Историја македонског народа
Књига трећа. Период између два светска рата и народна револуција (1918-1945)

Михаило Апостолски
(ред.)

 

Део ЧЕТРНАЕСТИ. НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКИ PAT И РЕВОЛУЦИЈА У МАКЕДОНИЈИ

 

Аутори:

- Академик Михаило Апостолски: глава V, тачка 4; глава VI (изузев тачке 1, 5, 11 и 12); глава VII и глава VIII (изузев тачке 5)
- Др Владо Ивановски: глава V (изузев тачке 6 и 7) и глава VI, тачка 1, 11 и 12
- Академик Димитар Митрев: главa V, тачка 6, тачка 7 и глава VI, тачка 5
- Тодор Скаловски: глава VIII, тачка 5
 

Б.

 

Глава V. — Општенародни устанак  359  (Др Владо Ивановски (изузев тачке 6 и 7))
    1. Општа ситуација крајем 1943. и почетком 1944. године
    2. Фебруарски поход
    3. Уједињење руководства НОБ-а за Македонију, јужну Србију и Космет
    4. Дејства у јужној Србији и северној Македонији (март—април 1944) 
(Академик Михаило Апостолски)
    5. Пролећна офанзива у Македонији и југоисточној Србији 1944. године
    6. Однос руководстава КПГ, ЕАМ-а И ЕЛАС-а према македонцима у егејском делу Македоније 1944. године 
(Академик Димитар Митрев)
    7. Омасовљење ослободилачког покрета у пиринском делу Македоније 
(Академик Димитар Митрев)

Глава VI. — Ослобођење Македоније  
387  (Академик Михаило Апостолски (изузев тачке 1, 5, 11 и 12))

      1. Стварање АСНОМ-а  (Др Владо Ивановски)
      2. Стварање дивизија и корпуса
      3. Офанзива на окупаторске комуникације
      4. Слом фашистичке Бугарске
      5. Пиринска македонија после слома бугарске фашистичке власти
(
Академик Димитар Митрев)
      6. Пораз грчког антифашистичког покрета
      7. Сарадња између осљободилачких покрета Југославије и Бугарске
      8. Борбе приликом повлачења немачке армијске групе „Е“
      9. Операције за ослобођење Македоније
    10. Операције према Косову и Метохији
    11. Народна власт у слободној Македонији
 (Др Владо Ивановски)
    12. Друштвено-политичке организације у Македонији
 (Др Владо Ивановски)

Глава VII. — Ослобођење Југославије  
416  (Академик Михаило Апостолски)

    1. Војно-политичка ситуација крајем 1944. године
    2. Општа офанзива за коначно ослобођење Југославије


Глава VIII. — Просвета, култура и уметност у НОБ-у  
421  (Академик Михаило Апостолски (изузев тачке 5))

    1. Школство и просвета
    2. Штампа и књижевност
    3. Позориште
    4. Уметност
    5. Музика 
(Тодор Скаловски)
 

 

Глава V. Општенародни устанак

 

1. ОПШТА СИТУАЦИЈА КРАЈЕМ 1943. И ПОЧЕТКОМ 1944. ГОДИНЕ

 

Крајем 1943. године ситуација je за Хитлерову Немачку била врло озбиљна и без изгледа да би Хитлерове армије могле да поправе свој положај. Ha Источном фронту Црвена армија je била у сталној систематској офанзиви и напредовала je према западу.

 

Западни савезници бележе успехе у Северној Африци, a затим успостављају фронт у Италији.

 

За 1943. годину карактеристично je што су операције западних савезника у Италији у извесном смислу координиране са операцијама на Источном фронту.

 

Западни савезници се спремају за отварање Другог фронта.

 

У Југославији, после капитулације фашистичке Италије, још више су појачане оружане борбе, a јединице НОВ и ПОЈ све више расту, бројно и организационо. Због оваквог општег стања, немачка врховна команда обратила je посебну пажњу на Балкан, a фронт у Југославији, у склопу оперативних планова немачке команде, у ситуацији крајем 1943. године, добија већи значај.

 

Стога je после капитулације фашистичке Италије немачка команда настојала да попуни празнину која je настала њеним изласком.

 

Она je брзо запосела територије које су држале италијанске фашистичке јединице у Југославији, Албанији и Грчкој. У овој акцији успела je да запоседне јадранску обалу и друге области

 

359

 

 

коje je држала италијанска војска (Црна Гора, Албанија, Македонија — западна и егејски део — и Грчка).

 

С обзиром на важност коју je Хителерова команда придавала Југославији и савезничком фронту у Италији, држање јадранске обале у Југославији било je посебно значајно. Међутим, с обзиром на то да су јединице НОВ и ПОЈ држале у својим рукама позадину јадранске обале, a и многе рејоне на самој обали, немачка одбрана није била довољно сигурна. Да би, пак, задржали важније рејоне на јадранској обали, Немци, уз велике напоре, настоје да одржавају неке комуникације, као што су биле: од Дубровника до Мостара према Сарајеву; од Сплита, долином Уне, према Загребу, као и од Ријеке према Загребу и Љубљани. Јединице НОВ Југославије, концентрисане у источној Босни и Санџаку, представљале су посебну опасност, јер би њиховим продирањем у Србију биле угрожене, па и прекинуте комуникације из Албаније, Грчке, Бугарске и Турске преко Србије и Хрватске за средњу Европу, које су биле посебно значајне за одбрану Балкана.

 

Очекујући инвазију западних савезника и надирање Црвене армије преко Подунавља и Румуније, немачка врховна команда предузела je мере да се у току зиме 1943/44. године разбију главне снаге НОВ Југославије као и грчке и албанске ослободилачке формације. Стога je она почела офанзивне операције против снага НОВ Југославије у централном делу Југославије, између јадранске обале, Купе, Саве, Дрине и Лима. Међутим, ове офанзивне операције прошириле су се на целу територију Југославије, a затим на Албанију и Грчку и трајале су од средине септембра 1943. до јануара 1944. године.

 

Врховни штаб НОВ и ПОЈ, сагледавајући важност територије Србије као централног подручја на Балкану, предузео je мере да се главне војне операције пренесу у источне крајеве Југославије. Ова замисао Врховног штаба реализована je у лето 1944. године, јер je покушај у рано пролеће завршен без успеха.

 

У овом периоду, на географском простору поменутих немачких офанзивних акција за учвршћење своје војне одбране на Балкану и истовремено за стварање услова за повлачење немачке армијске групе „Е“ из Грчке и Албаније, развијају се и операције у Македонији.

 

У јесен 1943. године немачке јединице биле су у офанзиви да би захватиле простор који je држала италијанска војска, a истовремено да би отвориле неке комуникације за везе и снабдевање својих јединица у Албанији и северозападним областима Грчке. У зиму 1943/44. биле су у офанзиви и јединице НОВ и ПОЈ у садејству са неким јединицама ЕЛАС-а, да би угрозиле комуникације дуж Моравско-вардарске долине. To je приморало и немачку команду да предузме офанзивне акције, сама и у садејству са бугарским војним јединицама и полицијом.

 

360

 

 

Друга Македонска ударна бригада у фебруарском походу. Колону предводи Наум Наумовски Борче, 1944. године

 

Партизанска колона 1944. године

 

-------------------------

 

 

Године 1943. цео македонски народ чврсто je стајао на позицијама борбене линије ЦК КПЈ, потпуно уверен да ће једино под руководством КПЈ и у заједници са југословенским народима моћи да се избори за своју националну и социјалну слободу. To се одразило и на развијање разних облика отпора — од протеста и демонстрација, саботажа, диверзија до оружане борбе, којом je обухваћена цела територија Македоније. Док се 1942. година карактерише политичким освајањем маса, 1943. године стварају се сви услови за широко развијање оружаних борби, a 1944. године доминантне су војне победе, које су створиле услове и за нове политичке успехе. Међутим, због низа објективних и субјективних разлога, главне оружане борбе 1943. године развијају се у западној Македонији, у Преспи, у рејону Кожуфа (у тиквешком и ђевђелијском крају), у кумановском крају и у западним областима егејског дела Македоније, док су у осталим крајевима оне угушене или сведене на мање оружане акције. Ова околност неминовно je наметала потребу да се оружана дејства пренесу у централну и источну Македонију. У току 1943. године, са ослобођене територије у западној Македонији, јединице врше мале упаде према Поречу, Азоту и крушевском крају, али ти упади још увек не представљај у акције преношења операција у централну Македонију.

 

У централној Македонији, у ширем рејону Прилепа, Крушева и Велеса, борбено расположење маса било je на високом нивоу. To je потврђивало потребу да се тежиште борби пренесе на централно подручје.

 

У источној Македонији, и поред снажне бугарске пропаганде, бугарски покушаји да мобилишу и да створе контрареволуционарне јединице претрпели су потпуни неуспех, што je потврђивало да, независно од чињенице што су дотадашњи покушаји да се и у овом рејону створе партизански одреди били угушени, постоје услови за развитак оружаних борби. Окупатор je посебно желео да спречи развитак оружаних дејстава у источној Македонији, плашећи се да се она не повежу са покретом у пиринском делу Македоније, где су, с обзиром на посебни статус Македонаца под великобугарским режимом, постојали сви услови за снажни развитак оружаних борби. To je био главни разлог што су бугарски окупатори појачали своје полицијске, жандармеријске и војне јединице у источној Македонији, доводећи 1943. године у тај рејон и 17. бугарску дивизију.

 

У рејону козјачког масива развијала су се снажна оружана дејства јужноморавских, косовских и македонских јединица. Међутим, иако je формиран заједнички оперативни штаб, акције ових јединица нису биле довољно уједињене, с обзиром на то што су војнички и партијски те јединице биле потчињене својим вишим партијским и војним руководствима. Присуство Светозара

 

361

 

 

Вукмановића Темпа, делегата Врховног штаба и ЦК КПЈ, с обзиром на овлашћења која je имао, давало je могућност да се акције свих јединица на козјачком масиву уједине, a тиме да се постигну и бољи резултати.

 

Са ове територије јединице су често угрожавале пругу Ниш — Скопље, која je представљала важну артерију за везу немачких снага у Грчкој са њиховом позадином, са Немачком и уопште са средњом Европом. И најмањи прекид ове пруге представљао je велику сметњу у редовном снабдевању немачких снага, a и у експлоатацији богатстава Грчке и Македоније.

 

У тадашњој ситуацији територија на козјачком масиву представљала je централну област, преко које су се могла повезивати оружана дејства између Србије, Космета, Македоније и Бугарске.

 

 

2. ФЕБРУАРСКИ ПОХОД

 

После борби вођених у току децембра 1943. и јануара 1944. године, у Мариову, Тиквешу, у ђевђелијском крају и у Меглену створени су сви објективни услови да се операције из рејона Кожуфа могу пренети у централну и источну Македонију.

 

После концентрисања јединица НОВ и ПОЈ на планини Кожуф (после 18. јануара 1944. године), на неколико састанака ЦК КПМ и Главног штаба НОВ и ПОМ, којима je присуствовао и делегат Врховног штаба НОВ и ПОЈ и ЦК КПЈ Светозар Вукмановић Темпо, у другој половини јануара 1944. године, у колибама „Жута“, на планини Кожуф, разрађен je и донет план за Фебруарски поход.

 

Затим, да би се извршиле војне и политичке припреме, јединице са Кожуфа биле су концентрисане: Прва македонско-косовска бригада у рејону села Бахово, a остале јединице у рејону села Зборско.

 

Пред јединице НОВ и ПОМ постављен je задатак да још јаче распламсају оружану борбу у целој Македонији, a истовремено да послуже и као језгро за формирање нових јединица.

 

Основна замисао Фебруарског похода била je да се са по једном бригадом продре у централну и источну Македонију и да упоредо с тим једна бригада дејствује у рејону Повардарја, јужно од Велеса до Ђевђелије. Последња бригада je својим акцијама у Повардарју требало да привуче што више окупаторских снага да би помогла дејство према централној и источној Македонији. Ha тај начин било je замишљено да се распламте оружане борбе у целој Македонији, a доласком Главног штаба, ЦК КПМ и делегата Врховног штаба и ЦК КПЈ на козјачки масив да се оствари уједињење дејства свих јединица које делују у рејону Куманова, Криве Паланке, Врања, Црне Траве, Лужнице.

 

362

 

 

Планирано je и политичко и војно руковођење у рејонима у којима су предвиђане и акције. Тако су за руковођење дејствима у централном делу и у западној Македонији предвиђени комесар и заменик команданта Главног штаба НОВ и ПОМ — Цветко Узуновски Абас и Панче Неделковски. За политичко и војно руковођење у Тиквешу и на десној обали Вардара, односно у рејону планине Кожуфа, одређени су Добривоје Радосављевић и Борко Темелковски Љиљак. Политичко и војно руководство за источну и северну Македонију, као и уједињење дејстава српских, косовских и македонских јединица на територији Куманова, Врања и Црне Траве припало je ЦК КПМ и Главном штабу Македоније, као и Светозару Вукмановићу Темпу, делегату Врховног штаба НОВ и ПОЈ и ЦК КПЈ.

 

Конкретни план за извођење Фебруарског похода био je: Прва македонско-косовска ударна бригада да изврши покрет у правцу Бахово — Мариово — Дрен — Мукос — планина Бабуна, да дејствује у централном делу Македоније, задржавајући се при томе на територији Азота — Пореча, са задатком да поново распламти устанак у том крају. Задржавањем у централном делу Македоније добиле би се погодне базе за угрожавање комуникација Битољ — Прилеп — Велес и за дејства према Овчем пољу. Овај терен такође je омогућавао снажни политички утицај и оружане акције према Пологу (Тетово — Гостивар). Добијени подаци говоре о томе да се четничка група Драже Михаиловића у Поречу може лако разбити и да се политички заведени људи могу привући у редове НОВ и ПОМ.

 

Друга македонска ударна бригада да дејствује у рејону Тиквеша и Ђевђелије, ослањајући се на слободну територију Меглен — планина Кожуф — планина Пајак, са офанзивним дејством у правцу Кавадараца и Демир-Капије, да би привукла на себе пажњу бугарског окупатора и тиме олакшала пробијање Прве бригаде у централну Македонију, као и пробијање Треће групе батаљона кроз источну Македонију.

 

Трећа група батаљона, састављена од батаљона „Стив Наумов“ и „Христо Ботев“, добила je задатак да пређе Вардар, да се пробије кроз источну Македонију и, чим стигне у рејон Куманово — Врање — Црна Трава, да се уједини са македонским, јужно-моравским и косметским јединицама.

 

Почетак похода био je овако предвиђен: Прва македонско-косовска бригада да пође из села Бахова 31. I 1944. године ујутро, Друга македонска бригада истог дана ујутро, из села Зборског, и Трећа група батаљона — 31. јануара увече из села Зборског.

 

Без обзира на тешкоће које je носила зима, оштра хладноћа и велики снег и на то да су јединице уопште узевши имале слабу опрему и одећу, Прва бригада je 31. I 1944. године, према предвиђеном

 

363

 

 

плану, пошла из Бахова, чиме je у ствари означила и почетак похода. Због брзе интервенције бугарских окупаторских снага у јачини од око две дивизије и тешких атмосферских услова, бригада се у свом продору преко Мариова, Дрена, Мукоса према Азоту и Поречу нашла и дејствовала под веома тешким условима. Пуних 14 дана Прва македонско-косовска ударна бригада водила je, дању и ноћу, тешке борбе и издржала дуге и напорне маршеве. Без довољно хране, скоро голи и боси, борци су издржавали нападе 14. и 15. бугарске окупаторске дивизије, појачане великим бројем полицијских и жандармеријских формација.

 

После вишедневних борби, Прва бригада се пробила у Азот и 7. фебруара дошла у рејон богомилског тунела на прузи Велес — Битољ. Бугарска команда, плашећи се да бригада не поруши тунел, још претходног дана je упутила већи део својих јединица према Богомили. Борбе око богомилског тунела, a нарочито на Орешкој чуки, биле су врло жестоке и бригада je, под веома тешким условима, успела да се пробије.

 

Пошто je била потпуно опкољена, штаб бригаде донео je одлуку да се она врати на слободну територију у Егејској Македонији, односно на оно место одакле je започела марш. У штабу je размотрена могућност да се дејствује према западној Македонији. Утврдило се да би се бригада много лакше пробила према Дебарцима, него да се врати у Меглен. Међутим, извршавањем постављеног задатка није се добијало ништа. Предност, пак, повратка у Меглен била je у томе што би се ова бригада на тај начин поново ујединила са Другом бригадом, чиме би се постигло оно због чега je и напуштена западна Македонија децембра 1943. године.

 

После борби код богомилског тунела, бригада се пробила према слободној територији у Караџови. Простор од Богомиле до Црне Реке до 12. фебруара бригада je прешла у тешким борбама, које борцима нису дале могућности ни за најмањи одмор. У току тих неколико дана бригада се налазила у сталном непријатељском обручу, из кога je успела да се пробије на тај начин што се главнина борбом пробијала напред, a јединице на боковима и заштитница, водећи непрекидне борбе, штитиле су пробијање главнине кроз тај обруч. Није било времена ни за одмор ни за храну. To je била борба на живот и смрт, у којој се решавала судбина Прве бригаде, a истовремено je испробавана и морална и политичка снага бораца и бригаде у целини.

 

Једанаестог фебруара бригада je, под врло тешким условима, успела да пређе Црну Реку, a од 12. до 14. фебруара ишла je преко гребена и врхова планине Кожуф. Изгладнели и промрзли, борци су стизали на ослобођену територију.

 

Прва македонско-косовска ударна бригада у овом походу од Караџове до Азота, то јест до богомилског тунела и натраг,

 

364

 

 

од 31. јануара до 14. фебруара 1944. године, поред даноноћних борби, прешла je пут од око 300 km, прелазећи у просеку скоро по 25 km дневно и савлађујући висинску разлику од преко 800 метара у току дана. Иако слабо одевени и недовољно припремљени за борбу под оваквим условима, борци бригаде одликовали су се високим моралом и великом жељом за победом над непријатељем. Велику заслугу за то свакако су имале и партијске организације, као и комунисти појединци, који су у најодлучнијим моментима могли наћи себе и донети такве одлуке које су највише одговарале реалној ситуацији. Одлука за повратак Прве бригаде у Меглен, после борби на Орешкој чуки, није била резултат одступања од задатака постављених пред полазак. Напротив, враћање бригаде представљало je максимални успех, јер да je остала у централној Македонији, под условима у којима се нашла, практично би била осуђена на смрт. Успех je био у томе што je бригада у централној Македонији две недеље водила истински рат и ангажовала je две бугарске окупаторске дивизије. У борбе бригаде укључило се и становништво, које joj je на разне начине помагало: прикупљало je храну за борце, сакупљало je и лечило рањене, обављало извиђања и курирску службу и друго. Пошто je борбом везала две бугарске дивизије, бригада je олакшала пробој Трећоj групи батаљона према северним крајевима Македоније. У току ових борби непријатељу су нанети озбиљни губици у људству и материјалу.

 

Највећи губитак бригада je доживела кад се скоро половина једног њеног батаљона отцепила из борбе, која je, међутим, успела да се пробије у западну Македонију.

 

Друга македонска бригада у ранијим борбама je била подељена на два дела. Један део био je у тиквешком крају. Од 6. јануара до 4. фебруара он крстари на простору Кожуф — Демир-Капија — Црна Река и води мање борбе са бугарском фашистичком војском и полицијом, разбија бугарску власт и обуставља рад бугарских школа. Други део Друге македонске бригаде из села Зборског, 31. јануара упућује се преко Кожуфа према бугарском гарнизону у мрежичком крају. Борба траје скоро цео дан, али без неких резултата. Бригада не успева да се сједини са првим делом и враћа се натраг у Зборско. Један њен батаљон упутио се према Црној Реци, где се задржао десетак дана. У овом периоду бригада je успела да изврши више диверзија на прузи Демир-Капија — Ђевђелија.

 

Трећа група батаљона са Главним штабом и ДК КПМ, према предвиђеном плану, 31. јануара 1944. године, такође из села Зборског, пошла je према прелазима Вардара у Солунско поље, a одатле на север према Беласици. Захваљујући доброј организацији ослободилачког покрета у егејском делу Македоније, борци су за осам дана прешли пут дуг 179 km, без борби. Народ

 

365

 

 

у овом делу Македоније дочекивао je борце Титове армије са радошћу, свечаностима и песмом.

 

Борбе са природном стихијом — дубоки снег, јаки ветрови и снежне вејавице, надошли хладни потоци и реке — представљале су велике тешкоће при продирању и пробијању Треће групе батаљона кроз источну Македонију. Исто тако били су тешки и напори у борбама против бугарских окупатора, нарочито на Брегалници, кад су стављене у покрет велике бугарске снаге с намером да спрече продор и развој устанка у источној Македонији.

 

Десетог фебруара 1944. године, из села Шугова на јужним падинама Беласице, Трећа група батаљона полази на пут кроз источну Македонију. Против ове групе, бугарски окупатори су усмерили јединице 17. дивизије, затим делове 14. дивизије, као и јединице из Горње Џумаје и Ћустендила.

 

Временски услови (снежне вејавице, ниске температуре) много су отежали пребацивање преко гребена Беласице. Простор од Беласице преко Струмичког поља, Ограждена и Плачковице прешли су у првом реду у борби са природном стихијом. Већих сукоба са окупатором није било, осим једног сукоба код колиба у Безгаштевској Реци са бугарском полицијом, која je пошла у потеру из малешевског краја (из Берова и Пехчева).

 

Кад je Трећа група батаљона пристигла у близину Брегалнице, 16. фебруара 1944. године,настаје борба са бугарском полицијом и војском. Борбе су трајале цео дан. Предвече, Трећа група батаљона обуставида je борбе са бугарском војском и полицијом и упутила се у правцу Брегалнице на мост код села Истибање. Бугарска војска није успела да открије правац кретања ове групе и своје снаге je концентрисала у рејону Царевог Села (сада Делчево). Међутим, група je без борбе прешла преко моста на Брегалници. Тек другог дана, кад се Трећа група већ налазила на Осоговским планинама, бугарска команда je дознала за прелаз преко Брегалнице и почела да враћа своју војску из Царевог Села и да je пребацује у борбу на Осоговским планинама.

 

Маршеви и борбе вођене у току 15, 16. и 17. фебруара 1944. године, као и прелаз преко Брегалнице, представљају веома тешка и напорна дејства ове мале групе бораца. To су 66 часова непрекидних борби и покрета, са одмором само од око три часа у селу Лаки. Борци су лакше издржавали борбе него маршеве.

 

Пробијање треће групе батаљона кроз источну Македонију представља веома тежак и напоран пут преко високих и снежних прелаза — Беласице, Плачковице, Осогова и Козјака. За 12 дана, од 10. до 22. фебруара 1944. године, пређен je пут од око 260 hm, или, на целој дужини, од Зборског на Кожуфу до Козјака, за 23 дана пређено je око 400 km, при чему су савлађиване велике висине и вођене борбе против бројних окупаторских јединица.

 

366

 

 

Трећа група батаљона приликом доласка на Козјак, на врху Перен, сукобила се са формацијама Вардарског четничког корпуса, и, после победе над њима, сјединила се са јединицама које су дејствовале у рејону козјачког масива, чиме се, у ствари, завршавају акције и борбе у току Фебруарског похода.

 

Резултати Фебруарског похода могу се видети и из активности после његовог завршетка, када je уследио низ значајних акција јединица НОВ и ПОЈ на осетљивим тачкама окупатора, као што су биле: Ристовац, Злетовски рудници, Крива Феја и друге, као и политичке мере које je предузео ЦК КПМ, нарочито мере за избор посланика за Прво заседање АСНОМ-а.

 

Фебруарски поход у оружаној борби представља велику прекретницу у односу снага. У целини узето, после Фебруарског похода, у Македонији je иницијатива потпуно прешла у руке НОВ и ПОЈ, a окупатор je био принуђен да брани важнија места, објекте и комуникације. Он je у ствари предузео мере да се одржи у Македонији како би обезбедио комуникације за немачку армијску групу „Е“, распоређену у Грчкој и Албанији.

 

Фебруарски поход има велики политички и војни значај. У току овог похода јединице су ангажовале целу V окупаторску армију, као и бугарске јединице из гарнизона у Горњој Џумаји и Ћустендилу и скоро читав окупаторски апарат са полицијом и жандармеријом. И поред вишеструке бројне надмоћности, окупатор je у низу сукоба претрпео велике губитке. Борбе су одјекнуле кроз целу Македонију и сав македонски народ, на било који начин, био je ангажован у борбама које су водили његови синови и кћери.

 

Резултат Фебруарског похода била je и званична одлука бугарске владе да се организација борбе против оружаног устанка пренесе са надлежности полиције на бугарску армију. To je значило јавно признање да устанак у Македонији узима широке размере, иако je војска од првог дана окупације заједно са полицијом учествовала у његовом угушивању.

 

 

3. УЈЕДИЊЕЊЕ РУКОВОДСТВА НОБ-а ЗА МАКЕДОНИЈУ, ЈУЖНУ СРБИЈУ И КОСМЕТ

 

После завршетка Фебруарског похода, ЦК КПМ, Главни штаб и делегат Врховног штаба и ЦК КПЈ предузели су низ политичких и војних мера за јачање устанка у рејону северно од Куманова и Криве Паланке. С обзиром на задатак да се предузму што успешније борбе и политичке акције, указала се потреба да се изврши детаљна анализа војно-политичке ситуације на поменутој територији. Стога je 27. и 28. фебруара 1944. године организовано војно-политичко саветовање у манастиру Прохор

 

367

 

 

Пчињски, коме су присуствовали и политички руководиоци јужноморавских, косовских и македонских јединица, као и други са терена.

 

Ha саветовању je размотрена дотадашња и даља улога партизанских јединица, њихово оспособљавање да воде разноврсне борбе у целој Југославији:

 

направљен je осврт на дотадашња дејства јединица и разрађена je тактика за дејствовање кад окупатор предузме обимне офанзивне акције;

 

размотрен je начин организације војне обуке да би се млади борци што брж:е оспособили у војном погледу, a истовремено и мере за оспособљавање војних јединица, као целине, за разноврсне акције;

 

проблем организовања обавештајне службе такође je заузео истакнуто место.

 

Ha саветовању су назначени основни задаци који стоје пред јединицама НОВ и ПОЈ у рејону на козјачком масиву:

 

да се разбију четници Драже Михаиловића, a тиме да се створе услови за проширивање слободне територије;

 

после уништавања четника да се отпочне са нападима на осетљиве окупаторске објекте;

 

да се појачају везе са српским јединицама на Јабланици, a упоредо с тим да се учвршћују везе са свим јединицама у Македонији;

 

да се настави и појача помоћ бугарским партизанским јединицама, a преко њих да се укаже помоћ бугарском покрету отпора; стога, као прва мера, батаљон „Христо Ботев“ да се прикључи Трнском партизанском одреду, a затим да се успостави и директни контакт са бугарским руководством (Бугарски главни штаб), које je у то време боравило у рејону Црне Траве;

 

да се изврши спајање, под једним оперативним руководством, свих јединица које су дејствовале на простору северно од Куманова и Криве Реке, Брања, Црне Траве, Лужнице.

 

Ha саветовању су разматрани и партијски проблеми, a са војним руководиоцима разматрана су искуства из борби вођених на поменутој територији, као и из борби у Фебруарском походу.

 

Ha дводневном саветовању je констатовано да јединице НОВ и ПОЈ потпуно владају насељима у рејону планине Козјак, као и извесним селима у рејону Св. Илије и Црне Траве. Оружане формације Вардарског четничког корпуса имале су известан утицај у селима у рејону Германа и Широке планине, али и тај су утицај одржавали више притиском и терором. Под сличним околностима четници су имали утицаја и у насељима око села Буштрање и Ристовац.

 

368

 

 

Слободна територија у рејону планине Козјак била je одвојена бугарским гарнизонима у Кривој Феји и Власини од слободне територије у рејону Црна Трава — Лужница.

 

Непосредно после завршетка Фебруарског похода, на широком рејону планине Козјак дејствовале су следеће јединице: три јужноморавска батаљона, два македонска батаљона и један косовски батаљон. Ове јединице појачане су са још два батаљона из састава Tpehe групе батаљона. У исто време у рејону Црне Траве дејствовали су делови Другог јужноморавског одреда, као и 5. јужноморавска бригада. Осим ових јединица, организоване су и војно-територијалне команде (подручја и командна места) које су служиле за организовање и снабдевање, за мобилизацију нових бораца, за непосредну заштиту становништва и слично. У том циљу ови органи су имали посебне чете, водове и страже.

 

Постојање знатног броја јединица захтевало je да се предузму организационе мере за њихово јачање. Тако je, чим je Трећа група батаљона стигла на Козјак, 26. фебруара, пре почетка саветовања, од македонских батаљона у селу Жегњане формирана Трећа македонска ударна бригада.

 

После завршетка саветовања у манастиру Прохор Пчињски, делегат Светозар Вукмановић Темпо извршио je, у име Врховног штаба, реорганизацију дотадашњег оперативног руководства и формирао je оперативни штаб за јужноморавске, косовске и македонске јединице које су дејствовале на козјачком масиву. Оперативни штаб сачињавао je Главни штаб Македоније, допуњен са још неколико политичких и војних руководстава јужноморавских и косовских јединица, тако да je он имао две функције: био je оперативни штаб на подручју Куманово — Крива Паланка, Врање — Црна Трава и — Главни штаб Македоније. Оперативни штаб извршио je планирање борбених акција и предузео je више организационих мера. Осмог марта 1944. године, од јужноморавских батаљона формирана je Шеста јужноморавска бригада, a месец дана касније, првих дана априла 1944. године, од новодошлих бораца формирана je и Седма јужноморавска бригада. Двадесет петог марта 1944. године, од косовског батаљона који je дејствовао на козјачком масиву и пристиглог косовског батаљона са Јабланице у селу Вишевац, формиран je Косовски одред.

 

Марта 1944. године батаљон „Христо Ботев“ прикључио се Штабу Прве софијске зоне, чиме су створени услови да се од овог батаљона и од Трнског партизанског одреда формира Прва софијска бригада.

 

Овим организационим мерама, поред територијалних команди и партизанских одреда (Други јужноморавски, Кумановски и други партизански одреди), Оперативни штаб je располагао и јаком оперативном групом: три бригаде и један одред од два батаљона.

 

369

 

 

Он je такође често имао на располагању и бугарску Прву софијску бригаду. Ове јединице представљале су јаку оперативну групу, способну да обавља обимне борбене задатке.

 

 

4. ДЕЈСТВА У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ И СЕВЕРНОЈ МАКЕДОНИЈИ (МАРТ—АПРИЛ 1944)

 

Вардарски четнички корпус представљао je извесну снагу на коју су бугарски и немачки окупатори рачунали у борбеним дејствима против јединица НОВ и ПОЈ. Фебруара 1944. године корпус je располагао са шест бригада. Ове бригаде располагале су са око 80 људи, a принудном мобилизацијом повећаване су највише до око 200 четника. Четничке бригаде задржавале су се по селима око Германа и Широке планине, затим у рејону планине Руен, a понекад и у рејону Власине и Лужнице.

 

Постојање четничког корпуса у великој мери je успоравало развитак народноослободилачког покрета на овом терену. Баш зато, у вези са спровођењем закључака саветовања у манастиру Прохор Пчињски, предузете су мере за уништење Вардарског четничког корпуса.

 

Претходни подаци, добијени са терена о положају Вардарског четничког корпуса, говорили су о томе да се четници тешко могу принудити да прихвате борбу. У том правцу план Главног штаба предвиђао je да се јединице НОВ и ПОЈ најпре упуте у села коja су служила као база четницима да би их одсекле од база за снабдевање, што би их принудило да ступе у борбу.

 

Четничке команде, после борби вођених на врху Перен, 24. фебруара 1944. године, обавештене су да су јединице Главног штаба Македоније разбијене и да се повлаче на Козјак. Ова погрешна информација дала je четничким командантима идеју да групишу своје снаге у рејону Сејац с намером да 1. марта 1944. године нападну партизанске јединице у манастиру Прохор Пчињски. Јединице НОВ и ПОЈ из манастира Прохор Пчињски, непосредно после одржаног саветовања, 29. фебруара, полазе у потеру за четницима. Убрзо после изласка из манастира, у рејону села Сејац, почињу први сукоби са четницима. Борбу прихватају Трећа македонска бригада, оба јужноморавска батаљона, Косовски батаљон и батаљон „Христо Ботев". У борби која je трајала скоро цео дан, јединице НОВ и ПОЈ успеле су да одбаце четнике са њихових позиција пре мрака и да их опколе у долини реке Пчиње. Велики број четника утопио се у Пчињи, 97 je заробљено, a заплењена je већа количина оружја и разног војног материјала. Остатак четника у паничном бекству растурио се по терену, напуштајући редове четничких бригада. Тако je још у првом сукобу решена и судбина Вардарског четничког корпуса.

 

370

 

 

После борби код села Сејац, јединице НОВ и ПОЈ настављају гоњење четника и поново се сукобљавају са једном четничком групом 3. марта 1944. године код Новог Села. После кратке борбе и ова група била je разбијена. Један део четника повукао се после борбе у унутрашњост Србије, a насилно мобилисани вратили су се кућама да би ускоро ступили у редове НОВ и ПОЈ.

 

Значај разбијања четничког Вардарског корпуса може се сагледати ако се узму у обзир настојања Немаца да се дејства четника Драже Михаиловића повежу са дејствима контрареволуционарних снага Зерваса у Грчкој. За ову сарадњу постоје покушаји још од 1943. године, кад су Немци сагледали брзи развитак народноослободилачке борбе у Македонији, кад су схватили да бугарски окупатори нису нашли и не могу наћи никакву подршку мештана и кад су видели да, обратно, читав македонски народ у разним видовима пружа отпор бугарској окупацији. Због тога су Немци дошли на идеју о стварању самосталне Македоније под немачким утицајем. Тако je настала и идеја да се удруже реакционарне снаге на целом Балкану за борбу против народноослободилачких покрета балканских народа. Ова сарадња између грчких реакционарних јединица Зерваса и других са четницима Драже Михаиловића и балистима требало je да се изведе преко Македоније. Разбијањем Вардарског четничког корпуса практично je онемогућено да се та идеја реализује, што представља велики успех јединица НОВ и ПОЈ у Македонији. Разбијање четника на Козјаку представљало je ударац за великосрпску реакцију у Македонији.

 

Уништење Вардарског четничког корпуса било je доказ за бугарске фашистичке власти да су јединице НОВ и ПОЈ на козјачком масиву ојачане и увећане. Оне су при том схватиле и значај слободне територије Куманово — Крива Паланка — Врање — Црна Трава — Лужница. Управо због тога V бугарска армија припрема офанзивну акцију, уз учешће јединица I бугарске армије. Замисао штаба V армије била je да се бугарске снаге изненада концентришу око слободне територије и да брзим дејствима разбију јединице НОВ и ПОЈ на козјачком масиву.

 

У извршењу овога плана бугарска војска се сукобила са јединицама НОВ и ПОЈ (Трећа македонска бригада и Косовски батаљон) у рејону села Биљаче и Свиништа, 16. и 17. марта 1944. године. После ових борби два пука 29. бугарске дивизије била су присиљена на повлачење у своје гарнизоне. Осамнаестог марта 1944. године јединице НОВ и ПОЈ у рејону Црне Траве водиле су огорчене борбе против три бугарска одреда, концентрично упућена према Црној Трави. После обостраних губитака у борбама на Чемернику, јединице НОВ и ПОЈ успеле су да разбију тесни обруч, при чему се један њихов део повукао на север према Власини — Грделици, a Косовски батаљон се пробио на југ и у селу

 

371

 

 

Вишевац сјединио се са Првим косовским батаљоном, где je формиран Косовски одред.

 

После ових борби, бугарске јединице су још извесно време крстариле у рејону Црне Траве, пустошиле села и спроводиле нечувени терор над становништвом, убијајући старце, жене и децу, палећи села и друго.

 

Рашчишћавањем козјачког масива од четника Драже Михаиловића, као и после повлачења бугарских окупаторских јединица по завршетку поменутих борби, створени су услови за напад на осетљивије објекте окупатора. Према плану оперативног штаба, Трећа македонска бригада и Косовски одред спремили су се да изненада нападну железничку станицу Ристовац, место Ристовац и мост на Морави, a затим да се из Ристовца брзим маршем пребаце на Осогово, у рејону Кратова за напад на Злетовске руднике.

 

После обимних припрема, јединице НОВ и ПОЈ, ноћу између 26. и 27. марта 1944. године, Трећа македонска ударна бригада и Косовски одред почели су напад на железничку станицу Ристовац и на друге објекте. После трочасовне борбе уништена je ова железничка станица и разбијен je бугарски гарнизон. Осим тога што je убијен већи број фашистичких војника, заплењена je велика количина оружја и муниције, као и други ратни материјал.

 

После напада на железничку станицу Ристовац, Трећа македонска ударна бригада и Косовски одред, 3. априла 1944. године, спуштају се са падина Осоговских планина према Злетовским рудницима (у Добреву и Пробиштипу) и око 4 часа почиње борба са немачком и бугарском одбраном. У борби, посебно око онеспособљавања рудничких инсталација, велику помоћ указују рудари, од којих око 120 ступа у редове НОВ и ПОЈ. Осим тога, заробљен je 51 бугарски војник и један официр, док су остали немачки и бугарски полицајци и војници побијени или изгорели у рудничким зградама.

 

Упоредо са нападима на Ристовац и на Злетовске руднике, Шеста јужноморавска бригада се обучава за напад на утврђене објекте (бункере), конкретније на Криву Феју, где су биле стациониране елитне јединице бугарске полиције.

 

Крива Феја, као утврђени окупаторски гарнизон у центру слободне територије, отежавала je везу преко слободне територије и служила je за обезбеђење везе бугарског гарнизона у Босиљграду са гарнизонима у долини Мораве, путем који води преко Бесне Кобиле и Криве Феје.

 

Шеста јужноморавска бригада и Црнотравски одред, 12. априла 1944. године, рано ујутру напали су бугарски гарнизон у Кривој Феји и после неколико поновних напада присилили преко 300 бугарских полицајаца да положе оружје. Док су се водиле борбе за Криву Феју, остале јединице водиле су борбу са бугарским

 

372

 

 

снагама које су из Босиљграда, Врањске Бање и других места долином Мораве покушале да дођу у помоћ бугарским полицајцима у утврђеној Кривој Феји.

 

Заузимањем Криве Феје завршене су борбе за стварање јединствене слободне територије на козјачком масиву.

 

 

5. ПРОЛЕЋНА ОФАНЗИВА У МАКЕДОНИЈИ И ЈУГОИСТОЧНОЈ СРБИЈИ 1944. ГОДИНЕ

 

Упоредо са бројним оружаним сукобима на територији козјачког масива разноврсна политичка активност развија се и у целој Македонији.

 

Борбе крајем априла и у току маја 1944. године претходиле су новој непријатељској офанзиви у Југославији која je позната као седма по реду.

 

Борбе јединица НОВ и ПОЈ у Пролећној офанзиви, као и оне које су вођене за време Фебруарског похода, представљају најславније странице македонских, косовских и јужноморавских јединица, које су дејствовале у Македонији и у Поморављу. Храброст и успеси јединица НОВ и ПОЈ у Фебруарском походу и у Пролећној офанзиви могу се потпуно схватити и разумети само ако се имају у виду жртве, самопрегор и свесрдна помоћ коју je указивао народ у најтежим моментима. Уверен у своју победу, народ je храбро и достојанствено подносио окупаторски терор.

 

У пролеће 1941. године, за одбрану острва и обала Грчке и Албаније, Немци су распоредили армијску групу „Е“ са око 400 000 војника, под командом маршала Лера. Путеве те армијске групе штитиле су немачке и бугарске дивизије, распоређене по целој Југославији. Постојање и пораст јединица НОВ и ПОЈ на територији Југославије практично je прекидало везе и угрожавало опстанак армијске групе „Е“ у Грчкој и Албанији. С друге стране, успешна офанзивна дејства Црвене армије у Румунији, очекивање да се она брзо пробије и у Подунавље, само по себи je доводило у питање успешно извлачење армијске групе „Е“ из Грчке и Албаније.

 

Да би обезбедили своју доминацију у важнијим стратегијским областима Југославије, a у првом реду главне комуникације, Немци су, у оквиру Седме непријатељске офанзиве, предузели и у јужним крајевима Југославије, Поморављу и у Македонији, офанзиву познату као Пролећна офанзива, која je трајала од 25. априла до 19. јуна 1944. године.

 

У овој офанзиви у Македонији и у Поморављу ангажоване су у првом реду окупаторске јединице V бугарске армије, a такође су доведене и друге јединице из Бугарске; затим, ангажоване су четничке јединице у рејону Власотинаца и Лесковца, тако

 

373

 

 

да je само у југоисточној Србији и источној Македонији ангажовано снага у јачини од око пет дивизија (14, 17. и 29. бугарска дивизија, затим 1. 13. и 21. пешадијски пук, 14. ловачка дружина, 2. коњички пук, четничке формације, грчке реакционарне формације, такозване „пауџије“ и „зервасовци", немачки гарнизон из Кукуша и други). У току офанзиве на територији западне Македоније и у Повардарју ангажоване су јединице чија je снага била више од две дивизије.

 

У пролеће 1944. године Главни штаб Македоније планирао je да предузме акције за даљи пораст устанка. Прва македонско-косовска ударна бригада, која се после борби у Фебруарском походу повукла у егејски део Македоније у област Меглена, добила je задатак да се пробије у западну Македонију да би обновила слободну територију из 1943. године, a затим да дејствује према централној Македонији, поново да пресече путеве из јужне Албаније према Скопљу, који су служили немачким јединицама за везу и снабдевање. Офанзива у западној Македонији почиње на иницијативу Главног штаба Македоније и ту иницијативу имала je Прва македонско-косовска ударна бригада све до 8. маја 1944. године, односно до дана кад су Немци у западној Македонији концентрисали веће снаге и сами прешли у офанзиву.

 

У западној Македонији Прва бригада се сукобила са прилично снажним оружаним формацијама — немачким и великоалбанским (војска и жандармерија), балистима и др. Међутим, немајући довољно војске за чврсту окупацију и борбу против развијеног народноослободилачког покрета у западној Македонији, немачка војна команда, маја 1944. године, приступа формирању СС јединица удружених у такозвану „Скендер-бег“ дивизију. Команда ове дивизије налазила се у Призрену, a њене јединице биле су размештене по градовима на Косову и Метохији и у западној Македонији. Приликом формирања ове дивизије војници су прикупљани на добровољној основи. Међутим, одзив албанског становништва био je слаб и Немци су почели да спроводе принудну мобилизацију. Тим поводом они су држали разне састанке са угледним грађанима у западној Македонији, указујући да Немачка има намеру да образује велику Албанију и да je стварање СС јединица нужна мера за одбрану велике Албаније. Обећања Немаца нису била реална за албанску и турску народност, и они су, као и Македонци, у народноослободилачкој борби тражили излаз из фашистичке окупације, a братство и јединство са Македонцима било je реална основа за развитак заједничког живота Македонаца, Турака и Албанаца у овом делу Македоније.

 

Поред албанске жандармерије, нова албанска квислиншка власт je, после капитулације Италије, почела да формира „самосталну“ албанску војску, па су у западној Македонији организована

 

374

 

 

два батаљона. У ову „самосталну" албанску војску позивани су само муслимани. Међутим, и та „самостална“ албанска војска и албанска жандармерија биле су, као и СС јединице, под немачким војним руководством.

 

Немачке и албанске квислиншке оружане формације, које су се после капитулације Италије налазиле на територији западне Македоније, бројале су око 15 000 људи. Овом броју треба додати још и балисте.

 

Прва македонско-косовска ударна бригада, у другој половини априла 1944. године, започиње свој марш са слободне територије — из Меглена у правцу Дебарца, извршавајући задатак Главног штаба НОВ и ПОМ. Пробијајући се према Дебарцима, она je имала неколико већих сукоба са бугарским окупаторским јединицама (28. априла код села Завој, Велмеј и у другим местима). У овим борбама окупаторска војска трпи велике губитке у људству и материјалу. Бригада успева да се пробије у Дебарце и да до 7. маја 1944. године ослободи велики део западне Македоније на простору између Кичева, Дебра и Струге. Били су прекинути путеви немачких веза Скопље — јужна Албанија и северозападна Грчка.

 

После успеха Прве македонско-косовске ударне бригаде, Немци прикупљају нове снаге, нарочито балистичке, из Струге, Дебра, Кичева, Гостивара, Тетова, па и са Косова, и 8. маја 1944. године предузимају офанзивне акције против Прве македонско-косовске ударне бригаде, које трају све до 15. јуна. У овој офанзиви вођене су тешке борбе на путу Кичево — Дебар (13. V), Лазаропоље (14. V и 19. VI), Галичник (16. V), Гари (18. V) на планини Бистри (24. V и 15. VI), Локов, Збажди Ржано (од 1. до 4. VI) и друге.

 

У свим овим борбама Немци и балисти трпе велике губитке и принуђени су да се повуку у своје гарнизоне. Прва македонско-косовска ударна бригада поново je постала господар на терену између Охрида, Струге, Дебра и Кичева. Ове борбе још једанпут су покренуле оружани устанак у овом крају; то се одразило на масовни прилив нових бораца. Kao резултат тога формирана je Прва македонска ударна бригада у Локову, у јеку борби (8. VI 1944. године), a касније, 24. јуна, званично je формирана и Прва косовска бригада. Истовремено су формирана и два одреда за дејство у Азоту и Поречу.

 

Офанзива Немаца у западној Македонији била je повезана са офанзивним дејствима у Албанији, захватајући југоисточне делове Албаније.

 

Упоредо са акцијама Прве македонско-косовске ударне бригаде у западној Македонији, Друга македонска ударна бригада добила je задатак од Главног штаба НОВ и ПОМ да појача дејства

 

375

 

 

у Повардарју и у рејону Прилепа и Битоља. Двадесет петог и двадесет шестог априла 1944. године она je напала бугарску полицијску станицу на Градешници, са задатком да привуче пажњу бугарских окупаторских снага из рејона Битоља и Прилепа, a тиме да олакша пробијање Прве македонско-косовске ударне бригаде из егејског дела Македоније, преко југословенско-грчке границе, у западну Македонију. Осим тога, она je извршила низ акција против бугарске окупаторске војске, као, на пример, напад на немачку посаду у Бигли (27. и 28. IV 1944. године на путу Лерин — Корча), a затим борбе на Конопишту (4. VI 1944), Демир-Капији (9. VI 1944), као и диверзије у Кавадарцима и Неготину (22. VI 1944). Борба на Стрмашеву (12. VI 1944) посебно се истиче жестином, a такође и успехом. У њој je потпуно разбијен један бугарски полицијски одред. Затим следи борба код Крњева, 19. јуна, итд.

 

Борбе Друге бригаде имале су велики значај, у првом реду због тога што су привукле знатне снаге бугарске 15. окупаторске дивизије и на тај начин бригада je индиректно помогла јединицама коje су водиле борбу у источној и западној Македонији. Осим тога, Друга бригада je проширила слободну територију и створила услове за прилив нових бораца.

 

Најдуготрајније и најснажније борбе вођене су у Поморављу и у источној Македонији, где je офанзива почела на иницијативу бугарске окупаторске команде. Ha овој територији развила су се борбена дејства великих размера. Њима су угрожени путеви које су користили Немци (долином Вардара и Мораве) и они који су служили искључиво за бугарске потребе (Скопље — Софија). Због тога у Пролећној офанзиви окупатор врши главни удар и концентрише највећи део својих снага на овој територији да би опколио јединице НОВ и ПОЈ и да би уништио руководства устанка у Македонији и јужној Србији, као и део бугарског руководства (у то време бугарски главни штаб покрета отпора боравио je на овој територији — у селу Стаевцима, где je био смештен Главни штаб НОВ и ПОМ и ЦК КПМ).

 

У другој половини априла 1944, команда V бугарске армије, појачана новим јединицама из Бугарске, почела je да концентрише своје снаге око слободне територије: Куманово — Крива Река — Црна Трава — Лужница, распоређујући их у рејонима северно од Куманова, Страцина, долином Криве Реке, Ђујешево, Босиљград, долином Јужне Мораве, у рејону Бујановца и Прешева.

 

Сагледавши план окупатора, Главни штаб Македоније, предузео je мере да разбије ту офанзиву још у почетку. Стога су биле упућене: Прва софијска бригада у напад на Ђујешево, Шеста јужноморавска бригада у напад на Криву Паланку и Трећа

 

376

 

 

Кузман Јосифовски Питу

 

Борка Талески

 

Стево Наумов Стив

 

---------------------------

 

 

македонска бригада са Косовским одредом у напад на Кратово Због великих концентрација бугарске војске у Кривој Паланци и Ђујешеву, предвиђени напади на ова места нису извршени, док je напад на Кратово извршен 25. априла 1944. године. Кратово je заузето и заробљен je читав бугарски гарнизон, као и део полицијских снага. У исто време вођене су борбе против бугарских формација доведених из Штипа и Кочана. После одложених напада на Ђујешево и Криву Паланку, Шеста јужноморавска бригада и Прва софијска бригада упућене су према Осоговским планинама са задатком да се сједине са Трећом македонском бригадом. При извршавању овог задатка, Шеста јужноморавска бригада водила je успешне борбе против Првог бугарског пешадијског пука на Лисцу (на падинама Осогова, 27. IV 1944), a Прва софијска бригада без борбе je стигла на Осоговске планине и сјединила се са Трећом македонском бригадом и Косовским одредом. Трећој македонској бригади прикључио се и Ђевђелијски партизански одред, који je од Кожуфа до Осоговских планина штитио кретање Благоја Иванова, који je послат из Москве преко Врховног штаба НОВ и ПОЈ у руководство бугарског покрета отпора.

 

Заузимање Кратова, у време када je окупатор припремао офанзиву, представља велики војни и политички успех, који je наишао на снажан одјек у целој Македонији и Поморављу, a борци и народ стекли су већу самоувереност. Међутим, и поред поменутих успеха јединица НОВ и ПОЈ, офанзива окупатора ипак je започела 30. априла 1944. године.

 

Тридесетог априла и првог маја 1944. године јединице врањског подручја успешно су задржале бугарске нападе на позицијама код Светог Илије, a јединице Кумановског партизанског одреда водиле су борбу на планини Козјаку, Шеста јужноморавска бригада на Ретким Буквама (планина Герман), Босилеградски одред на планини Дукат, према Босиљграду. Седма јужноморавска бригада, због слабог наоружања, имала je задатак да се повуче преко Криве Феје. Борбе вођене 30. априла и 1. маја 1944. године показале су да бугарске окупаторске јединице, иако многобројне и неколико пута јаче од јединица НОВ и ПОЈ које су се налазиле на Козјаку, Герману и планини Дукат, нису у стању да затворе планирани обруч око њих, нити да се лако пробију на слободну територију.

 

Јединицама НОВ и ПОЈ које су се 2. маја налазиле на козјачком масиву наређено je да се постепено повуку преко Криве Феје у Црну Траву. Четвртог маја на врху Чемерник, код Црне Траве, Шеста јужноморавска бригада водила je успешне борбе против формација бугарског окупаторског гарнизона из Мачкатице. Он je био принуђен да се врати у гарнизон. Наредног дана, 5. маја, настављено

 

377

 

 

je извлачење јединица у правцу Лужнице, где су се оне задржале све до 11. маја 1944. године.

 

Од 1. до 11. маја 1944. године, Трећа македонска бригада и Прва софијска бригада, Косовски и Ђевђелијски партизански одред, због прекида радио-везе са Главним штабом, на своју иницијативу полазе да се сједине са јединицама које су дејствовале на дотадашњој слободној територији, северно од Криве Реке. Ова група у току марша упада у центар бугарских фашистичких формација које су се концентрисале да би затвориле обруч око Црне Траве и Лужнице и при томе воде тешке борбе код села Црцорије (14. V 1944) и Тломина (15. V 1944) на планини Бистар. Посебну пажњу заслужује борба јединица НОВ и ПОЈ са фашистичким формацијама, бројно већим од једне дивизије, која je вођена 6. V 1944. године на Црнооку. У овој борби јединице НОВ и ПОЈ, потпуно опкољене, надљудском храброшћу издржавају притисак бугарске артиљерије, авијације и перманентне јурише бугарске пешадије. Трећа македонска и Прва софијска бригада, Косовски одред и Ђевђелијски партизански одред, ноћу између 6. и 7. маја 1944. године, успевају да пробију непријатељске обруче и преко Црне Траве стижу у Лужницу, сједињују се са другим јединицама и ступају у директни контакт са Главним штабом НОВ и ПОМ и са ЦК КПМ.

 

У току ових борби, због бораца који су. дошли са Косова и Србије, Косовски одред je преформиран у Прву косовску бригаду, a од нових бораца из босиљградског и трнског рејона и од заробљених бугарских војника у селу Црвена Јабука (Лужница) формирана je Друга софијска бригада. Прва косовска бригада дејствује до 18. маја 1944. године (после овог датума па све до краја рата име Прве косовске бригаде носи косовска бригада формирана 24. јуна у западној Македонији).

 

Ноћу између 12. и 13. маја, у тренутку кад су се јединице НОВ и ПОЈ припремале да пробију обруч бугарске војске и да почну офанзивна дејства на југу, a обе софијске бригаде према територији Бугарске, бугарске фашистичке јединице почињу напад на Станкин крст. Овде се бројна јачина бугарских фашистичких војника такође цени на више од једне дивизије. У овом сукобу учествовали су Трећа македонска, Шеста јужноморавска бригада и Црнотравски одред, a такође и Прва косовска бригада. Борбе су трајале цео дан и обустављене су тек кад je пао мрак. Јединице НОВ и ПОЈ извукле су се из обруча и наставиле дејства на југу, дуж Калнишке Реке према Знепољу. Истог дана Седма јужноморавска бригада водила je борбу на Тумби.

 

Тринаестог маја 1944. године Трећа македонска бригада, изненада, усред Знепоља, сукобила се са Другим бугарским коњичким пуком. Бригада се неописивом брзином развила за

 

378

 

 

борбу и снажним јуришем пешадије против коњице разбила бугарску коњицу. Овом борбом Трећа бригада je отворила пут преко Знепоља према југу.

 

После борби на Знепољу, јединице НОВ и ПОЈ преко територије Бугарске пробиле су се на југ и 18. маја 1944. године стижу на планину Козјак. При томе су имале неколико сукоба у селу Трекљану, код Сурдулице и Доганице.

 

Овим борбама завршена je прва етапа Пролећне офанзиве. Пета бугарска армија располагала je великим бројем разноврсних формација и превозним средствима и могла je да пребацује јединице с једног краја на други, да усмерава своје формације на стварање новог обруча око јединица НОВ и ПОЈ концентрисаних на Козјаку. У таквој ситуацији јединице НОВ и ПОЈ врше реорганизацију и за даље вођење операција стварају посебну оперативну групу, названу Осоговска група, коју сачињавају: Трећа македонска бригада са два батаљона, један косовски и један јужноморавски батаљон и Ђевђелијски партизански одред. Остале јединице, у које су били укључени и физички слабији борци, остављене су да дејствују на тадашњој слободној територији: Куманово — Крива Паланка — Врање — Црна Трава — Лужница.

 

После ове реорганизације, Главни штаб НОВ и ПОМ доноси одлуку да пређе у противофанзиву кроз источну Македонију да би се проширила борбена дејства на овој територији, да би се формирала нова слободна територија и да би се мобилисали нови борци.

 

Деветнаестог маја 1944. године, Осоговска група опкољена je на планини Герман. Међутим, јединице НОВ и ПОЈ успевају напорним маршем да се пробију са планине Герман по кориту Паклишке Реке. Осоговска група успела je да изиђе на Криву Феју и да одатле настави своје офанзивно дејствовање на југ, кроз источну Македонију до планине Круше — десетак километара северно од Кукуша, и да се опет врати на слободну територију Куманово — Крива Паланка — Врање — Црна Трава — Лужница.

 

Овај пут, од 19. маја до 19. јуна 1944. године, веома je тежак, али у исто време веома славан за јединице које су сачињавале Осоговску групу. Покрети ових јединица у другој етапи Пролећне офанзиве, у току једног месеца, скоро свуда су пропраћени честим и дуготрајним борбама. Међу најзначајнијим су борбе: на Кривој Реци, Лисцу и Косматици (20. V 1944), које су наредних дана настављене у непосредној близини села Сасе (22. V 1944), на Плачковици, на врху Обозне и села Лаки (24. V 1944), на путу Берово — Струмица, на врху Палазлија (26. V 1944), на Беласици (27. V 1944), на планини Круши (30. V 1944) и на многим другим местима. После борби на Круши, у близини Дојранског језера, почиње развијање офанзиве у обратном правцу — са југа на север,

 

379

 

 

поново кроз источну Македонију, само поред Струмице и даље, у близини Радовишта и Штипа. Овај продор такође je пропраћен свакодневним борбама, међу којима се као важније истичу: код Дојранског језера (31. V 1944), у близини Струмице, у рејону села Костурино и Попчево (1. VI 1944), на Плачковици код села Кушкули (5. VI), на Брегалници близу Кочана у селу Моинци (10. VI 1944), на Осоговским планинама (11, 12. и 13. VI 1944), на Чупином брду (15. VI 1944) и на крају, 19. јуна 1944. године, на Петровој гори — борба која у ствари представља крај Пролећне офанзиве.

 

Пролећна офанзива захватила je Македонију и јужну Србију. У њој je учествовала непријатељска војска од преко 60 000 људи, и то: немачка, бугарска, као и многе балистичке јединице. Од овог броја око 40 000 je ангажовано у источној Македонији, a преко 20 000 у западној Македонији. Осим тога, у борбама против Друге бригаде ангажоване су снаге од око 10 000 бугарских војника и полицајаца.

 

Својом способношћу за маневрисање и упорношћу у борбама јединице НОВ и ПОЈ победоносно су завршиле офанзиву и принудиле окупаторске јединице да се повуку у своје гарнизоне, a неке од њих и да их напусте. Резултати ове офанзиве били су врло повољни за народноослободилачку борбу уопште. У западној Македонији обновљена je слободна територија из 1943. године. Слободна територија у Повардарју се проширила, a у источној Македонији створена je нова слободна територија, где je остао да дејствује Ђевђелијски партизански одред, попуњен и реорганизован као Плачковички партизански одред. Истовремено одржана je слободна територија Куманово — Крива Паланка — Врање — Црна Трава — Лужница.

 

У двомесечним борбама које су вођене у току Пролећне офанзиве јединице НОВ и ПОЈ у Македонији и Поморављу, поред великих физичких и психичких напора, претрпеле су и велике губитке — рањене и убијене борце. Међутим, окупатор je претрпео неколико пута веће жртве. Само у западној Македонији убијено je 672 и заробљено 76 непријатељских војника. У Повардарју je било преко 180 убијених и 88 заробљених. У источној Македонији и југоисточној Србији (Поморавље) убијено je 1 062 непријатељска војника и заробљено 498 војника и официра. Јединице НОВ и ПОЈ у току Пролећне офанзиве заплениле су такође и огромне количине војне опреме: 3 топа, 29 минобацача, 62 митраљеза, 61 пушкомитраљез и 132 пушке, велике количине разноврсне муниције, хране, одеће, санитетског материјала и друго. Постигнути успеси били су веома значајни за| даљи развитак оружаног устанка, за повећање и јачање постојећих јединица и њихово оспособљавање за дефинитивно ослобођење Македоније.

 

380

 

 

6. ОДНОС РУКОВОДСТАВА КПГ, ЕАМ-а И ЕЛАС-а ПРЕМА МАКЕДОНЦИМА У ЕГЕЈСКОМ ДЕЛУ МАКЕДОНИЈЕ 1944. ГОДИНЕ

 

Јединице ЕЛАС-а на територији егејског дела Македоније, и поред немачке офанзиве, зими су наставиле своје активности, a у пролеће још више су појачале нападе, посебно на објекте поред главних комуникација. Међу њима значајнији су: напад на немачку композицију на прузи Атина — Солун (23. II), сукоб са бугарском и немачком војском код Кукуша (20 и 24. II) напад на Бер (6. IV), напад на немачке колоне код Каракамена (24. III), код Клисуре (5. IV), на путу Бер — Солун (11. IV), на путу Кажан (8. IV) и други. Присутни су били и други облици отпора (штрајкови: 9. III у Његушу, 19. и 24. III у Водену и други). Марта месеца су 9. и 10. дивизија ЕЛАС-а стављене под команду једног посебног штаба.

 

У исто време Немци и реакционарне оружане формације Пулоса и ПАО-а предузимају операције чишћења терена на планини Верион, које су трајале од 2. до 27. априла. У овим операцијама 16. бригада ЕЛАС-а и народ дали су жилав отпор. Окупатор je искалио свој бес на становништво, при чему je велики број села опустошен, сељаци стрељани; посебно je био тежак обрачун у македонском селу Катраници (Пирги), у коме су јединице Пулоса, ПАО-а и Немаца погубиле око 640 деце и жена.

 

Упоредо са војничким акцијама, руководство антифашистичког покрета предузело je и низ политичких активности. ЕАМ, a посебно КПГ, још од 1943. године предузимају мере да створе национално јединство са буржоаским партијама и са грчком владом у иностранству. У међувремену, енглеска војна мисија развија активност да се успоставе контакти између ослободилачког покрета грчког народа и западних савезника. ЕЛАС се потчињава савезничкој команди за Средњи исток (јуна 1943). ЕАМ фебруара 1944. године шаље делегацију савезничкој команди за Средњи исток, чији разговори нису дали никакве резултате.

 

КПГ наставља политичку активност и 10. марта 1944. године створен je политички комитет за национално ослобођење (ПЕЕА), који се априла месеца проширује и издаје проглас грчком народу, предузимајући истовремено и мере за сазивање народне скупштине. Овај политички комитет трудио се да прокламује демократска права грчког народа, али у односу на права македонског народа у будућој Грчкој, о његовом учешћу у антифашистичкој борби ништа се не помиње. И поред оваквог става Политичког комитета, КПГ води рачуна о томе да се при избору делегата за народну скупштину изаберу и Македонци.

 

У ПЕЕА су ушли многи буржоаски, па и националистички елементи, што je омогућило да се учврсте позиције грчке буржоазије

 

381

 

 

и Велике Британије. ПЕЕА je наставила преговоре са грчком владом у иностранству, тако да се априла 1944. године у Либану сусреће једна делегација ЕАМ-а са грчком емигрантском владом Папандреуа.

 

У целокупној политичкој активности, ЕАМ и КПГ, и поред тога што je читав народ у Грчкој био на њиховој страни, нису се појавили као политички супериорнији у односу на грчку владу Папандреуа, која je била изолована од маса. Уместо да однесе политичку победу, делегација je у Либану капитулирала и дозволила да емигрантска влада добије овлашћење да формира владу националног јединства, која би руководила народноослободилачким покретом. У августу je формирана влада националног јединства, у којој су седам места имале буржоаске партије, a пет ЕАМ и КПГ. Споразумом у Либану, и касније у Казерти, народноослободилачки покрет грчког народа, који се развио у општенародни устанак против окупатора, предат je у руке грчкој буржоазији и енглеској војној команди на Средњем истоку. У томе и леже разлози коначног неуспеха народноослободилачке борбе у Грчкој.

 

Овим споразумима омогућено je да грчка влада националног јединства постави и империјалистичке захтеве према Албанији, Бугарској и Југославији. Поменутим споразумима, македонски народ у Грчкој, иако je масовно учествовао у антифашистичком покрету, практично je изгубио могућност да стекне националну слободу.

 

Последице поменутих споразума, то јест предаје власти у руке такозваној влади националног јединства посебно су тешке за македонски народ. Тако je 12. априла 1944. године, у селу Д’мбени одржана конференција СНОФ-а из костурског краја, којој je присуствовало преко 500 делегата. Ова конференција била je манифестација борбеног духа Македонаца из егејског дела Македоније, њиховог јединства са грчким народом у антифашистичкој борби. Неколико дана после конференције, КПГ доноси одлуку да се расформира СНОФ, што представља велики уступак од стране ЕАМ-а и КПГ грчкој буржоазији и енглеској команди за Средњи исток.

 

Расформирање СНОФ-а представљало je тежак ударац за Македонце, тим више што je уследило у време кад су постигнути велики успеси на целом Балкану, a посебно кад су они видели успехе у Југославији, где je извојевано право на националну слободу и равноправност македонског народа са свим југословенским народима. У тој ситуацији КПГ je изгубила власт и могла je само да обећава неодређену равноправност Македонаца у оквиру народне републике Грчке. Међутим, у практичној политици КПГ вођен je курс потискивања македонских кадрова са свих руководећих

 

382

 

 

места, па чак и у рејонима где je македонско становништво било у великој бројној надмоћности.

 

Осим тога, сарадња између јединица ЕЛАС-а и јединица НОВ и ПОЈ, која je раније била на високом степену, од пролећа 1944. године била je онемогућена. Руководство грчког покрета отпора, под притиском буржоаских елемената у влади националног јединства, настојало je да се прекину пријатељски односи, да се осуде активности јединица НОВ и ПОЈ и слично, па и поједини руководиоци разних органа борбе. Македонци су у антифашистичком покрету Грчке били клеветани, оптуживани, па и осуђивани, што je имало тешке последице по антифашистичку борбу Македонаца из егејског дела Македоније.

 

Мере коje je предузела грчка влада националног јединства (ПЕЕА) — расформирање СНОФ-а, притисак на Македонце у јединицама ЕЛАС-а и слично — указују да КПГ није давала перспективу за решење македонског националног питања, што je код македонског народа изазвало несигурност. У таквој ситуацији, једна група македонских партизана из костурског краја, коју je предводио Наум Пејов, у знак револта и протеста против политике КПГ, напушта јединице ЕЛАС-а и прикључује се јединицама НОВ и ПОЈ. Овај акт изазвао je негодовање и реаговање КПГ и условио разговоре између руководства КПМ и КПГ око ставова КПГ према македонском народу.

 

Поменуте мере грчке владе националног јединства створиле су повољну атмосферу за активност реакционарних елемената. Немачка и бугарска пропагандна машина избацују паролу о стварању независне Македоније, што je омогућило да известан број Македонаца у воденском, костурском, леринском крају и у другим местима буде заведен, сматрајући да ће тим путем доћи до своје националне слободе. При томе се у воденском крају формирају контрареволуционарне оружане формације под називом „Охрана“, a у костурском и леринском крају поново су наоружана нека села.

 

Појава реакционарних оружаних формација састављених од Македонаца, с једне стране, и, са друге стране, притисак прогресивних снага, које су — гледајући борбу македонског народа заједно са југословенским народима, његову афирмацију у новој Југославији као самосталне нације и извојевану равноправност са осталим народима — тежиле да сличним путем извојују своја права у Грчкој, утицале су да КПГ прихвати као нужност формирање самосталних македонских јединица. To je представљало нови подстицај македонском народу у егејском делу Македоније за борбу не само против фашистичких окупатора већ и против домаћих грчких и македонских фашиста који су покушавали да га заведу.

 

383

 

 

Шеснаестог јуна 1944. године на Кајмакчалану je формиран Воденски батаљон, a 20. јуна исте године, у селу Поздивиште (костурски крај) — Костурско-лерински батаљон. Ови батаљони брзо су израсли у прекаљене војне јединице, које су спроводиле низ акција против немачких окупатора и домаћих издајника, од којих посебно треба истаћи напад на немачки гарнизон у Лерину, где су вођене уличне борбе у којим.а je убијено преко 80 немачких војника и заплењена велика количина ратног материјала, затим борбе у западним областима од 3. до 22. јуна, код Мухаремхана (3. VIII и 8. IX) — воденски крај, код рудника Чанге (29. VIII 1944) и многе друге.

 

За ове батаљоне посебно je значајна њихова политичка активност. Политичким радом међу становништвом и честим војним акцијама против окупатора они успевају да изврше такав политички утицај да сви заведени Македонци напуштају контрареволуционарне оружане формације и укључују се у македонске јединице или у јединице ЕЛАС-а. Сличан утицај постигнут je и код сељака у костурском и леринском крају, тако да су они или добровољно предали оружје, или са њим ступили у македонске јединице, или у јединице ЕЛАС-а.

 

Велики je био број Македонаца који су настојали да се укључе у македонске партизанске јединице и у јединице ЕЛАС-а. Међутим, ова појава масовног укључивања Македонаца у партизанске јединице, у разним јединицама ЕЛАС-а спречавана je на разне начине (случај у штабу 28. бригаде), при чему je искоришћена лекарска комисија да одбија нове борце под изговором да су „неспособни“; затим, македонским батаљонима није додељивано оружје и слично.

 

Руководство ослободилачког покрета Грчке и КПГ, због оптерећености предрасудама из прошлости и због притиска буржоаских елемената не успева да правилно сагледа ситуацију у Грчкој, нити да искористи прогресивне снаге и револуционарне тежње македонског народа за извојевање победе. Уопште, они не успевају да оцене ситуацију и да схвате да признавањем националности македонском народу, његовог права на равноправност са грчким народом, револуција у Грчкој само добија. Они су, напротив, према македонском народу стално имали извесне резерве, иако се он заједно са грчким народом херојски борио против фашистичке агресије. Карактеристично je да je македонски народ, и поред оваквих ставова грчког руководства антифашистичког покрета, упорно и неодступно настављао антифашистичку борбу и свим снагама настојао да нађе заједничку платформу да би појачао антифашистичку борбу и да би у Грчкој победиле прогресивне снаге.

 

384

 

 

7. ОМАСОВЉЕЊЕ ОСЛОБОДИЛАЧКОГ ПОКРЕТА У ПИРИНСКОМ ДЕЛУ МАКЕДОНИЈЕ

 

Године 1944. у пиринском делу Македоније партизански одреди се омасовљавају. Они све чешће нападају на полицијске и војне објекте, a по градовима и селима често и на општинске зграде, где пале пореске књиге, спречавају рад реквизиционих комисија за прикупљање хране и стоке. Посебне акције предузимају против сарадника бугарске фашистичке власти. У великом броју ослобођених села држе митинге, на којима руководиоци партизанских одреда објашњавају циљеве и карактер ослободилачке борбе, истичући потребу стварања нове народне власти. У честим борбама са војним јединицама, на страну партизанских одреда прелази велики број војника и подофицира антифашиста. Успостављају се везе са војницима и официрима, симпатизерима народноослободилачког покрета, који, пак, омогућују узимање оружја, муниције и друге опреме из неких касарни за наоружање партизанских одреда, чиме je знатно олакшан проблем наоружања. Од почетка 1944. године, партизански одреди и групе, као и народноослободилачки покрети у целини у пиринском делу Македоније су у офанзиви. Ha партизанске одреде народ гледа као на господаре ситуације. Ова чињеница истицана je и у полицијским и војним извештајима. У извештају команданта гарнизона у Разлогу, од 25. марта 1944. године, на пример, отворено се признаје да je ауторитет партизанског одреда за становништво много већи од ауторитета државне власти. У другом документу, у пролеће 1944. године, у коме се говори о неуспеху бугарске фашистичке власти да створи реакционарне оружане формације по селима, истиче се: „У селу Горно Драглиште нема поузданих људи којима би се могао поверити задатак борбене групе. Исто je то и у Доњем Драглишту.“

 

Бугарске фашистичке власти, кад су сагледале своју немоћ да силом спрече пораст народноослободилачког покрета у пиринском делу Македоније, у пролеће 1944. године обећавају пуну амнестију свим партизанима који ће се добровољно предати, што je такође остало без икаквих резултата. Због тога власт прети становништву да ће све куће и породице које имају чланове у партизанским одредима бити запаљене. У одговору на ове претње фашистичке власти, Главни штаб за пирински део Македоније предузима противмере, упозоравајући да ће исту судбину доживети и куће и породице органа фашистичке власти и њихових сарадника. Масовност и офанзивни карактер народноослободилачког покрета у пиринском делу Македоније спречили су појаву масовног терора, тако да су појаве паљења партизанских кућа, коje су биле типичне у осталим деловима на територији Бугарске, у овом делу биле ретке.

 

385

 

 

Масовност и ефикасни развитак народноослободилачког покрета и пораст дејстава партизанских одреда и група позитивно су се одразили на суседне југозападне делове Бугарске. Партизански одреди у пиринском крају често су координирано дејствовали са партизанским одредима у дупничком, ћустендилском и софијском крају, који су били уско повезани са народноослободилачком борбом Југославије. Горњеџумајски и Разлошки партизански одред више пута су дејствовали заједно са Софијском бригадом, под командом Славча Трнског. Касније, у лето 1944. године, формирањем оперативних зона у Бугарској, према одлуци ЦК БКП, партизански одреди у пиринском делу Македоније формирали су Четврту устаничку оперативну зону.

 

Главни штаб народноослободилачког покрета у пиринском крају настојао je да се дејства партизанских одреда повежу са дејствима партизанских одреда у суседним рејонима из осталих делова Македоније. До лета 1944. године резултати у том односу са суседним срезовима, пехчевским, беровским, царевоселским и струмичким, били су слабији, с обзиром на то да и у тим срезовима оружана борба није била довољно развијена. Ипак je постигнута извесна повремена сарадња. Велико стимулативно дејство при томе je имао снажни пораст народноослободилачког покрета македонског народа заједно са југословенским народима.

 

Ефикасније и редовније биле су везе партизанских одреда из пиринског краја са оним у суседним срезовима из егејског дела Македоније. Петрички партизански одред „Андон Попов“ био je у редовној вези са партизанским логором ЕЛАС-а на планини Али Ботуш. Једна чета одреда, под руководством Васила Драгачева и Тодора Боникова, извршила je низ заједничких акција са партизанима ЕЛАС-а. За сталну везу између одреда у петричком крају и одреда у суседним срезовима из егејског дела Македоније одређен je партизански руководилац из петричког краја Мирчо Разбојников.

 

У грчком партизанском логору на Шарлији планини, почетком августа 1944. године, одржана je конференција представника Грчке комунистичке партије, којој су присуствовали и делегати, гости из Петричког партизанског одреда. Ha тој конференцији израђен je план за појачана дејства партизанских одреда. Овакву акцију развијао je и Неврокопски партизански одред, у заједници са одредима из суседног сереског и демирхисарског среза.

 

У лето 1944. године успостављене су ближе везе између партизанских и војних јединица из источне Македоније и кумановског краја са партизанским одредима у пиринском крају. Ha слободним територијама у рејону Куманова и у источној Македонији они добијају оружје и другу опрему.

 

386

 

 

 

Глава VI. Ослобођење Македоније

 

 

1. СТВАРАЊЕ АСНОМ-а

 

Кроз народноослободилачку борбу и револуцију стварали су се и органи нове народноослободилачке власти. Неки органи борбе (одбори за народну помоћ, војне комисије и други) примали су и неке функције органа народне власти, тако да се 1942. године постепено јављају и први органи народне власти, израсли из органа борбе или као такви посебно формирани.

 

Војни и политички успеси постигнути у току 1943. године убрзали су развитак органа народне власти, тако да je цела територија Македоније обухваћена народноослободилачким (НОО) одборима. Осим тога, на слободној територији започело je формирање и виших органа народне власти (срески и обласни народноослободилачки одбори), a приступило се и припремама за стварање Антифашистичког народноослободилачког собрања (АСНОМ), због чега je, у јесен 1943. године, формиран иницијативни одбор.

 

Иницијативни одбор за сазивање Првог заседања АСНОМ-а, у пролеће 1944. године, донео je одлуку о избору градских, сеоских, среских и окружних народноослободилачких одбора, као и о избору делегата за Прво заседање АСНОМ-а.

 

У писму иницијативног одбора за сазивање АСНОМ-а, од 14. марта 1944. године, истиче се да je борба македонског народа дошла до таквог степена да захтева много организованију изградњу нове народне власти у градовима и селима на целој територији Македоније. Иницијативни одбор одређује и задатке народноослободилачких одбора и препоручује да се организују конференције по градовима и да се на њима бирају градски,

 

387

 

 

сеоски и општински НОО, као органи нове народне власти, дајући истовремено и инструкције о томе како да се спроведу избори за органе народне власти.

 

Посебно се указује да НОО приликом избора треба да води рачуна да кандидати за собрање, без обзира на њихову верску или политичку припадност, буду људи који су на делу показали оданост народноослободилачкој борби, који су спремни да се свим снагама боре за постизање циљева народноослободилачке борбе и који се слажу са политичком линијом изложеном у Манифесту Главног штаба НОВ и ПО Македоније од октобра 1943. године.

 

Иницијативни одбор поставља пред НОО и друге задатке:

 

да се врши мобилизација нових бораца за народну војску;

 

да се спроведе мобилизација читавог народа за свестрану помоћ војсци у храни и одећи;

 

да се подигне борбени дух народа, да се објављују успеси војске и друго.

 

Поред бриге коју je НОО требало да воде о војсци, пред њих су — као пред органе нове народне власти — постављени и посебни задаци: брига о исхрани народа, о здравственом стању итд.

 

НОО je стављено у задатак да воде рачуна да се сачува народно богатство. Упоредо с тим, НОО су били задужени да утврђују терор и пустошења која je окупатор вршио над народом.

 

У вези са здравственом заштитом становништва били су постављени задаци НОО да приступе прикупљању података о заразним обољењима, да предузимају мере за њихово спречавање, да прикупљају лекове и податке о стању здравствене службе и друго.

 

Упоредо са писмом Иницијативног одбора, 14. марта 1944. године, ЦК KUM шаље посебно писмо обласним комитетима КПМ за спровођење у живот писма Иницијативног одбора. Према писмима, територија Македоније била je подељена на дванаест округа.

 

Мере за организовање народне власти биле су услов за сазивање Првог заседања АСНОМ-а.

 

Успеси у пролеће и лето 1944. године омогућили су да се у највећем делу Македоније одрже градске, сеоске и окружне конференције, на којима су изабрана руководства органа народне власти и делегати за Прво заседање АСНОМ-а, створени нови НОО, тако да je пре овог заседања деловало више од 500 НОО.

 

После успешног завршетка Пролећне офанзиве 1944. године, Иницијативни одбор за сазивање Првог заседања АСНОМ-а, ЦК КПМ и Главни штаб НОВ и ПО Македоније извршили су интензивне припреме и сазвали Прво заседање АСНОМ-а за 2. август 1944. године.

 

388

 

 

Другог августа 1944. године у манастиру Прохор Пчињски почело je Прво заседање АСНОМ-а, за које je изабрано 116 делегата, чији су мандати верификовани.

 

Поред изабраних делегата, заседању су присуствовали: делегат Врховног штаба и ЦК КПЈ Светозар Вукмановић Темпо, делегација Главног штаба Србије, делегати политичких и масовних организација у Македонији.

 

Заседању су такође присуствовали и шефови Енглеске и Америчке војне мисије, акредитовани при Главном штабу Македоније.

 

Рад Првог заседања радиограмом су поздравили: командант Врховног штаба НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито, председник Президијума АВНОЈ-а др Иван Рибар, Народноослободилачки савет Словеније, Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Црне Горе и Боке и други.

 

Заседање je наставило рад и преко ноћи између 2. и 3. августа 1944. године. Најзначајнији документи донети на Првом заседању АСНОМ-а су:

 

Одлука којом се АСНОМ конституише у врховно, законодавно и извршно тело Македоније као равноправне федералне јединице Демократске Федеративне Југославије;

 

Одлука којом се признају и одобравају све акције и задужења Главног штаба Македоније и Иницијативног одбора у периоду до Првог заседања АСНОМ-а;

 

Одлука којом се одаје захвалност Главном штабу и борцима народноослободилачке војске и партизанских одреда Македоније за њихове успехе и херојске борбе;

 

Декларација АСНОМ-а о основним правима грађана у демократској Македонији;

 

Одлука о увођењу македонског језика као службеног језика у македонској држави, то јест у демократској Македонији, као и неке друге одлуке.

 

Ha првом заседању изабран je Президијум са председником (Методија Андонов Ченто), двојицом потпредседника (Панко Брашнаров и Мане Чучков) и 18 чланова (од којих два секретара — Љупчо Арсов и Владо Полежина). Затим je изабрано више помоћних тела Президијума, као и представници из Македоније за АВНОЈ.

 

Прво заседање АСНОМ-а о свом раду je објавило прокламацију македонском народу, у којој, поред осталог, стоји:

 

„Из тешких борби и проливене крви најбољих македонских синова излази данас прва народна скупштина, тај симбол твоје слободе и носилац твога суверенитета" ... „Вековни идеал македонског народа je постигнут."

 

389

 

 

Сазивање АСНОМ-а значи врхунско достигнуће у политици оружане борбе македонског народа и народности које живе у Македонији. Првим заседањем АСНОМ-а обележава се почетак постојања садашње Социјалистичке Републике Македоније као слободне државе у федерацији са југословенским народима.

 

АСНОМ je значио јавно истицање постојања и афирмације македонске националности.

 

Потврђивањем одлука Главног штаба и Иницијативног одбора и избором представника из Македоније за АВНОЈ потврђивала се одлука македонског народа о федеративном уређењу Југославије, у којој Македонија постаје равноправна федерална јединица.

 

Прво заседање АСНОМ-а представљало je велики политички акт у ослобођењу македонског народа, потврду да су постигнути политички циљеви ослободилачке борбе и револуције. To je истовремено значило и позив на општу мобилизацију македонског народа и народности за извојевање коначне војне победе, то јест за истеривање окупатора.

 

После првог заседања АСНОМ-а, ЦК КПМ на седници од 4. августа 1944. године предузима мере за спровођење одлука АСНОМ-а у живот, за дефинитивно изграђивање народне власти итд. У том циљу ЦК КПМ издаје и посебан проглас.

 

Прво заседање АСНОМ-а имало je велики одјек међу широким масама, a његове одлуке примљене су са радошћу и одушевљењем, јер кроз та акта народ не само што je сагледавао крај робовања и почетак слободног живота већ je видео и перспективу за будући развитак Македоније у оквиру шире заједнице југословенских народа.

 

Заседање АСНОМ-а и његове одлуке такође имају позитиван одјек, пријем и подршку свих југословенских народа као природни резултат дугогодишњих заједничких борби. Одлуке АСНОМ-а изазвале су сличан одјек и ван граница Југославије, a посебно код македонске емиграције, која га je прихватила као акт којим се манифестује ослобођење македонског народа.

 

 

2. СТВАРАЊЕ ДИВИЗИЈА И КОРПУСА

 

У току Пролећне офанзиве 1944. године прилив нових бораца je захтевао, као што je већ истакнуто, да се у јеку офанзиве формирају нове бригаде и одреди. После завршетка офанзиве прилив бораца био je још јачи, услед чега су ЦК КПМ и Главни штаб предузели низ војних и политичких мера за што лакше и организованије прихватање тих бораца. Истовремено су предузете мере и за ефикасније руковођење устанком, a посебно оружаним борбама, коje су у том периоду биле у пуној снази.

 

390

 

 

Јула месеца Главни штаб Македоније издаје Директиву број 1, a касније, 16. августа 1944. године, извршена je реорганизација јединица и дата перспектива за њихов развитак.

 

Македонија (вардарски део) подељена je на четири оперативне зоне. Прва зона je обухватала: кумановски, велешки и скопски округ; Друга зона: битољски, прилепски, кавадарски и ђевђелијски округ и ресенски срез; Трећа зона je обухватала источну Македонију (штипски и струмички округ) и Четврта зона: територију западне Македоније (тетовски, кичевски и охридски округ).

 

У прве три оперативне зоне предвиђено je да се формирају по две дивизије, a у Четвртој оперативној зони једна дивизија; штабови, пак, прве три оперативне зоне постепено да прерасту у штабове корпуса, што je у процесу борби и реализовано.

 

У плану je нарочита пажња посвећена организацији војно-територијалне службе, која je у току јула, августа и септембра 1944. године била потпуно организована. Тако je на територији Македоније организовано осам команди подручја, и то за Куманово, Штип, Струмицу, Скопље, Велес, Прилеп, Битољ и Кичево и 34 команде места. Свака команда подручја била je са по једним батаљоном војске, a команде места са по једном четом и другим јединицама и органима (инжењерске јединице и јединице за везу, органи мобилизације, снабдевања и други).

 

Задатак војно-територијалних команди, заједно са народноослободилачким одборима, био je да у процесу ослобођења градова и села, па и пре тога, успостављају и обезбеђују јурисдикцију народноослободилачке власти, што je омогућило да се приликом ослобођења спрече самовоља, личне освете, пљачке имовине и да се одмах у свим насељима спроведе организовани живот.

 

Од краја августа почело je формирање дивизија, a средином октобра тај процес je завршен и оформљена су три корпуса, са корпусним територијама, са седам дивизија у свом саставу.

 

У директивама су дати и оперативни задаци за борбу против окупаторске војске, a такође и политичка упутства за борбу против сваког покушаја за стварање реакционарних јединица које би требало да замене бугарску окупаторску власт, при чему je указивано на активност разних реакционарних политичких група.

 

Политичке и војне мере ЦК КПМ и Главног штаба дале су очекиване резултате. Јула, августа и септембра 1944. године јединице НОВ и ПОЈ у Македонији и Поморављу развијају снажне оружане борбе које доприносе да известан број бугарских окупаторских јединица буде разбијен. To je истовремено допринело да се у периоду дипломатске активности пре капитулације фашистичке Бугарске спрече намере бугарских фашиста да одвоје македонски народ од југословенских народа.

 

391

 

 

3. ОФАНЗИВА HA ОКУПАТОРСКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

 

Јула, августа и септембра 1944. године јединице НОВ и ПОЈ у Македонији и једном делу јужне Србије појачале су акције на остељиве објекте окупатора и посебно на објекте на железничкој прузи Ниш — Скопље — Солун и на главним аутомобилским путевима.

 

Ова активност јединица НОВ и ПОЈ присилила je бугарске фашистичке окупаторе на покушаје продора са прилично јаким снагама на ослобођену територију у рејону планине Козјак да би обезбедили покрете своје војске и коришћење комуникација долином Мораве према Софији.

 

У северним крајевима Македоније Трећа македонска бригада је у јулу почела нападе на поједине бугарске посаде (Страцин, Младо Нагоричане и друге), a касније су се те акције прошириле на објекте на прузи Куманово — Ниш. У њима су учествовале четири македонске и три српске бригаде. Ове акције, започете током јула 1944. године, настављене су и у августу, при чему je пруга Куманово — Ниш онеспособљена за редовну употребу, a бугарске посаде које су je штитиле практично су разбијене.

 

У јужним крајевима Македоније (Тиквеш, ђевђелијски крај, Пелагонија) против бугарских и немачких гарнизона вођене су борбе, којима су окупатори били присиљени да се концентришу у неколико већих гарнизона.

 

У источној Македонији, после формирања Четврте македонске бригаде, бугарски окупатори, ангажујући 17. бугарску дивизију, последњи пут су предузели мере да спрече развитак устанка у овом крају. Међутим, резултати бројних сукоба које je имала Четврта бригада са јединицама 17. бугарске дивизије били су: ликвидација бугарских општина у долини Брегалнице и Струмице, ослобођење Берова и други.

 

У западној Македонији вођене су борбе против немачких окупаторских снага и балистичких формација, од којих се, према жестини, нарочито истичу оне у рејону Дебра, где je успостављено и садејство са Првом албанском НО дивизијом. У борбама у западној Македонији нанети су тешки ударци балистичким формацијама. Четничке формације Драже Михаиловића у Поречу, продирањем јединица из Друге зоне (Пета бригада), без борбе су се распале, a борци прикључили јединицама НОВ и ПОЈ.

 

Бугарска влада, као савезница Немачке, да би олакшала коришћење путева за повлачење немачке армијске групе „Е“ кз Грчке и Албаније кроз Македонију, августа 1944. године, са штабом немачке групе „Е“, припрема посебну офанзиву у Македонији и у јужној Србији. У овој офанзиви, поред јединица V и I бугарске армије, предвиђа се да учествују и три немачке дивизије. Офанзива je требало да обезбеди и политичке комбинације бугарске

 

392

 

 

владе у Македонији. Међутим, општа ситуација на источном фронту, посебно успешни развитак операција Црвене армије у Румунији, као и успешне операције НОВ и ПОЈ у Југославији, спречиле су реализовање планиране бугарско-немачке офанзиве, и поред тога што je концентрација бугарских и немачких снага за ову офанзиву у великој мери већ обављена.

 

Англо-амерички савезници, сагледавајући значај комуникација које су водиле кроз Македонију за повлачење немачке армијске групе „Е“, као и пратећи пораст јединица НОВ и ПОЈ, споразумевају се са Врховним штабом НОВ и ПОЈ да од 1. до 7. септембра 1944. године јединице НОВ и ПОЈ и савезничко ваздухопловство предузму координиране акције на главним комуникацијама у Македонији и јужној Србији. У овим акцијама ангажоване су све јединице којима je располагао Главни штаб Македоније и део јединица којима je располагао Главни штаб Србије.

 

Овим заједничким акцијама на комуникацијама велики број осетљивих објеката био je оштећен, неке комуникације су онеспособљене за коришћење; такође je оштећен и велики број објеката и композиција на железничкој прузи долином Вардара, a неки су и потпуно уништени. To je значило допринос у задржавању немачког повлачења из Грчке и Албаније преко територије Македоније.

 

 

4. СЛОМ ФАШИСТИЧКЕ БУГАРСКЕ

 

У овом периоду, поред општенародног устанка југословенских народа, албанског и грчког народа, као и пораста отпора бугарског народа, за општу ситуацију на Балкану врло су значајни успеси које je постизала Црвена армија уопште, a посебно њен Трећи украјински фронт, који je у Румунији водио и довршавао познату Јашко-кишињевску операцију, као и устанак румунског народа од 23. августа 1944. године. Оваква ситуација убрзала je сазревање услова за капитулацију фашистичке Бугарске, која je имала велики значај због јачине бугарске фашистичке армије (24 дивизије). Ова армија je на посебан начин била укључена у фашистички фронт на Балкану. Међутим, поред војног значаја, ситуација у фашистичкој Бугарској имала je и политички значај, јер су се разбијањем њене војске стварали услови за јачање устанка у Србији и Македонији и истовремено je омогућено да се повећа и отпор бугарског народа, који je септембра 1944. године прерастао у револуцију против бугарске фашистичке власти за нови друштвени поредак.

 

Бугарска фашистичка влада одржавала je своју окупаторску власт снагом војске, полиције, жандармерије и осталих фашистичких формација.

 

393

 

 

Главну оружану окупаторску снагу у Македонији од 1941. до 1944. године представљала je V бугарска фашистичка армија, са седиштем штаба у Скопљу. Три њене дивизије биле су распоређене у Македонији, a једна у јужној Србији. У саставу V бугарске фашистичке армије било je и доста других јединица — два коњичка пука, пограничне јединице, поједини пукови и батаљони за чување комуникација, самосталне ловачке и митраљеске дружине и друге, затим полицијске и жандармеријске јединице. За време офанзивних акција које су предузимале бугарске окупаторске власти против јединица НОВ и ПОЈ, поред окупаторских јединица у Македонији и јужној Србији, оне су ангажовале и полицијске, жандармеријске и војне формације из гарнизона у Бугарској (Софија, Ћустендил, Горња Џумаја и други). Пре капитулације бугарске фашистичке власти, у Македонију су доведене војне формације из Руса и неких других места Бугарске.

 

Августа 1944. године политичко врење у фашистичкој Бугарској достигло je кулминацију, што се одражавало на промене влада. После Божилова, створена je влада Багрјанова, a затим влада Муравијева. Међутим, ово политичко врење није се посебно одразило на држање бугарских војника и официра у саставу V армије. Они су се у већини држали упорно у борбама све до капитулације.

 

У овој политичкој ситуацији, Главни штаб Македоније упутио je парламентарце бугарским штабовима у скоро целој Македонији. Парламентарци су бугарским командантима изложили, усмено и писмено, предлоге Главног штаба, a наиме да се бугарске јединице прикључе јединицама НОВ и ПОЈ и да ступе у борбу против Немаца или, ако то из било којих разлога не прихвате, да предају оружје и војни материјал јединицама НОВ и ПОЈ, a затим да напусте територију Југославије. Ове предлоге и захтеве бугарски команданти су одбили.

 

Продирањем Црвене армије у Бугарску, бугарска фашистичка влада била je принуђена на капитулацију, што се посебно одразило на држање бугарског окупаторског апарата и окупаторских војних и полицијских јединица у Македонији. У Бугарској су 9. септембра 1944. године извршене револуционарне промене и ослободилачки покрет je преузео власт. Нова отечественофронтовска бугарска влада издала je наредбу бугарским јединицама да ступе у борбу против Немаца. Бугарски фашистички команданти у Македонији и јужној Србији нису извршили наредбу отечественофронтовске владе.

 

Неке јединице V бугарске армије без борбе су се предале Немцима (већи део 14. и 15. дивизије), a друге су покушале да се са оружјем врате у Бугарску (17. и 29. дивизија), с намером да предузму дејства против отечественофронтовске владе. Мали број бугарских јединица, стационираних у Македонији, a наиме

 

394

 

 

прилепски гарнизон и неке мање групе, ступиле су у борбу против немачке војске.

 

Један део јединица V бугарске армије, доследан фашистичкој окупацији, упорно je настављао борбе све док их нису разоружале јединице НОВ и ПОЈ (делови 14. и 29. дивизије, пограничне јединице и друге). У тим борбама су ослобођени и неки градови и места, на пример: Кавадарци, Брод, Кратово, Пробиштип, Мрежичко и др.

 

Капитулацијом V бугарске армије ликвидиран je упоран и снажан окупатор. Старешине ове бугарске армије, са малим изузетком, за време окупације су на разне начине терорисали македонски и српски народ, a после револуционарног преврата у Бугарској, неизвршавањем наредбе отечественофронтовске владе да ступе у борбу против Немаца, практично су извршиле још један тежак злочин и према своме, бугарском народу.

 

 

5. ПИРИНСКА МАКЕДОНИЈА ПОСЛЕ СЛОМА БУГАРСКЕ ФАШИСТИЧКЕ ВЛАСТИ

 

У току 1944. године у Пиринској Македонији се устанак брзо шири и стварају се већи партизански одреди, који развијају широку оружану активност у том делу Македоније. После Пролећне офанзиве они успостављају ужи контакт са војним јединицама и партизанским одредима у источној Македонији и у кумановском крају. У току читаве 1944. године, све до 9. септембра, народноослободилачки покрет у пиринском крају je масован. Одушевљени својим успесима, пирински партизански одреди и народ из пиринског краја са одушевљењем и великим патриотизмом прихватају историјске одлуке АСНОМ-а. Међу потписницима Прогласа АСНОМ-а о стварању прве македонске државе у историји, федералне Македоније у саставу федеративне Југославије, стоје потписи и двојице пиринских антифашиста и патриота. Дело АСНОМ-а прихватају пирински Македонци и као сопствено историјско дело. Идеје великог федералисте Санданског, са којима су пирински Македонци живели и борили се у току неколико деценија, у акту федералне Македоније добиле су своје остварење.

 

Доласком Отечественог фронта на власт у Бугарској, под руководством Бугарске комунистичке партије, пирински Македонци били су дубоко уверени да ће им нова демократска власт у Бугарској омогућити остварење националних права. У тим данима масовног патриотског ентузијазма, партизани из пиринског краја спремали су се да узму учешћа у уништавању немачке војске на Балкану. Стога су они од партизанских одреда формирали партизанску бригаду „Јане Сандански“, с намером да je укључе у

 

395

 

 

састав народноослободилачке војске Македоније да би учествовала у последњим борбама за истеривање Хитлерове војске са Балкана. Иако je брзо и добро формирана, због масовног прилива бораца из свих пиринских крајева, ова бригада није успела да изврши своју патриотску и антифашистичку замисао. Нова отечественофронтовска (ОФ) влада расформирала je бригаду „Јане Сандански“, чиме je онемогућила њено укључење у НОВ и ПО Македоније. Овај неочекивани акт бугарске отечественофронтовске владе истовремено je био и први симптоматични предвесник нових својеврсно компликованих тешкоћа за пиринске Македонце у борби за остварење својих националних права.

 

 

6. ПОРАЗ ГРЧКОГ АНТИФАШИСТИЧКОГ ПОКРЕТА

 

Од августа 1944. године немачка армијска група „Е“ почиње да се постепено повлачи из Грчке. Савезничке ваздухопловне снаге и јединице НОВ и ПОЈ у Македонији, у првим данима септембра 1944. године, спровеле су посебно припремљену офанзиву на комуникације да би отежале повлачење немачких снага из Грчке и Албаније. У егејском делу Македоније, септембра и октобра месеца, јединице ЕЛАС-а развиле су велику активност, нападајући немачке гарнизоне, складишта и колоне које су се повлачиле на север. Да поменемо борбе дуж пруге Лерин — Воден — Солун и долином Вардара; затим нападе на немачке гарнизоне у Јениџе Вардару, Лерину, Кажанима, Његушу, Острову и др. Јединице ЕЛАС-а предузеле су акције да се обрачунају и са квислиншким јединицама ПАО и другим. Са њима су водиле више борби великих размера. Тако je 17. и 18. X у борби код села Кукос (катерински крај) убијено око 130 припадника ПАО-а, затим су у Солуну вођене жестоке борбе са припадницима ПАО-а (16. X), у Кукушу (30. и 31. X), где je, поред великих губитака, неколико хиљада припадника ПАО-а заробљено. Овим борбама и борбама од 1. новембра 1944. године у Лерину, егејски део Македоније очишћен je од немачких снага, a донекле и од припадника ПАО-а.

 

Грчки реакционарни кругови покушали су да помогну повлачење немачких снага, a истовремено с тим да спрече преузимање власти од стране ЕЛАС-а. Стога je Ралис покушао да и у егејском делу Македоније створи батаљоне безбедности. Да би то постигао, Ралис je сарађивао и са гувернером Солуна, кога су поставили Немци, захтевајући да он формира оружане групе које би се бориле против јединица ЕЛАСА-д и сугерисао му je да тражи оружје од Немаца. Немци су прихватили и у разним облицима реализовали сарадњу реакционарних снага, јер им je та сарадња олакшавала повлачење из Грчке.

 

396

 

 

Сарадња између бугарских окупаторских снага и реакционарних грчких формација постојала je још одраније. После капитулације бугарске фашистичке владе, бугарски генерал Сираков, као командант окупационог корпуса, закључује уговор са грчким реакционаром Андоном Чаушом (18. IX 1944, девет дана после капитулације фашистичке Бугарске), према коме се обавезује да води борбу против јединица ЕЛАС-а и да власт у Драми, Кавали и другим местима преда грчким реакционарима. Осим тога, он се договорио и о осталим облицима међусобне сарадње на рачун грчког и македонског народа.

 

Док су се водиле борбе против немачких снага и њихових сарадника, руководство антифашистичке борбе у Грчкој, под утицајем буржоаских снага, a посебно под утицајем владе националног јединства, почиње да закулисним акцијама ради на разоружању и расформирању македонских батаљона, с обзиром на то да мерама, које je до тада предузело, није било у стању да спречи њихово формирање и учвршћење као војних јединица. Кад и разним закулисним акцијама не успева да расформира македонске батаљоне, изазива и отворени оружани сукоб између јединица 28. бригаде ЕЛАС-а и Костурско-леринског батаљона. После откривања намера грчког руководства, посебно после оружаног сукоба са 28. бригадом ЕЛАС-а, македонско руководство одлучује, у знак протеста против те опортунистичке политике, да јединице пређу на територију Југославије. Костурско-лерински батаљон прелази на територију Југославије 13. октобра 1944. године. Ови батаљони у рејону Битоља настављају борбу против Немаца, заједно са јединицама 49. НО дивизије НОВ и ПОЈ, a после ослобођења Битоља, 7. новембра 1944. године, од два батаљона и од нових бораца формирана je Прва бригада Македонаца из егејског дела Македоније, под именом Прва егејска бригада.

 

Овај прелаз македонских јединица грчко руководство je покушало да политички осуди и да га дискредитује међу масама. Тиме je потврђена чињеница да грчко руководство не може и не труди се да схвати тежње македонског народа за националном слободом. Оно није предузело никакве мере за правилно решење тог проблема. Напротив, продужило je да негира македонску националну индивидуалност. КПГ, ЕАМ и ЕЛАС нису успеле да сагледају да je прелаз македонских јединица на територију Југославије представљао акт којим je хтело да се избегне крвопролиће и да се на тај начин сачувају добри односи између македонског и грчког народа, који су се у периоду антифашистичке борбе развијали у сасвим позитивном смеру. Оне нису схватиле маневар реакционарне буржоазије, која je, да би лакше потчинила народ, тежила да изазове мржњу и братоубилачки рат између јединица ЕЛАС-а и македонских јединица, a преко њих и између два народа.

 

397

 

 

У Казерти (26. IX 1944) закључен je уговор између британских оружаних снага и грчке владе националног јединства, којим су се јединице ЕЛАС-а ставиле под британску команду. После сукоба између енглеских и националистичких владиних јединица, с једне стране, и јединица ЕЛАС-а, с друге стране, у Атини (3. XII 1944), и после примирја од 11. јануара 1945. године, између националистичке владе, с једне стране, и ЕАМ-а и КПГ, с друге стране, закључен je уговор у Варкизи (12. II 1945). Овим уговорима ЕАМ и КПГ практично су предале власт грчкој десници, дозволиле су да се демобилишу јединице ЕЛАС-а, чиме се дугогодишња борба грчког народа и народности у Грчкој против фашистичке окупације завршила капитулацијом. Овим актима ЕАМ и КПГ дозволиле су да остану нерешени бројни проблеми грчког народа, који се борио за националну слободу и демократију. Такође су остали нерешени и основни проблеми македонског народа који je живео у егејском делу Македоније.

 

 

7. САРАДЊА ИЗМЕЂУ ОСЉОБОДИЛАЧКИХ ПОКРЕТА ЈУГОСЛАВИЈЕ И БУГАРСКЕ

 

Скоро за све време народноослободилачке борбе постојала je сарадња између КПЈ и БРП (к), a у одређеним периодима и тесно садејство између јединица НОВ и ПОЈ и јединица бугарског покрета отпора. До пролећа 1944. године, у ЦК КПМ и Главном штабу Македоније представник бугарског покрета отпора, односно ЦК БРП (к), био je Бојан Б’лгарјанов. С обзиром на географску повезаност рејона, у Србији и Македонији сарадња и везе на терену огледале су се у непосредној помоћи од стране штабова НОВ и ПОЈ у стварању бугарских партизанских одреда и других војних јединица, a и у заједничким акцијама. Ha територији Србије и Македоније, поред блиске сарадње са бугарским Главним штабом и Софијском оперативном зоном, формирани су: Трнски партизански одред (командант Славко Трнски), батаљон „Христо Ботев“ (командант Дичо Петров), Прва и Друга софијска бригада, бригада „Георги Димитров“ (команданти Трнски, Петров и Русев), одред „Раковски" и др. И по начину и по суштини, то je представљало нешто више од обичне сарадње.

 

У зиму и пролеће 1944. године, Главни штаб бугарског покрета отпора (командант Тричков) пребачен je на југословенску територију и распоређен заједно са Главним штабом Македоније, тако да je веза и сарадња између њих до маја 1944. године била најнепосреднија. У Пролећној офанзиви (мај — јуни 1944) бугарски Главни штаб са Првом и Другом софијском бригадом одваја се од Главног штаба Македоније и упућује према Бугарској (према

 

398

 

 

софијској области и према планини Рили). Тиме je привремено, за око два месеца, веза била прекинута.

 

После завршетка Пролећне офанзиве успостављена je веза са бугарским партизанским одредима — Босиљградским, Радомирским и Дупничким. Под притиском бугарске фашистичке војске и полиције они су, јуна 1944, прешли на југословенску слободну територију у рејону Црна Трава — планина Козјак, коју користе као базу за дејство према територији Бугарске.

 

Осим тога, између Главног штаба Македоније и бугарског Главног штаба била je обновљена веза и сарадња je развијена на ширем плану. To je захтевао тадашњи брзи развитак војно-политичке ситуације. Ta сарадња састојала се у организовању заједничких дејстава и појачаних борбених акција против окупаторских гарнизона пре 9. септембра 1944. године, у давању оружја и опреме бугарским партизанским одредима из рејона пограничне зоне и друго. Разбијање V бугарске окупаторске армије и окупаторског апарата у Македонији представљало je посебну врсту сарадње и помоћи бугарском Главном штабу у периоду коначног разбијања бугарске буржоаске власти. Значај овог подухвата може се видети ако се има у виду чињеница да V бугарска окупаторска армија у Македонији, одбијајући да ступи у борбу против Немаца, покушава да наоружана стигне у Бугарску, са намером да предузме акције против отечественофронтовске власти. У тадашњој ситуацији она не би могла да спречи револуционарни покрет бугарског народа, нити да спасе кобуршку монархију, али je свакако могла да повећа жртве тог народа.

 

После 9. септембра 1944. године, после стварања отечественофронтовске власти у Бугарској, отвориле су се нове могућности за узајамне контакте и сарадњу. Да би афирмисала бугарски народ, бугарска отечественофронтовска влада предузела je мере да се бугарска војска укључи у рат против Хитлерове Немачке. Због тога je ова влада, после 9. септембра 1944. године, приступила реорганизовању старе бугарске армије, у коју укључује и око 50 000 партизана, илегалаца и партијских радника.

 

Средином септембра 1944. године, Врховни командант НОВ и ПОЈ маршал Јосип Броз Тито наређује Главном штабу Македоније да успостави непосредни контакт са отечественофронтовском бугарском владом. У реализацији ове наредбе, 23. септембра 1944. године, у Пехчеву су се састале делегације Врховног штаба НОВ и ПОЈ (Темпо и Апостолски) и бугарског Главног штаба (Кецкаров). Ha састанку je размотрена војно-политичка ситуација и стање V окупаторске армије, при чему je констатовано да она практично више не постоји и да су од ње у рејону Прилепа остале само јединице прилепског гарнизона. Размотрене су и могућности за садејство бугарске ОФ армије са јединицама НОВ и ПОЈ у Македонији и Србији. Такође je размотрен и проблем повратка

 

399

 

 

Македонаца које су мобилисале бугарске фашистичке власти, као и проблем о изјашњавању бугарске ОФ владе после стварања федералне Македоније у оквиру Југославије.

 

После састанка у Пехчеву и после пријема делегације ОФ бугарске владе (Д. Трпешев) од стране Врховног команданта НОВ и ПОЈ, када je дата сагласност да бугарска ОФ армија учествује у борбама против Немаца у Југославији, појачани су контакти између Главног штаба Македоније и бугарског Главног штаба. Најзначајнији од њих су разговори вођени 13. октобра 1944. године у Софији са главним командантом (генералом Мариновим) и са начелником штаба бугарске армије (генералом Кимовим), као и са начелником Штаба Трећег украјинског фронта Црвене армије генералом Бирјузовим.

 

Ha састанку са генералом Бирјузовим измењени су подаци о стању немачких снага у Македонији, затим су утврђени правци и услови под којима ће дејствовати јединице бугарске ОФ армије. Исто то било je постигнуто и са штабом бугарске армије у Софији, где су утврђене и основне линије садејства између јединица обе армије.

 

 

8. БОРБЕ ПРИЛИКОМ ПОВЛАЧЕЊА НЕМАЧКЕ АРМИЈСКЕ ГРУПЕ „Е“

 

За одбрану острва и обале од евентуалне инвазије савезника, немачка врховна команда je у Грчкој и Албанији распоредила армијску групу “Е“, под командом маршала Лера, чија се укупна јачина ценила на 400 000 војника.

 

Успеси Црвене армије у Румунији и њено продирање угрожавали су комуникације немачке армијске групе „Е“ у Грчкој и Албанији. Сагледавши ову опасност, немачка Врховна команда je још пре капитулације Бугарске предузела мере да олакша повлачење армијске групе „Е“. Ha то je приморавао и устанак југословенских народа. Претила je опасност да после капитулације бугарске армије територија Србије и Македоније, коју je држала под окупацијом та армија, остане празна. Због тога je штаб армијске групе „Е“ предузео мере да на време запоседне ову територију. Тако су крајем августа и првих дана септембра у Србију пребачене две дивизије (4. СС и 117. ловачка дивизија), a три дивизије (22, 297. гренадирска и 11. ваздухопловна — део 297. je још одраније био у Македонији) упућују се у Македонију да замене бугарску војску.

 

Према плановима о повлачењу немачке армијске групе „Е“ из Грчке и Албаније, предвиђало се да се организује одбрана југословенско-грчке границе, д затим одбрана Србије, јужно од Београда. Међутим, и Врховни штаб НОВ и ПОЈ сагледава значај

 

400

 

 

Србије и Македоније, па од јула 1944. године девет дивизија, груписаних у једну оперативну групу под командом генерала Дапчевића, усмерава из Црне Горе и источне Босне према Србији. После дуготрајних борби, вођених у јулу, августу и септембру 1944. године, оне успевају да разбију отпор Немаца и четника и да овладају западном Србијом.

 

У исто време у Србији се устанак брзо развија, тако да су у Поморављу и источној Србији формирана два корпуса (Тринаести и Четрнаести). Пробој офанзивне групе у Србији и борбе у Македонији онемогућили су реализовање немачких планова за одбрану јужних делова југословенске територије.

 

Немци настоје да после капитулације бугарске окупаторске власти, поново окупирају Македонију. Taj задатак су добиле три поменуте дивизије.

 

Средином септембра 1944. године у источној Македонији дејствује 50. дивизија, a октобра je формирана и 51. НО дивизија. У Пелагонији и у тиквешком крају дејствује 41. и 49. НО дивизија, a долином Вардара у рејону Скопље — Титов Велес, дејствовала je 42. НО дивизија. У западној Македонији дејствовала je 48. НО дивизија.

 

У рејону Крива Паланка, Куманово, Прешево и Бујановац дејствовао je Кумановски партизански одред, где су убрзо формиране Кумановска НО дивизија и три косовске бригаде.

 

Од капитулације Бугарске па до средине октобра 1944. године борбе представљају многобројне сукобе са немачким колонама коje су надирале да би поново окупирале Македонију, као и са неким колонама које су се повлачиле кроз Македонију.

 

Почевши од 9. септембра 1944. године, Немци из Битоља нападају Прилеп и до 25. септембра 1944. године воде се борбе у Прилепу и у његовом ширем рејону (Плетвар и Бабуна). Овим шеснаестодневним борбама 41. НО дивизија и прилепски гарнизон из састава 15. бугарске дивизије, и поред борбених квалитета, али без довољно техничких средстава, нису могли да задрже немачко напредовање.

 

Борбе у долини Вардара биле су координиране са борбама за одбрану Прилепа. После борби од 11. до 19. септембра у рејону Градског и Титовог Велеса, Кавадарца и Неготина, Немци се пробијају према Градском и настављају према Плетвару у помоћ онима који нападају Прилеп. Јаке борбе са немачким колонама такође се развијају дуж комуникације Битољ — Охрид.

 

У западној Македонији воде се борбе против балиста, јединица СС дивизије „Скендер-бег“ и Немаца, од којих се посебно истичу оне око Дебра и Кичева.

 

У рејону Врање — Куманово и Скопска Црна гора, од 9. до 24. септембра воде се борбе против формација балиста, које су

 

401

 

 

наоружале бугарске фашистичке власти, и против немачких посада и колона.

 

У источној Македонији борбе су се развиле против јединица немачке 11. ваздухопловне и 22. гренадирске дивизије, које су се пробијале са задатком да запоседну важне позиције у овом делу Македоније. Од ових борби истичу се борбе код Кочана, Винице и Штипа од 20. до 30. септембра 1944. године. Четврта македонска ударна бригада, 48. бугарски пук и Друга бугарска коњичка бригада, у рејону Струмице, од 17. до 27. септембра, водили су борбе против јединица 22. гренадирске немачке дивизије. После ових борби једна колона 22. немачке дивизије пробила се према Берову и Пехчеву, где су се од 1. до 5. октобра водиле борбе.

 

У борбама од септембра 1944. године немачке јединице су успеле да заузму важна насеља и позиције у Македонији, a јединице НОВ и ПО Македоније потиснуте су из градова и важнијих комуникација, чиме су Немци обезбедили повлачење главних снага армијске групе „Е“ из Грчке.

 

Јединице НОВ и ПОЈ, од којих je знатан број формиран августа и септембра, показале су способност за дуготрајне упорне и фронталне борбе, као и способност за смеле и веште маневре. Међутим, ипак je било неопходно да се за кратко време прекину контакти са Немцима да би се одмориле, попуниле и наоружале запљењеним оружјем, као и да би се обавила минимална организациона учвршћења.

 

Иако отргнуте од градова, због непрекидних покрета немачких колона по путевима и железницом, неке јединице имале су врло мале прекиде у борбама. Оне су, практично, наставиле борбе, али другом тактиком: нису водиле фронталне борбе (изузевши оних у рејону Берова), већ су вршиле изненадне нападе и постављале су заседу немачким колонама.

 

Док су Немци водили борбу за заузимање важнијих центара и позиција у Македонији, неке њихове јединице груписале су се у рејонима јужне границе Југославије. Тако се једна дивизија прикупљала у рејону Струге за пробијање преко Дебра. Друга група немачких јединица, од око две дивизије, била je концентрисана око Битоља и почела je да се по ешалонима пробија преко Прилепа и Градског за Скопље. Једна група од око једне дивизије прикупила се око Дојрана и започела je да се пробија преко Струмице и Штипа такође по ешалонима. Са овим немачким јединицама, као и оним које су долазиле одмах после њих, почеле су дуготрајне борбе дуж свих комуникација. Јединице НОВ и ПО Македоније сваке ноћи постављале су заседе поред путева и нападале немачке колоне које су се кретале на север.

 

При повлачењу из Грчке и Албаније немачке јединице користиле су главне комуникације у Македонији и Србији. У току повлачења, као резултат борби које су вођене дуж комуникација

 

402

 

 

од Куманова до Лесковца, затим због приближавања оперативне групе Пека Дапчевића Београду и избијања тенковског корпуса генерала Жданова из састава Трећег украјинског фронта Црвене армије у долину Мораве (рејон Велика Плана — 10. октобар 1944), комуникације долином Мораве биле су прекинуте и Лер усмерава повлачење немачких јединица из Македоније преко Косова, Санџака и Црне Горе.

 

Борбе дуж главних комуникација дале су велике резултате и биле су значајне за коначно протеривање Немаца из Македоније и за уништење балиста. Основни и најважнији резултат je што je кроз те бројне и жестоке борбе, средином октобра, у Македонији формирано седам дивизија и других јединица ван састава дивизија, наоружаних оружјем заплењеним од немачке војске. Њихово бројно стање (само оперативних јединица) износило je преко 66 000 наоружаних бораца. Ових седам дивизија било je спремно, уз помоћ целог народа, да отпочне операције за ослобођење Македоније од немачког окупатора, као и од балистичких и осталих квислиншких и издајничких формација.

 

 

9. ОПЕРАЦИЈЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ МАКЕДОНИЈЕ

 

Од средине 1944. године почињу последњи напори и дуготрајне борбе југословенских народа за коначно ослобођење Југославије.

 

У склопу тих борби и општих планова развијају се операције и за коначно ослобођење Македоније.

 

У дуготрајним борбама, од капитулације фашистичке Бугарске до средине октобра 1944. године, јединице НОВ и ПОЈ у Македонији оформиле су се у веће оперативне јединице (дивизије и корпуси). Њихов распоред, пре него што ће почети борбе за коначно ослобођење Македоније, био je следећи:

 

Брегалничко-струмички корпус (командант Пецо Трајков, политички комесар Гојчо Стефковски) у источној Македонији са 50. НО дивизијом у малешевском крају, a 51. НО (Струмичка) дивизија je после формирања, 18. октобра, упућена у рејон Струмице и Радовишта.

 

Шеснаести корпус (командант Петар Брајовић, политички комесар Боро Чушкар) са Кумановском НО дивизијом и две косовске бригаде у рејону Крива Паланка, Куманово, Бујановац и Скопска Црна гора, a 42. НО дивизија у рејону Скогаве, Титов Велес и Сува Гора.

 

Петнаести корпус (командант Тихомир Милошевски, политички комесар Наум Наумовски) са 41. НО дивизијом у рејону Плетвар, Градско, Ђевђелија, Кавадарци, 49. НО дивизија у рејону Битољ и Ресан и 48. дивизија у западној Македонији.

 

403

 

 

Немачке јединице из армијске групе “Е“ још увек су чврсто држале главна упоришта и одбрамбене позиције.

 

Операције за ослобођење Македоније развијале су се у две етапе. У првој етапи ослобођена je источна Македонија, Повардарје, Пелагонија и област око језера (Ресен и Охрид). У другој етапи операција ослобођена je западна Македонија.

 

Брегалничко-струмички и 15. корпус, поред осталог, имали су и задатак да што пре запоседну прелазе на југословенско-грчкој граници.

 

Планом Главног штаба обухваћено je и дејство I и IV ОФ бугарске армије, концентрисане на граници према Кривој Паланци, Делчеву и малешевском крају.

 

Средином октобра 1944. године почињу операције НОВ и ПОЈ за ослобођење Македоније.

 

У долини Криве Реке и Пчиње дејствовала je I ОФ бугарска армија. Са њом садејствују Кумановска НО дивизија, две косовске бригаде и друге јединице НОВ и ПОЈ.

 

Немци су запосели положаје код Криве Паланке, Чифте-Хана, затим страцинске положаје и Куманово.

 

Друга бугарска ОФ дивизија, после доста дугих маневара за опкољавање, 8. октобра 1944. године, практично без борбе, заузела je Криву Паланку. После заузимања Криве Паланке I ОФ бугарска армија je од 12. до 18. октобра 1944. године водила борбе за положаје код Чифте-Хана.

 

Држањем страцинских положаја штићено je Куманово и путеви који воде преко Куманова за Србију и Косово, као и повлачење немачких јединица путем Штип — Куманово — Гњилане. Страцинске положаје бранила су два пука 11. немачке ваздухопловно-десантне дивизије и 47. пук 22. гренадирске дивизије. Од 22. до 25. октобра 1944. године I ОФ бугарска армија je у нападу и она je дала велике жртве. Двадесет петог октобра 1944. године страцински положаји су заузети, a Немци су се повукли према Куманову.

 

Са I бугарском армијом у борбама за Криву Паланку, Чифте-Хан и страцинске положаје садејствовала je Кумановска дивизија и две косовске бригаде, које су једним делом снага дејствовале на десном крилу бугарске I армије, a већим делом водиле су борбе у рејону Прешево, Бујановац и планина Руен.

 

У борбама у рејону Бујановца ангажована je и 46. НО дивизија (из Србије), a нешто касније и 2. коњичка и 1. гардијска дивизија, коje су у рејон Бујановца стигле преко слободне територије у јужној Србији.

 

Борбе за Куманово које je водила I ОФ бугарска армија и Кумановска дивизија започеле су 1. новембра, a 11. новембра 1944. године Куманово je ослобођено.

 

404

 

 

Прва ОФ бугарска армија, иако неколико пута јача од немачких снага, и потпомогнута јединицама НОВ и ПОЈ, споро je напредовала. Разлоге за то треба тражити у недовољној морално-политичкој спремности јединица, посебно у неприпремљености старешинског кадра бугарске армије за борбе у новим условима.

 

У долини Брегалнице, положаје код Царевог Села, Пехчева, Бигле и Калиманског поља држали су: 16. пук 22. гренадирске дивизије, 122. извиђачки тенковски батаљон и неке друге немачке јединице. У Штипу je постојала стална посада 22. гренадирске дивизије, повремено су се задржавале и друге јединице које су се повлачиле. У Кочанима су се у прво време налазили делови 11. ваздухопловне дивизије, a касније су они замењени деловима из састава 41. тврђавске дивизије. Јединице у долини Брегалнице и код Струмице стављене су под команду штаба 91. немачког армијског корпуса.

 

У долини Брегалнице биле су концентрисане 50. НО дивизија и 5. ОФ бугарска дивизија (без једног пука). У складу са плановима коje je израдио Главни штаб и бугарска Врховна команда и штаб IV бугарске армије, 5. бугарска дивизија je од 8. до 13. октобра водила борбе за врх Буковић, источно од Пехчева, a 50. дивизија од 11. до 13. октобра водила je борбе за Берово и Пехчево. Од 14. до 19. октобра 1944. године 50. НО дивизија водила je борбе за Тработивиште, Биглу и Калиманско поље, 5. бугарска дивизија један дан касније започела je борбе за Царево Село, због чега je садејство између јединица НОВ и ПОЈ и бугарских ОФ јединица било нарушено.

 

Деветнаестог и двадесетог октобра 1944. године 50. НО и 5. бугарска дивизија водиле су борбе у рејону Истибање, Кочана и Теранца.

 

После осмодневних борби (од 21. до 28. октобра 1944. године) код Кочана и села Теранци, 50. НО дивизија код села Теранци и код Злетовске Реке предаје фронт 5. бугарској дивизији, a она се пребацује на огранке Плачковице и распоређује се источно од Штипа. Са овог рејона, од 29. октобра до 8. новембра 1944. године, она напада немачке позиције источно од Штипа, али истовремено и положаје за заштиту пута Радовиште — Штип, у рејону Пилав-Тепеа. Осмог новембра 1944. године, јединице 50. и једна бригада 51. НО дивизије ослобађају Штип.

 

За операције у рејону Струмице ангажована je 51. НО дивизија, a касније (од 24. октобра 1944) предвиђено je да дејствују и 7. бугарска дивизија, једна бугарска коњичка бригада и један пук 5. бугарске дивизије.

 

Почевши од 21. октобра 1944. године па до ослобођења Струмице (5. XI) и Радовишта (6. XI), 51. НО дивизија свакодневно je водила борбе у рејону Струмице. Од њих посебно треба истаћи борбу код Костурина (од 23. до 27. X), затим непосредну одбрану

 

405

 

 

Струмице (31. X и 1. XI) и код Радовишта (22. X и 4. XI). Док je 51. НО дивизија водила борбе за ослобођење Струмице и Радовишта, поменуте бугарске јединице задржавају се на положајима источно од струмичког Новог Села, у рејону југословенско-бугарске границе, без активног дејства против Немаца.

 

У Пелагонији борбе за ослобођење градова развијају се истовремено са борбама у источној Македонији. Правац преко Пелагоније био je важан за повлачење Немаца. Немачке снаге у Прилепу и Битољу, као и у осталим градовима замењиване су снагама које су долазиле из Грчке, a некад су и појачаване. Крајем октобра 1944. године, кад су започеле борбе за ослобођење Прилепа и Битоља, у Прилепу je постојала посада од једног пука и привремено je, приликом повлачења, био задржан још један планински пук.

 

У операцијама за ослобођење Пелагоније и област око језера први објекат пред XV корпусом био je Прилеп. У борбама за Прилеп биле су ангажоване: 41. и 49. дивизија (пет бригада). Ове јединице су од 29. октобра до 2. новембра 1944. године водила борбе са променљивим успехом. Нападале су и повлачиле су се да би свакодневно обнављале нападе, тако да je 2. новембра 1944. године Прилеп био ослобођен.

 

Ослобођење Прилепа имало je посебан оперативни значај и представљало je знатан успех, јер су Немци били принуђени да даље повлачење из Пелагоније преоријентишу, уместо према Велесу и Скопљу, према западној Македонији, што je много допринело ослобођењу Велеса и Скопља, као и отежавању немачког повлачења.

 

После заузимања Прилепа, јединице XV корпуса су се оријентисале према Битољу и Охриду, тако да je после кратких борби на приступима Битољу, 4. новембра 1944. године, Битољ био ослобођен, a 6. новембра и Ресен. Седмог и осмог новембра 1944. године вођене су борбе за Охрид са немачком групом „Штејерер“.

 

У ослобођењу града учествовале су јединице 48. и 49. НО дивизије.

 

У току борби за ослобођење Струмице, Прилепа, Битоља, Ресна и Охрида запоседнута je и југословенско-грчка граница, чиме су одсечене извесне мање немачке групе, које су пале као плен у руке западних савезника. Још важнији je, међутим, политички моменат што се Македонија ослобађа сопственим снагама, у чему су као изузетак, учествовале и ОФ бугарске јединице, што je после бугарске окупације било нужно не за Македонију, већ за бугарски народ да афирмише своје антифашистичко расположење и да тиме створи услове за почетак конструктивне сарадње између њега и југословенских народа, неопходне за одржавање мира на Балкану.

 

406

 

 

Део јединица XVI корпуса (42. НО дивизија и Шеснаеста бригада Кумановске НО дивизије) у рејону Скопља и Велеса у току месеца октобра наставио je борбе дуж комуникација против немачких колона у повлачењу. Истовремено он je водио борбу са балистичким формацијама у рејону Суве Реке и Скопске Црне горе.

 

Ha Велес, као важну раскрсницу, Немци су обраћали потребну пажњу. За све време немачког повлачења из Грчке, они су у њему држали гарнизон од око једног пука.

 

За напад на Велес предвиђене су 42. НО дивизија, артиљеријска школа при Главном штабу, део снага 50. НО дивизије (после ослобођења Штипа), део 41. НО дивизије после чишћења долине Вардара и јединице команде подручја Велес. Све јединице биле су далеко од Велеса кад je планирано њихово ангажовање, a дејства 41. и 50. НО дивизије била су условљена и претходним извршавањем већих оперативних задатака.

 

Четрдесет друга НО дивизија брзим маршем je са Суве горе пребачена преко Караџице у рејон западно од Велеса. Осмог новембра 1944. године 42. НО дивизија почиње са нападом на Велес. Борбе су настављене и наредног дана, када су са источне стране ступили у борбу део 50. НО дивизије и, долином Вардара, део 41. НО дивизије, који су помогли да се убрза ослобођење Велеса. Одмах после ослобођења овог града, 42. и 50. НО дивизија усмерене су према Скопљу.

 

Скопље су браниле јединице 22. гренадирске дивизије са 47. и 65. пуком и делови 11. ваздухопловне дивизије као и друге групе из разних јединица. Испред Качаничке клисуре била je распоређена немачка тврђавска бригада „Ангермилер". Јачина немачких јединица у Скопљу цени се на више од једне дивизије. Скопље je солидно организовано за одбрану.

 

Напад на Скопље извршен je са југа, истока и севера. Борбе почињу 11, a трају до 14. новембра 1944. године. Снажни налети јединица 42. НО дивизије и смелост омладинских ударних група омогућили су да се сачувају од рушења важније зграде и мостови у Скопљу, тако да Немци успевају да поруше само железничке мостове у Скопљу и Ђорче Петрову (тада Ханријево). Потребно je истаћи успех јединица 42. НО дивизије, које су спречиле рушење бране на хидроцентрали Матка, чиме су спасле град од катастрофе. Такође треба истаћи активност и улогу омладинских група у граду, које су много помогле дејству оперативних јединица.

 

У западној Македонији скелет немачке одбране су сачињавале релативно мале снаге 297. гренадирске дивизије, док су главне снаге представљале балистичке формације појачане СС дивизијом „Скендер-бег“, у јачини од око 12 000 војника.

 

407

 

 

За ослобођење западне Македоније ангажовано je петнаест бригада у саставу 41, 42, 48. и 50. дивизије. Замисао операције била je да концентричним наступањем из Скопља према Тетову, из Охрида и Струге према Кичеву и Гостивару, из долине Треске (из Пореча) па према Кичеву и Гостивару — да се потпуно опколе и униште немачке и балистичке снаге које су браниле западну Македонију.

 

Од 14. до 16. новембра 1944. године седам бригада води веома тешке борбе у рејону Кичева и ослобађају тај град. Из долине Треске 41. НО дивизија није успела да изиђе на Буковић ради потпуног опкољавања немачких и балистичких снага које су дејствовале у рејону Кичева. To je, пак, омогућило да из рејона Гостивара непријатељ интервенише у борбама за Кичево.

 

После ослобођења Кичева, без задржавања, јединице НОВ и ПОЈ настављају да гоне немачко-балистичке формације према Гостивару. У сукобима на Буковићу и приликом заузимања Гостивара највећи део фашистичких јединица je заробљен, a један део уништен je у борбама. Осамнаестог новембра 1944. године ослобођен je Гостивар.

 

После ослобођења Скопља, XVI корпус наставља да гони Немце који су га бранили, са једном дивизијом (четири бригаде) према Тетову и једном дивизијом (три бригаде) према Качанику. После борби код Групчина, 50. НО дивизија наставља према Тетову и 19. новембра 1944. године ослобађа овај град, a после сукоба испред Качаничке клисуре (село Орман) 42. НО дивизија продужава према Качанику, који je 17. новембра 1944. године ослобођен, a следећег дана, 16. новембра 1944. године, ослобођен je и Урошевац.

 

Операцијама за ослобођење западне Македоније завршавају се борбе за ослобођење Македоније.

 

Из операција за ослобођење може се видети да су се немачке јединице у Македонији нашле у прилично тешкој ситуацији. Међутим, захваљујући њиховој бројности (400 000 војника) и солидној опреми, с једне стране, и малобројности и слабој опремљености јединица НОВ и ПОЈ у Македонији, као и неспремности бугарске армије за операције под специфичним условима, с друге стране, они успевају да се организовано повуку према северним крајевима Југославије. Према изјавама команданта немачке армијске групе „Е“ (маршал Лер), борбама у Македонији повлачење je задржано за 14 дана, a јединице су имале осетне губитке у људству, a посебно у материјалу. Тако су 11. ваздухопловна и 22. гренадирска дивизија имале око 10% губитака у људству и 15% у материјалу. Цени се да je армијска група „Е“ приликом повлачења кроз Македонију, Косово и Јужну Србију имала губитке од укупно 30 000 војника (убијених, рањених и заробљених).

 

408

 

 

10. ОПЕРАЦИЈЕ ПРЕМА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

 

Руководства и јединице ослободилачке борбе у Македонији и партијске организације на терену у току НОР-а одржавали су тесну сарадњу са косовским јединицама и уопште са отпором против окупатора који се развијао на Косову и Метохији. Сарадња се развијала у многим облицима, почевши од партијских контаката до стварања заједничких јединица и извођења заједничких дејстава јединица у борбама против окупатора. Тако, 1942. године Скопски партизански одред прелази на терен Косова да би се привремено заштитио од бројних потера бугарских окупатора. Године 1942. и 1943. Шарпланински одред je формација у којој су сакупљени борци из Косова и Метохије и Македоније. Исто тако, 1943. године у западној Македонији се формирају прво два косовска батаљона, a касније и Прва македонско-косовска бригада. Године 1944. у источној и западној Македонији и у јужној Србији заједно дејствују српске, македонске и косовске јединице. У Македонији je формирана Прва косовска ударна бригада. Међу српским, косовским и македонским јединицама, кроз борбе, било je развијено братство и јединство народа на високом степену. Због тога, из оперативно-стратегијских разлога, a и због братских веза, одмах после ослобођења Куманова и Скопља, један део јединица НОВ и ПОМ (Кумановска и 42. НО дивизија) наставио je дејство према Косову и Метохији. Истовремено са овим и Главни штаб Србије, после ослобођења Ниша, упутио je део јединица (XIII НО корпус и II ОФ бугарска армија) преко Куршумлије и Лесковца према Косову, a из рејона Врања и Бујановца 46. дивизија и две косовско-метохијске бригаде такође дејствују према Косову.

 

*  *  *

 

Кад се говори о дејствима оперативних јединица, треба нагласити да су са њима садејствовале војно-територијалне команде и јединице. Ипак, њихов успех није се могао ни замислити без подршке читавог народа. Македонски народ и народности у Македонији, којима je руководила партија, са пуним поверењем у њену доследну и исправну политику, на различите начине су учествовали у борби за своје ослобођење, узимајући у много случајева и непосредно учешће у борбама оперативних јединица. База свих тих успеха била je револуционарност македонског народа и народности.

 

Револуционарно борбено расположење народа посебно се изразило приликом коначног ослобођења Македоније. Цео народ, организован преко НО одбора и војно-територијалних команди,

 

409

 

 

поред опште функције у снабдевању, прихватању болесних и рањених, у извиђачкој и курирској служби, и непосредно je учествовао у борбама, наоружавајући се оружјем које je отимао од окупаторске војске. При томе треба посебно истаћи грађанство Прилепа и омладинске ударне групе у Скопљу.

 

Ослобођењем Македоније створене су све претпоставке за њен слободни и свестрани развитак као равноправног члана заједнице југословенских народа. Први пут у својој историји македонски народ je стекао националну слободу и државу, постижући истовремено и социјалну слободу, која се у даљем развитку материјализује кроз изградњу социјалистичког друштва.

 

Заједно са политичким тековинама, пред њим су се појавили и тешки проблеми који су произлазили из опустошености земље, у којој je порушено 168 већих мостова на путевима у дужини од 4 132 m; затим je, на железничкој прузи, у дужини од 500 km, било порушено и уништено: 97% мостова, 90% железничких станица, 100% локомотива, a сви железнички прагови и шине били су искидани. Овоме треба додати и велики број попаљених села и појединих кућа, до великог степена уништени сточни фонд, опустошену привреду.

 

 

11. НАРОДНА ВЛАСТ У СЛОБОДНОЈ МАКЕДОНИЈИ

 

Одржавање Првог заседања АСНОМ-а и његово конституисање у највише представничко тело народне власти у Македонији представља закономерни корак у изграђивању нове народне власти и природни завршетак њеног система у новом друштвеном и политичком уређењу. Историјски посматрано, АСНОМ произлази из система народноослободилачких одбора. Ta повезаност даје АСНОМ-у обележје и карактер највишег органа самоуправљања и носиоца суверенитета македонског народа.

 

Такав развитак омогућавао je да се АСНОМ прогласи највишим законодавним и извршним представничким телом македонског народа и највишим органом државне власти нове македонске државе у оквиру Демократске Федеративне Југославије.

 

Систем народне власти, организован у периоду пре одржавања Првог заседања АСНОМ-а, остаје и после Првог заседања, с тим, што се током времена све више усавршава. После Првог заседања АСНОМ-а формирају се и обласни НОО, a укидају се окружни НОО. У току октобра 1944. године на територији Македоније постоје три обласна НОО: скопски, битољски и штипски; 29 среских, више општинских, a скоро у сваком селу — месни народноослободилачки одбори.

 

Задаци одбора на окупираној и слободној територији у основи су били исти. Циљ и једних и других био je да после коначног

 

410

 

 

ослобођења у што краћем року успоставе ред и да не дозволе окупатору да приликом повлачења уништи важније објекте, друштвену имовину и природна богатства.

 

Основни задатак НОО био je да организују позадину као базу развитка НОБ-а, да предузимају мере за обнову земље, да решавају животне потребе становништва, да учвршћују демократске тековине, да се оспособљавају за потпуну организацију нове државе.

 

Народноослободилачки одбори на окупираној територији у првом реду су представљали руководиоце борбе, али, у исто време, као органи власти, радили су и на успостављању власти народа у свим могућим облицима. Рад НОО обављао се преко одељења. Они су у главном имали следећа одељења или службе: секретар и управно одељење; затим: судско, одељење за привреду, финансијско, техничко, обавештајно, просветно, пропагандно, здравствено, социјално и одељење за исхрану. Посебним упутством Президијума АСНОМ-а детаљно су регулисане надлежности сваког органа.

 

Да би се размотрили хитни проблеми за учвршћење народне власти и да би се предузеле мере за решење низа проблема који су стајали пред новом народном влашћу у опустошеној и опљачканој Македонији, после ослобођења почеле су припреме за сазивање Првог ванредног заседања АСНОМ-а.

 

Двадесет осмог децембра 1944. године у Скопљу je почело рад Прво ванредно заседање АСНОМ-а, познато као Друго заседање. Ово заседање одржава се у слободној Македонији, кад je македонски народ, после вишевековног робовања, са огромним ентузијазмом почео да гради своју отаџбину. Овом заседању АСНОМ-а присуствовале су бројне делегације и делегати, што му je давало посебни политички значај. Међу делегатима и делегацијама у име ЦК КПЈ и Президијума АВНОЈ-а били су Едвара Кардељ и Светозар Вукмановић Темпо; затим je било делегата Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, Земаљске антифашистичке скупштине народног ослобођења Босне и Херцеговине, Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Црне Горе и Боке, делегација нишког среза и др.

 

Поред делегација југословенских народа, заседању су присуствовали и: делегат ОФ Бугарске, делегат Националног комитета ОФ Бугарске, затим шефови савезничких војних мисија при Главном штабу Македоније — совјетске, америчке и енглеске.

 

Ha заседању je донето више значајних одлука, међу којима Одлука о стварању суда за суђење преступа извршених против македонске националне части; Одлука о формирању Македонске националне банке и друге.

 

Ha заседању je изабран нови Президијум АСНОМ-а.

 

411

 

 

Ha бази ових одлука, Президијум, повереништва и остали органи народне власти развили су широку активност у обнављању опустошене земље, у сређивању и развијању привредног и друштвеног живота у Македонији и друго.

 

 

12. ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У МАКЕДОНИЈИ

 

С обзиром на пораст опасности од агресије Хитлерове Немачке, ЦК КПЈ je настојао да уједини прогресивне снаге за борбу против фашизма. Тако je, још на Петој земаљској конференцији (1940. године), пред све партијске организације постављен задатак да развијају активност за сарадњу са свим организацијама и појединим лицима која су спремна да се боре против фашистичке агресије.

 

У току припрема за оружани устанак, као и у току целог периода НОБ-а политика Партије била je усмерена ка уједињењу прогресивних снага, што je довело до стварања Народноослободилачког фронта за борбу против окупатора и домаћих издајника. У току НОБ-а у Народноослободилачки фронт се укључују родољубиве демократске снаге, без разлике на народност, верску припадност и сл.

 

Ha основу овакве политичке платформе коју je изградила Партија, Народноослободилачки фронт кроз борбе против окупатора и домаћих реакционарних снага у току НОБ-а и у Македонији постепено израста у масовну политичку организацију која je уједињавала све прогресивне снаге македонског народа и народности у Македонији.

 

Потпуне организационе облике Народноослободилачки фронт у Македонији добија средином 1944. године, у периоду припрема за сазивање Првог заседања АСНОМ-а, када je формиран иницијативни одбор НОФ-а, као резултат израстања те организације одоздо. У лето 1944. године завршава се формирање сеоских, среских и обласних одбора НОФ-а на целој територији Македоније.

 

Иницијативни одбор НОФ-а у току завршних операција за ослобођење Македоније врши припреме за сазивање Прве конференције НОФ-а, a неколико дана после ослобођења Македоније, 26. новембра 1944. године, она се одржава у Скопљу. Ha Првој конференцији НОФ-а изабран je Главни одбор НОФ-а Македоније са председником Димитром Влаховим.

 

Најзначајнији задаци који су били постављени на Првој конференцији су: да се настави изградња и учвршћење јединства македонског народа са осталим југословенским народима;

 

412

 

 

затим, да се развије активност за мобилизацију народа за настављање борбе до коначне победе над Хитлеровом Немачком и до ослобођења целе Југославије. Посебно значајан задатак, постављен пред организације НОФ-а, била je активност за учвршћење народне власти, као и мобилизација народа за обнову земље.

 

За време другог светског рата жене у Југославији, којима je руководила КПЈ, потпуно се укључују у антифашистичку борбу. Упоредо са борбом против окупатора оне се боре за демократизацију земље, за равноправност жена у свим областима привредног, друштвеног и политичког живота.

 

После окупације Југославије, КПЈ појачава пропаганду и политички рад међу женама за њихово укључивање у НОБ и у томе бележи видне успехе. Политичка активност жена у току НОБ-а постаје масовна.

 

Почетком НОБ-а почиње и формирање посебних одбора жена активиста. Рад ових одбора проширио се и развио до тог степена да су организације Антифашистичког фронта жена (АФЖ) у току НОБ-а постале значајан фактор у политичком раду уопште, a посебно међу женама. У време Прве конференције АФЖ-а (6. XII 1942. у Босанском Петровцу) оне су представљале масовну друштвено-политичку организацију, развијену у целој земљи. Ha овој конференцији утврђени су организациони облици АФЖ-а, управо као масовне друштвено-политичке организације за друштвено-политичку активност жена у Југославији.

 

До одржавања Прве конференције Антифашистичког фронта жена, АФЖ je у Македонији, у највећем броју села и градова, већ израстао у снажни политички покрет. У мобилизацији бораца за партизанске одреде и војне јединице он je имао велику улогу. Такође je веома значајна била улога АФЖ-а у организовању позадине као базе партизанских одреда и војних јединица: у припремању хране и у курирском раду, у организовању народне власти и слично.

 

Првој конференцији АФЖ Македоније, одржаној 15. децембра 1944. године у Скопљу, присуствовао je велики број делегата из целе Македоније. Конференција je изабрала Главни одбор АФЖ-а за Македонију, са председником Маром Нацевом, и истакла je задатке АФЖ-а за наредни период, првенствено његово ангажовање у борби против окупатора до коначне победе.

 

Ha конференцији je посебно истакнуто активирање АФЖ-а у мобилизацији и припремама XV корпуса за слање на Сремски фронт, затим ангажовање организација АФЖ-а у изградњи народне власти и др.

 

СКОЈ и Народна омладина, у периоду од одржавања Првог конгреса НОМСМ, као и у току 1944. године, развијају интензивну политичку активност у мобилисању омладине за НОВ и ПОМ,

 

413

 

 

у организовању омладинских акција за помоћ и материјално обезбеђење НОБ, у формирању омладинских група за разне активности, омладинских група за саботаже и диверзантске акције у позадини окупатора и другу активност за борбу против окупатора и домаћих квислинга. Истовремено они развијају и активност међу децом за њихово организовање у Савез пионира. Народноослободилачки омладински савез био je главни носилац културно-просветног и забавног живота на слободној територији и у јединицама.

 

После ослобођења Македоније почињу припреме за сазивање Другог конгреса омладине.

 

После првог конгреса НОМСМ, поред политичке и културно-просветне активности, омладина развија и снажну организациону активност, тако да су у свим војним јединицама и партизанским одредима, као и у свим насељима, постојала одговарајућа омладинска организациона тела. Практично, пре сазивања Другог конгреса НОМСМ постојала je широко развијена мрежа омладинске организације на територији читаве Македоније.

 

Ова околност омогућавала je да се у току борби за ослобођење међу омладином развије веома интензиван политички и културни живот. У јединицама су се стварале посебне омладинске чете, батаљони и бригаде (Четрнаеста омладинска македонска ударна бригада). За обнову земље формиране су омладинске радне бригаде које су обављале разноврсне задатке. Ha првом конгресу, коме je могао да присуствује већи број омладинаца, разматрана je и проанализирана активност омладине, као и њени задаци у новим условима друштвеног и политичког живота.

 

После тринаест месеци од Првог конгреса НОМСМ (Фуштани, Егејска Македонија, децембар 1943), од 6. до 8. јануара 1945. године у Скопљу je одржан Други конгрес НОМСМ. Овом конгресу присуствовало je око 1 000 делегата из Македоније. Поред њих, на овом конгресу било je присутно и око 100 делегата из Пиринске и око 25 делегата из Егејске Македоније.

 

Други конгрес je омогућио да се сусретне омладина из сва три дела Македоније и да размени мишљења о продужетку антифашистичке борбе.

 

Конгресу je присуствовало и више делегација из република Србије, Хрватске, Словеније, Црне Горе и аутономних области Војводине и Космета; затим омладинске делегације Совјетског Савеза, Бугарске, Албаније, Грчке, као и македонске емиграције у Бугарској. Међу гостима на конгресу се истичу: секретар ЦК КПМ, председник Президијума АСНОМ-а, командант и комесар Главног штаба Македоније, као и остали државни, партијски и војни руководиоци, затим представници војних мисија при Главном штабу Македоније (совјетске, америчке и енглеске) и други.

 

414

 

 

У поздравима делегација из Југославије и из неких других земаља истиче се и подвлачи значај Конгреса за македонску омладину и величина успеха у борби против фашистичке окупације.

 

Значај конгреса за омладину и за цео народ у Македонији био je велики. Ha конгресу се као посебан задатак пред омладину поставило припремање XV корпуса за учешће у операцијама на Сремском фронту.

 

Одлуке Другог конгреса НОМСМ омладина je прихватила с пуном спремношћу да их реализује, што се могло видети и на делу не само у завршним борбама за ослобођење Југославије већ и у обнови земље.

 

Народноослободилачки омладински савез Македоније дејствовао je преко ових својих организација: Главни одбор, пет обласних одбора, срески, општински, месни и сеоски, фабрички, школски и други одбори, који су формирани у току 1944. године на целој територији Македоније, као и у јединицама НОВ и ПОМ.

 

Народноослободилачки омладински савез Македоније улазио je у састав Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), у чији су састав улазиле и антифашистичке омладинске организације Хрватске, Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Словеније.

 

415

 

 

 

Глава VII. Ослобођење Југославије

 

 

1. ВОЈНО-ПОЛИТИЧКА СИТУАЦИЈА КРАЈЕМ 1944. ГОДИНЕ

 

У другој половини 1944. године настављене су борбе у целој Југославији с циљем да се немачким и квислиншким јединицама нанесу што јачи ударци и да се коначно ослободи територија Југославије. Тако je 20. X 1944. године ослобођен главни град Београд. Територија Југославије у овом периоду представљала je огромни фронт, чија се линија тешко могла обележити на карти. Његова свеопшта карактеристика била je што су немачке и квислиншке снаге држале важније градове и трудиле се да на простору Југославије успоставе фронт у класичном смислу да би повезале своје снаге на Источном фронту са онима у Италији. У томе оне делимично успевају, успостављајући Сремски фронт. Распоред немачких снага у неослобођеним крајевима Југославије био je такав да су оне држале поједина места и комуникације. Тако, у Црној Гори, Херцеговини, западној Србији и Босни имали су за циљ да обезбеде повлачење немачке армијске групе „Е“ из Македоније и Албаније преко тих области. Циљ немачких снага у Хрватској, Словенији и у северозападним рејонима Босне био je да обезбеде позадину немачког источног фронта, који je делимично настављен и на територији Југославије, a истовремено да обезбеди и операције у Италији. Основни задатак немачких снага у Далмацији био je да спрече евентуални десант савезничких снага на далматинској обали. После дуготрајних борби ослобођена су далматинска острва и Далмација.

 

416

 

 

У Босни, Хрватској и Словенији вођене су перманентне борбе, којима су ослобођени неки градови (Травник и др.). У Хрватској VI и X корпус НОВ и ПОЈ успевају да се пробију у Подравину и Славонију, што je било посебно значајно за даљи развој борбене ситуације на Сремском фронту и на фронту на Драви, с обзиром на то да су они дејствовали у непосредној позадини немачких снага.

 

У Словенији су Немци били посебно активни и предузели су низ офанзивних дејстава да би обезбедили комуникације за повлачење немачких снага са Сремског фронта и са фронта на Драви, a и из Италије, односно из Северног и Словеначког приморја.

 

 

2. ОПШТА ОФАНЗИВА ЗА КОНАЧНО ОСЛОБОЂЕЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

 

Зима 1944—1945. године (децембар — март) значајна je за организациони развитак НОВ и ПОЈ. У том периоду од јединица НОВ и ПОЈ формирају се I, II и III армија (касније je формирана и IV армија). Ове армије и друге јединице НОВ и ПОЈ, уједињене у више самосталних корпуса, као и друге војне формације, водиле су низ офанзивних операција, чиме су успеле да створе услове за офанзиву југословенске народноослободилачке војске за коначно ослобођење Југославије.

 

У зиму 1944/1945. у Македонији je припремљен XV корпус (командант Алексо Демниевски), састављен од две дивизије (42. и 48.) у јачини од преко 20 000 бораца, наоружаних претежно оружјем добијеним као помоћ совјетске армије. Корпус je послат на Сремски фронт, где je ушао у састав I армије Народноослободилачке војске Југославије.

 

Марта 1945. године, после ослобођења Пољске, источне Пруске и Помераније, Црвена армија избија на реку Одру, Словачке планине, Блатно језеро у Мађарској и на реку Драву. Ha њеном левом крилу у Мађарској дејствовао je Трећи украјински фронт Црвене армије. У састав овог фронта у току зиме ушла je и I бугарска отечественофронтовска армија.

 

Југословенска народноослободилачка војска, која je 1. марта 1945. године преименована у Југословенску армију, распоређена je у три основне групе.

 

Северну групу сачињавала je III армија, распоређена на Драви, и I армија, распоређена на Сремском фронту, као и два корпуса (6. и 10) за непосредно дејствовање у позадини немачког фронта на Драви и у Срему.

 

Централну групу сачињавала je IV армија, груписана у северној Далмацији, за дејствовање према Хрватском приморју и

 

417

 

 

Трсту. У позадини овог фронта дејствовала су три корпуса (4, 7. и 9).

 

To су само основне снаге које су започеле општу офанзиву за коначно ослобођење Југославије. Међутим, многобројне су и разноврсне јединице, команде и органи борбе, који су дејствовали у позадини окупатора, a у појединим операцијама ангажован je и велики део становништва појединих рејона. У рејонима где су се развијале операције, становништво je, поред основне улоге — подржавање и снабдевање јединица Југословенске армије — и непосредно учествовало у операцијама на специфичан начин.

 

Ha западном фронту савезници су избили на реку Рајну, a у Италији су се спремали за офанзиву.

 

Пре него што je почела офанзива јединица НОВ и ПОЈ, немачке снаге у Југославији су сачињавале: a) армијска група „Е“ од пет армијских корпуса са осам немачких и две козачке дивизије, девет борбених група и бригада и четрнаест усташко-домобранских дивизија; б) јединице из армијске групе „Г“, од пет немачких дивизија, група полицајаца (у јачини једне дивизије), једна четничка дивизија и много других морнарских и приобалских јединица. Према јачини немачких снага ангажованих у Југославији види се да и у овој фази рата они још увек фронту у Југославији дају значајно место.

 

Пред јединице Југословенске армије, у офанзиви за коначно ослобођење Југославије, Врховни командант поставио je следећи циљ: да ослободе Југославију, укључујући Истру, Словеначко приморје и Корушку.

 

У поменутом распореду, од средине марта 1945. године, све јединице Југословенске армије, које je подржао цели народ, почињу офанзиву, која се развија у више етапа, стварајући у свакој етапи све боље услове за коначно ослобођење Југославије. Многобројне су борбе, a по својој тежини и значају тешко се могу одвојити једна од друге. Ипак неке треба поменути. Тако, у операцијама Северне групе посебно место заузима прелаз III армије преко реке Драве и пробој Сремског фронта од стране I армије. Истичу се борбе Централне групе око Сарајева и пробијање II армије кроз Босну и избијање на реку Уну, a код Јужне групе, свакако, посебно треба истаћи борбе у познатој Тршћанској операцији коју je водила IV армија.

 

За операције јединица Југословенске армије карактеристично je што су, иако je фашистичка Немачка капитулирала 9. маја 1945. године, немачки команданти овде наставили борбу све до 15. маја 1945. године, све док нису снагом борбених дејстава на северозападним границама Југославије били принуђени да капитулирају. Они су наставили борбу повлачећи се према Аустрији да би капитулирали пред јединицама западних савезника.

 

418

 

 

Петнаести мај je дан када je ослобођена цела Југославија, дан када je завршена четворогодишња борба против фашистичке окупације.

 

Народноослободилачка војска југословенских народа држала je фронт на коме je у завршним операцијама имала армију од преко 800 000 бораца. За фронт у Југославији, у разним периодима, биле су везане знатне фашистичке снаге: немачке, скоро увек више од 20 дивизија; затим, преко 15 италијанских дивизија до 1943. године; преко 8 бугарских фашистичких дивизија до 1944. године и многе друге. Све то значило je велики допринос југословенских народа општој победи над фашистичким освајачима.

 

Број жртава у људству, које су дали југословенски народи у четворогодишњој борби, износи укупно 1 700 000. При томе je у току рата 1941—1945. до коначног ослобођења Југославије погинуло преко 305 000 бораца, припадника јединица народноослободилачке војске. У истом периоду у борбама рањено je око 400 000 бораца.

 

У Југославији су фашистички окупатори запалили или уништили преко 820 000 кућа, скоро сви мостови на аутомобилским путевима и на железницама били су порушени, железничке пруге разорене, a железнички парк у већем делу уништен. Земља je ослобођена, али je од четворогодишњих борби и сурових мера окупатора била опустошена.

 

У завршним операцијама за ослобођење Југославије јединице Југословенске армије домогле су се велике количине оружја, муниције и друге војне опреме, коју су немачке јединице биле присиљене да предају или напусте.

 

У завршним операцијама у руке југословенске армије такође je пало 221 257 заробљених фашистичких војника, официра и генерала, међу којима je било 57 150 Италијана, 27 388 Аустријанаца и 26 611 Руса власоваца.

 

Ово je само један део биланса губитака које je претрпео окупатор. Овим цифрама треба додати и све оне губитке које je окупатор свакодневно подносио, почевши од првог корака у Југославији, па до повлачења.

 

У четворогодишној борби, која почиње као народноослободилачка и прераста у социјалистичку револуцију, сви народи Југославије показали су потпуно јединство и у борбама против фашистичких окупатора и у политичкој активности на унутрашњем и спољном плану. Сви народи и народности стекЈги су националну слободу и пуну равноправност у свим областима друштвено-политичког живота.

 

Братство југословенских народа и њихова равноправност, поред националне афирмације македонског и црногорског народа, чија националност у старој Југославији није признавана, посебно су значајне тековине четворогодишње борбе.

 

419

 

 

У целини посматрано, ослободилачку борбу југословенских народа подржали су Совјетски Савез и западни савезници, иако je директна материјална помоћ у одређеним моментима била релативно мала. Њихова успешна борба, међутим, на разним фронтовима, посебно на Источном фронту, значила je велику моралну и политичку подршку борби југословенских народа.

 

Општенародна борба југословенских народа, њихова револуција, осим доприноса у стратегијско-оперативном смислу, значила je и велики политички допринос. Борба југословенских народа снажно je одјекнула код свих поробљених народа у Европи, дајући им подстицај за јачање отпора против окупатора. Овај политички допринос посебно je значајан, с обзиром на карактер другог светског рата. Народноослободилачки рат, због овакве своје улоге, донео je Југославији велики ауторитет међународних размера.

 

Успешно завршена револуција југословенских народа омогућила je Југославији да се развија као социјалистичка земља и да у послератном периоду релативно брзо залечи ратне ране, да се обнови и да постигне видне резултате у свом економском и социјалистичком развитку.

 

420

 

 

 

Глава VIII. Просвета, култура и уметност у НОБ

 

 

Дугогодишње ропство македонског народа онемогућавало je нормални развитак националне културе. Нови поробљивачи, бугарски и италијански окупатори, наставили су политику ранијих поробљивача и они су, уводећи бугарске, односно италијанске школе, негирали македонски језик, негирали су, али истовремено и присвајали, културу македонског народа. Тако, у XX веку, при коначном ослобођењу, македонски народ није имао ни своју азбуку ни своју граматику, према томе, није имао ни своје школе, нити развијен књижевни језик. Водећи борбу за национално и социјално ослобођење, македонски народ се истовремено борио и за афирмацију свога језика и своје културе.

 

Истина je да после дугогодишњег ропства под Отоманском Империјом, и поред агресивне асимилаторске и денационализаторске политике буржоазија балканских држава, у првим данима XX века, развојни пут културе македонског народа није био сасвим уништен, a култура je, поред осталог, била и један од значајних фактора за очување његове индивидуалности. Поред многобројних борби, македонски народ je и својом народном песмом, везом и ткањем, фрескама и иконама, дуборезом, који поред религиозног има и народно обележје, посебном архитектуром и уметничким занатством, у веома, тешким условима ропства, физичког и психичког притиска поробљивача, одржавао своју самобитност.

 

Развитак језика, културе и уметности у току народноослободилачке борбе и револуције наставља се уходаним путем из периода између два светска рата, али у новим условима са већим интензитетом, адекватним развитку устанка и револуције.

 

421

 

 

За све време народноослободилачке борбе (1941—1945), без наредбе и сугестије, a по навици из илегалног периода између два светска рата и по примеру највиших политичких и војних руководстава (ПК КПЈ за Македонију), од самог почетка сва преписка између партијских организација, војних јединица и штабова, органа народне власти и осталих oprana борбе обавља се на македонском језику.

 

Међутим, поред администрације и општења на македонском језику, просвета и култура за све време народноослободилачке борбе и револуције представља важан проблем којим се баве партијске организације, војни штабови и органи народне власти. Из оваквог односа према овим проблемима произлазе одредбе у упутству Главног штаба Македоније од 22. јуна 1942. године, према коме се комесари партизанских одреда задужују да одржавају и да организују посебна предавања из области културе, књижевности, географије, историје и другог, са посебним акцентом на проучавању историје македонског народа, као и историје осталих југословенских народа. Осим тога, политички комесари су посебно задужени да сваког неписменог борца описмене. Према поменутом упутству, Главни штаб Македоније поставио je пред комесаре, поред политичког рада у одреду и на терену где он дејствује, и врло тежак, веома деликатан и одговоран задатак: да постану организатори, a у многим случајевим и извршиоци просветног и културног рада. To су први просветни и културни радници у периоду НОБ-а и револуције, које су задужила виша руководства.

 

За ефикасније решавање проблема из области просвете и културе, поред агитационо-пропагандног одељења, које je дуго било заједничко за ЦК КПМ и Главни штаб Македоније, у саставу Главног штаба постојао je референт за просвету, односно школство, као и посебни референт за верска питања.

 

Главни штаб je преко овог референта развијао велику активност међу свештеницима и у религиозним круговима у народу. Референт за верска питања био je агитатор у масама. Пропагирајући циљеве народноослободилачке борбе, он je указивао на то да она не негира верска осећања. Он се истовремено заузимао и за коришћење македонског језика у црквама, уместо бугарског, италијанског или српског језика. Тако, у једном писму од 27. октобра 1943. године, поред осталог, референт за верска питања пише: „Све матичне и остале књиге да се воде на македонском језику.“

 

Главни штаб и ЦК КПМ, то јест њихови органи, све до Првог заседања АСНОМ-а, носиоци су организовања и активности у области просвете и културе. Тако се, 6. маја 1944. године, на заједничком састанку Главног штаба и Иницијативног одбора за

 

422

 

 

сазивање Првог заседања АСНОМ-а, приликом разматрања задатака делегације која се у име оба тела спремала да оде у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, с обзиром на значај употребе македонског језика и на потребу да и Врховни штаб НОВ и ПОЈ спроведе пропаганду и на македонском језику, дају следеће сугестије:

 

„Да се појача пропаганда македонског језика на следећи начин:

 

а) да се захтева од Радио-Слободне Југославије да утврди редовни час на македонском језику бар једанпут седмично;

 

б) пропагандни материјал, позиве и друго, написане и на македонском језику да растурају на територији Македоније савезнички авиони."

 

Резултат ових захтева био je постављање Илије Џувалековског за спикера на македонском језику у Радио-Слободној Југославији у Москви.

 

Македонски народ, у одлукама Другог заседања АВНОЈ-а, у Јајцу (29. новембра 1943), као и у манифесту Главног штаба Македоније (октобра 1943), који по својој садржини има програмски карактер, јасно je сагледао своје место равноправног члана у новој Југословенској заједници. Међутим, на Првом заседању АСНОМ-а (2. август 1944), поред одлука којим се македонски народ конституише у федералну јединицу у саставу Федеративне Демократске Југославије, чиме je у ствари постављен темељ македонске државности, наметала се потреба, због специфичних услова у којима се развијала и оформљавала македонска националност, да се у реферату Иницијативног одбора за сазивање АСНОМ-а, поднетом на Првом заседању под насловом Борба против окупатора, истакне и јасно подвуче да „АСНОМ постаје и остаје једини носилац народног суверенитета прве македонске државе“, као и то да „право македонског народа иде до самоопредељења, отцепљења и присаједињења са другим народима", a истовремено с тим да се донесе посебна одлука о увођењу македонског језика као службеног језика у Македонији, не негирајући језике народности.

 

Значај одлуке о увођењу македонског језика као службеног језика je у томе што je она потекла од највишег представничког и политичког тела; њом je у ствари потврђена ситуација која je већ егзистирала у животу и пракси устанка и револуције, чиме се још једном потврђује и гарантује реализовање политичких циљева устанка и револуције. Познајући расположење маса, које су у прошлости, и поред многобројних борби, биле остављене без школа на матерњем језику, Прво заседање АСНОМ-а, у прогласу објављеном после завршетка заседања посебно je истакло одлуку да се македонски језик уведе као службени језик.

 

423

 

 

Од доношења одлуке о увођењу македонског језика као службеног језика, па до израде азбуке и прве граматике македонског језика, требало je да прође доста времена. Тежину овог задатка сагледао je и Иницијативни одбор за сазивање АСНОМ-а, због чега се у реферату поднетом на Првом заседању АСНОМ-а, под насловом Народно-демократска власт у Македонији, где се говори о проблему просвете македонског народа, подвлачи тежина решавања тог проблема, набрајају се и задаци који треба да се реше да би се могле организовати припреме за рад на просвети. У вези са решавањем проблема просвете македонског народа на бази већ организоване државне заједнице, у реферату се истиче да je „проблем просвете сам по себи тежак задатак. Израда основних уџбеника за наше школе, у којима ће се учити на македонском језику, за курсеве за неписмене, поставља претходни проблем израде граматике, речника и другог да би се могло на македонском језику писати и учити, да би он постао званични језик наше администрације. Због тога je постављање одговорне комисије за утаначивање нашег језика неопходност". Тиме су пред Прво заседање АСНОМ-а постављени задаци који су захтевали изграђен кадар, стварање разних институција и другог, тако да je за реализацију неких од ових институција било потребно више од двадесет година.

 

 

1. ШКОЛСТВО И ПРОСВЕТА

 

Поред просветне делатности коју су вршили комесари и агитационо-пропагандна одељења у одредима, војним јединицама и на терену, стварањем слободне територије, 1943. године у западној Македонији створени су услови и за отварање школа. Тако je Главни штаб Македоније, 1943. године, преко референта за школство, организујући народноослободилачке одборе и војно-територијалне органе, организовао прве школе у којима се настава изводила на македонском језику.

 

Такве школе биле су формиране у селима: Белчиште, Оздолени, Слатино, Издеглавје, Сливово, Подвис, Гари, Лазаропоље, Осој, Дебар. За учитеље je постављено неколико квалификованих учитеља и неколико гимназијалаца.

 

Поред редовне наставе по војним јединицама и партизанским одредима, 1943. године Главни штаб на слободној територији формира и посебне војне курсеве, као што су били: курс за минирање, курсеви за руковање минобацачима и топовима, као и за упознавање осталих грана војне технике. Овим курсевима — школама, поред оспособљавања старешина и бораца за извршење задатака који су им постављани, подизан je и просветни ниво бораца.

 

424

 

 

Президијум АСНОМ-а, после Првог заседања, преузео je основну бригу око развитка културе и просвете. Тако je, још крајем лета 1944. године, када Македонија још увек није била потпуно ослобођена (у том периоду веће градове и главне комуникације држала je немачка окупаторска војска), почело организовање широке мреже школа различитих врста и различитог степена. За развитак просвете и културе македонског народа, АСНОМ предузима најпре кадровске мере за оформљавање повереништва за просвету. Само четири дана после Првог заседања, 6. августа 1944. године организовано je Повереништво за просвету и из редова чланова АСНОМ-а био je одређен повереник. Убрзо после тога Президијум АСНОМ-а, на седници од 2. до 5. септембра 1944. године, донео je одлуку да основна настава траје седам, a средња пет година. Размотрене су и могућности за формирање неких института. Ha бази поменутих одлука, у току септембра 1944. године, Повереништво за просвету издало je упутство за организовање аналфабетских курсева за одрасле и истовремено су задужени органи народне власти (народноослободилачки одбори) да организују основну наставу у школској 1944/45. години на слободној територији, a то je значило скоро у целој Македонији, изузев у већим градовима. У исто време послат je и привремени план наставе у основним школама, у коме се утврђују и предмети који треба да се изучавају у њима. Ha поменутој седници од 2. до 5. септембра донета je одлука и о оснивању учитељске школе.

 

У јеку завршних операција за ослобођење Македоније, Президијум и повереништво АСНОМ-а предузимају мере и за отварање средњих школа, које би могле одмах после ослобођења градова да отпочну рад. Тако je 3. новембра 1944. године донета одлука о организовању гимназија у градовима: Скопље, Битољ, Штип, Куманово, Прилеп, Струмица, Тетово, Велес и Охрид, иако они још нису били ослобођени. Истовремено je решено да се испитају услови за отварање учитељске школе у Охриду.

 

Месец дана касније, 1. децембра 1944. године, Президијум АСНОМ-а je одлучио да се у Скопљу организује музичка академија, уметничка и учитељска школа, затим да се формирају курсеви за железнички персонал да би се могло приступити оправци и експлоатацији железничких пруга. Седмог децембра донета je одлука о формирању средњотехничке школе, a 15. децембра о организовању „трговачке гимназије у Битољу и Скопљу“.

 

Главни штаб je за потребе војних јединица и партизанских одреда наставио просветну политику. Тако je он октобра и новембра 1944. године, у селу Лисец (велешки крај) формирао артиљеријску школу и интендантски официрски курс. После ослобођења Скопља, децембра 1944. године, организује посебну официрску школу за усавршавање старешинског кадра.

 

425

 

 

2. ШТАМПА И КЊИЖЕВНОСТ

 

У ширењу културе и просвете у масама посебно место заузимају јтистови, билтени, радио-вести и остала средства информација писана на македонском језику. Тако, у току народноослободилачке борбе скоро све партијске организације, војне јединице и партизански одреди издају своје листове, билтене и слично.

 

Међу значајнијим партијским листовима који излазе у периоду НОБ-а су:

 

Дедо Иван, орган кумановске партијске организације. Први број излази 20. VI 1941. године, a остала три: августа, септембра и новембра. Године 1942. ова организација издаје лист Октобрис.

 

Народни билтен, орган велешке партијске организације. Први број појавио се јула 1941. и наставља да излази и 1942. године.

 

Народни глас, орган прилепске партијске организације излази у току 1942. и 1943. године. Од јуна 1943. године носи наслов Весник на народноослободителниот фронт за прилепско.

 

Весник, орган скопске партијске организације. Излази 1942. године.

 

Политички листок, орган кавадарске партијске организације. Излази 1942. године.

 

Народен весник, орган тетовске партијске организације. Излази 1942. године.

 

Братство и Востаник, органи Окружног комитета за Македонију под италијанском окупацијом. Излазе 1942. године. Године 1943. излази Народен глас.

 

Билтен, орган битољске партијске организације. Излази 1942. и 1943. године.

 

Народеи глас, орган партијске организације у Штипу и за источну Македонију. Излази 1942. и 1943. године.

 

Године 1943. и 1944. велики број поменутих листова мења имена или се стварају нови, као органи Народноослободилачког фронта. Kao такви јављају се: Народен глас у Прилепу; Народен глас у Тиквешу; Воено комунике — Кавадарци; Неделен весник — Тетово; Билтен — Кичево (излази 1942. године); Глас — Битољ; Слобода, орган славомакедонаца у леринском крају; Славјано-македонски глас у костурском крају; Ђевђелијска искра; Наш пат, лист затвореника; Билтен — Тиквеш и други.

 

Поред поменутих листова, Покрајински комитет КПЈ за Македонију од 1941. године издаје лист Искра, a од почетка 1942. године — Билтен.

 

Сви ови листови давали су потпуну информацију о политичким и војним догађајима у свету, посебно на Источном фронту, затим о догађајима у Југославији, са посебним освртом на догађаје

 

426

 

 

Факсимили бригадних листова и часописа

 

 

Факсимили материјала израђених у партијској техници. 1941. године

 

------------------------

 

 

у Македонији. Давани су и коментари политичких и војних догађаја.

 

Стога je, поред такозваних „техника“ на којима су умножавани поменути листови и други пропагандни материјал, још 1942. године организована илегална штампарија „Гоце Делчев“, која je радила за све време НОБ-а и револуције. Она je омогућила штампање разних листова и билтена, као и књижевних дела, као што je била, на пример, Збирка борбених песама, Манифест Главног штаба и друге.

 

У току рата почиње да излази и дневни лист Нова Македонија, орган Народноослободилачког фронта, чији je први број изишао 29. X 1944. године у селу Врановци (велешки крај), затим Брегалнички лист у Штипу и Вардарски глас у Велесу, као недељни листови. У пролеће 1944. године почиње да излази лист Млад борец, орган НОМСМ. Године 1944, у селу Врановци, почињу да излазе листови Наша хроника, орган Президијума АСНОМ-а, Македонка, орган АФЖ-а.

 

Почетком 1944. године, почиње да излази Илинденски пат, који je основао ЦК КПМ и Главни штаб Македоније. Изишло je осам бројева.

 

Илинденски пат, као први часопис, по својој садржини и методологији излагања има карактер научног часописа за хуманитарне науке. У часопису Илинденски пат објављено je неколико политичких чланака који расветљавају неке проблеме о будућем месту Македоније у саставу Југославије, затим о месту НОФ-а у Македонији, о циљевима реакционарне организације Драже Михаиловића и др. Затим се дају написи о већим офанзивним операцијама македонских јединица, као што су они о Фебруарском походу, о Пролећној (мајској) офанзиви и други.

 

Осим билтена, листова и осталих средстава информација које су издавале политичке организације, и војне и партизанске јединице и штабови издају посебне листове, што je такође имало значајну улогу не само у информисању о догађајима већ и у подизању културе и просвете међу борцима и старешинама, па и међу народом. Такав лист издавала je скоро свака јединица, a бригаде и дивизије обавезно су имале свој лист. Поменућемо од њих само неке, као на пример: Братство, орган Прве македонско-косовске бригаде; Огин, орган Треће македонске бригаде; Народен војник, лист Прве македонске бригаде, касније преименован у Млад војник; Народна борба, лист Друге македонске бригаде (пре тога био je орган Треће оперативне зоне — тиквешки крај); Удар, лист Седме македонске бригаде; Славниот кожуф и Зрак, органи Девете македонске бригаде; Нов живот — Једанаесте бригаде; Гласник — Дванаесте бригаде; Гоце Делчев — Деветнаесте бригаде и други.

 

427

 

 

Поред ових листова, Главни штаб редовно издаје: 1942. године Билтен Главног штаба НОВ и ПОМ; 1943 — Известија; 1944. — Народен војник и друге. Истовремено и штабови оперативних зона издају своје листове.

 

Упоредо са листовима бригада и дивизија, посебна пракса била je да се у свакој мањој јединици (батаљону и чети) издају „усмене и џепне новине“, које су такође имале своје место у информисању о догађајима, у васпитању и подизању културе уопште.

 

Осим тога, по свим јединицама и свим органима борбе (комитети НОФ-а, НОО и др.) свакодневно су објављиване радио-вести Радио-Слободне Југославије, Радио-Москве, Радио-станице „Христо Ботев“ (радио-станице бугарског ослободилачког покрета), Радио-Лондона и других.

 

Песници и књижевници својим делима највише су допринели стварању солидне базе не само за коришћење македонског народног језика већ и за развијање македонског књижевног језика и уопште за развијање македонске културе. Поред имена македонских песника и књижевника из периода између два светска рата, као што су били Кочо Рацин, Коле Неделковски, Венко Марковски, затим драматурзи Васил Иљоски, Антон Панов, Ристо Крле и други, на сцени македонске књижевности за време рата појавЉУЈУ се и нова имена: Ацо Шопов, Мите Богоевски, Ацо Караманов, Славко Јаневски и други. Народноослободилачка борба донела je македонској књижевности запажену тематску разнообразност и богатство. Настављајући традидију национално романтичарске поезије из XIX века, македонски песници уносе у њу потпуно нове садржаје. Код њих нарочито снажно долази до изражаја поезија борбене историје македонског народа, највише инспирисана величином илинденског устанка и величином свакодневних борби. У песмама створеним у јеку народноослободилачке борбе, поред величине борбе и херојства бораца за слободу, опева се и мржња према непријатељу.

 

Период народноослободилачке борбе представља суштински предуслов за будући слободни развитак и богати стваралачки развој македонске књижевности. У овом периоду рађа се прва послератна генерација македонских песника и књижевника.

 

 

3. ПОЗОРИШТЕ

 

Култура и просвета биле су саставни део рада политичких комесара у току народноослободилачког рата. Стога се још од првих дана НОБ-а и револуције јављају извесни облици позоришне уметности као саставни део општег културног и просветног уздизања не само бораца у одредима и јединицама већ и

 

428

 

 

широких маса. Активност партизанских одреда међу масама у овој области, почевши од првих митинга па до првих позоришних приредаба, указује па посебну врсту културне делатности преко културно-забавних програма, односно преко позоришта.

 

Митинзи су редовно праћени културно-забавним програмом, песмама, рецитацијама, скечевима, чиме су, поред своје политичке функције, постизали и одређену функцију у стварању позоришне културе, разумљиво, својеврсне и пригодне одређеном политичком и културном развитку, али једино примешиве у датој војно-политичкој ситуацији.

 

Овај културно-забавни део митинга организовали су културно-просветни органи по одредима, a касније агитпроп по батаљонима, односно политичким одељењима у штабовима бригада и дивизија.

 

Поред културно-забавног дела, после митинга, 1943. и 1944. године на слободним и полуслободним територијама одржаване су и посебне позоришне приредбе са веома разноврсним програмом. Програм ових приредби обично je био испуњен певањем борбених и народних песама, рецитацијама, скечевима, једночинкама и неким лакшим драмским делом.

 

Обично су певане или старе револуционарне песме или песме стваране у току револуције. Од нових песама неке имају и сасвим нову мелодију, a неке су прилагођене мелодијама старих револуционарних песама или неким руским, односно совјетским песмама.

 

„Актовке“, односно једночинке имале су редовно актуелно-пропагандни карактер и састављене су у периоду НОБ-а. Пред борцима и пред народом најчешће je приказивана „актовка“ Петоимениот Ђоре од Влада Малевског.

 

Рецитације су скоро редовно биле борбене и хумане садржине.

 

Сваки културно-забавни програм био je испуњен Врапчетом, у коме су изношени најзначајнији и најновији политички и војни догађаји, догађаји из живота у јединицама, из живота слободних и полуслободних територија. Ови скечеви припремани су посебно за сваку културно-забавну приредбу.

 

У програмима je увек био заступљен и фолклорни део; у почетку су борци и народ започињали оро, a касније, већ 1943. године, појављују се и посебни наступи група бораца или група омладинаца са програмом из фолклора.

 

У лето 1944. године на територији западне Македоније формирана je културно-просветна група „Кочо Рацин“, састављена претежно од бораца из Лазаропоља. Истовремено су у свим дивизијама формирани дивизијски „хорови“, који нису само хорови, већ je у њима било и фолклорних, па и драмских група, оркестара и сл. Од дивизијских хорова посебно се истакао хор 50. НО дивизије.

 

429

 

 

Ha почетку јесени 1944. године, премештајем ЦК КПМ, Главног штаба и Президијума АСНОМ-а у село Горно Врановци, културно-просветна група „Кочо Рацин“ (командант Боро Ацевски, политички комесар Миро Најдевски, уметнички руководилац Илија Милчин) у селу Горно Врановци прераста у позориште и приказује драмске представе у сеоској џамији.

 

После ослобођења Скопља (новембра 1944) у културно-просветну групу „Кочо Рацин“ укључује се известан број глумаца познатих из ранијих културно-забавних програма — Димитар Ћостаров, Илија Милчин, Петре Прличко, Тодор Николовски, Крум Стојанов, Мирко Стојановски, Илија Џувалековски и други и почињу да граде професионално македонско позориште са драмом, опером, a нешто касније и балетом.

 

 

4. УМЕТНОСТ

 

Уметност у Македонији има дубоку традицију. Од културних споменика у средњем веку, првенствено црквене архитектуре и фресака, преко иконографије и копаничарства, у XX веку њу изражава генерација савремених уметника.

 

Веома сложена ситуација после балканских ратова и првог светског рата оставила je посебан печат и на развитак уметности у Македонији. Македонски уметници развијали су се под утицајем Београда, Софије и Атине. Под притиском уметности која се развијала у тим центрима, уз велике напоре су настојали да у своме стваралаштву задрже оно што су вековима носили њихови преци, да у стваралаштву задрже и извесно обележје свога поднебља, свога народа.

 

У почетку народноослободилачке борбе и револуције има неколико познатих имена македонских уметника: Лазар Личеноски, Никола Мартиноски, Вангел Коџоман, Томо Владимирски, Василије Поповић Цицо, Киро Караџа, Љубен Белогаски, Борко Лазески, Димче Тодоровски и други. Од уметника нико се не ставља у службу окупатора. У почетку окупације они остају по градовима и народноослободилачку борбу подржавају материјално и морално, a касније се највећи број укључује у редове народноослободилачке војске и партизанских одреда. Њихове могућности за ликовно стваралаштво у периоду народноослободилачке борбе ограничене су због нарочито тешких услова, али свакако неки од њих су оставили извесна дела и из тог периода, од којих посебно треба поменути карикатуре Василија Поповића Цица.

 

У народноослободилачкој борби и револуцији, у периоду 1943—1944. године, у редовима македонских војних јединица налази се уметник Бранко Шотра, родом из Столца у Хрватској. Због оперативних задужења која je имао, a и због тога што je

 

430

 

 

био рањен, Бранко Шотра није имао могућности ни времена да се бави уметношћу. Међутим, Шотра je израдио печат Главног штаба (сада се налази у Историјском музеју у Скопљу), као и више вињета и скица, које су му у послератном периоду послужиле у креирању бројних графика са темом из НОБ-а.

 

Период НОБ-а и на пољу уметности je дао подстицај за брзо и бујно развијање после ослобођења, али истовремено je подстакао и стваралачку активност уметника, инспирисаних херојским подвизима појединих бораца и целог народа у борби за национално и социјално ослобођење. Македонски уметници, као и сви југословенски уметници, независно од места свог школовања, имају основни заједнички ликовни језик за слободно уметничко изражавање.

 

 

5. МУЗИКА

 

Музичко стваралаштво настало у периоду народноослободилачке борбе и револуције богато je и разноврсно. Велики број младих музичара који су почели да се истичу баш у периоду између два светска рата, као што су били Панче Пешев (погинуо као борац 5. VI 1944. на Готену, радовишки крај), Петре Богданов Кочко, Тодор Скаловски и други, настављају своју музичку активност, усмерену и укључену у народну борбу да би постепено и највећи део музичара приступио партизанским одредима и војним јединицама или органима народне власти.

 

О организованом музичком животу у првим данима НОБ-а не може се говорити са сигурношћу. Међутим, што се више ширио отпор против окупатора, све већи број музичких радника се прикључује и у разним облицима музичких манифестација даје свој допринос револуцији. Вредно je истаћи допринос хорова „Македонија“ и „Борис Дрангов" из Скопља и „Ђорђи Сугарев“ из Битоља. Камуфлирани, нарочито онај хор који je носио име једног бугарског пуковника из првог светског рата, они развијају своју активност у корист НОБ-а и на разне начине се повезују с њом. У току НОБ-а највећи део чланства ових хорова придружио се партизанским одредима и војним јединицама.

 

До средине 1943. године стваралачки музички живот у редовима партизанских одреда je незнатан, a музички живот на митинзима и културно-забавним приредбама у одредима војних јединица базиран je претежно на репродуковању народне музике. У том периоду, испуњеном великим физичким и психичким напорима, у одредима се цени значај песме и њене мобилизаторске снаге. Песма je у тим тешким моментима одјекивала међу рањеним, уморним и гладним борцима као ехо жеља и тежње за коначном победом и слободом, помажући им да на тренутак забораве

 

431

 

 

умор и глад, да пркосе времену, тешкоћама и суровом непријатељу. Песма je одржавала веру у коначну победу над фашистичким поробљивачем. И у тим великим тренуцима никле су прве партизанске песме музичара аматера или професионалаца.

 

Македонски народ je своју народноослободилачку борбу схватио као природни наставак бројних побуна и устанака, због чега je и анонимни творац, који je истовремено био и песник, и композитор, и борац, често узимао мелодије са усана својих предака револуционара и прилагођавао их новим условима. Тако су у периоду НОБ-а настале или су модификоване многе старе револуционарне и друге народне песме, међу којима су нарочито постале популарне: Денес над Македонија, A што ми е мило и драго млада партизанка да бидам, Миле Поп Јорданов, A бре Македонче, Пушка пукна, Одамна лежам, Од Макебонија глас се чуе и друге. Настале су и песме које директно асоцирају на илинденски устанак.

 

Свакако треба истаћи да су извесне мелодије из Совјетског Савеза прилагођене условима у Македонији. Такав je случај са врло популарном песмом Во борба македонски народе, која се пева на мелодију марша совјетских авијатичара.

 

У току народноослободилачке борбе и револуције, на разним приредбама, редовно je певана сатирична песма Врапче, са текстом прилагођеним мелодији народне песме Ставре ми се ожени. За сваку приредбу за Врапче je састављан нови текст.

 

У кумановском партизанском одреду на планини Козјак, композитор Панче Пешев je политички руководилац. У част формирања Треће македонске ударне бригаде (26. II 1944) Панче Пешев компонује једну од најлепших партизанских песама Ко челик сме ние, према тексту Аца Шопова.

 

Снажан замах народноослободилачке борбе и револуције 1944. године ствара врло повољне услове за систематски уметнички рад у области музике, нарочито у већим војним јединицама, бригадама и дивизијама. Maja 1944. године у западној Македонији, у Малесији, у селу Локов, формиран je ансамбл који добија име „Оперета". За кратко време он je постао врло активан и популаран међу борцима и у народу. Овај ансамбл формирали су Илија Топаловски, Владо Малевски и Петре Богданов Кочко. Највећи успех ансамбл бележи драмом Затвореник, једном врстом мелодраме, праћене народним песмама прилагођеним за ову сврху.

 

Године 1944. у јединицама које су дејствовале у рејону Шаре, као музичари се налазе и будући оперски певачи, рано преминули Томчо Грнчаровски и Боро Ацевски. У том периоду Тодор Скаловски ствара: први Македонски пионирски марш, Марш македонске омлабине,

 

432

 

 

затим Во борба, према тексту Колета Чашуле, за хор прилагођава и песме Денес над Македонија, Во борба македонски народе и друге. Формирањем већих војних формација, дивизија, свуда ничу разни ансамбли. Друга половина 1944. године карактеристична je по томе што се свуда формирају хорови, певачке групе, фолклорни ансамбли, дувачки оркестри и друго. Од њих посебно треба истаћи ансамбл 50. НО дивизије, хор Пете бригаде народне одбране, затим женски омладински хор у селу Златареву и многе друге.

 

Од септембра 1944. године у агитпроп Главног штаба Македоније у Горним Врановцима укључује се више музичких радника, као што су: Петре Богданов Кочко, Тодор Скаловски, Трајко Прокопиев, Живко Фирфов и други, који су омогућили да се организациони рад музичког сектора постепено прошири на целу територију Македоније и истовремено да се на више сектора развије жива музичка активност. У Врановцима je формиран мушки хор при Главном штабу, који je после ослобођења израстао у Хор армије у Скопљу, којим je руководио Трајко Прокопиев.

 

Октобра 1944. године село Горно Врановци постаје централно место и жариште не само војних операција — политичке активности већ истовремено и центар где су постављени основни темељи македонске науке, културе и уметности, што je омогућило да одмах после ослобођења Македоније, још док су се у централним и северним крајевима земље водиле борбе за ослобођење Југославије, у Скопљу почне интензиван културни и научни живот. Македонским уметницима, песницима и књижевницима први пут у историји македонског народа отворена су врата слободном стваралаштву и они су уложили све своје снаге да кроз уметност, поезију и књижевност, a постепено кроз науку, прикажу тежње и настојања свога народа, да прикажу његову борбу и победоносни пут у извојевању националне и социјалне слободе и да искористе све услове за интензивнији стваралачки рад.

 

[Previous] [Next]

[Back to Index]