Бѫлгарски Народни Пѣсни
Собрани одъ Братья Миладиновци, Димитрія и Константина
ЮНАЧКИ.
(5/5)
174. Бѣла Неда и русъ Войвода.
Мори Недо, бѣла Недо,
Бѣлъ трандафилъ неразпукнатъ
Неразпукнатъ, неразцѫфтенъ!
Пречула сѣ бѣла Неда
Пречула сѣ, марчула сѣ
По ’сѫ земя околіа,
Вардарска-та Вардаріа.
На сонъ мома сѣ открала
Мегю майка, мегю татка,
Мегю деветъ мили бракя,
Деветъ бракя, деветъ сна’и,
Двана’есетъ мили мнуци.
Откралъ ѭ ѥ русъ Войвода,
Дренліа-та, самъ ага-та;
Префѫрли ѭ презъ бѣлъ
Дунавъ Въ чауре-то, въ ливагѥ-то.
Тамъ опна’а три чадира
Три чадира, три миндера;
Еденъ чадиръ, бѣли чадиръ,
Други зеленъ, други руменъ.
Потъ бѣлъ чадоръ бѣла Неда
Бѣла Неда съ русъ Войвода;
Потъ зелени сеймени-те,
Потъ румени сиви коньи.
Три дни Неда мѫртва лежа,
Разбуди сѣ въ четвѫрти денъ,
Тогай веле, емъ говоре!
„Мори мале, мила мале!
Подай, мале, шаренъ бардакъ
Шаренъ бардакъ студна вода,
Да сѣ напіамъ, да сѣ оладамъ!”
Тогай веле русъ Войвода:
„Мори Недо, бѣла Недо!
Не си́, Недо, при майка ти,
Ток’ си́, Недо, въ чаире-то,
Потъ бѣлъ чадаръ съ русъ Войвода.”
Ка си дочу бѣла Неда,
Тогай веле емъ говоре:
„Варай, варай русъ Войвода,
Молямъ ти сѣ, кланямъ ти сѣ,
Да ми да’ишъ остро ношце,
Да пресечамъ жолта дуна,
276
Да разтопамъ моя уста!”
Излѫжа сѣ русъ Войвода,
Дà и́ даде остро ношце.
Не разсече жолта дуна,
Тук’ сѣ Неда убодила
Овъ нейно-то клето сѫрце,
И на место душа даде.
175. Гьорги.
Гьорге ле, Гьорги, Гьоргула
Защо си удри Турчин-отъ,
Дека си вино піеше
На тіе ладни механи!
Го удри и дома дойде,
На майка му си говоре:
„Ке бегамъ, мале, ке бегамъ,
Оти сумъ удрилъ Турчин-а
На тіа ладни ме’ани,
Дека си вино піеше.”
Майка му веле, говоре:
„Седи ми, сино, нимъ бегай,
Тейко ти ѥ коджобашя,
Онъ си има многу пари,
Пари ке даде, ке т’ откинитъ.”
Дуръ да си реч-та доречатъ,
Си достигнаха сеймени,
Си фатиха левентъ Гьоргя,
И му вѫрзаха рѫце-то,
Го носиха на конак-отъ.
Тогай рече силенъ паша:
„Одете да г’ обесите!”
И станаха, го носиха
Го носиха на Беш-чинаръ,
Ортома на шія фѫрлиха,
Тѫргнаха да го обесатъ,
Тѫргнаха го обесиха.
Ка дѫрпна левенъ Гьоргула,
Откорна дѫрво отъ коренъ;
Спѫрсна Гьоргула да бегатъ.
Тогай му велятъ кавази:
„Запри сѣ, Гьрги, нимъ бегай,
Просто да ти ѥ грешка-та,
Бладзе ти на юнаство-то.”
176. Дафина и Омер-ага.
Ей Дафино, ти Дафино!
Богъ да біе твоя майка,
Що те скорна мошне рано
Мошне рано во неделя
Тà те пущи на два пѫта
На два пѫта, на два друма,
Да прашишъ пуста мисирска.
Тà си праши отъ утрина,
Отъ утрина до пладнина,
Нема никой да помине.
Отъ пладнина сѣ здадеха
По пѫтища, по друмища
Темни мѫгли и прахове.
Не са биле темни мѫгли,
Токъ си биле вѫрли Турци
Вѫрли Турци, ваши аги
Ваши аги Шахпендіовци.
Напредъ оди Омеръ ага
277
Омеръ ага Шахпендіа.
Отъ що идатъ наближуватъ.
Ка ги позна гюль Дафина,
Чудо стое, тà сѣ чуде,
Дека она да сѣ скріе.
Сѣ покачи н’ едно дѫрво
Н’ едно дѫрво дафиново,
Нель сѣ затскри во дѫрво-то,
Не можеха да ѭ видатъ.
Довѫрвеха, извѫрвеха,
Найнапоконъ ке помине
Ке помине сеизче-то.
Нели оно загледало,
Тотай веле на вашъ ага:
„Барай, варай Омеръ ага!
Що нещо ѥ въ това дѫрво?
Даль ѥ пиле, малко пиле
Малко пиле соколово!”
Какъ си дочу Омеръ ага,
Свѫрти конь-о кай дѫрво-то;
Не ѥ било мало пиле,
Ток’ ѥ била малка Стана.
Тà и́ веле и говоре:
„Дафино, моя Дафино!
Свали ми сѣ отъ дѫрво-то,
Не те личе за каурка,
Ток’ те личе за кѫдѫна.”
Тà сѣ свали гюль Дафина,
Тà га фати за рѫка-та,
И префѫрли га на конь-отъ,
На конь-отъ му по затъ него,
Дà га носе въ махала-та,
Тà га чини башъ кадѫна.
Па не га узе за него,
Ток’ ѭ остави низъ село-то
’Лѣпъ да пита да сѣ ’рани,
’Си-те да сѣ шега біѣтъ.
177. Мавро-Яни.
Изникнало едно дѫрво
Едно дѫрво дафиново
Колку вишно, толку лично;
Корен-отъ му по ’сѫ земя,
Гранки-те му слано море,
Вѫршен-отъ му въ сино небе,
На вѫршен-отъ ми си има
Вишни сарай варакліи,
Покрива му гивгирліа
Скала-та му бѣлъ карагрошъ,
Пармадзи-те ялдезліи.
Тамо седе Мавро-яни
Мавро-яни Букреш-беи
Съ негова-та пѫрва любовъ
Пѫрва любовъ Ангелина,
Съ балдаза му Магделина;
Піатъ, ядатъ, аинкъ чинатъ.
Застанало едно пиле,
Застанало на сарай-отъ,
Дури пее, дур’ зборуве
Имъ зборуве, имъ кажуве:
„Мавро-яни Букреш-беи!
Арно піешъ, арно ядишъ,
Емъ си арно аинкъ чинишъ,
Е’ да станишъ да погледнишъ,
Какъ ѥ лист-отъ на гора-та,
Такъ ѥ войска по полища.”
Тогай веле Мавро-яни:
„Ей балдаза Магделино!
Стани, стани да разгледашъ
Горе долу по пѫтища!”
Магделина го послуша,
278
Тà си стана, тà разгледа
Горе долу по пѫтища,
Тà му веле и говоре:
„Мавро-яни, Букреш-беи!
Тà що стоишъ, тà що гледашъ,
Скоро ніе отидехме;
Ке нé пленатъ вѫрли Турци;
Какъ ѥ лист-отъ на гора-та,
Такъ ѥ войска по пѫтища.”
Ка си дочу Мавро-яни,
Тà стана, тà си прегна
Шаренъ интовъ томбакліа,
Ковчедже-то со флорини
И нихно-то мѫшко дете,
Пѫрва любовъ Ангелина,
Балдаза му Магделина,
Дà бегаха въ слано море.
Тогай веле Мавро-яни:
„Ей балдазо Магделино!
Обѫрни сѣ назад-зади,
Да разгледашъ силна войска,
Далъ фтаса’а до сараи.”
Обѫрна сѣ Магделина,
Какъ ѥ лист-отъ во гора-та
Так’ ѥ инсанъ на сарай-отъ,
Скала-та му разтурі’а
Пармадзи-те поскѫрші’а.
178. Гюро Златарче и Охридски паша.
отъ Прилепъ.
Ой Гюро, Гюро, Гюро златарче,
Гюро златарче еденъ у майка!
Богъ да убіетъ Охритски паша,
Що те покани въ Охритъ на свадба,
Здравица пущилъ люта ракіа.
И му говоре Гюрова майка:
„О мили синко, Гюро златарче!
Не ми ѥ мила она здравица
Она здравица люта ракіа,
Що ти ѭ пущилъ Охритски паша.”
Нейзѣ говоре Гюро златарче:
„О майко, майко, остарела майко!
Остарила сѣ, безумила сѣ,
Това си иматъ, това си пущи.”
Па си направи Гюро златарче,
Той си направи стребрена кола,
Стребрена кола злати тѫркала,
И си направи златно яболко,
И си ѭ качи стара-та майка,
И си ѭ качи млада невѣста,
279
Па си отиде въ Охритъ на свадба.
Богъ да убіетъ Охритски паша!
Тамамъ го виде Гюрò златарче,
Вчасъ си излезе надворъ на порти,
Да си пречекатъ Гюро златарче,
И му говори Охритски паша:
„Ейгиди Гюро, Гюро златарче!
Било ми свадба и поминало;
Айде влези си въ мѫшки дворови!”
А невѣста-та му ѭ зедоха,
Му ѭ внесеха въ женски дворови.
Час-отъ що пошолъ Гюро златарче,
На час-отъ него го дарували:
На стара майка цѫрнà марамà,
Гюру златару златни ременѥ,
А на невѣстѣ златени пѫрстенъ.
Па изговоре Гюрова майка:
„О Гюро, Гюро, мой мили синко!
Не ми ѥ мило даръ що дарува’а.”
Па изговоре Гюро златарче:
„Молчи, не зборуй, ти стара майко,
Да не нé чуетъ Охритски паша,
Ако не чуетъ ке нè загубитъ.”
Уще си реч-та недоречена,
Етего фтаса Охритски паша,
И ми го фати Гюро златарче,
Ми го исекло залакъ по залакъ.
Па останала Гюрова майка
Гюрова майка стара рабина,
А невѣста му млада кадѫна.
179. Яновица.
Имала си Яновица
До два сина, два аршлана;
Дойде време, дойде кова,
Два-та да си ги посвѫрши;
Да ги свѫрши отъ два града
Отъ два града две невѣсти.
Дойде време, дойде кова,
Свадба-та да имъ направи.
Стари Яно си поканилъ
Си поканилъ сто свато’и,
280
Мегю нихъ за кума кладе
Тои Делибаша Марко,
Старосвата Волкашина,
А девери две Гѫрчина.
Дойде време, дойде кова,
Да си одатъ по невѣста.
Тамо адетъ си нмале,
Зет-о назатъ да сѣ врати.
Сѣ враті’а зетови-те
Во тая гора зелена;
Па ги найде Ангелина
Ангелина Самовила,
Два-та веднашъ ги пошмѫркна.
Сонъ сонила Яновица,
Кѫд’ летаятъ два гѫлаба,
Право кѫде негя идатъ.
Не ми биле два гѫлаба,
Току биле два абера,
Погинале два-та зета,
Два-та сина, два аршлана,
Ги поголтна Ангелина
Ангелина Самовила.
Па дойдоха сватови-те
Безъ невѣста, безъ зетови.
Па извикна Яновица:
„О ти нунко, Дели Марко!
Камо ти два кѫрщеника,
Два юнака, мой синови?”
Изговоре Дели Марко:
„О ти, стара Яновице!
Тамо адетъ си имале,
Зетови-те да не идатъ,
Току назатъ да сѣ врататъ;
Ясъ побарахъ зетови-те,
Да полюбатъ моя рѫка,
Зетови-те не ги найдохъ,
Ги поголтна Ангелина
Ангелина Самовила.”
Па извикна Яновица:
„Волкашине старосвате!
Варемъ ти си имашъ паметъ,
Како пущашъ зетови-те,
Д’ одатъ во гора зелена,
Да ги голтни Ангелина
Ангелина Самовила!”
Какъ Яновица врескала,
Така си она треснала.
180. Митре и Петре.
Два сѣ бракя дельба разделиле,
На нищо сѣ бракя не скарале,
Сѣ скарале на града Камнена;
Митре велитъ, татко ми аризалъ,
Петре велитъ, татко ми оста’илъ,
Како тебѣ татко, тà и менѣ.
И си стана Митре поголеми,
Си го зеде Петре-та брата си,
Си го фѫрли во темна зѫндана,
Си го дѫржа за деветъ години.
Богъ ѥ убилъ млада Митреица!
281
Защо бѣше умна и разумна,
Що на бѫрго си го погледвеше,
Кѫта вечеръ що му ѥ носеше?
Му носеше п’ една бѣда свѣща,
На неделя по бѣла погача,
На неделя по бѣла промена,
Дури лежа во темна зѫндана.
Петре лежитъ здраво во зѫндана,
Митре лежитъ боленъ во одаа,
Ми лежеше до деветъ години.
Тога велитъ млада Митреица:
„Айти Митре, мои господине!
Не си́ болно боля отъ господа,
Тук’ си́ болно отъ твой-те гре’о’и,
Що ми стори на твое-то брате,
Що го дѫржишъ на темна зѫндана,
Како тебе лель и той ѥ брате,
И той сакатъ стока татко’ина,
Що не му даде стока татко’ина,
Тук’ го фѫрли во темна зѫндана?
Дур’ н’ излезитъ отъ темна зѫндана,
Дур’ не да’итъ тебѣ прощеніа,
За теб’ здравѥ нигдека ми нематъ.”
Тога велитъ Митре на не’ѣста:
„А не’ѣсто, умна и разумна!
Богъ да прости кѫде ми насмена,
Оти брата ми ясъ го забора’ифъ,
Ясъ не вѣрвамъ братъ ми да ѥ живо,
Туку нà ти тебѣ ключе’и-ве
И земи ѭ моя мила сестра,
Отключите темна-на зѫндана,
Извадите коски брато’и ми,
Донесите ясъ да ’и целивамъ,
Белки госпотъ мене ке ме проститъ,
И душа-ва да ми сѣ отделитъ,
От’ сумъ сторилъ големи гре’о’и.”
И си зеде млада Митреица,
И си зеде ключей отъ зѫндана,
Си ѭ зеде Митреӑ мила сестра,
Отключі’а темнана зѫндана,
282
Г’ изваді’е Петре добаръ юнакъ,
Го измі’е и го промена’е,
Го качі’е на диванъ високи.
Кога виде негоо̆ мило брате,
И си стана на нога юначка,
’Сà та боля на часъ му оздра’и,
Сѣ гушна’е и сѣ избаці’е,
Прощеніе бракя си сторі’е.
Митре тога лепо говореше:
„Айти Петре, мое мило брате!
Лель те видофъ ущ’ едношъ со очи,
Айде сега, брате, ке те женамъ
И ущ’ едношъ кавга да немаме,
И ущ’ едношъ дельба да немаме!”
Петре му сѣ Митрету поклона.
Го посвѫрши и си го ожена,
Му зедо’е ’уба’а не’ѣста,
Ущ’ едношка не сѣ раскара’е
И си дельба веке не смена’а
Дури животъ тіе си има’е.
181. Рабдула и Мирче.
Раскаралъ сѣ Мирче и Рабдула
На онаа земя Мисерліа,
На онаа земя Каменица,
Каменица коньо-потковница.
Сѣ налюти Рабдул-бегъ войвода,
Тà го фѫрли Мирче-та въ зѫндана.
Мирче лежалъ до деветъ години,
Му порастла коса до пояса,
А клепки-те криля ласто’ички.
Рабдулица умна и разумна,
Големъ тая изметъ му чинеше,
Кѫта дена по бѣла погача,
А на вечеръ п’ една бѣла свѣща,
На неделя по бѣла промена.
Богъ го убилъ крала Латинина!
283
Що му пущи една бѣла книга
Бѣла книга, цѫрна написана:
„Како знаишъ Рабдул-бегъ войвода,
Како знаишъ вамо да ми дойдишъ,
Да ми венчашъ ’уба’а не’ѣста,
Да ми кѫрстишъ лудо мѫшко дете.”
Книга пеитъ Рабдул-бегъ войвода
Книга пеитъ, дробни сѫлдзи ронитъ,
Кой ми пошолъ при краль Латинина,
Никой назотъ не ми сѣ повратилъ.
Фѫрли книга по диванъ високи,
Рѫце кѫршитъ отъ бѣли колена,
Сѫлдзи ронитъ по бѣли образи,
Отъ образи по бѣли скуте’и,
Отъ скуте’и по диванъ високи,
Дури ми го диванъ завадило.
Го догледа ’уба’а не’ѣста:
„А егиди Рабдулъ-бегъ Войвода!
Що те тебе нужба дотерало,
Рѫце кѫршишъ отъ бѣли колена,
Сѫлдзи ронишъ по бѣли образи,
Дури ми го диванъ завадило?”
„А егиди ’уба’а не’ѣсто!
Како рѫце я да не си кѫршамъ?
Горки сѫлдзи какъ да не туривамъ?
Богъ го убилъ краля Латинина!
Що ми пущилъ една бѣла книга,
Да ме канитъ чесна кумашина,
Да му венчамъ ’уба’а не’ѣста,
Да му кѫрстамъ лудо мѫшко дете.
Ак’ не пойдамъ вамо ке ми до’итъ,
Ке ни пленитъ стока богатіа,
Ке те пленитъ за млада робина;
Богъ го убилъ, богъ да го убіетъ!
Тамъ ке пойда, назотъ не сѣ враща.”
И говоритъ ’уба’а не’ѣста:
„Господине, Рабдул-бегъ Войвода!
Да ти бѣше Мирче помалечекъ,
Како юнакъ, такъ и уменъ бѣше,
Ти го фѫрли во темна зѫндана;
284
Ай викни му д’ излезитъ отъ неа,
Баре ука да ми те научитъ.”
И говоритъ Рабдул-бегъ Войвода:
„А не’ѣсто, мое добро мило!
Отъ Мирче-та коски н’ останале;
Е’о иматъ за деветъ години
Въ зѫнданъ ясъ сумъ си го забора’илъ.” —
„Одай викай по темни зѫндани!”
Рабдулъ викатъ по темни зѫндани:
„Аль си́ живо, али си́ умрено?
Оти сумъ те забора’илъ въ зѫнданъ;
Сег’ излези отъ темна зѫндана,
Али сега, аль никога, Митре!”
А отъ натре братецъ неговъ Митре
Баре очи не му опульвеше,
Ни со уста му сѣ одго’рвеше.
Ми сѣ врати Рабдулъ со плачеше.
И ми пойде ’уба’а не’ѣста:
„Айти Мирче, мое брате мило!
Да излезишъ отъ темна зѫндана,
Жити изметъ що сумъ ти чинела
Сумъ чинела за деветъ години,
Кѫта дена по бѣла погача,
А на вечеръ п’ една бѣла свѣща,
Во неделя по бѣла промена!”
Говореше Мирче помалечекъ:
„А не’ѣсто, моя мила сна’о!
Не сумъ чо’ѣкъ за надворъ д’ излезалъ;
Коса имамъ дури до пояса,
А клепала криля ласто’ички.”
Говореше Рабдул-бегъ Войвода:
„А излези, брате помалечекъ,
Ке ти кла’амъ три млади бербери,
Ке ти сечамъ коса до пояса;
Ке ни по’итъ стока богатіа!”
И излезе Мирче помалечекъ,
И му кладе три млади бербери,
Му избричи коса до пояса,
Му потсече клепки ласто’ички.
И говоритъ Мирче помалечекъ:
285
„Аль ми стоитъ пиле соколо’о?”
Уще пилé не ми насменало,
Начасъ пиле въ скутъ му долетало. —
„Ай дайте ми книга и дивита.”
Му дадо’е книга и дивита.
Си написа на свой-те другари;
Пѫрви бѣше Плетикоса Павле,
А по него Груица Детенце,
А по него Секула лудечекъ,
А по него Гюро піяница —
„Како знайте въ дворѥ да сѣ найте, [*]
Оти дойде Мирче помалечекъ,
Душа беритъ и ке да си умритъ.”
И отиде пиле соколо’о;
Какъ имъ каза, така коньи явнеӗ,
Претъ пиле сѣ во дворѥ найдо’е.
Яле, пиле три дни и три ноке.
И говоритъ Мирче помалечекъ:
„Айви віе вѣрни побратими!
Живи братство що сме го имале,
Ке ве пуща съ мое мило брате,
Ке ве пуща у краля Латинина;
Ти го канилъ чесна кумашина,
Да му венчатъ ’уба’а не’ѣста,
Да му кѫрщатъ она мѫшко дете,
Ак’ не пойдитъ вамо ке ни до’итъ,
Ке ни пленитъ стока богатіа,
Ке ни пленитъ моя мила сна’а,
Да ѭ носитъ за млада робина.
Я не жалямъ стока, що имаме,
Туку жалямъ моя мила сна’а;
От’ сумъ лежалъ за деветъ години,
Таа менѣ изметъ ми сторила;
Тукъ да ойте [**] у краль Латинина,
Дане брата краля го загубитъ;
И юнаство ваше пострамотите.”
Си явне’е свои бѫрзи коня,
Отидо’е у краль Латинина.
*. Найте – найдите.
**. Ойте – пойдите.
286
Богъ го убилъ, богъ да го убіетъ!
Не венче’е ’уба’а не’ѣста,
Не кѫрсті’е лудо мѫшко дете;
Тук’ имъ тури вино и ракіа,
За да ми ’и ’си-те опіянитъ,
Опіянитъ и да ’и загубитъ;
Ама тіе колку ми піѥетъ,
Толку пойке ми сѣ веселеетъ.
Гюро ми ѥ мошне піяница,
Колку піетъ, толку сѣ веселитъ;
Ама юнакъ Плетикоса Павле,
Малу чуетъ многу ми разбиратъ,
А Секула, Груица Детенце,
Тіе ми сè люти кеседжіи.
Дремка фати краля Латинина,
Легна краля малу да преспіетъ;
Сѣ впущіа петъ добри юнаци,
Му турі’е дробна-на синджира,
На него’о кральско бѣло гѫрло,
Изтѫргна’е жѫлти боздогана,
Порезе’е кралю добра гла’а,
Му плені’е стока богатіа.
182. Янкула и Никола.
Два сѣ бракя дельба разделі’е;
Помали-отъ Никола му рече:
„А Янкула, мое мило брате!
Міе ке сѣ дельба разделиме,
Ти си имашъ ’уба’а не’ѣста,
Ти си имашъ лудо мѫшко дете,
Ти оста’амъ стока богатіа,
Ти оста’амъ нивѥ и ливагѥ,
Ти оста’амъ деветъ кули азно;
Ясъ ти сакамъ деветъ тавли коня,
Ясъ ти сакамъ два сиви сокола,
Да си шетамъ низъ гора зелена,
Да си шетамъ по земя широка.”
287
Янкула му сѣ сѫрце не насити.
’Сѫ-та стока що му ѭ оста’и,
Жаль му падна сѫде за коньи-те.
И си стана рано на утрина,
Да си одитъ во гора зелена;
Си ’и зеде два сиви сокола,
Ѣ нарѫча на своя невѣста :
„А невѣсто, моя пѫрва любовъ!
Ясъ ке одамъ во гора зелена,
Ти да зготвишъ манджи господарски,
Да го викнишъ мое мило брате,
Да го служишъ со люта ракіа,
По ракіа манджи господарски,
А по манджи вино тригодишно,
А по вино чаша со зеера,
Да отруешъ мое мило брате,
’Сѫ-та стока намъ да ни останитъ.”
Тога зеде млада Янкулица,
Си наготви манджи господарски,
Си го викна Никола на ручекъ,
Да го служитъ со люта ракіа;
И му рече млада Янкулица:
„А Никола, мое мило брате,
Да ти кажамъ голема унера,
Що ми реколъ твой-отъ мили братецъ,
Тебе, брате, я да те отруямъ,
А я кабулъ то’а не го чина,
Добаръ юнакъ я да те загуба.”
Тога рече Нико добаръ юнакъ:
„Кога така, моя мила сна’о,
Лепо си сѣ сега наручафме,
Ясъ ке легна на диванъ да спіа,
Ти да седнишъ до мене да плачишъ,
Да покріешъ мое бѣло лице
Да покріешъ съ платно бамбакерно,
Да запалишъ печестина свещи,
Да растуришъ своя руса коса,
Да ме тѫжишъ тѫги со гласо’и.
Ког’ ке дойдитъ мое мило брате,
Да видиме, брате що ке сторитъ,”
288
Како що ѭ ука научила,
Така стори млада Янкулица.
А Янкула низъ гора си шетатъ,
Нищо ловъ ми тои не улоя,
Си догледа кѫрстетна орела
И си пущи еденъ сиви соколъ,
Да уборитъ кѫрстетна орела.
Сиви соколъ що ми отго’ори:
„А Янкула, мое господине!
Пущи ми го и мое-то брате,
От’ не можамъ самъ да го уборамъ.”
И го пущи и други-отъ соколъ.
Тога рече кѫрстетна орела:
„Леле боже, леле мили боже!
Що’ва лошо міе що сторифме!
Дури бѣфме два бракя заедно,
Нищо лошо не нè на’ожвеше,
Никои насъ не нé уборвеше;
Вчера си сѣ бракя оделифме,
Вчера брата со стрела г’ опре’е,
А денеска мене со соколи,
Ке ме зе’етъ и ке ме загубѣтъ.”
Тога си сѣ Янкула подума,
Що нарѫча на своя не’ѣста,
Да отруетъ негво мило брате :
„Овіе сè пилина во гора,
И пакъ си сѣ бракя побора’е;
Я сиромафъ како ке живеамъ!
Налетъ да іе ’сѫ-та моя стока,
Ког’ ке немамъ мое мило брате!”
Си разлюти своя бѫрза коня,
Си отиде дома со тѫрчаніѥ.
Що да видитъ чудо и големо!
Янкулица на диванъ седнала,
Си го тѫжитъ Нико мило брате.
Си зеде Янкула остра сабя,
Само себе да си сѣ загубитъ.
Богъ ѣ убилъ млада Янкулица,
що ми зеде щица челико’а,
На щица си сабя му пречека,
189
Само себе не си сѣ загуби.
И му рече млада Янкулица:
„Не губи сѣ, Янко господине,
Що ми рече ти я не си сторифъ,
Твое брате сонъ ми ѥ заспало.”
И си пойде на диванъ при брате:
„Стани, стани, мое мило брате,
Ясъ ти сторифъ, а ти да ме простишъ!
Оба си сѣ бракя избаці’е.
И му рече Янкула Николу:
„Айде сега, мое мило брате,
Токму стока міе да делиме!”
А Никола тога що му рече:
„Брате стока да си не делиме,
Туку айде бракя да бидиме,
Да седиме какъ що сме седеле.”
183. Каравидо, невѣста Карабоя, сестра Ангелина, и Турци.
Раскаралъ сѣ Каравидо
Со не’ѣста Карабоя
Отъ денъ до денъ за неделя,
Що сѣ каралъ Каравидо.
Раскаралъ сѣ Каравидо
Со сестра си Ангелина,
Що сѣ каралъ Каравидо
Отъ нокь до нокь две недели.
Веке му сѣ здодеало;
Стана Видо си отбегна
Си отбегна Турско село,
Си сѣ глави турски момокъ
Турски момокъ коньски сеизъ.
Везденъ денѥ коньи паситъ,
А на вечеръ служба служитъ.
Веке му сѣ здодеало;
Стана Видо си отбегна
Си отбегна дури дома
При не’ѣста Карабоя,
При сестра си Ангелина.
Тукъ сѣ чудитъ Ангелина,
Кѫде брата да си скріетъ,
От’ ке дойдѣтъ силни Турци,
Вида да го побараетъ.
Уще не сѣ раздумала,
Начасъ Турци ми фтаса’а.
Кога надворъ ми излезе,
Що да видитъ вельо чудо!
Село Турци с’ испѫлнало,
Го бараетъ Каравида;
Секоя̆ кукя и сайрака,
На нивна-та два байрака.
Тога велитъ Ангелина:
„Леле, леле мило брате!
Кѫде да те, брате, скріамъ,
Село отъ Тудци с’ испѫлнало!”
Отключила шаренъ ковчегъ,
Исфѫрлила даро’и-те,
290
Си го скрила мило брате;
Си суплете руса коса,
Си уплете ключе’и-те.
Големъ потресъ имъ дадо’е,
Нигде Вида не найдо’е.
Ѣ стегне’е Карабоя: —
„Кажи, кажи Карабоьо,
Кѫде ти ѥ Каравидо?
Гла’а ке ти пресечиме,
Ак’ не кажишъ Каравида.”
Карабоя сѣ уплаши
имъ рече „я го незнамъ,
Фатете ѭ Ангелина,
Тая знаитъ да ви кажитъ,
Кѫде ми ѥ Каравидо.”
Ѣ фаті’е Ангелина,
Гла’а-та ѣ пресеко’а
И пакъ брата не го каза,
От’ ми бѣше въ шаренъ ковчегъ.
Кога коса ѣ видо’е
Ключе’и-те заплетени,
Кѫде било заключено.
’И зедо’е ключе’и-те,
Каравида го найдо’е
Го найдое, г’ изваді’е,
И пакъ него г’ ариза’е,
Защ’ му сестра загубі’е.
184. Митре Поморянче и Маріа Бѣлоградска.
Посвѫршилъ сѣ Митре Поморянче
Ѭ посвѫрши Маря Белогратска.
Богъ го убилъ Петре Вайрадинче!
Защо бѣше Петре кувенджифче,
Ѭ превѫрши киръ бѣла Маріа.
Дури ми ѭ пѫрстенъ пѫрстенвало,
По’арджило три то’ари азно,
Отъ како ѣ̀ пѫрстенъ пѫрстенвало;
Що напра’и пѫрстенъ надъ пѫрстена,
Що напра’и бурма позлащена,
А на бурма каменъ безценети;
Що напра’и до три злати венци,
А на венци камни безценети;
Си по’арджи уще три то’ари,
Сѣ сторі’е шес’ъ то’ари азно.
Си дочуло Митре поморянче,
Дома пойде мошне умилено,
Рѫце кѫршитъ отъ бѣли колена,
Гла’а кѫршитъ отъ бѣли бедени,
Сѫлдзи ронитъ по бѣли пазу’и,
Отъ пазу’и по бѣли скуте’и.
Го догледа негва стара майка:
291
„Айти Митре, айти синче миле!
Що си́ олку, синко, уядвено,
Що ми ронишъ, синко, дробни сѫлдзи,
’Се во сѫлдзи си сѣ утопило,
Дури си ѭ земя завадило
Отъ жальо’и, Митре, отъ плако’и?”
Не можеше майкѣ зборъ да да’итъ;
Одвай Митре ѣ отго’орило:
„Какъ да не су’, майко, уплакано,
Какъ да не су’ мошне уядвано?
Богъ го убилъ Петре Вайрадинче,
Вайрадинче Петре кувенджифче!
Що ми сторилъ големи намузлакъ,
Що напра’илъ пѫрстенъ натъ пѫрстена,
Що напра’илъ до три злати венци,
Що наредилъ камни безценети,
Що по’арджилъ шес’ъ то’ари азно,
Ѭ превѫршилъ киръ бѣла Маріа.”
Тога рече Митре’а стара майка:
„Айти Митре, айти синко миле!
Аль то’а те тебе брига нашло?
Ай земай си малу-многу азно,
Тà собери млади-не майстори,
Напра’и си нова-на геміа,
Тà пойди си во града Прилепа,
Прекупи си свила и коприна,
Прекупи си свилени кошули,
Прекупи си мѣдени елеци,
Що ’и носатъ свѫршени девойки;
Прекупи си чо’а парангора,
Що пра’ѣтъ джубина за не’ести,
Напѫлни си нова-на геміа,
Откупи си млади гемиджіи,
Префѫрли сѣ преку цѫрно море,
Излези си во Бѣлего града.
Ко’ ке пойдишъ во Бѣлего града,
Да си кла’ишъ три млади теляли,
Да викаетъ низъ Бѣлего града,
Да излезѣтъ свѫршени девойки,
Да купеетъ свила и коприна,
292
Бельки, синко, ке ти сѣ измамитъ,
Ке ти дойди киръ бѣла Маріа.
Лма, синко, дане ми сѣ мамишъ,
Стока надворъ да не имъ изважашъ,
Тукъ да дойдѣтъ во нова геміа,
Да земаетъ ’се що ке имъ требитъ.”
Како майка си го научила,
Така Митре майкà си почуло.
Той си зеде малу-многу азно,
Тà си собра млади-не майстори,
Си напра’и нова-на геміа,
Та си пойде во града Прилепа,
Си прекупи свила и коприна,
Си прекупи свилени кошули,
Си прекупи мѣдени елеци,
Що ’и носатъ свѫршени девойки ;
Си прекупи чо’а парангора,
Що ми пра’ѣтъ джубина за не’сти,
Си наполна нова-на геміа,
Си откупи млади гемиджіи,
Сѣ префѫрли преку цѫрно море,
Си излезе во Бѣлего града,
И си кладе три млади теляли.
Ко’ викна’е три млади теляли:
„Излегвите, свѫршени девойки,
Да купвите свила и коприна!”
Тога рече киръ бѣла Маріа:
„А егиди три млади теляли!
Ясъ ке дойдамъ пѫрво на геміи,
Да си купамъ свила и коприна;
Ай речите на младъ гемиджіа,
Да постелитъ платно бамбакерно,
Отъ порти-те дури до геміа,
Ясъ ке дойдамъ на нова геміа.”
Му каза’е три млади теляли,
„Оти сакатъ киръ бѣла Маріа,
Да постелишъ платно бамбакерно.”
И ми посла Митре Поморянче
Отъ геміа дури до порти-те.
И си стана киръ бѣла Маріа,
293
Сѣ промена, лепо сѣ наружи,
И си зеде трі’есетъ девойки,
Си отиде на нова геміа.
Тога рече киръ бѣла Маріа:
„А егиди младо праматарче!
Извади ни́ свила и коприна,
Извади ни́ свилени кошули,
Извади ни́ мѣдени елези,
Извади ни́ чо’а парангора,
Що ми носѣтъ свѫршени девойки.”
Тога рече Митре Поморянче:
„А егиди киръ бѣла Меріо!
Клѣтва имамъ отъ моя-та майка,
Отъ геміа стока не изважамъ;
От’ сте віе трі’есетъ девойки,
Секой насе ке си отберите,
Овде многу ке сѣ заба’ите;
Нещо роса да не ми зароситъ,
Нещо ветаръ да не ми повеитъ,
Да огѫрдитъ свила и коприна;
Ай влезите въ нова-на геміа!”
И си влезе киръ бѣла Маріа
А по неа трі’есетъ девойки.
И имъ фѫрли Митре Поморянче
Що имъ фѫрли свилена јоргана,
И имъ тури свила и коприна.
С опулі’е свѫршени девойки,
Да гледаетъ свила и коприна.
Тога рече Митре Поморянче:
„А егиди млади гемиджіи,
Али сега, бракя, аль никога!
Одтурнете нова-ва геміа,
Си имаме п’ една на юнака.”
Одтурнале нова-на геміа;
А момички туку отбираетъ,
Що имъ требитъ ’се да си земеетъ.
Сѣ испра’и киръ бѣла Маріа,
Си ’сѣ найде стреде цѫрно море.
Тога рече киръ бѣла Маріа:
„А егиди Митре Поморянче!
294
Що ѥ овой унеръ що напра’и,
Аль ке бѣше отъ твоя умщина,
Аль ке бѣше отъ твоя-та майка?”
И ѣ рече Митре Поморянче:
„Умщина-та отъ моя-та майка,
Юнащина отъ мене да знаишъ.”
Префѫрлі’е преку цѫрно море,
Излего’е на край на краище.
Го догледа Митре’а-та майка,
Го пречека съ големъ калабалакъ.
Тога рече Митре добаръ юнакъ:
„А егиди млади гемиджіи!
Не вардите нова-ва геміа,
Тук’ вардите свѫршени девойки,
Що ни дошле сами на геміа,
Земайте си п’ една на юнака,
’Секой дома си да си одите.”
Си зедо’е млади гемиджіи,
Отидо’е ’си-те при майки си.
Митре’а майка унеръ ми сторила,
Три месеци свадба ми чинила.
И си рече Петре Вайрадинче:
„Арно сторилъ Митре Поморянче,
Какъ му сторифъ, пойке ми го стори,
Нещо атаръ пакъ не ми останвитъ;
Какъ сѣ грабитъ свѫршена момичка!
Зари неа трі’есетъ пойдо’е.”
185. Стоянъ и Бояна.
Отъ Струга.
„Учи ме, майко, карай ме,
Какъ да Бояна пограбамъ?” —
„Учамъ те, синко, научамъ,
Какъ да Бояна пограбишъ.
Напра’и цѫрква стретъ село,
’Си-те девойки ке до’ѣтъ,
И калешести невѣсти
И цѫрнооки вдо’ици,
И бѣла Боя ке до’итъ.”
Си стана Стоянъ сиромафъ,
Напра’и цѫрква стретъ село;
’Си-те девойки дойдо’е,
И калешести невѣсти,
И цѫрнооки вдо’ици,
295
Бѣла Бояна не дойде.
Си стана Стоянъ сиромафъ,
Отиде дур’ при майка си:
„Учи ме, майко, карай ме,
Какъ да Бояна пограбамъ?” —
„Стояне, синко рогене!
Напраіи чешма стретъ село,
’Си-те девойки ке до’ѣтъ,
И калешести невѣсти
И цѫрнооки вдо’ици,
И бѣла Боя ке до’итъ.”
Си стана Стоянъ сиромафъ,
Напра’и чешма стретъ село;
’Си-те девойки дойдо’е,
И калешести невѣсти
И цѫрнооки вдо’ици,
Бѣла Вояна не дойде.”
Си стана Стоянъ сиромафъ,
Отиде дур’ при майка си:
„Учи ме, майко, карай ме,
Какъ да Бояна пограбамъ?” —
„Учамъ те, синко, научамъ,
Напра’и бафча стретъ село,
’Си-те девойки ке до’ѣтъ,
И калешести невѣсти,
И чѫрнооки вдо’ици,
И бѣла Боя ке до’итъ.”
Си стана Стоянъ сиромафъ,
Напра’и бафча стретъ село;
’Си-те девойки дойдо’е,
И калешести невѣсти,
И царнооки девойки,
Бѣла Бояна не дойде.
Си стана Стоянъ сиромафъ,
Отиде дур’ при майка си:
„Учи ме, майко, карай ме,
Какъ да Бояна пограбамъ?” —
„Учамъ се, синко, научамъ;
Ти да си умришъ отъ нафолъ,
’Си-те девойки ке до’ѣтъ,
И калешести невѣсти,
И цѫрнооки вдо’ици,
И бѣла Боя ке дойдитъ.”
Умрелъ си Стоянъ отъ нафолъ,
Дочуле ’си-те девойки,
И калешести невѣсти,
И цѫрнооки вдо’ици,
’Си-те Стояна виделе,
’Си-те му пещешъ отнесле;
Уще Бояна ѭ нематъ.
Бояна майкѣ ѣ велитъ:
„Майко ле, мила майко ле!
Отъ тебе изанъ си сака,
Ясъ да го видамъ Стояна,
Веке ми Стоянъ умрело,
Ке пойдамъ да го целивамъ,
Отъ него да сѣ отпростамъ;
’Си-те другачки пойдо’е,
И ясъ, майчице, да одамъ!”
Майка ѣ изанъ ѣ даде:
„Ай одай бѣла Бояно!
Да не сѣ тамо заба’ишъ.”
Ми стана бѣла Бояна,
Влезе си въ мала градина,
Си набра киска босильокъ,
Секакво цвѣке ’убо’о,
Колку во дворѥ ми влезе,
Отъ майка изанъ пакъ зематъ:
„Майко-ле, мила майко-ле!
Я сега тамо ке одамъ,
Да си го вида Стояна.”
Колку Бояна отиде
Во Стояно’и двороі’и,
Писна Бояна да плачитъ:
„Офъ леле юнакъ, Стояне!
Душа да нематъ майка ми,
Защо те зеде на душа,
Защо ми младо загина,
Оба не си сѣ простифме!”
Отиде дур’ при Стояна,
296
Му кладе киска босилъокъ,
Прибра сѣ да го целиватъ.
Стоянъ ѭ фати за рѫка:
„Добре ми дойде Бояно!
Какъ сѣ излѫжи майка ти,
Како те тебе пущила?
Како ти тебѣ нарѫча?
Арно те госпотъ донесе,
Со тебе ке сѣ кердоса.”
Пойдо’е попой да канѣтъ,
Стояна да го закопвѣтъ.
Не го Стояна закопвѣтъ,
Тук’ го Стояна венча’е.
Кога ми дочу майка ѣ,
Отъ ум-отъ ке сѣ расипитъ.
Тіе сѣ два-та венча’е.
186. (Войникъ юнакъ мома сака)
Еднаква отъ Кукушъ.
Войникъ юнакъ мома сака
Мома сака, мома бѫрка,
Мома не го аресува,
Ареса го Граждоменка
Граждоменка вражка керка,
Пущи стройници за нея,
Стройници сѣ назадъ вѫрнаха,
Не га даватъ нейна майка,
Нейни тейко, нейни братѥ.
Чудо стое войникъ юнакъ
Чудо стое, дà сѣ чуде,
Какъ да чине, що да чине.
Направи шарена чешма,
Дур’ шарена, дур’ писана,
Вода-та какъ ледъ студена.
Светъ сѣ бере, чешма гледе,
Чешма гледе, вода ліе,
Граждоменкà, не ѭ пущатъ,
Нейни тейко, нейна майка,
Нейна майка, нейни братѥ.
Тà и́ велятъ и говоратъ;
„Седи, сестро, нимъ си ходи,
Теб’ те лѫжи войникъ юнакъ,
Тебе лѫжи ке т’ излѫже.”
Чудо стое войникъ юнакъ
Чудо стое, тà сѣ чуди,
Какъ да чине, що да чине,
Да излѫже Граждоменка.
Зафати цѫрква стредъ село,
Га направи, га испиша,
Свѣтци-те дури зборуватъ.
Светъ сѣ бере, да ѭ гледа,
Тà и малко, и големо,
Тà у Турци и кауре;
Граждоменкá не ѭ пущатъ
Нейна майка и два братья;
Они велятъ и говоратъ:
„Седи, сестро, немъ си ходи,
Тебе лѫжи войникъ юнакъ,
Сака тебе да т’ излѫже.”
Чудо стое войникъ юнакъ,
Какъ да чине, що да праве,
Какъ д’ излѫже Граждоменка.
Тогай веле на сестри му:
„Варай сестри, мили сестри!
Ке сѣ чинамъ жив-мѫртовецъ,
Покріете ме съ тенко платно,
Наредите дребни китки,
Па викнете, пропеите,
Нел’ к’ излѫжамъ Граждоменка.”
Па си легна войникъ юнакъ,
Па легна войникъ сѣ спростре,
Сѣ чини жив-мѫртовецъ.
Го покриха съ тенко платно,
297
Наредиха дробно цвеке,
Си викнаха да си плачатъ.
Расчуха малко голѣмо,
’Си-те одатъ да го гледатъ.
Тогай веле Граждоменка:
„Варай мале, мила мале!
Да си пойдамъ, да си видамъ,
Войникъ юнакъ много троши
Много троши той за мене,
Две задужбини направи.”
Тогай веле нейна майка:
„Моя керко Граждоменко!
Направи зелена китка,
Оту да му ѭ закачишъ
Да закачишъ, да го видишъ.”
Граждоменка ѭ послуша.
Сѣ промени, сѣ накити,
Направи зелена китка,
Ѭ накити, ѭ шикоса,
Тà си пойде въ войникъ юнакъ.
Сѣ наведе китка да закаче;
Ка ѭ виде войникъ юнакъ,
Рѫка пущи, ѭ закачи;
Сѣ залюбиха, сѣ венчаха.
187. (Учи ме, майко, карай ме)
Еднавка отъ Прилепъ.
„Учи ме, майко, карай ме,
Како Бояна да земамъ?” —
„Учамъ те, сине, карамъ те,
Како Бояна да земишъ;
Откупи си чивтъ волови,
Изорай бахча стретъ село,
Извади вода студена,
Насади ружа цѫрвена,
Загради цѫрква Арангелъ,
И отъ наволъ ти умри си;
’Си-те девойки ке дойдѣтъ,
Цѫрква Арангелъ да видѣтъ,
Водица да си залеетъ,
Ружица да си соберѣтъ,
Тогай Бойна ке до’итъ.”
Изора бахча стретъ село,
Изваде вода студена,
Насади ружа цѫрвена,
Загради цѫрква Арангелъ,
Отъ наволъ Стоянъ си умрелъ.
’Си-те ми моми дойдо’а,
Бѣда Вояна не дойде.
Бояна ’итра, пре’итра,
Сама Бояна не пойде,
Туку ѭ пущи снаха си,
Водица да си залеитъ,
Ружица да си соберитъ.
Майка му си го тѫжеше:
„Стояне, синко рогене!
’Си-те девойки дойдо’а,
Бѣла Бояна не дойде,
На уморъ пизма дѫржала.”
И си отиде сна’а ѣ,
И ѣ кажу’етъ Боянѣ:
„Сестрица, мила Бояно!
Вистина Стоянъ умрело,
Майка му си го тѫжеше, —
Стояне, синко рогене,
’Си-те девойки дойдо’а,
Бѣла Бояна не дойде,
На уморъ пизма дѫржала.”
И сѣ измами Бояна:
„Невѣсто, младо невѣсто!
Ай усучи ми свещици,
Лели вистина умрело.”
И ѣ усука свещици,
298
Тà си отиде Бояна,
Си собра цвеке ружица,
Си влезе въ цѫрка Арангелъ,
За да запалитъ свещица.
Кога въ Арангелъ ми влезе,
Стояну майкѣ говоритъ:
„Не бой сѣ стрино, не плачи,
Не ти ѥ Стоянъ умрено!
Нодзе-те му сé на потскокъ,
Рѫце-те му сè на преграпъ,
Очи-те му сè на погледъ.
Прибрала сѣ до юнака;
Ѭ преграбило Бояна;
Затвори цѫрква Арангелъ,
И си ѭ венча Бояна.
188. Иво ключарджія и Асан-ага.
Що ми цвилитъ во темна зѫндана?
Аль ѥ зміа, али Самовила?
Да ѥ зміа потъ каменъ би била,
Самовила во гора би била;
Туку ми ѥ момче Асан-ага,
И ми цвилитъ и сѣ милно молитъ:
„А егиди, Иво ключарджіа,
Нодади ми дивитъ и калема,
И подай ми едно парче книга,
Да напишамъ тая бѣла книга,
Да ѣ пущамъ свойдзѣ стара майкѣ,
Во зѫндана коски ке оста’амъ.”
Сѣ измами Иво ключарджіа,
Му подаде дивитъ и калема,
Му подаде едно парче книга.
Не ѣ пущи свойдзѣ стара майкѣ,
Тук’ ѣ пущи своиму побратнму:
„Хай егиди Имере бербере!
Да ме барашъ во темна зѫндана,
От’ во зѫнданъ коски ке оста’амъ,
Да соберишъ трі’есетъ момчина,
Кой не піѣтъ вино и ракіа,
Кой ми нематъ ни татко, ни майка,
Кой не знаитъ, како болитъ рана;
Да ми ходишъ Пелитеръ планина,
299
Да ми ходишъ на вода цветена.
Тамо ми ѥ Иво’а-та сестра,
Со неа сè трідесетъ девойки;
Петъ ѣ дѫржатъ полѥ отъ кафтани,
И ѣ дѫржатъ свилени рѫка’и,
Да ѣ̀ фатишъ и да ѣ̀ пограбишъ.”
Що ѣ велитъ цѫрноока майка:
„А егиди Ружице девойко!
Ношеска сумъ я лошъ сонъ видело,
Цѫрно грозѥ во пазу’и найдофъ.”
Уще збор-отъ не ми го дорече,
Ми ѣ̀ фати Имеръ берберче-то.
Ког’ дочуло Иво ключарджіа,
И му пущи Имеру берберу:
„Пущи ми ѫ моя мила сестра,
Давамъ хазно кулику ти драго,
Тук’ пущи ми моя мила сестра !” —
„А егиди Иво ключарджіа!
Хазна имамъ по’ике отъ тебе,
Пущи ми го дете Асанъ-ага,
Да ти пущамъ твоя мила сестра.”
Той го пущи дете Асан-ага,
Той ѣ̀ пущи негова-та сестра.
189. Еминъ Никола, Райко Бошкоикъ и Райковица.
Що ѥ плюскотъ во гора зелена?
Али ми ѥ змія присойница?
Али ми ѥ оганъ изгорило?
Али ми ѥ вода понесело?
Не ми било зміа присойница,
Нито оганъ ми ѭ изгорило,
Нито вода ми ѭ понесело.
Богъ го убилъ Емина Никола!
Що го фати Райка Бошкоикя,
Що го фѫрли во темна зѫндана!
Не ѥ зѫнданъ пусто како зѫнданъ,
Вода иматъ дури до колена.
300
Пищитъ Райко како люта зміа;
Въ рѫка дѫржитъ пиле соколо’о,
И говоритъ Райко Бошкоикя:
„А егиди млади зѫнданджіа!
Опитай го Емина Никола,
Що ме дѫржитъ во темна зѫндана?
Нека сакатъ той що ке ми сакатъ;
Не ѥ зѫнданъ пусти, како зѫнданъ,
Вода иматъ дури до колена.”
И отиде млади зѫнданджіа,
И отиде н’ Емина Никола:
„А егиди Емине Никола!
Що го дѫржишъ Райка Бошкоикя
Що го дѫржишъ во темна зѫндана ?
Сакай нему що ке да му сакашъ!” —
„А егиди млади зѫнданджіа!
Я му сака до три добра благи:
Пѫрво добро коня певліана,
Второ добро сабя навалица,
Трекьо добро прелепа невѣста.”
И си пойде млади зѫнданджіа
И му кажвитъ Райкоѣ Бошкойкѣ :
„А егиди Райко Бошкоике!
Що ти сакатъ до три добра благи —
Пѫрво добро коня певліана,
Второ добро сабя навалица,
Трекьо добро прелепа невѣста.”
И говоритъ Райко Бошкоикя:
„А егиди млади зѫнданджіа!
Донеси ми калемъ и дивита,
Донеси ми едно пѫрче книга,
Да ѣ пишамъ на прелепа невѣста ;
Сама въ дворѥ таа да му дойдитъ.”
Му донесе калемъ и дивита,
Му донесе едно парче книга
И написа на него’а не’ѣста:
„А егиди ти млада невѣстоі
Ти ме знаишъ на войска царе’а;
А ясъ не сумъ на войска царе’а,
Богъ го убилъ Емина Никола!
301
Що ме фѫрли во темна зѫндана,
Д’ иматъ з’ ощо, ни зо ощо било;
Що ми сакатъ коня певліана,
И ми сакатъ сабя навалица,
Уще сакатъ прелепа невѣста.
Ти да зе’ишъ коня певліана,
Ти да зе’ишъ сабя навалица,
Сама съ тіе во дворѥ да дойдишъ,
Да ме пущишъ отъ темна зѫндана.”
Книга пущи по пиле соколоо̆
Ѭ однесе младѣ Райкоицѣ.
Колку книга таа погле’ала
Вчасъ на нога таа сѣ фѫрлила,
И си влезе въ темни конушници,
Си изва’и коня певліана,
Ѭ однесе у Муса налбатинъ
Да укоитъ коня певліана;
Па сѣ врати во рамни дворо’и,
Си отлючи земни-те керали,
Си отключи шарени ковчедзи,
Си изва’и рубо делибашко,
Сѣ промени млада Райкоица,
Ми сѣ стори царевъ делибаша,
И си кладе самура калпака,
И потъ него собра руса коса,
И си явна коня певліана,
И си зеде сабя навалица,
Си отиде н’ Емино’и порти.
Едношъ клюквитъ, а два пѫти виквитъ:
„Я̀ излези Емине Никола!
Царъ ме пущи за да ми отпущишъ
Да отпущишъ Райка Бошкоикя.
Що го дѫржишъ во темни зѫндани?”
Уще реч-та не ми ѭ дорече,
И го пущи отъ темни зѫндани,
И го пущи Райка Бошкоикя. —
„Ай кь ойме више во Стамбола,
Со ’се Ройка и со ’си Никола!”
Говореше Емина Никола:
„А егиди царевъ делибаша!
302
Не носиме више во Стамбола,
Сакай менѣ ти що да ми сакашъ!
Ясъ ти да’амъ хиляда дукади.”
Говореше царевъ делибаша:
„А егиди Емина Никола!
Царъ ми да’атъ колку да си сака,
Туку ойме више во Стамбола!”
Кинисале дури до полпѫти,
И си сегна во бѣла пазу’а,
Си изва’и сабя навалица. —
„А егиди царевъ делибаша!
Ето пущифъ Райка Бошкоикя,
Не губи ме, ни носи ме въ Стамболъ!”
И та истай сабя навалица,
Му пресече рѫце до рамена,
Му одвѫрти нодзе до колена,
Му одвѫрти очи отъ глобо’и,
И го кладе н’ една раскѫрсница,
И го дѫрва два жѫлта дукада.
„Такъ да знаишъ, Емина Никола,
Яска не сумъ царевъ делибаша,
Туку я сумъ млада Райкоица!”
Сѣ поврати му пособра стока,
Си го зеде Райка предъ себе си,
И си ойде на рамни дворе’и.
190. Скендеръ-Бегъ.
Попленалъ ми Скендер-бегъ
Јовче поле Билольско,
Ми попленалъ Скендер-бегъ
Едно мало девойче,
Девойче и Латинче,
Тà го фати за рѫка
Тà ѭ фѫрли на коня.
Кога Бег-отъ бегаше,
Ті’окъ ветаръ вееше;
Моме-то ми плачеше,
Ситна роса росеше;
Моме-то сѣ насмеа,
Ѣсно сѫнце угреа,
Латински му зборвеше:
„Море Бегу, Скендер-бегъ!
Немой да ме попленишъ,
От’ си имамъ три бракя
Татко и майка ме даватъ,
Братъ Никола не даватъ;
Ке ме дадѣтъ Алай-бегъ
303
Алай-бегу за сина;
Ке напра’итъ кюпріа
Со два драга каменя,
Со дробнего бисера
За малего Мефмеда.
191. Султанъ Селимъ и Салакимъ Тодоръ.
Книга пишитъ цара Султанъ Селимъ;
Али пишитъ кому ке ѭ пратитъ?
Ке ѭ пратитъ Салакимъ Тодору,
Що му сакатъ до четири добра: —
Пѫрво добро ’уба’а не’ѣста,
Второ добро кѫрстетна байрака,
Трекьо добро негва бѫрза коня,
А четворто село Калофео. —
Книга пеитъ Салакимъ Тодора,
Книга пеитъ, градумъ сѫлдзи ронитъ.
Го догледа млада Тодорица,
И му рече млада Тодорица:
„А Тодоре мои господине!
Що те тебе нужба дотерало,
Книга пеишъ, градумъ сѫлдзи ронишъ?
Тога велитъ Салакимъ Тодора:
„А егиди ’уба’а нс’ѣсто,
Да ти кажамъ, та що ке ми чинишъ?”
И му рече млада Тодорица:
„Ако немамъ я що да ти чинамъ,
Како жаляшъ, и ясъ да си жалямъ.”
И ѣ кажвитъ Салакимъ Тодора,
Що допущилъ цара Султанъ Селимъ,
Що ми сакатъ до четири добра:
Пѫрво добро ’уба’а не’ѣста,
Второ добро кѫрстетна байрака,
Трекьо добро моя бѫрза коня,
А четворто село Калофео.
’Си-те добра я да ’и прежалямъ,
Ама тебе како да прежалямъ!”
И му рече млада Тодорица:
„А Тодоре, мое господине!
304
Тоа гайле ичъ да го не беришъ;
Тук’ прати му една бѣла книга,
Бѣла книга цѫрно написана: —
А егиди цара Султанъ Селимъ!
Ти ми сакашъ до четири добра,
Не ти да’амъ четири каменя.”
Како ука що го научила,
Така си ѭ не’ѣста почуло;
И му прати назотъ бѣла книга.
Кога цар-отъ книга ми отпеа,
Тога ми сѣ мошне налютило,
И ми пущи Турци Яничари;
Изкопа’е лѫгами потъ земи,
Ми пойдо’е во земни керали,
Да украдѣтъ млада Тодорица.
Тодоръ седналъ на диванъ високи,
Да си ручатъ ручегъ господарски
Со него’а мила стара майка,
И си дѫржитъ нивно мѫшко дете.
И си слезе млада Тодорица,
Да наточитъ вино тригодишно.
Кога виде чудо и големо!
Во керали Турци Яничари,
И сакаетъ Турци да ѭ грабатъ.
И имъ рече млада Тодорица:
„А егиди Турци Яничари!
Аль сте умни, али сте будали?
Віе мене що ме задирате?
Я не сумъ си млада Тодорица
Туку сумъ си цѫрна робинчица;
Тодорица на диванъ си седитъ.
Кажете ми з’ ощо ѭ барате,
Тодорицà я да ѭ измамамъ,
Ясъ овдека да ви ѭ донесамъ.”
И ѣ велѣтъ Турци Яничари:
„Нè допущилъ цара Султанъ Селимъ,
Да грабиме млада Тодорица,
И при цара до ѭ отнесиме.”
Ѭ пущі’е млада Тодорица;
Си отиде на диванъ високи;
305
Си седна’е и сѣ наруча’е;
Тога велитъ млада Тодорица:
„А Тодоре мое господине!
Ручекъ ручамъ манджи господарски,
А во сѫрце древя и каменя!
Що ми дошло чудо и големо,
Во керали Турци Яничари;
Що допущилъ цара Султанъ Селимъ,
’И допущилъ мене да грабеетъ.
Кога слегофъ вино да наточамъ,
Тога найдофъ Турци Яничари,
Имъ сѣ казафъ цѫрна робинчица
И отъ рѫце я отъ нимъ избегофъ.
Сега ніе како ке пра’име?”
Тога велитъ Салакимъ Тодора:
„А егиди ’уба’а не’ѣсто!
То’а гайле ти да го не беришъ,
Лели дошле скришемъ во керали;
Ти да седишъ на диванъ високи,
Да си дѫржишъ наше мѫшко дете.”
И си стана на нога юначка
И си зеде своя бѫрза коня,
И си зеде жѫлта боздогана,
И си зеде своя остра сабя,
И си зеде кѫрстетна байрака,
И ѣ рече н’ ’уба’а не’ѣста:
„Ти да пулишъ кѫрстетна байрака,
Дури стоитъ гайле да не беришъ;
Ако паднитъ кѫрстетна байрака,
Тога порти сама да отворишъ.”
Кога блезе во земни керали,
Едни Турци со сабя исече,
Други Турци со коня изгази,
Си напра’и кѫрви до колена,
Си навали кѫрстетна байрака,
Во кѫрви-те коня му пропадна.
Тога писна млада Тодорица,
Да ми пищитъ тѫги со гласо’и;
Ѣ сѣ стори оти го загубиле.
И ѣ викна Тодоръ одъ керали:
306
„Мѫлчи, мѫлчи, млада Тодорице,
Оти Турци не ме загубі’е,
’Си-те Турци овде ’и посекофъ.”
И си слезе млада Тодорица,
Що да видитъ чудо и големо!
’Си-те Турци нѫтре посечени;
Сѣ качіе на диванъ високи.
Ми дочула цара Султанъ Селимъ,
’Си-те Турци му ’и загубиле,
Не му падна голема лютина,
Тук’ му даде голема пещеша,
Пещешъ даде една бѫрза коня,И му даде една остра сабя.
192. Митре и сестра Ангелина.
Седналъ Митре съ майка да вечератъ,
Вечераетъ лакардіи чинѣтъ:
„Айти майко, айти мила майко!
Какъ си немафъ едно мило брате,
Али брате, али мила сестра?”
„Айти Митре, айти синко мили!
Али знаишъ, синко, аль паметвишъ,
Кога бѣше, синко, пленъ по земи,
Ти имаше една мила сестра,
Мила сестра моме Ангелина,
Ти ѭ плена Дервиш-бегъ Войвода.”—
„Айти майко, айти мила майко!
Не кажви ми кой ми ѭ попленалъ,
Тук’ кажи ми кунъ кѫде отиде.”—
„Айти Митре, айти синко миле!
Той отиде преку цѭрно море.” —
„Айти майко, айти мила майко!
Ай меси ми пребѣла погача,
Напѫлни ми две здравици вино,
Ясъ ке одамъ сестра да ѭ канамъ
Да ѭ канамъ сестра на пѫрвиче,
Бельки ке сѣ писма забораетъ.”
307
И си стана негва стара майка,
Му умеси пребѣла погача,
Му напѫлна две здравици вино.
И си явна своя бѫрза коня,
Си сѣ фѫрли въ она цѫрно море.
Пѫрви петли кога пропеа’е,
Митре бѣше стреде цѫрно море,
Кога ми сѣ зора обзорило,
Си излезе на край на краище.
Тамо найде три млади робини,
И имъ велитъ Митре добаръ юнакъ:
„А егиди три млади робини:
Кѫде седитъ Дервиш-бегъ войвода?”
Тога велѣтъ три млади робини:
„Айти тебѣ незнаена дельо!
Сами му сѣ куки познаваетъ,
Пусти порти му сè челико’и,
На бедени гла’и наредени.”
Си отиде Митре дури тамо,
Едношъ клюквитъ, а два пѫти виквитъ:
„А излези моя мила сестро,
От’ сумъ дошолъ, сестро, да те канамъ
Да те канамъ, сестро, на пѫрвиче!”
Тога велитъ негва мила сестра:
„Не ѥ кабиль, брате, да ме канишъ,
Туку айде да сѣ издумаме,
Дуръ не дошолъ Дервиш-бегъ Войвода,
Той ѥ сега въ гори на лоенѥ.”
Си отидве [*] на диванъ високи,
Си ставі’е манджи господарски,
Изва’и’е и бѣла погача.
Тога велитъ сестра Ангелина:
„Айде, брате, сега да поспіешъ,
Ясъ ке сторамъ голема чудеса.”
И си легна Митре да поспіетъ;
И си стана сестра Ангелина,
Му фѫрлила дробнаго синджира,
Си умеси пребела погача,
Си ѭ меси ’се отъ бальваица.
*. Отидве – отидоха.
308
И си дойде Дервиш-бегъ Войвода;
Тога велитъ млада Ангелина:
„Добре дойде Дервиш-бегъ войвода!
Ево иматъ три дни и три нокя,
Кѫде шеташъ низъ гора зелена,
Нищо ловъ ти не си уло’ило;
А я седамъ на диванъ високи,
Големъ ловъ я сумъ ти уло’ила,
Моего брата, твоего душмана,
И го кладофъ во дробна синджира.”
Тога рече Дервиш-бегъ войвода:
„А егиди ’уба’а не’ѣсто!
Ай стави ми малу да ручаме!”
Му ѣ̀ стави бѣла-на погача,
Що ми бѣше ’се отъ бальваица,
И му тури вино тригодишно,
А во вино бильки чемерлики.
Сѣ наруча Дервиш-бегъ войвода,
И си легна малу да поспіетъ.
И си стана млада Ангелина,
Му нарани негва бѫрза коня.
Му нарани сено чемерліо,
Си отключи шарена ковчега,
И си собра малу многу азно;
И си пойде при мило-то брате,
Му изваде дробна-на синджира,
И му рече сестра Ангелина:
„Стани, брате, сега да бегаме,
Али сега, брате, аль никога!”
И си стана Митре добаръ юнакъ,
И си зеде до два добри коня,
Си побегна преку цѫрно море.
Си найдо’е нивна стара майка;
Какъ ’и виде нивна стара майка,
Какъ ’и виде, начасъ душа даде.
193. Краль и Русанта кралица.
Заплакала Русанта кралица
И ми дойде краль-отъ господине,
309
И говоритъ краль-отъ господине:
„А егиди Русанте кралице!
Що те нужба тебе дотерало,
Сѫлдзи ронишъ по бѣли образи?
Аль доноси бисерни гердани?
Аль износи ру’о копринено?”
Говореше Русанта кралица:
„А егиди крале господине!
Не износифъ бисерни гердани,
Не износифъ ру’о копринено;
Туку е’о за деветъ години,
Никако сме чедо не виделе,
Тà ни женско, кралю, тà ни мѫшко.”
И говоритъ краля господине:
„Али си сѣ сама не узнала?
Аль не гле’ашъ цѫрвена долама?
Кога дойде за мене невѣста,
Долама край со край ти идеше,
Ама сега край со край не идетъ.”
Малу време що си постояла,
Постигнала лудо мѫшко дете.
Го повила во кумашъ пелена,
И го клала во злата леляйка,
И го пови со сѫрмени повой,
И го кладе во стреде дворе’и
Въ стреде дворе’и на мраморъ плоча,
Съ нога го люлятъ, съ уста му пеитъ:
„Нани, нани лудо мѫшко дете!
Нани, нани, страдвало те татко!
Нани, нани, жедвала те майка!”
И ѣ дочу Краля господине:
„А егиди Русанта кралица!
Защо кѫлнишъ лудо мѫшко дете?”
И си влезе въ шарена одаа,
Си отключи шарена ковчега,
Си изва’и платно бамбакерно,
Го смолоса платно бамбакерно,
И ѣ зави Русанта кралица,
Ѣ закопа въ земи до колена,
Ѣ смолоса нейдзѣ руса коса,
310
Ѣ запали нейдзѣ руса коса.
Горитъ коса дур’ да цѫрни очи;
Говореше Русанта кралица:
„А егиди Кралю господине!
Прости менѣ големи кабаетъ,
Не гори ми мое бѣло лице,
Що си го често ти целуваше!” —
„Тука гори, тука да изгоришъ,
Ако немашъ жальба за детенце!”
194. Еденъ синъ и майка.
Що ѥ щама на горна долна земя?
Ели ми ѥ мѫтна вода носитъ?
Ели ми ѥ силенъ огонъ горитъ?
Ели ми ѥ силенъ паша біетъ?
Тà не ми ѥ мѫтна вода носитъ,
Нито ми ѥ силенъ огонъ горитъ,
Нито ми ѥ силенъ паша біетъ;
Туку ми ѥ таа цѫрна чума,
Що удрила ’се ми поморила.
Не ми біетъ старо-но и младо.
Тук’ ми біетъ кой дека ѥ юнакъ,
Що удрила еденъ синъ у майка,
Го удрила и го поморила.
Кѫта денъ му майка на гробъ одитъ;
Кѫта утро, „синко, добро утро;”
Кѫта вечеръ, „синко, добаръ вечеръ!
Топла ли ѥ, синко, земна кукя?
Мека ли ѥ земяна постеля?
Меки ли ѥ камен-отъ позглава?”
Отъ жальови земя проговори:
„Топла ми ѥ, майко, земна кукя,
Мека ми ѥ земяна постеля,
И мекъ ми ѥ камен-отъ позгава:
Немой кѫлни, майко, цѫрна чума,
И тая ѥ, майко, потъ повеля,
Туку кѫлни Имера бербера,
311
Що оста’и перче каркмаліа,
Да ми лежитъ зміа тройиогла’а,
Со дванаӗсетъ мали зміульчина.”
195. Митре и чума.
Посвѫршилъ сѣ Митре добаръ юнакъ
Сѣ посвѫршилъ не’ста отъ далеку;
Колку пѫрстенъ ми ѭ пѫрстенвало,
Си отиде во града Стамбола.
Три години тамо си седело,
Си спечали три то’ари азно,
Си киниса дома да си идетъ.
Конакъ стори во пусто-но Скопѥ;
Ми преспало, на утро ми стана
И си зеде до четири коньи,
Си отиде вода да напіетъ.
На бѣла чешма вода ’и напило,
Тамо найде една стара баба,
И ѣ рече Митре добаръ юнакъ:
„А егиди бабо, стара бабо!
Що кя бидитъ ово чудно чудо,
Скопѥ града я сумъ нокевало,
Сѫде слушамъ петли кѫде пеѥтъ,
Петли пеѥтъ и кучина лаѣтъ,
Люгѥ нигде, бабо, не сумъ виделъ.”
Тога велитъ она стара баба:
„Айти Митре, айти синко миле!
Ясъ не сумъ си, синко, стара баба,
Туку сумъ си, синко, цѫрна чума;
’Си-те люгѥ, синко, избегале.”
Тога велитъ Митре добаръ юнакъ:
„Жити бога, бабо, жити душа,
Погля’и го, бабо, пусти дефтеръ,
Аль сумъ и я на дефтеръ писано!”
Го погле’а баба пусти дефтеръ
Го погде’а и на часъ му рече!
„И ти, синко, овде си написанъ,
312
Животъ немашъ, синко, баре три дни,
Въ еденъ денъ, синко, ке загинишъ.”
Тога ѣ сѣ Митре милно молитъ;
„Ти сѣ моля, бабо, жити бога!
Три дни теиръ, бабо, да ми сторишъ,
Дур’ да пойдамъ при моя не’ѣста;
Оту иматъ токму три години,
Како сумъ ѭ, бабо, посвѫршило,
Баре съ очи не сумъ ѭ видело.”
Та му рече „айде, синко, одай!”
Си то’ари три то’ари азно,
Си отиде при млада не’ѣста
И ѣ клюкна на нейдзини портн:
„А излези, моме Ангелино!
Едношъ съ очи да си сѣ видиме,
Оту сега я ке си загина!”
Ми излезе кутра Ангелина,
И сѣ спущи рѫка му целива;
Еденъ то’аръ азно ѣ оста’и.
Си отиде при него’а майка,
И си викна Митре добаръ юнакъ:
„А излези, моя стара майко!
Колку да сѣ міе отпростиме,
Оти сега я ке ти загинамъ!”
Му излезе негва стара майка,
Излего’е негой мили бракя,
Растварі’е два то’ара азно;
Колку майка сина прегушнала
Прегушнала и го целивала,
На часъ Митре тога душа даде.
Мила майка коса си искина,
Мила сестра како пиле пищитъ,
Мили бракя гла’и си кѫрше’етъ
Отъ жалянѥ за Митре-та малечекъ.
Го дѫржа’е три дни незакопанъ,
На четворти унеръ ми сторі’е,
Му собра’е попо’й и владици
Со голема чес’ъ го закопа’е.
313
196. (Царъ Селимъ, Дойколе, сѣ подервишилъ)
Отъ Прилепъ.
Царъ Селимъ, Дойколе, сѣ подервишилъ,
Си облеколъ, Дойколе, бѣло руво,
Да излегалъ, Дойколе, на Велигденъ,
Дà ’и гледатъ, Дойколе, кай играетъ.
Излего’а, Дойколе, кмето’и-ти,
Какъ на Прилепъ, Дойколе, бего’и-те;
Излего’а, Дойколе, кметици-те,
Какъ на Прилепъ, Дойколе, беджици-те;
Излего’а, Дойколе, младоженети,
Какъ на Прилеиъ, Дойколе, спахіи-те;
Излего’а, Дойколе, невѣсти-те,
Какъ на Прилепъ, Дойколе, спахици-те;
Излего’а, Дойколе, ергени-те,
Какъ соколи, Дойколе, по гора-та;
Излего’а, Дойколе, девойки-те,
Какъ еребици, Дойколе, обружани.
197. Краль, кралица и Ружица девойка.
Краль, кралица руйно вино піѣтъ,
Кралю слуга Гѫрче азнатарче,
А кралицѣ Ружица девойка.
Краль-отъ ли ѣ кралицѣ велеше:
„Ей кралице, ей господарице!
Айде да си слуга размениме!”
Кралицѣ ѥ не добро паднало,
Изва’ила едно фрушко ноже,
Измахнала назадъ наопаку,
Ѭ удрила Ружица девойка,
Ѭ погоди мегю две-те очи,
Ѣ изваде обе цѫрни очи.
Сѣ расплака Ружица девойка:
„Леле боже, за цѫрни-те очи!”
Кралица ѣ Ружицѣ говоритъ;
„Мѫлчи, мѫлчи, Ружица девойко!
314
Ке ти да’амъ до два бѣли града,
Да сѣ гледашъ до кога си жива.”
Па говори Ружица девойка:
„Да ти слѣпамъ до две бѣли града,
Кога немамъ очи да ’и гле’амъ!”
198. Ружица девойка и тридесетъ момчина.
Седнале ми трі’есетъ момчина,
Седнале ми по край цѫрно море;
Слуга служитъ Ружица девойка,
Слуга служитъ, лепо имъ говоритъ:
„А егиди трі’есетъ момчина!
Ако можамъ ’семъ слуга да чинамъ,
Я не можамъ ’семъ любовъ да бидамъ;
Кой ѥ юнакъ отъ юнака роденъ,
Да си слечитъ рубо копринено,
Да облечитъ отъ пандзуръ кошуля,
Да си земитъ щица челико’а,
Да препливатъ преку цѫрно море,
Да излезитъ на край на краище,
Тамо иматъ злата яболшница,
Да си скинитъ три злати яболка,
Я со него любовъ ке да бидамъ.”
’Си-те ми ’и гла’и наведо’е,
Елюмъ еденъ гла’а не наведи ;
И си стана на нога юначка,
И си слече рубо копринено,
Си облече пандзурна кошуля,
И си зеде щица челико’а,
Си сѣ фѫрли п’ она цѫрно море,
Ми излезе на край на краище,
И си найде злата яболшница,
Не си скина три злати яболка,
Яболшница отъ коренъ откорна;
Си преплива преку цѫрно море,
Ѭ донесе на чесна тѫрпеза.
Ко’ го виде Ружица девойка,
И си стана на юначка нога
315
И сѣ спущи въ очи го целива.
Си ѭ фати за десна рѫчица,
Си поведи три’есетъ момчина,
Си отиде при своя-та майка.
Зафаті’е свадба да ми чинѣтъ,
Малу свадба токму три месеци.
199. Јованъ и майка му.
Јованъ майкà мошне додеваше,
Майка му сѣ люто налютила,
Јованаго люто прокѫлнала:
„А Јоване, а синко рогене!
Защо олку, синко, ми додевашъ,
Да би далъ богъ да сѣ попала’ишъ,
Тà да по’идишъ во гора зелена,
Да сѣ сторишъ, синко, сури еленъ;
Зиме да зимвишъ студени осой,
Лете да летвишъ горешки присой,
И да ми шеташъ токму три години,
На четворти ум-отъ да ти дойдитъ!”
Назатъ син-отъ клетва ѣ вратило:
„Айти майко, айти мила майко!
Како велишъ клетва да ти бидитъ;
Я да ти сѣ, майко, попала’амъ,
Кога ке сѣ, майко, попала’амъ,
Ко’ ке пойда во гора зелена,
Да би дошолъ Корунъ кеседжіа,
Да б’ загубилъ сина поголеми,
Да ти пленитъ стока богатіа,
Да ти земитъ деветъ тавли коньи,
Да ти зе’итъ три млади не’ѣсти,
Невѣсти-те за цѫрни робини,
И дечина луди телчарчина,
И ти сама гускарка да бидишъ,
Да ми пасишъ чуски на пѫтища!”
Како що сѣ клѣтви изкѫлна’е,
Така имъ сѣ клѣтви-те фаті’е.
316
Млади Јованъ си сѣ попала’и,
И ми пойде во гора зелена;
И ми дойде Корунъ кеседжіа,
Му загуби брата поголеми;
Що ми рече ’си-те еѣ сторі’а.
Колку дойде четворта година,
Ум-отъ дойде тога на Јована;
Ми киниса дома да ми идетъ,
И си вижатъ своя стара майка,
Кѫде паситъ гуски на пѫтища.
Тога велитъ Јованъ добаръ юнакъ:
„Леле майко, леле мила майко !
Како си сѣ клетви изкѫлнафме,
Така клетви, майко, нé фаті’е;
Научи ме сега що да чина,
Защо немамъ една добра коня.”
И му рече негва стара майка:
„Айти синко, айти мили синко !
Да ти кажамъ, синко, що да чинишъ,
Да си пойдишъ въ стара кобилица;
Тая ми ѥ, синко, изтерана,
Ево имамъ за деветъ години,
Тая, синко, ни ѥ налютена,
Защо сме ѭ, синко, истерале,
Истерале волци да ѫ ядатъ,
Да ѣ молишъ со големи мольби,
Тая ми ѥ умна и разумна.”
Како майка си го научила,
Јованъ пойде во Стара планина,
И ѣ рече на стара кобила:
„Кобилице, моя мила майко!
Жити поминъ що си поминала
Поминала во наша-та кукя,
àйде сега со мене да дойдишъ,
Да одиме міе у Коруна,
Да бараме и стока и люгѥ.”
Киниса’е и си отидо’е,
И ми викна уще отъ далеку:
„А излези, Корунъ кеседжіа!
Ела едношъ да сѣ обидиме
317
Обидиме юнакъ со юнака,
Како губишъ мое мило брате
Мило брате, како рудо ягне,
Како грабишъ моя мила стока!”
Сѣ измами Корунъ, ми излезе,
И сѣ спущи Јованъ добаръ юнакъ,
Си го фати за тенки рамена,
Да колена въ земи го закачи,
Съ кобила потъ нодзе го изгази;
И му зеде Коруно’а сабя,
Му пресече негва добра гла’а.
И си зеде три млади не’ѣсти,
И си зеде ’сѫ-та своя стока,
После зеде и него’а стока,
Си излезе надворъ по пѫтища,
Си ѫ зеде своя стара майка,
И си зеде свои луди деца,
Си отиде во своя-та кукя;
И ѣ велитъ Јованъ добаръ юнакъ:
„Радви ми сѣ, моя мила кукьо,
Чесна биди, какъ що ми си́ била!”
200. Елинъ Дойка
Попитале Елинъ Дойка
Горна долна Руменліа
Три години на далеку.
Майка Дойкà не да’аше,
Деветъ бракя ѭ дадо’е,
Защо бѣше на далеку,
Кога к ̆ одѣтъ на пѫрвиче
Коньи да сѣ наяваетъ,
Пушки да сѣ нафѫрляетъ,
Джилитъ да сѣ наиграетъ.
Майка люто ’и прокѫлна:
„Море синко, мили синко!
Защо Дойка ѣ̆ оделифте
Три години на далеку,
Кога Дойка к’ извадите,
Да внесите цѫрна чума
Цѫрна чума и панукла,
И дробна-на сипаинца,
’Семъ да деветъ пособеритъ,
Со ’се ваши луди деца.”
Како майка прокѫлнала,
Така клѣтва сѣ фатила.
Кога Дойка извадо’е,
И имъ дойде цѫрна чума
Цѫрна чума и панукла,
И дробна-на сипаинца,
’Си-те деветъ ’и пособра
Со ’се нивни чуди деца,
318
Сѫде майка ѣ̀ оста’и.
Сѣ сторила мила майка
Пуста сина кука’ица,
Да ми кукатъ денѥ ноще.
Елинъ Дойка що чекала,
Ми чекала три години,
Да ѣ дойдѣтъ деветъ бракя,
Да ѭ канѣтъ на пѫрвиче.
Елинъ Дойка заплакала
Мошне мошне жало’ито:
„Леле боже, мили боже!
Лели бракя ме дадо’е
Ме дадо’е на далеку,
За да идѣтъ на пѫрвиче,
Какъ ме бракя не викна’е!
Ели ’си-те м’ оста’и’е,
Наймали-отъ братъ Костадинъ
Какъ ме мене забора’и,
Що во мене сѣ кѫлнеше
Малу многу жими Дойка!”
Богу му сѣ нажалило,
И ѣ пущи еденъ ангелъ
Еденъ ангелъ отъ небеси,
Ѣ го крена Костадина,
Що му ангелъ напра’ило
Отъ плоча-та погачица,
Отъ кіур-отъ чутурица,
И му рече Костадину:
„Айде сега да си одишъ
При твоя-та мила сестра,
Да ѭ канишъ на пѫрвиче.”
Начасъ пойде да ѭ канитъ.
Кога Дойка го видела
Сѣ спущила, го гушнала:
„Леле брате, мило брате!
Що си олку расипано?
Лели бѣше ти поличенъ
Ти отъ ’си-те деветъ бракя!”
И Костадинъ що ѣ рече:
„Мори сестро, мила сестро!
Како да сумъ сестро личенъ?
Ево иматъ три години
Боленъ лежа на постеля.
Туку айде земай си го
И твое-то мѫшко дете,
Тебе дома ке те носамъ
Де ѭ видишъ наша кукя.”
Си зедо’е мѫшко дете,
Си зедо’е бѫрза коня,
Си тѫргна’а да си одѣтъ.
И одиле що одиле,
Колку пошле край цѫрква-та,
Ми пропеа едно пиле,
Едно пиле отъ древя-та:
„Мори желна Елинъ Дойке!
По кого си кинисала,
По мѫртвего Костадина!”
Сѣ зачуди Елинъ Дойка,
Що ѥ пиле, що ми пеитъ.
И си рече Елинъ Дойка:
„Белки пиле ми сѣ смеитъ,
Защо ми ѥ брате болно,
Ми ѥ мошне расипано.”
До цѫрква-та си пойдо’е,
Мило брате ѣ загина.
Сѣ зачуди кутра Дойка,
Що да чинитъ, какъ да чинитъ.
Си отиде дури дома,
Що да видитъ чудно чудо!
Пусти порти затворени,
Дворѥ пелинъ обрастени,
А во дворѥ мила майка,
Кѫде кукатъ денѥ ноще
Како сина кука’ица.
Колку Дойка ми отишла
До неидзина мила майка,
Майка си ѭ прегушнала.
Како си сѣ прегушна’е,
Така си сѣ уда’и’е
Отъ жалянѥ, отъ плаченѥ;
319
А Дойкино дудо дете
Потъ нодзе го изгази’е.
Таква била лоша клѣтва!
201. Тодора керка.
Личба сѣ въ Града личила —
„Кой ми ѥ кадаръ и вреденъ,
На силна войска да одитъ;
Кой ке на войска не одитъ
Отъ тимаръ ке го иста’амъ.”
’Си-те на войска праті’е,
Кой сина, кой мили мнука;
Сиромахъ Петко немаше
Ни сина, ни мили мнука,
Елюмъ що Петко имаше
Токму за деветъ девойки.
Петко низъ дворѥ шеташе
И дробни сѫлдзи ронеше,
Бѣли си рѫце кѫршеше
Отъ свои бѣли рамена;
И дробни сѫлдзи ронеше
По свои бѣли образи,
Дур’ ми и дворѥ завади.
Си го догле’а Тодора,
Тодора наймала керка;
Тодора лепо говоритъ:
„Егиди татко сиромафъ!
Що ми те нужба дотера,
Тà дробни сѫлдзи ми ронишъ
По свои бѣли образи?
И твоя гла’а си кѫршишъ
Отъ твои бѣли рамена?
И бѣли рѫце си кѫршишъ —
Отъ твои бѣли колена?” —
„Егиди керко Тодора!
Како да сѫлдзи не ронамъ?
Како да рѫце не кѫршамъ?
Личба сѣ въ града личила —
Кой ми ѥ кадаръ и вреденъ
На силна войска да одитъ;
Кой ке на войска не одитъ
Отъ тимаръ ке го истаамъ. —
’Си-те на войска праті’е
Кой сина, кой мили мнука;
А я си нема никого,
Ни сина, ни мили мнука,
Отъ тимаръ ке ме иста’итъ!”
Тодора лепо говоритъ:
„Егиди татко сиромафъ!
Аль то’а гайле те нашло!
Влези си земни керали,
И во темни конушници,
Потседлай коня шарени,
Ясъ ке ти одамъ на войска.”
Си стана Петко сиромафъ,
Влезе въ темни конушници,
Потседла коня шарена.
Тая си влезе въ керали,
Изваде ру’о юначко,
И ми сѣ лепо промена.
Си явна коня шарени,
Си зеде байракъ кѫрстетни,
На поясъ жѫлти боздоганъ,
Въ пазу’а сабя димискіа,
Тà ми отиде на войска.
Войвала що ми войвала
Токму за деветъ години;
Кога отъ войска идеше,
По стретъ чаршіа тѫрчаше,
Сама си песма пееше:
„Кѫде сѣ чуло, видело,
320
Момичка войска да войвитъ
Токму за деветъ години,
Никой да не ѭ узнаитъ,
Дури сѣ сама казала!”
Кога ѣ песма слуша’е,
’Си-те ми сѣ почуді’е.
202. Девойка хвафлятъ каменъ.
Собрале ми сѣ набрале
До триста млади момчина,
Тіе да каменъ фарляетъ,
Кой ке сѣ каменъ натфѫрлитъ.
’Си-те сѣ редумъ редиле,
Никой го каменъ натфѫрли.
Кога го зеде девойка,
’Си-те ’и каменъ натфѫрли;
Тога ми велитъ девойка:
„Ей віе млади юнаци!
Харамъ да ви ѥулефе
По двесте, триста гроше’и,
Кога сѣ найме девойка,
’Семъ да ве каменъ натфѫрлитъ!”
203. Невѣста загубвитъ Татари.
Отъ како петли пеа’е
Низъ гора кой ми помина?
Помина’е ми, мина’е
Китени-те ми свато’и
Со найхубава невѣста.
Задале ми сѣ Татари,
Татари, цѫрни Арапи.
Уплашили сѣ свато’и,
Туриле млада не’ѣста
Со едно младо деверче. —
„Дали си́ туфекъ фарляло,
Дали сй сабя тѫргало?”
„Невѣсто, младо невѣсто!
Нито сумъ туфекъ фарляло,
Нито сумъ сабя тѫргало!”
Тога ми млада не’ѣста
Запрегна поли, рѫка’и,
Си фѫрли дулакъ отъ гла’а,
Си фѫрли туфекъ на рака,
И остра сабя во уста.
Фѫрляла що ми фѫрляла,
Истайла сабя отъ уста
На онѥ цѫрни Арапи,
И загубила Татари
Татари цѫрни Арапи.
Собрале ми сѣ свато’и,
Тà отидо’е дома си.