбена црква дукљанских краљева - била је једнобродно здање с припратом и апсидом
Света Марија у Дукљи, основа
21
изнутра полукружном споља правоугаоном. Међутим, она је са северне и јужне стране проширена двема правоугаоним просторијама, можда трансептима, тако да у основи делује крстообразно. [34] Ако су кровни покривачи над бочним испустима некада били једносливни, споља је могла изгледати и као тробродна базилика. Знатно сложенији план имала је црква бенедиктинског манастира Светог Петра in Campo код Требиња, подигнута у другој половини XI века, позната од првих дана свог постојања као гробница неких зетских владара и рашких жупана. Била је великих размера. Њен издужени главни брод, с полукружном апсидом, укрштао се с трансептом, док су се у угловима, између кракова крста, налазиле четири капеле. На западној страни била је припрата. [35]
Чичево код Требиња, Свети Павле (лево) и Свети Петар in Campo
22
Некада се, свакако, над кровним покривачима различите висине истицао крст основног тела грађевине. Ако су јој бочне просторије биле наткривене једносливним крововима, споља је морала имати облик тробродне базилике с трансептом, као византијске базилике подигнуте између IX и XI века (Скрипу, Света Софија у Охриду, итд.) у којима се осећао одјек старохришћанског или рановизантијског градитељства. Свети Петар је по унутрашњем распореду просторија био сличан црквама уписаног крста у којима су зидовима издвојене бочне капеле (Свети Петар и Марко у Цариграду, Нерези и др.), где се такође ocehao утицај старијег византијског наслеђа (Свети Давид у Латомском манастиру у Солуну). [36] Али, ни у плану ни у распореду просторија цркве у Требињу нису примењена сводна и куполна решења која одликују византијске храмове. Танки њени зидови носили су дрвену конструкцију покривача.
Мада је развој градитељских схватања код Срба и Романа у градовима на јужном Јадрану, између IX и средине XI! века, у појединостима још увек немогућно представити, ипак постоје разлози - историјски и археолошки - за тврђење да су цркве централнога плана биле више заступљене у градитељству старијег раздобља (IX-X век), док су се оне с подужном основом више градиле касније (Х-ХII век). Једнобродне црквице су грађене непрекидно, али изгледа да су здања с разуђенијим плановима и с куполама настајала крајем наведене епохе.
Без обзира на промене током времена, црквена здања су се ослањала, у целини или у појединостима - кад су у питаљу план, распоред простора, начин засвођавања, конструкција и композиција маса - на градитељско предање старохришћанске, рановизантијске,
23
па и истодобне или нешто старије архитектуре у Цариграду, Грчкој, Јерменији, Грузији, Италији и западној Европи. Неки од типова цркава сличних онима које су грађене од IX до средине XII века живели су и на источном Јадрану од V до почетка VII века. У трагању за пореклом архитектуре цркава насталих између IX и XII века заступани су често опречни ставови: од мишљења о самониклом настанку и непрекинутом грађењу између V и XII века на источном Јадрану до тврђења да је после прекида између VII и IX века дошло до повратка старим типовима са истог тла. Постепено се учвршћивало становиште да су источнојадрански градитељи били надахнути примерима из уметничких метропола суседних земаља, али да су их стваралачки прерађивали, сходно својим знањима, занатском образовању и потребама, уносећи извесне новине и посебности. [37]
Долазак Словена на Балканско полуострво и њихово продирање према Јадрану заиста су разорно деловали на уметничко стварање старог становништва. Прекид у грађењу у VII и VIII веку, све до почетка покрштавања Словена, био је неминовна последица дубоко измењених прилика. Покрштавање је приближило Словене романском и грчком становништву и шиховој започетој градитељској обнови. Поп Дукљанин и каснији дубровачки аналисти казују да су, после покрштавања Словена, људи латинског језика, вративши се из својих скровишта, прегли да обнове старе градове и порушене цркве и изграде нове. И те њихове цркве по градовима, подигнуте у првим деценијама IX века, понекад и на темељима великих рановизантијских здања, старије су од првих словенских хришћанских храмова. Очевидно, романско становништво нашло се на челу уметничке обнове,
24
док су њихови градови постали средишта градитељских радионица и расадници нових типова храмова. Словени су постепено усвајали исте облике грађевина, да би њихови великодостојници, заједно с византијским, постали касније најпознатији ктитори цркава.
После дугог прекида у грађењу, није се могло наставити тамо где се почетком VII века стало. Градитељство у развијенијим и мање уздрманим срединама - Византији, Закавказју, Италији - прошло је, надовезујући се на епоху Јустинијана, кроз даље етапе развоја. У IX и X веку, у време „ренесансе" македонске династије у Византији а каролиншке на Западу, приступило се својеврсној обнови рановизантијске уметности. Тада су никле многе грађевине које су по много чему подсећале на стару и славну епоху Царства. Баш у то време оспособљени за уметничко стваралаштво, Романи и Словени на источној обали Јадрана укључили су се у градитељске подухвате који су били плод општег и новог полета. За њих Цариград није био само политичка престоница него и уметничка метропола, као што је то био и за италске народе Апенинског полуострва. Тек када су савладали савремени уметнички језик, могли су и на свом тлу бирати узоре, из затеченог античког или византијског градитељства и, слично развијенијим срединама, опонашати их у складу са способностима којима су располагали. [38]
Да је Византија била расадник грађевинских типова, па и оних који су се појављивали на источном Јадрану, знали су савременици, али се успомена о томе сачувала и код хуманиста, па и у народном предању. Задарска катедрала Свете Анастасије, у облику у којем је била у X веку, личила је византијском цару Константину Порфирогениту на цариградску цркву Богородице Халкопратијске. [39]
25
Дубровачки канцелар Филип де Диверсис забележио је да је црква Светог Петра у граду, она што личи на Светог Тому на Прчању, „... била саграђена са сводовима и у облику крста, као што је обичај код старих грчких верника“. [40] Једобродне црквице с куполом служиле су у доба ренесансе као узор приликом изградње каиела у дубровачким дворцима, очевидно због тога што су сматране за старо грчко наслеђе; њихов тип су крајем XV века и у XVI веку раширили по старој Херцеговини дубровачки градитељи, вероватно на захтев православних ктитора да им цркве буду подигнуте „more greco“. Неке од храмова изграђених између IX и XII века народ и данас назива грчким. [41]
Занатске и стилске одлике грађевина биле су у знатном раскораку са разуђеним планом и сложеним просторним склопом. Оне су црпле подстицаје са других источника; њихова матица је прероманичко градитељство Апенинског полуострва. Све цркве су грађене ломљеним или тек притесаним каменом, повезаним лепом, а поређаним често у неправилне редове. Само изузетно, и то углавном пред крај раздобља, зидало се пажљивије, камен клесао брижљивије, а слагање у редове обављано је доследније. Добар број грађевина има само зидове вертикално рашчлањене лезенама или пиластрима, повезаним на горњој сграни луковима; између њих су плитке нише, а понегде и конхице. Што се више приближавао крај епохе, све изразитије је бивала тежња ка рашчлањавању. Све те грађевине су биле премалтерисане. тако да се извесни зидарски недостаци нису могли уочити.
Засвођавање различитим врстама сводова - полуобличастим, крстастим, куполастим или полукалотним
26
— на висини је општих занатских знања мањих мајстора. Поуке великих градитеља они су знали да следе само кроз прилагођавање и поједностављивање сложених конструктивних елемената. По техничком образовању, зидарским знањима и стилском схватању, били су прави представници тзв. прероманике, и то у оној варијанти која се, само неколико деценија раније или у исто време, остваривала на Апенинском полуострву. Истина, апенинска прероманика оставила је знатан број градитељских дела која су по размерама већа од источнојадранских грађевина, мада им је стил истоветан. [42] Кад је реч о занату и стилу, преузимања су се вршила тако што је италска прероманика, преко црквених институција, зрачила и деловала на источнојадранску. Понекад је Апенинско полуострво давало и готова решења до којих се раније дошло прерадом византијског плана и склопа цркава.
Источнојадранска средина је, преко својих ктитора и установа, налазећи у Византији или у Италији узоре за своје цркве, извесним типовима поклањала већу пажњу; прерађивала је преузето у складу с локалним занатством и на тај начин дала регионални печат својој црквеној архитектури.
Иако је сваки јужнословенски народ имао у то доба понешто друкчију историјску судбину, ипак су у њиховом градитељству видљиве и неке заједничке црте. Срби и Хрвати заступали су, у основи, иста схватања; имали су, заправо, јединствену, недељиву уметност. Удеоници у њој су били и Романи и Грци из источнојадранских градова. Код Македонских Словена и Бугара јављали су се, на византијском наслеђу засновани, извесни типови храмова какви су се градили и на Јадрану, иако је међу њима најраспрострањенији био облик грађевине репрезентативније природе и сроднији
27
византијским престоничким обрасцима. Они су имали и моћније државе које су омогућавале веће градитељске подухвате.
Изван овог слоја споменика, с чијом су се архитектуром Срби присно сродили, у средишњим областима Балкана, које су они претежно или делимично настањивали, јављало се градитељсво које је било израз друкчијих схватања; углавном је остваривано заслугом грчких ктитора и византијских установа. У питању су грађевине много веће од оних које су Словени градили, а и техника њиховог зидања била је знатно савршенија. То су, пре свега, тробродне базилике - чији су трагови и већи остаци сачувани у Призрену (базилика под Богородицом Љевишком), у Прокупљу (Свети Прокопије), у Нишу (Свети Пантелејмон),
Основа базилике испод Богородице Љевшике
28
у Старом Нагоричину (црква византијског цара Романа Диогена, коју је краљ Милутин обновио), и неке друге - чији настанак пада у време између IX и XI века. Исте такве базилике Византинци су градили и дубље на југу (Охрид, Сер, Сервија, итд.); прихватили су их и први бугарски цареви и Самуило. Много више него у оним на источном Јадрану, њихови
Стара Павлица, реконструкција основе и дела подужног пресека
29
градитељи су се поводили за старохришћанским и рановизантијским узорима. [43] Поред базилика, Византинци су у истим областима и у исто доба подизали и храмове мањих размера и друкчијих планова, који су сећали на старија и знаменитија светилишта у њиховим политичким и црквеним средиштима (Стара Павлица - сажети уписани крст с кубетом
Основа цркве у Горњем Матејевцу
Основа цркве у Ђунису
30
обухваћеним са три стране ходником;
(Сл. 7)
Горњи Матејевци код Ниша и Кацапун код Врања - једнобродне цркве с куполом; Ђунис и Марково Кале код Врања - слободан крст, итд.). [44] У доба када су изграђени, нису били прихваћени у српској средини; стајали су издвојени и страни. Тек знатно касније, од краја XII до почетка XIV века, српски владари су им почели поклањати пажњу: обнављали су њихове рушевине, у њихово ткиво уклапали своја здања или на њиховим темељима, као на местима старог култа, подизали нове цркве. Ушавши, тако, у видокруг словенских ктитора, условили су понеку појединачну појаву у старој српској архитектури.
Верна пратиља прероманичког градитељства била је декоративна, плиткорељефна пластика. Њоме су, на првом месту, прекривани камени иконостаси једноставног облика:
(Сл. 8)
њихове преградне плоче (парапети), четири стубића с капителима, горња греда (епистилион) и троугаони или полукружни забати над царским дверима. а потом и греде које су уоквиравале прозоре и портале, камене решетке отвора (транзене) или капители стубова у наосу.
(Сл. 9, 10)
Понегде је украшавала часну трпезу, а редовно киворије, уколико су постојали: капителе њихова четири стуба, чело аркада у горњем делу и акротерију у врху. Могла се наћи и на другим каменим црквеним предметима и намештају: посудама за освећену воду, крстионицама, престолима, саркофазима.
Најистакнутији и најособенији њен мотив био је преплет с најразличитијим нацртом, сачињен од трочланих трака чији су чланови били једнаке ширине, а само понегде су траке биле двочлане или вишечлане. Користила се, каткад, античким наслеђем употребљавајући орнамент астрагала или киме; уводила је,
31
изгледа упоредо са развитком, биљне мотиве: лозице с листовима у прегибима, палмете, срцолике и гроздолике плодове, цветове са зракасто распоређеним латицама, стилизовано растиње. У исти мах су и најразличитије животиње постајале предмет њене обраде, птице, најчешће паунови, али и оне фантастичних облика, као и звери, лавови, пси, зечеви, антилопе. Перје, гриве или репови бивали су подвргавани орнаменталној стилизацији; животиње су често симетрично распоређиване по површини, чеоно сучељене или леђима окренуте једне према другима. Људска фигура јављала се ређе, на крају овог раздобља, у виду површински обрађеног лика неког светитеља или анђела.
Рељеф је клесан на тај начин што је у равној површини камена, према нанесеном цртежу, плитко дубљена позадина, да би потом лаким усецањем по горњој равни пластике извођени орнаменти или појединости на тракама, биљкама, људским или животињским фигурама. На тај начин су добијане две површине, једна изнад друге, од којих је доња представљала позадину горње, оне обрађене. Тек у другој половини XI или у првим деценијама XII века брижљивије се заобљавају ивице рељефних представа, волумен нараста, прикази преузети из природе су реалнији, а уводе се и неки нови мотиви. Пластика прероманике је тако прерастала у нови романички стил.
Скоро да нема ниједне цркве у којој је сачуван сав пластични украс. Како су излазиле из култа или се претварале у рушевине, тако су њихови рељефи преношени у нове цркве, а многи су се и погубили. Сабирање одломака у збирке и музеје ишло је упоредо са новијим развитком историјске или археолошке науке. Са подручја између Цетине и Бојане највише их
32
има у музејима и збиркама Стона, Лопуда, Колочепа, Дубровника, Херцег-Новог, Тивта, Котора, Бара и Улциња, а оних из залеђа - у Требињу, Даниловграду и Сарајеву. [45] Некада се често сретала у приморском појасу, а проређивала се што се ишло дубље у унутрашњост земље. Околност што се не знају налазишта многих пластичних украса и што још увек није могућно установити тачно време настанка сваког од њих, омета сагледање историјског и уметннчког развоја кроз који је пластика прошла у раздобљу од IX до раног XII века. Једино се поузданије могу распознати примерци који носе прве ознаке романичког стила, односно они што су настали на крају наведеног раздобља. [46]
Између више стотина камених делова некадашњих целина издваја се, иразитошћу и лепотом, неколико десетина примерака црквеног намештаја и архитектонског украса. До сада су, на пример, пронађени делови четири киворија:
(Сл. 1)
у Котору. Улцињу, Рогачићима и Мартинићима. Од которског и улцињског киворија остала је по једна аркада (у Светом Трипуну у Котору и у Народном музеју у Београду). Они су врло слични по свом украсу; на обома. поред трочланих преплета, астрагала и киматиона, налазе се у угловима симетрично постављени лавови који гоне мање звери. У оштећеним натписима помињу се и историјске личности из времена њиховог настанка (на которском киворију сачувало се име неког Никифора, а на улцињском византијских царева Лава и Константина). Сва је прилика да је реч о делима из IX века. Теже је одредити старину скулитура кад на њима нема натписа, што је најчешће случај. Мартинићки кивориј свакако је млађи, док делови трију аркада из Рогачића, с преплетима у византијском духу, који су уоквирени увртеним
33
ужетом, већ испољавају особине пластике раиог XII века. [47]
У которском лапидарију чува се једна велика каменица, с представама које својим стилским особинама и мотивима показују велике сродности с киворијима из града св. Трипуна и Улциља. Украшена је само с две стране јер се некада налазила у углу неке цркве. На широј страни су два пауна декоративних репова, који пију из украшене посуде. На ужој страни су лав и птица, између којих је дрво с гранама и срцоликим плодовима. Очевидна је њихова евхаристичка симболика. Мисли се да је у питању крстионица, али могла би бити и каменица за обредио уље. [48]
По бројности и вредности истакнуто место заузимају делови иконостаса. Поред оних с орнаменталним и биљним украсом - као што су добро очувани и пажљиво исклесани парапети из Стона и Котора [49] - има их и са животиљским представама: у Завали с птицама, на Превлаци с лавом, у Сушћепану с грифонима. [50]
(Сл. 12, 13, 14, 15)
Дела која одликује велико мајсгорство и изузетна лепота чине остаци иконостаса из Светог Томе у Кутима и из Доњег Чела на острву Колочепу.
(Сл. 16)
На колочепском иконостасу једна од парапетних плоча била је украшена грифоном, псом који гони звер и двојицом нагих дечака што трубе. Оии су уписаии у поља круга, између орнамената сачињених од трочланмх трака. Истом иконостасу припадао је, вероватно, и забат с рељефмим попрсјем арханђела. иначе једним од најистакнутијих дела епохе. Почетак моделовања волумена већ је сасвим уочљив. [51] Даљи степен развитка пластичности видљив је на иконостасу у Кутима. Горњи део парапетне плоче садржи. у трочлаиој изувијаној лози, приказе птица и змајева, а на главном пољу тему Обожавања крста. Ту су два стојсћа анђела у
34
(Сл. 17)
молитвеном ставу окренута ка крсту, украшеном трочланом траком, док су испод кракова два орла раширених крила. У Кутима се орнамент повлачи пред приказом животиња и фигура; површинску обраду замењује заобљеност рељефа. [52] У првим деценијама XII века, када су ови иконостаси исклесани, у презрелом прероманичком стилу појавила су се обележја следећег стила - романике.
Прероманика није била усамљена појава, везана само за скулптуру Срба и њихових романских суседа. Исти ток развоја имала је и пластика околних народа. Богате плодове дала је на подручју хрватске државе и у византијским јадранским градовима, [53] ширила се кроз Истру, а њена дела налазила су одјека, истина местимично, у северној Хрватској, Срему и међу Словенцима. [54] Њене матичне области налазиле су се на Апенинском полуострву, а средишта су јој била у Риму, по Венету и Ломбардији, где је оставила истородна, али нешто старија, па и репрезентативнија дела. [55] Отуд се ширила не само према источном Јадрану него и по немачким областима, јужној Француској, па и Шпанији. [56] Показивала је одређене сличности с византијском скулптуром истог времена, која је, такође, познавала употребу трочланог преплета, палмета под луковима, мотиве с птицама, грифонима, лавовима и светачким фигурама. Истина, византијски клесари владали су длетом мање круто, тананије су исцртавали своје теме и чистије обликовали; склоп целине био им је знатно друкчији. [57] У подлози и једног и другог схватања лежала је уметност из времена цара Јустинијана и његових непосредних наследника. [58] Два велика подручја Средоземља, Византија и Апенинско полуострво, пошла су, у VII веку, својим путевима, да би почетком IX доспели и до свога израза.
35
И онда када је у Италији створен нови стил у скулптури, ипак се осећало да с византијским има заједнички корен. Прероманичка скулптура и градитељство, у чијем је окриљу живела, имали су истоветно порекло и судбину.
Извесно је да су у своје доба преромалички храмови били украшени зидним сликарством и иконама. Ниједна од икона није очувана, а врло је мали број цркава чије су фреске макар и делимично остале на својим местима. Археолошка ископавања су показала да је сликање на зиду широко примењивано, али је међу пронађеним одломцима веома мало оних који су речитији. Упркос слабој очуваности, ипак се могу сагледати владајућа схватања у сликарству српских ктитора и њихових непосредних романских суседа.
(Сл. 18)
Најстарији ће, свакако, бити живопис првог слоја у цркви Светог Петра у Расу, код данашњег Новог Пазара. Настао је, нема сумње, убрзо после изградње цркве; прекрива тамбур и горње површине поткуполног простора. Неуобичајено је што је у тамбур смештено пет сцена из Христова живота: Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете, Рођење Христово, Поклоњење мудраца и Сретење. Истина, било је то време када се у византијском свету још није усталио обичај, важећи од XI века, да се у кубету сликају пророци. Остаци фигура из појединих композиција само су делимично очувани у нижим појасевима испод куполе. Распознају се једино Крштење Христово и Издајство Јудино у двема тромпама, као и мањи делови Распећа на западном зиду поткуполног простора. Сликар је распоред сцена прилагодио всома рашлањеним зидовима и сводовима цркве, пажљмво уоквиравајући композиције црвеним тракама и жутим линијама.
36
На двопојасној позадини - белој и жутој - уравнотежено је разместио фигуре, које су класичних размера и вешто нацртане танким линијама. Топлим бојама попуњавао је површине, не наглашавајући светло и тамно, тако да фигуре немају волумена. До истих исхода у површинској обради, употреби боје и изгледу позадине дошли су и неки грчки сликари из провинције чија се дела датују у X век (Свети Стефан у Костуру, црква Преображења у Коропи на Атици). [59]
Највише је фресака остало у црквици Светог Михаила у Стону, чији је ктитор био један од зетских владара, највероватније краљ Михаило. Настале су, сва је прилика, око године 1080. Натписи на њима су латински. У апсиди је сачувана сцена Првог греха, у своду олтара Христос у слави, у полукалотама четири бочне нише, јеванђелисти. на горњим површинама зидова понеки лик светитељки, а у доњем појасу неколико стојећих фигура: Јован Претеча, архиђакон Стефан, св. Ђорђе.
(Сл. 19)
У западној ниши на северном зиду насликан је краљ-ктитор, у свечаном оделу, с круном на глави, с моделом храма у рукама. Он је свој дар приносио Христу. некада насликаном у сцени Страшног суда на западном зиду. Чинио је то вероватно уз посредство арханђела Михаила, свог имењака, једног од важних учесника у збивањима на судњи дан. Грех и искупљење, обележени главним сценама на источном и западном крају цркве, били су основна идеја целокупног живописа. Сликар ју је саопштио језиком ранороманичког стила: јаким цртежом уоквирио је фигуре и извео појединости на лицима или наборе на драперијама. Риђокоси светитељи жутог лица имају велике, изражајне очи подвучене зеленим дубоким сенкама и по две зелене кружне површине на образима уместо руменила. Осветљена места наглашена су белим тачкама или низом упоредних цртица.
37
Издужен,танак врат налик је на опругу: на жутој основи, зелене упоредне линије сенки иду с једне стране врата и прожимају се с белим линијама које полазе с друге. осветљене стране. Већина светитеља, као и краљ-ктитор, насликана је у одећи украшеној разнобојним орнаментима сачињеним од ромбова и укрштених линија. Кад нема украс, одећа је прекривена густим цртежом, у којем тамне и беле линије на широкој површини драперије обележавају осветљена и осенчена места набора. У тој стилизацији фигура има нечега од начина који су употребљавали прероманички вајари на својим плочама; плитки облици дати су у две површиие. Пренаглашеност извесних делова тела - неких очију. прста, врата - увек је у служби посебне идеје. Светле фигуре на тамној позадини делују експресивно својим покретима и сугестивним, најчешће изобличеним изразом лица. Био је то начин обликовања до којег је дошао домаћи уметник који је познавао знатно вреднија дела. Заправо, фреске у Светом Михаилу су настале упрошћавањем оних ранороманичких сликарских решења која су се, у то доба или нешто раније, јављала у Риму и његовој околини. [60]
Крају XI века припада живопис у малој цркви Јована Претече на острву Шипану. За разлику од фресака у Стону, које садрже ранороманички програм и распоред тема, шипанске следе византијски систем украшавања цркава. У полукалоти апсиде је Деисис, испод њега су медаљони с попрсјима, а у најнижем појасу апсиде четворица чеоно окренутих архијереја.
(Сл. 20, 21)
На странама свода олтара очувао се један од двојице фронтално постављених арханђела који су припадали композицији Деисиса. На јужном зиду остао је, у ниши уоквиреној полукружном дугом, велики светитељ који седи и благосиља.
38
Пренаглашена изболичсност и простосрдачност стонских фресака нису поновљене на Шипану. Шипански сликар је искуснији и одмернији; његово ликовно образовање очевидно је било темељније. Цртеж му је пажљиво изведен, описан, колорит уздржан, углавном топао, сенке на лицима и драперијама нешто шире него у Стону, а покушаји да се обликују облине фигура су очевиднији. Светитељи су риђокоси као у Стону, а очи, иако мање него у Стону, истичу се својом изражајношћу. Целина је ранороманичка, али су извесни облици светитељске одеће позајмљени из византијског сликарства, као што и неки типови лица издалека сећају на ликове у византијским црквама. Натписи су латински, а позадина плава. Извор овог сликарства налази се у грчком живопису у црквицама и пећинама јужне Италије. [61]
Две цркве у дубровачком подручју, с нешто остатака фресака из времена око 1100. године - Свети Илија на Лопуду и Свети Никола на Пријеком у Дубровнику - обележавају нову појаву у сликарству која ће се касније укоренити на далматинском и српском подручју. Реч је о романичко-византијском стилском прожимању чије особености указују на јужноиталске узоре. У Светом Илији је у тромпи апсиде сачуван лик једног архијереја из низа архијереја који је ту постојао, какав је онај на Шипану, а у Светом Николи на Пријеком су приликом археолошких ископавања нађене неколике светитељске главице које су врло слично урађене. Византијски тип светитеља ту је изведен јаким романичким цртежом, али је пластичност лица - иначе знатно заступљенија него на претходним споменицима - остварена у византијском духу. [62]
Археолози су пронашли главице светитеља и у рушевинама црквице у Панику код Требиња и у Светом Томи у Кутима.
39
Основа цркве у Панику
(Сл. 22, 23, 24)
Мада мајстори фресака у ова два споменика поседују извесне особености, ипак оне припадају оном роду којем и дубровачке.
Рељеф светитељских лица у Панику знатно је плићи него на дубровачким примерцима, али је цртеж тананији и лик још више византијски. Фреске су некада имале грчке натписе. У Кутима је у раном XII веку радио свакако најбољи сликар целе скупине. Он је обликовао форму с највећом вештином, тако да је она најизразитија у том раздобљу. С умећем је правио меке прелазе између осветљених и осенчених делова лица, али је очи ипак истицао дубоким сенкама, а јаким цртежом наглашавао појединости на главама. Боја му је једра, звонка. И као што рељефи иконостаса у Кутима припадају крају прероманичке скулптуре, тако живопис из исте цркве означава да је једно раздобље у сликарству било окончано. [63]
Дуго се Срби нису определили за јединствен сликарски језик, нити су се угледали само на једну од великих метропола:
40
они у средишњим областима Балкана били су, природно, више упућени на византијске узоре, а они у Приморју на западњачке. Так у деценијама на прелазу из XI у XII век створен је посебам стилски израз спојем византијског и романичког схватања. Упоредо с таквим током, напуштана је површинска обрада фигура, а облици се постепено заобљавали. Поређења дела из суседних области и земаља и дела са источне обале Јадрана показала су да она нису непосредно слична, што је знак да су постојале домаће сликарске радионице, по свој прилици, у приморским градовима Дубровнику и Котору. Оне су на тадашњим уметничким схватањима суседних земаља изградиле сопствени језик. Догодило се исто што и у градитељству и вајарству: домаћи мајстори су се на својеврстан начин уклопили у европску уметност свога времена.
НАПОМЕНЕ
1. Проучавање градитељства у тзв. Горњој Далмацији и њеном приобалном појасу, између Цетине и Бојане, нема тако дугу историју као истраживање те врсте у Доњој Далмацији и хрватским областима. Многа дела откривена су тек у последњим деценијама, а општи прегледи, који у целини или делимичио обухватају материју, доста су ретки. Најважнији су:
· М. Васић, Архитектура и скулптура у Дилмацији од почетка IX до почетка XV века, Београд 1922, 22-25, 26-29, 32-34, 36-39, 40-44, 69-103;
· Ђ. Бошковић, Архитектура средњег века, Београд 1962, 178-186;
· Г. Суботић. Архитектура и скулптура средњег века у Приморју, Београд 1963, 11-29;
· Ј. Ковачевић у књизи Историја Црне Горе I, 367-380, 431-436;
· П. Мијовић, Вјечно на Крајина; Зборник Вирпазар, Бар Улцињ (1974) 11-57, местимично;
· исти, Преглед умјетности Црне Горе, Београд 1976, 383-390;
· V. Korać, S. L'architecture du Haut Moyen Age en Dioclée et Zeta. Programme de repartition des еspaces et origine des formes, Balcanoslavica 5 (1976) 155-171.
41
2.
· Stjepčević, Katedrala sv. Tripuna u Kotoru, Split 1938. 3-4;
· J. Ковачевић, Средњовековни епиграфски споменици Боке Которске, Споменик 103 (1953) 41-45;
· исти, Котор и црква св. Трипуна у IX веку, Старине Црне Горе 4-5 (1965-66) 101-105;
· Историја Црне Горе 1, 374-375.
У сведочанству Константина Порфирогенита стоји да је црква била округла, под чим се могу подразумевати различити типови грађевина централног плана. Тако се и у Теофилактовом Житију Климента Охридског, с краја XI или с почетком XII века, тврди да је Климемт подигао у Охриду две мање округле цркве. Ископапања једне од њих, Светог Пантелејмона, показала су да је у питању триконхос; уп. Виз. извори I, 302. И придворна дванасетолисна црква у Преславу, саграђена по свој прилици у X веку, по традицији се назива округлом (К. Миятевъ, Крѫглата църква въ Преславъ, София 1932).
3. О Светом Донату у Задру уп. N. Klaić - I. Petricioli, Zudar и srednjem vijeku, Zadar 1976. 123-127 (ca старијом литературом и најновијим резултатима истраживања).
4. Уп. E. Arslan, Remarques sur l'architecture lombarde du VIIe siècle, Cahiers archéologiques 7 (1954) 134; C. L. Ragghianti, L'arte in Italia II, Roma 1968, 311-312 (где cy тачнији планови). Из таквог типа развила се и дворска капела у Ахену, за коју се обично сматра да је најсличнија Светом Донату, или округла црква Светог Михаила у Фулди, из истог времена. Разлике, наравно, између свих тих цркава постоје, али је њихов тип необично сродан.
5. Ljetopis рора Dukljanina, izd. F. Šišič 320-321; J. Ковачевић. Етничка и друштвена припадност ктитора у Дукљи и Поморју од краја VIII до краја XIII века, ИГ 2 (1955) 121-122.
6. Ј. Нешковић, Петрова црква код Новог Пазара. Зборник Архитектонског факултета 5 (1961) 3-33 (са старијом литературом).
7. В. М. Арутюнян и С. А. Сафарян, Памятники армянского зодчества, Москва 1951, 43-45; R. Mepisaschwili - W. Zinzadse, Die Kunst des alten Georgien, Leipzig 1977, 65-66. To cy Бана из прве половине VII века, Ишхани прерађен у IX и XI веку, Ликити из VIII или IX века, Звартноц из средине VII века, као и његови следбеници у Јерменији, настали између IX и XI века. И у Азербејџану је ископана једна црква истог типа. Ђ. Бошковић, нав. дело 274-275, већ је, узгред, забележио сличности између Светог Петра у Расу и неких од њих.
42
8. Т. Marasović, Ranosrednjovjekovna crkva и Ošlju kod Stona, Peristil 2 (1957) 85-89. План, после нових исковавања, донео је В. Кораћ, L'architecture du Haut Moyen Age 160.
9. И. Чремошник, Извјештај о исковавањама у Рогачићима код Блажуја, ГЗМ 8 (1953) 303-307, 313-314, датује је, чини се, прекасно, у крај XII или почетак XIII века.
10. Уп. Ј. Marasović - Т. Marasović - М. Marasović, Crkva Svete Trojice u Splitu, Split 1971 (који доносе и низ паралела за њих); N. Klaić - I. Petricioli, нав. дело 128-130 (са старијом литературом).
11. О Јерменији вид. В. М. Арутюнян и С. Л. Сафарян, нав. дело 45-46 (осмолист из Зоравара из друге половине VII века). 53-54 (шестолисти и осмолисти у престоници Ани из X и XI века: црква породице Абугамренц и храм Христа Спаситеља), 65 и г. 163 (шестолисна црква у Богородичном манастиру у Ани с почетка XIII века). Старији храмови имају апсиде утопљене у кружни зид или обухваћене четвртастом облогом; млађе су с конхама полукружним и споља и изнутра.
О Грузији вид. R. Mepisaschwili - W. Zinzadse, нав. дело 65 (Чамхуси из VIII века - осмолист споља, изнутра четворолист с четири посебне капеле између апсида), 110-111 (низ шестолисних храмова из X и XI века с конхама изнутра полукружним, споља тространим, петостраним или вишестраним).
У Бугарској је очуван дванаестолист у некадашњој престоници Преславу, који је, по свој прилици, настао у првим деценијама X века: К. Миятевъ, нав. дело; Уп. и D. Stričević. L'eglise ronde de Preslav et la problème des traditions paléeobyzantines dans l'architecture balkanique du Moyen Age, Actes du XIIe Congrès international d'etudes byzantines I, Београд 1963, 212-223.
Риму, на гробљу Претекстат на Via Apia, налази се један антички шестолист c планом сличним далматинским шестолистима: Ј. Marasović - Т. Marasović - М. Marasović, нав. дело 12, 14 (са старијом литературом).
12. Уп. С. Mango, Architettura bizantina, Venezia 1974, 89, где је изнето сажето мишљeње ранијих истраживача.
13. R. Naumann und Н. Belting, Die Euphemia-Kirche am Hippodrom zu Istanbul und ihre Fresken, Berlin 1966, 13-53. Слична је била и црква y цариградском манастиру Богородице Одигитрије, али су њене апсиде, распоређене око осмостраног средишта здања, биле утопљене у полигоналну спољашњост (Исто 43).
14. К. Миятевъ, нав. дело 237; R. Janin, La géographie ecclésiastique de l'Empire Byzantin I. Les églises et les monastères III, Paris 1953. 143-144; S. Miranda, Justification du plan de reconsfitution du Palais des empereurs byzantins, Limoges 1969, 109-110 и план I.
43
15. Уп. F. W. Deichmann, Ravenna. Hauptstadt des spätantiken Abendlandes, Kommentar II, 2, Wiesbaden 1976, 48-135, Abb. 1-60.
16. Л. Дероко, У Бодиновој престоници, Старинар 5 (1930) 138 и сл. 9.
17. V. Jovanović, Sv. Jovan. Zaton, Bijelo Polје. Arheološki pregled 3 (1961) 129-132 (ca старијом литературом).
18. I. Petricioli, Osvrt na ninske građevine i umjetnifke spomenike sred njega i novoga vijeka. Po vije st Nina, Zadar 1969, 327-329 (ca старијом литературом). У Апулији постоји слична, али у својој основи четворолисна црква, са осмостраним кубетом. То је Света Катарина код Конперсана (С. А. Willemsen, Apulien. Kathedralen und Kastelle, Köln 1973, 157. Abb. 93).
19. Уп. Д. Коцо, Триконхалните цркви во Климентово време. Словенска писменост (1966) 91-98. V. Korać, L'architecture du Haut Moyen Age en Dundee et Zeta 165-166, због сличности планова охридских и зетских триконхоса, и претпоставља да су зетски триконхоси настали крајем X или почетком XI века, у доба цара Самуила, а под утицајем охридских словенских мисионара, док су далматински, који су касније изграђени, плод зетских утицаја. И у бугарској престоници Плиски ископан је један триконхос, али је његов план много једноставнији: К. Миятевъ, Архитектурата на средновековна България. София 1965, 103-105. Јужнословенски триконхоси су мање сложени од грчких из истог времена, који се такође граде у Македонији (уп. Панагију Кубелитису у Костуру: Н. Mavropoulos-Tsioumis, Οἱ τοιχογραφιεξ τοῦ 13ου αιωνα στὴν Κουμπελιδιχη τῆς Καστοριᾶς, Солун 1973, 23-29), као што cy једноставнији и од ранороманичких, византијским плановима инспирисаних триконхоса из Венета и Немачке (Портогруаро код Аквилеје и њему сасвим сличам триконхос у Регенсбургу: G. Brusin - Р. L. Zovalto, Monumenti romani е cristiani di Iulia Concordia. Pordenone 1960, 142-144, 156-159).
20. Уп. Đ. Stričević, Eglises triconques médiévales en Serbie et en Macédoine et la tradition de l’architecture paléobyzantine. Actes du ХIIe Congrès international d’études byzantines I, Beograd 1963, 224-240 (ca старијом литературом).
21. B. Кораћ - J. Ковачевић. Црква Св. Томе у Прчању у Боки которској, Зборник ФФ 11-1 (1970) 107-114.
22. А. Khatchatrian, Notes sur l'architecture de l'eglise de Germigny-des-Pres. Cahiers archéologiques 7 (1954) 161-170 (катедрала y Ечмиадзину и црква y Багарану, из VII века). Због тога је план Светог Сатира у Милану био много сроднији прчањској цркви.
44
23. Уп. Т. Marasović, Tipologia delle chiese preromaniche in Dalmazia von la cupola construita su baze quadrata, Stucchi e mosaici alto medioevali I, Milano 1962, 347; I. Petricioli, y: Povijest Nina 320-327 (за Свети Криж - ca старијом литературом); N. Klaić - I. Petricioli, нав. дело 132 (за Свети Вид - са старијом литературом).
24. Историја Црне Горе 1, 334, 436; М. Popović, Manastir svetog Petra de Campo kod Trebinja, CZM 27-28 (1973) 323-329, 334-337.
25. B. J. Ђурић, Милешева и дрински тип цркве, Рашка баштина 1 (1975) 16.
26. А. Frantz, The Middle Ages in die Athenian Agora, Princeton-New Jersey 1961, fig. 46-59.
27. O тим црквицама на подручју јужно од Цетине вид.:
· М. Васић, нав. дело 28-29, 32-34, 36, 39, 42-44;
· N. Z. Bjelovučić, Crvena Hrvatska i Dubrovnik, Zagreb 1929, 38-55;
· V. Lisičar, Koločep nekoć i saд, Dubrovnik 1932, 76-113,170-181;
· исти, Lopud, historički i savremeni prikaz, Dubrovnik 1932, 10-16;
· J. Posedel, Predromanički spomenici otoka Šipana, Starohrvatska prosvjeta 2 (1952) 113-128;
· C. Пухиера, Средњовековне цркве на острву Шипану код Дубровника, Старинар 5-6 (1956) 227-233; 238-242;
· С. Fisković, Lastovski spomenici, Prilozi povijesti umjetnosli u Dalmaciji 16 (1966) 49-52;
· Fisković, Tri srednjovjekovne crkvice na Pelješcu, Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji 19 (1972) 15-49 (ca старијом литературом).
Нужно је додати да је ово градитељство имало одјека на црквицама у долини Требишњице и у околини Сарајева: М. Vego, Arheološka iskopavanja и Zavali, GZM 14 (1959) 180-183, 187-188 (где cy откопани темељи једнобродне цркве са апсидом правоугаоном смоља и изнутра, посвећене св. Петру, која се, с обзиром на стил иластике, датује прекасно, у другу половину XII века); М. Popović, Crkvina и Paniku, GZM 27-28 (1972-73) 352-353, 357-359 (где су такође пронађени темељи црквице истог типа као у Завали, али са зидовима оживљеним пиластрима, чије време настанка одређују остаци првобитних фресака, несумњиво из средине ХII века). Мала подужа црква с правоугаоном апсидом ископана у Врујцима, близу врела Босне, припада можда XI веку, о чему би сведочили фрагменти преплетне пластике који су јој припадали (још није објављена). И стари Бар има црквице из тог времена: D. Bošković, Stari Bar, Beograd 1962, 147-149, 162.
28. Обрадио их је посебно, дао им назив и истраживао њихово порекло Т. Marasović. Regionalni južnodalmatinski kupolni tip u arhitekturi ranoga srednjeg vijeka (tipološki osvrt), Beretičev zbornik, Dubrovnik 1960. 33-47 (ca старијом литературом). Набројаном низу код Т. Марасовића треба додати и храм Светог Ђорђа у Титограду:
45
Ј. Нешковић, Црква св. Ђорђа у Титограду. Старине Црне Горе 3-4 (1965-66) 113-123, и Светог Тому у Кутима: Ј. Ковачевић - И. Пушић, Ископавања на рушевинама цркве Св. Томе у Кушима - Бока Которска, Археолошки преглед 1 (1959) 156-159 (са старијом литературом). Претпоставља се да је таква била и црквица код капије доњег града у Улцињу: Историја Црне Горе 1, 378. Новије студије о неким од поменутих храмова доприносе њиховом бољем познавању: N. Bezić, Crkva sv. Petra na Priku u Omišu, Prilozi povijesti umjetnosti 12 (1960) 50-59; иста, Novi nalaz u crkvi sv. Petra na Priku u Omišu, Prilozi povijesti umjetnosti 13 (1961) 45-59.
29. G. di Pietro Luccari, Copioso ristretto degli annali di Ragusa. Ragusa 1790, 26-27.
30. T. Marasović, Regionalni južnodalmatinski kupolni tip 42-47; исти, Tipologia delle chiese preromaniche 350.
31. Крипта y Светом Петру y Дубровнику, коју је откопала Д. Веретић, још није објављена. О Светом Ловри у Задру вид. N. Klaić - I. Petricioli, нав. дело 138-142 (са старијом литературом). О Светом Микули у Сплиту вид. С. Fisković, Istraživanja о srednjovjekovnoj crkvi sv. Nikole u Splitu, Historijski zbornik 2 (1949) 211-220. У Светом Миколи бочни травеји уз поткуполни простор знатно су већи и имају полуобличасте сводове, што је условило појаву трансепта у крову.
32. За Светог Теодора у Бару: О. Bošković, Stari Bar 9-12.
О Светом Петру на Шурању у Котору: П. Мијовић, Acruvium-Декатера-Котор у светлу нових археолошких открића, Старинар 13-14 (1965) 27-39 (који га датује у средину IX века).
О Светом Михаилу на Превлаци вид. I. Stjepčević, Prevlaka, Zagreb 1930, 2-7 (храм су откопали В. Кораћ и Ј. Ковачевић, али још није објављен: уп. В. Кораћ, Превлака у Црној Гори, средњовековна црква. Старинар 9-10 (1959) 388-389.
За цркву у Мартинићима: V. Korać, L'architectura du Haut Moyen Age en Dioclée et Zeta 167-169.
33. V. Korać, L'architecture 167-169.
34. I. Nikolajević-Stojković, Rapport préliminaire sur la recherche des monuments chrétiens à Dioclea, Actes du Ve Congrès international d’archéologie chrétienne, Città del Vaticano-Paris 1957, 567-572.
35. M. Popović, нав. дело 313-323, 331-338.
36. Уп. R. Krautheimer, Early Christian and Byzantine Architecture, Harmondsworth 1975, 253, 328-332 (за Светог Давида, Скрину и Свету Софију - са старијом литературом); А. Van Millingen, Byzantine Churches in Constantinople, London 1912. 191-195 (за цариградску цркву Светог Петра и Марка, чија се обнова, у новнјој литератури, ставља
46
y време између IX и XI века); D. Bošković, нав. дело 133 (за план Нереза).
37. Начелан значај у том погледу имају студије које се не односе само на споменике на српском подручју већ на њима блиске споменике у јадранским градовима:
· Lj. Karaman, Iz kolijevke hrvatske prošlosti, Zagreb 1930;
· E. Dyggve und R. Egger, Der altchristliche Friedhof Marusinac, in Forschungen in Salona III, Wien 1939, 119-148;
· E. Dyggve, O crkvi sv. Petra u Priku, stilska i konstruktivna istraživanja, Vjesnik za historiju i arheologiju dalmatinsku 51 (1940) 52-64;
· исти, History of Salonitan Christianity, Oslo 1951, 125-143;
· M. Prelog, Između antike i romanike, Peristil I (1954) 5-14;
· T. Marasović, Regionalni južnodalmatinski kupolni tip 42-47;
· исти, Tipologia delle chiese preromaniche in Dalmazia 345-358;
· D. Bošković, Les premiers Etats slaves du Sud-Ouest des Balkans et la naissance de l'architecture monumentale, I Congrès international d’archéologie slave III, Wroclaw-Warszawa-Krakow 1970, 251-266;
· исти, Tradition et innovation dans l'architecture byzantine, y Tradition et innovation dans la culture des pays du Sud-Est Européen, Bucarest 1969, 97-103;
· исти, L’art entre l'Antiquté et l'époque romane sur la litoral de l'ancienne Zeta, Старинар 27 (1977) 71-82;
· П. Мијовић, Преглед умјетности Црне Горе 383-390;
· V. Korać, L'architecture du Haut Moyen Age en Dioclée et Zeta 155-171;
· V. Grozdanović, Starohrvatska arhitektura, Zagreb (без године издања);
· S. Gunjaća - D. Jelovina, Starohrvatska baština, Zagreb 1976.
38. Уп. на пример: C. Fisković, Utjecaj Dioklecijanova mauzoleja na kasnije graditeljstvo, Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku 53 (1952) 181-195. Исти је случај и ca појавама сличне врсте.
39. О том храму вид. N. Klaić - I. Petricioli, нав. дело 118.
40. Filip de Diversis, Opis Dubrovnika, s latinskog preveo prof. dr Ivan Božić, Dubrovnik 1973, 23.
41. B. Кораћ - B. J. Ђурић, Цркве c прислоњеним луковима y старој Херцеговини и дубровачко градитѣљство, Зборник ФФ 8 (1964) 561-596.
42. С. L. Ragghianti, нав. дело 312-320, 425-447, 549-566, 623-637, 670-684 (са старијом литературом).
43. Уп. D. Stričević, La renovation du type basilical dans l'architecture ecclésiastique des pays centrales des Balkans au IXe-ХIe siècles, Actes du XIIe Congrès international d’études byzantines I. Beograd 1963. 165-211 (ca старијом литературом).
44. Уп. G. Millet, L'ancien art serbe, Les èiglises, Paris 1919. 41-46; А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура y средњовековној Србији, Београд 1953, 49-57;
47
D. Bošković, L'église de Ste Sophie de Salonique et son reflet dans des monuments posterieurs en Macedoine et en Serbie, Archaeologia Jugoslavica 1 (1954) 109-115 (o Старој Павлици и Дренови).
45. Не постоји њихов потпуни инвентар, иако је већи број студија и књига њима посвећен. Најважнија су дела:
· N. Z. Bjelovučić, нав. дело 46-55;
· Ј. Ковачевић у: Историја Црне Горе 1, 367-380, 437-438;
· D. Bošković, Stari Bar 238;
· Pušić, Preromanska dekorativna plastika u Kotoru, Бока 3 (1971) 39-51;
· J. Максимовић, Српска средњовековна скулптура, Нови Сад 1971,13-48 (са свом старијом литературом).
46. Расправе о настанку појединих дела и токовима развитка пластике између IX и XI века још увек се воде; уп. о тим питањима Ј. Максимовић, нав. дело (с много примера), и S. Gunjača - D. Jelovina, нав. дело (с литературом).
47. В. Кораћ је ископао камени намештај у Мартинићима, али га још није објавио. О которском и улцињском киворију и питањима њиховог датовања, са свом старијом литературом, вид. Ј. Ковачевић, Маргиналије уз проблеме археологије и уметности раног средњег века, Зборник ФФ 7-1 (1963) 148-150; Ј. Максимовић, нав. дело 24-26. Фотографију одломка которског киворија с натписом у којем се помиње Никифор објавио је I. Pušić, нав. дело сл. 9. Нема никакве сумње да је у питању део истог киворија. Кивориј из Рогачића објавила I. Čremošnik, нав. дело, 308-311, датујући га прекасно, у крај XII века.
48. Ј. Максимовић, О средњовековној скулптури Боке Которске, Споменик 103 (1953) 105; I. Pušić, нав. дело, 48-50.
49. Ј. Максимовић. Српска средњовековна скулптура 23, 28-29 (са старијом литературом).
50. Иста, 26-27, 38-39 (о Завали и Превлаци, са старијом литературом); иста, Неколико прилога историји уметности у Боки Которској, Споменик 105 (1956) 49-50 (о Сушћенану); М. Vego, нав. дело 188-192.
51. Уп. Н. З. Бјеловучић. нав. дело 49-50, сл. 21-24; К. Prijatelj, Skulpture s ljudskim likom iz starohrvatskog doba, Starohrvatska prosvjeta (1954) 88-89; I. Petricioli, Pojava romaničke skulpture u Dalmaciji. Zagreb 1960. 53, 65.
52. J. Ковачевић y: Историја Црне Горе I, 437; J. Максимовић, Српска средњовековна скулптура 27.
53. Уп. само нека од најважнијих дела: Lj. Karaman, Iz kolijevke hrvatske prošlosti: I. Pelricioli, Pojava romaničke skulpture u Dalmaciji; S. Gunjača - D. Jelovina, нав. дело.
48
54. Уп.
· Lj. Karaman, О srednjovjekovnoj umjetnosti Istre, Historijski zbornik 2 (1949) 117-118;
· исти, O umjetnosti srednjeg vijeka u Hrvatskoj i Slavoniji, Historijski zbornik I (1948) 104, 109-110;
· E. Cevc, Slovenska umjetnost, Ljubljana 1966, 11-13;
· W. Frodl, Kärntner Kunststätten, Klagenfurt - Wien (1965) 12, 64;
· V. Vătășianu, Arhitectura și sculptura romaniča în Panonia medievală. București 1966, fig. 33, 93 (зa Мађарску);
· J. Максимовић, Српска средњовековна скулптура 55 (за Срем и Банат).
55.
· Е. Schaffran, Die Kunst der Langobarden in Italien, Jena 1941, 64-129, 159-170 (ca старијом литературом);
· P. Tocsca, Storia. de Warte italiana, II Mediovo, I, Torino 1965, 278-294, 431-440;
· C. L. Ragghianti, нав. дело 353-387, 448-494, 731-757;
· H. Belting, Beobachtungen an vorromanischen Figurenreliefs aus Stein, Kolloquium über frühmittelalterliche Skulptur, Mainz 1969, 43-63, Taf. 38-43;
· P. Vercone, Od Teodoriha do Karla Velikog, Novi Sad 1973, 212-216;
· Baldass-Buchowiecki-Mrazek. Romanische Kunst in Österreich, Wien-Hannover-Bern 1962, 46, Abb. 28;
· Suisse romane, éd. Zodiaque 19672, pl. 9;
· W. Braunfels, Die Welt der Karolinger und ihre Kunst, München 1968, 94, 374-375, Abb. 61-66.
56. P. de Palol i M. Hirmer, Španija, Umetnost ranog srednjeg veka od vizigotskog dobu do kraja romanike, Beograd 1976, сл. 7-10, 17, 52.
57. Уп. A. Grabar, Sculptures byzantines de Constantinople, Paris 1963, 86-87 (pl. XXXVIII/3), 95-99 (pl. XLIV/I, XLV/3;
исти, Sculpture bvzantine du Moven Age, Paris 1976, 41-45 (pl. IV-Xl), 50 (pl. XVII), 55-60 (pl. XXV), 60-61 (pl. XXVIII-XXIX), 64-65 (pl. XXXVI-XXXVII) (pl. LIV) и др.
58. J. Максимовић, Јустинијански модели у скулптури од IX до XI века, Зборник Светозара Радојчића, Београд 1969, 163-171 (са сродном литературом); Р. Vercone, нав. дело 214-216.
59.
· М. Лађевић, Резултати испитивачких радова на фрескама цркве Св. Петра и Павла крај Новог Пазара, Саопштења 4 (1961) 149-154;
· М. Ћоровић-Љубинковић, Живопис цркве Св. Петра код Новог Пазара, Старинар 20 (1970) 35-41;
· В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 25-26, 188-189 (са старијом литературом).
60.
· Lj. Karaman, Crkvica sv. Mihaila kod Stona, Vjesnik Hrvatskog arheoloskog društva 15 (1928) 81-116;
· исти, Deux portraits des souverains yougoslaves sur les monumenls dalmates du Haut Moyen Age. Byzantion 4 (1929) 321-336;
· C. Fisković, Ranoromaničke freskt u Stonu, Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji 12 (1960) 33-49;
· исти, Dalmatinske freske, Zagreb 1965, 9-10, t. 1-18;
· R. Ljubinković, Quelques observatiotis sur le problème des rapports artistiques entre Byzance, l’Italie meridionale et la Serbie avant XIIIe siècle, X Corso di cultura sull'arte ravennate e bizantina, Ravenna 1964. 195-204;
49
· исти, Представа Првог греха y апсидијалној конхи y цркви Светог Михаила код Стона. Зборник Народног музеја 4 (1964) 223-229;
· П. Мијовић, у: Историја Црне Горе 2/1, 224-227.
61. Нису објављене. Открила их је Дубравка Беретић, директор Завода за заштиту споменика културе у Дубровнику.
62. Фреске из Светог Николе на Пријеком, које је ископао Завод за заштиту споменика културе у Дубровнику, још нису обрађене. О онима у Светом Илији на Лопуду уп. С. Fisković, Dalmatinske freske 11-12, t. 25.
63. O фрескама ca Паника:
· M. Поповић. Новооткривене фреске ca црквине y Панику, Зограф 3 (1969) 56-57;
· исти, Crkvina и Paniku, 354-364;
· З. Кајмаковић, Зидно сликарство у Босни и Херцеговине, Сарајево 1971, 96-98.
За фрагменте из Светог Томе у Кутима уп. Ј. Ковачевић - И. Пушић, нав. дело 157.